MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KOD MONAHINJE MARTE – SEĆANJA JEDNOG SVEŠTENIKA



 
Uoči praznika Sabora sv. Arhangela Mihaila i ostalih sila bestelesnih, odlazio sam kod matuške Marte, da u malenoj kolibi, gde je živela sa drugim šamordinskim monahinjama, služim bdenije. Nisam odlazio čak u Šamordino. Ovaj manastir, kao utočište za duše upoznate sa ovosvetovnim bolom, odavno je isčezao sa lica zemlje.
 
Kada su, nedokučivim Božjim promislom, manastiri Optina  i Šamordino zatvoreni, njihovi žitelji su se razišli na sve četiri strane Rusije, u potrazi za mestom gde bi se mogli nastaniti. Tada je  i matuška Marta, sa još dve monahinje, došla u naš kraj. Na kilometar udaljenosti od moje crkve, na samoj granici sa susednim selom, matuška je bez sopstvenih materijalnih sredstava, ali milošću i pomoću Božijom, podigla sebi malenu kolibu. Kraj nje je bilo izgrađeno još nekoliko manjih kelija, u kojima je stanovalo još pet šamordinskih izbeglica. Matuška Marta je bila njihova upraviteljka; bolje rečeno, ona je brinula o njima svojom iskrenom i dubokom ljubavlju. Svi koji su dolazili kod matuške, bili su zadivljeni njenom mudrošću  i beskrajnim milosrđem. Bila je slepa, ali se nikada nije žalila na svoje stanje. ”Dobro je da sam slepa,” govorila je ”pa ne vidim sva iskušenja koja vi vidite.”

Ovi anđeli odabrali su me za svog duhovnoga oca. Često sam posećivao njihov dom, i tu sam po prvi put počeo da sagledavam savršenstvo monaškog života i njegovu superiornost u odnosu na svet.

Matuška se posebno, sa dubokim poštovanjem, pripremala za praznik  svetog Arhangela Mihaila. Uoči ovog praznika, odlazio sam kod nje kako bi se zajedno pomolili. Oh, taj nezaboravni, skromni dom. Kakav izobilan, blagodatni mir je čovek osećao u njemu. Životodavni, nebeski darovi, koje je skrivao pod svojim niskim, trščanim krovom, bili su dovoljni za čitav jedan grad.

Matuškina kelija bila je mala, a zidovi obloženi belim tapetama. Sve je bilo uredno i besprekorno. Ovo mesto, u svojoj materijalnoj oskudici, samo je isticalo duhovno bogatstvo, koje su posedovali njegovi stanovnici. U neometanoj tišini jedan časovnik sa dva, velika, bronzana klatna, otkucavao je mirno i ravnomerno. Starac Amvrosije Optinski, matuškin duhovni otac i učitelj, osmehivao se blagonaklono sa fotografije na zidu. Bili su tu okačeni portreti i drugih, velikih staraca, kao i fotografije raznih svetih, monaških obitelji. Ispred velike Kazanske ikone Majke Božije, koja je bila doneta iz Šamordina i koja je jednom stajala u keliji starca Amvorsija, gorelo je kandilo. Kakav je samo nebeski miris ispunjavao matuškinu keliju. Posetiocu nikada nije bilo dovoljno tog mirisa, čiji su jedini mirisni sastojci bili mir i ljubav. Moj duh bi se uvek smirivao na ovom mestu.

Kada bih stigao kod njih, matuška Marta bi me pozvala da sednem pokraj nje; uzela bi moju ruku da oseti da slučajno nije promrzla od hladnoće. Na isti način, rukom, prešla bi preko moje odeće, da oseti da li je vlažna od kiše. Onda bi počela da me ispituje o mome unutrašnjem stanju i osećanjima  – šta čuvam u sebi, šta me je bolelo. Počela bi da me ispituje – da li sam bio opsednut zlom mrzovoljom, da li me je iko povredio, da li sam roptao zbog svog siromaštva, da li me je napadala bezbožna vlast. Sve sam joj govorio, ništa ne skrivajući, a ona je pronicala u moje duhovno stanje bolje od mnogih, koji su za sebe mislili da su mudri; tešila bi me i savetovala bolje od mog duhovnog oca – ispovednika.

Povremeno bih je upitao: ”Matuška draga, zašto trošite toliko vremena i pažnje na nekoga toliko nedostojnog, kakav sam ja?” Odgovorila bi tiho, toliko da bih je samo ja mogao čuti: ”Onaj koji prima nekoga kao proroka, prima i njegovu nagradu.”

Jednom, kada je čula za sve moje probleme i primila ih u svoje srce, insistirala je da se odmorim pre bdenija. “Oče,” rekla mi je ”morate da legnete i odmorite bar deset minuta pre službe. Kada se Vaše srce smiri, drugačije ćete se moliti.” Odvela me je do jedne male kelije gde je bilo još mirnije, gde je bilo ne moguće razmišljati o grehovima. Matuška je raspremila krevet, pokrila me je, i kasnije probudila za službu. Pospan, upitao sam se: “Zašto mi, ljudi iz sveta, ne želimo da steknemo to bogatstvo koje je posedovala matuška Marta?”

Nakon odmora, bdenije je počelo. Tiho, visokim glasovima, monahinje su čitale i pojale. Od njihovog pojanja u duši je nastajla čežnja, koju ni jedna zemaljska radost nije mogla zadovoljiti. Bila je to čežnja za našom pravom i jedinom otadžbinom, koja je bila zaboravljena u mnoštvu svetovnih briga. Bila je to sveta, spasonosna čežnja.

Kada biste samo mogli da vidite kako se matuška Marta molila. Koliko je u takvim trenucima bila daleko od ovoga sveta. Ona tada ne bi čula naša pitanja. Kada biste samo znali kako se u njenom  malom molitvenom domu, srce uzdizalo ka Bogu! Tu, ništa nije moglo da naruši molitvu. Kao da su anđeli bili prisutni i prikupljali plodove molitvene žetve, a onda ih odnosili Bogu. Ovde, slaba osoba dobijala je jaka, blagodatna krila. Duga služba sa svojim posebnim napevima pratila je Optinski tipik i nije bila naporna.

Postoji voda – čista, hladna i slatka; što je više piješ, to si sve žedniji. Sa tokvom vodom mogla se uporediti služba kod matuške Marte. Duša je želela da u toj radosti večno prebiva.

Posle službe bismo se poslužili čajem. Matuška bi stavila nekoliko manjih tegli džema ispred mene i od svake bi mi dala da po malo probam. “Mati,” rekao bih joj sa blagim odiševljenjem, ”Vi ste svetiteljka.” “Ne” odgovorila bi mi, ”ja sam samo slepa.”

 ”Mati,” rekao je jednom neko od hodočasnika, ”čak i Vaš časovnik otkucava nekako drugačije, nekako mirnije.” ”Šta je u tome čudno,” odgovorila je matuška. “Mogu i vaši časovnici da isto otkucavaju. Živite mirnije, tiše. Pokušajte da gledate manje na svet i da za njime čeznete.  Ne bavite se tuđim gresima; radije, preispitujte sebe i svoju nečistotu.”

“Matuška,” rekla joj je jedna od iskušenica, ”šta da odgovorim mojoj sestri, koja mi je poslala pismo?” ...”Pismo da bude što kraće,” odgovorila je. ”Duga pisma iziskuju veću mudrost. Napiši jednostano - što seješ to ćeš i  žnjeti -  i biće doboljno.”

Skoro svaki dan pravoslavni vernici dolazili bi kod matuške za savete i za molitvenu pomoć. Svake godine sve više i više ljudi dolazilo je u njenu keliju. Ali, nikada nisam primetio da su pravili buku ili nered. Svi koji bi ušli kod matuške govorili su tiho, sa šapatom. Pre ulaska u njenu keliju, provodili bi dugo vremena u hodniku, pripremajući se za susret sa njom.

“Živi ne kao bodljikavo prase, već kao dabar,” čuo sam matuškin savet, koji je dala jednoj mladoj ženi, koja se žalila na svoju svekrvu.

“Ne gordite se. Neka Bog nagradi Vaša dobra dela. Ono što je vama milo i dobro, možda nije Bogu,” savetovala je ona tako pobožnu omladinu.

“Ako povredite nekoga ko je Vas povredio, onda gde je tu opraštanje sa kojim svi mi treba da živimo,” matuška je ovim rečima opomenula čoveka koji se žalio na svoje neprijatelje.

Ko je matušku naučio da toliko voli ljude? Ko joj je darovao taj poseban mir, koji je ona tako velikodušno prenosila na sve oko sebe? Kako je privukla tolike ljude, koji su dolazili da je vide iz bliza i daleka, birajući da radije dođu kod nje, nego da idu kod svojih parohijskih sveštenika? U potrazi da odgovori na ova pitanja, čovek se, bez svoje volje, prisećao svih besmrtnih, Optinskih staraca, koji su celu Rusiju prosvetilili gorućim plamenom Božanske ljubavi.

Blaženi minuti moje posete matuški Marti isticali su. Spremao sam se da krenem. Sledećeg dana morao sam da služim jutranje i Liturgiju u mojoj parohijskoj crkvi. Napolju je bio mraz. Bilo je malo i snaga, ali  put je bio suv, lagan. Svetao mesec sa vedrog neba obasjavao mi je put.

Dok hodam, matuška je tu, pred mojim očima. Moje srce je ispunjeno dubokim osećanjem kajanja, krivice pred Bogom i pred sopstvenom dušom. Davno zaboravljeni gresi naviru u sećanja. Shvatam da nisam primoravao sebe da steknem smirenje, bez kojeg je duši ne moguće da stekne mir i istinsko razumevanje Hristove pravednosti.
Prošlo je već mnogo godina od kako sam odlazio kod matuške Marte, ali njen lik nije izbledeo u mom srcu i sećanju. Postao je još jasniji. Koliko sam samo puta zažalio što u svome životu nisam primenio njene duhovne lekcije.

(Prevela na engleski Elizabeta Iljin iz ”Nadežde br.13”, Posev, 1986.)

Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
17 mart 2012 god.

Izvor: http://www.roca.org/OA/74/74e.htm

Pročitano: 3226 puta