MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Šta može biti uzvišenije i poželjnije od ovih najutešnijih Spasiteljevih reči, kojima On, upućujući na Svetu Tajnu Evharistije, iskaza svu svoju ljubav, svu nepreglednu dubinu svoga milosrđa! Da li se sa nečim može uporediti stanje onoga koji se sjedinio sa samim Gospodom! Ovo je Tajna nad Tajnama, tako uzvišena, koju ograničeni ljudski um ne može potpuno razumeti. Dovoljno je da znamo da nam je Svetom Tajnom Evharistije dato da primimo najveći Božiji dar, i zato, trudimo se da živimo po zapovestima, kako bismo ovoj Tajni što češće mogli da pristupimo. Drevnim hrišćanima Sveto Pričešće bilo je dostupno svakodnevno.

Sveto Pričešće jača naše duhovne i telesne snage. Takođe, ono je nepobedivo oružje u borbi sa nevidljivim neprijateljem našega spasenja – sa đavolom. Ovaj neprijatelj je veoma opasan. Koliko samo zamki postavlja da bi nas oborio; svim svojim snagama pokušava da nas u njih ulovi; kuda god da stupimo, skoro na svakom koraku, ovaj zao duh  pokušava da nas povredi, da nas obmane i uvede u iskušenje. Mi želimo da činimo dobro, ali nas on mami na zlo; želimo da se molimo, ali nas on navodi na grešne pomisli, lenjost, težinu, koristeći se našim slabostima i našom sklonošću ka grehu. Koliko je brige, pažnje i samodiscipline neophodno da ovaj okrutni duh zlobe ne ovlada nama! Veoma je opasan, jer je nevidljiv, izuzetno lukav i zao. Protiv takvog neprijatelja moramo da koristimo moćno oružje, a šta može biti moćnije od Svete Tajne Pričešća? U njoj je svemoćna sila, jer pričešćivanjem Svetim Telom i Krvlju Hristovom primamo Vladiku neba i zemlje, čija je sila beskonačna. S druge strane, ona u sebi poseduje svu moć našega iskupljenja, čiji je plod pobednički trijumf nad mračnim carstvom đavola.

Onaj koji retko prilazi ovoj Tajni udaljuje se od spasenja. Svaki čovek zdravog rasuđivanja razume ovu istinu. Onaj koji često prilazi Svetom Pričešću takođe očišćuje svoju savest Svetom Tajnom Ispovesti,  a pokajno oslobađajući se svoje tuge zbog grehova koje je počinio, spušta, kao pečat na svoju dušu, spasonosni strah od Boga, koji ga čuva od ponovnih grehova. Da bi ovo postigao, čovek mora da se naoruža dobrim pomislima i dobrim delima, koja će ga čuvati od grehova i približiti Bogu. Zatim, čestim pričešćivanjem, dobro nastojanje i vrline stiču veliku moć i postaju od suštinskog značaja za dušu. Svako zna da se učestalim ponavljanjem bilo čega u nama formira navika. Onaj koji ponavlja greh postaje rob greha; onaj koji teži ka vrlini postaje borac za veru. Dakle, osoba koja često pristupa Svetom Pričešću stiče sklonost da sa žarom služi Gospodu, jer  istinski veruje u moć ove Božanske tajne. Takav slavi Boga s radošću i nadom, jer veruje da je Gospod njegov pomoćnik i zaštitinik. On mu se predaje sa smirenjem i ljubavlju, a Gospod ga istinski ljubi i poverava mu svoja nebeska blaga.

Za razliku od hrišćana u prvim vekovima, koji su se pričešćivali svakodnevno, savremeni hrišćani pristupaju Svetoj Tajni Ispovesti i Svetoj Evharistiji jednom godišnje. Iz ovoga se može zaključiti da je, u našem vremenu, pobožnost oslabila, i da će nastaviti da slabi u budućnosti. Ponekad je moguće čuti da ljudi ne prilaze Svetoj Čaši Hristovoj, jer sebe smatraju nedostojnima. Ali, ko je dostojan? Niko na zemlji do onaj koji skrušenim srcem ispoveda svoje grehe i Svetoj Čaši pristupa svestan svoje nedostojnosti. Gospod takvoga neće odbaciti, shodno rečima iz Jevanđelja: “Onoga koji dolazi meni neću isterati napolje.” (Jovan 6:37)  Drugi su toliko zarobljeni svetovnom sujetom da ne nalaze vremena da se pripreme za Sveto Pričešće, ili se nasumično, slučajno, pripremaju za ovu najsvetiju hrišćansku dužnost. Kakva nebriga o tako uzvišenom daru od Boga; kakav nemar za spasenje svoje duše! Takvi tokom cele godine ne mogu da izdvoje makar nekoliko dana za svoju dušu, za njeno spasenje, iako su svakodnevno svedoci iznenadne smrti. I zato, nećemo ćutati o onome koji se nedostojno približava Svetom Putiru. O takvima Gospod govori: ”Onaj koji jede i pije nedostojan, jede i pije sebi na osudu, ne razlikujući Telo Gospodnje” (I Korićanima 11:29).

Pristupajući ovoj Tajni, mi govorimo: ”Niti ću Ti dati celiv kao Juda!” Koji je taj koju Gospodu daje celiv Judin? Bez sumnje, to je onaj koji, ne očistivši svoju savest iskrenim pokajanjem i žaljenjem zbog svojih grehova, prilazi Čaši bez straha Božijeg, ili onaj, koji je prišao Gospodu, i koji je Njegovim najsvetijim darovima bio osvećen i očišćen od  svojih mnogobrojnih prestupa, a onda se, ponovo, vratio na svoja grešna dela, i ponovo postao sluga satanin. Nesrećnik! 

Dozvolite mi da zaključim ovu našu diskusiju ističući neke od nebrojenih blagoslova, koji se daruju onima koji dostojno pristupaju Svetoj Evharistiji. Prema učenju Crkve (Pravilo pre i posle Svetog Pričešća) ova najsvetija Tajna Tela i Krvi, onima koji je dostojno primaju, daje ozdravljenje zglobova i kostiju, izlečenje od raznih bolesti, snagu, očuvanje, spasenje i osvećenje duše i tela. Ona očišćuje oskrnavljenu dušu, štiti od dušepogubnih reči i dela i od svakog đavolskog delovanje, pruža zaštitu i pomoć u prognanju neprijatelja (zlih duhova), odgoni maštanja, delovanja zlih sila, sagoreva i uništava zle pomisli i dela, noćna maštanja mračnih duhova, ispravlja i čuva svetost života. Pomaže u očuvanju zapovesti, uzrastanje u vrlini i savršenosti, prosvećuje čula, čuva mir duše, čuva nepostidnu veru, punotu mudrosti, prosvetljuje oči i srce, daje smelost i ljubav prema Bogu, darove Svetog Duha, uvećava Božansku blagodat, osigurava obitavanje Boga u našoj duši, zalog budućeg života i carstva, dobar odgovor na strašnom Hristovom Sudu, i da primimo nebeske blagoslove. Sa savešću očišćenom Svetom Tajnom Ispovesti i sa iskrenom težnjom da ispravimo svoj život,  što češće dostojno pristupajmo ovom blagodatnom daru, Svetoj Evharistiji, i primajući Sveto Telo i Krv Hristovu primimo i one nebrojene darove. Dostojno primajući ovaj najsvetiji Hleb, ovde na zemlji, osigurajmo primanje Hrista još potpunije u raju. Ostanemo u večnom jedinstvu, licem u lice sa Njim, našim Tvorcem, Gospodom i Iskupiteljem. 

Jeromonah (starac) Arsenije

O autoru teksta: Starac Arsenije Svetogorac rođen je u Rusiji, u trgovačkoj porodici. Pre nego što je odlučio da stupi u monaštvo, nekoliko godina lutao je kao poklonik po manastirima. Posle smrti svoga starca, sa još jednim ruskim monahom uputio se u ”pustinju,” na Svetu Goru, gde je živeći u strogom siromaštvu stekao ugled kao asketa  i iskusni duhovni učitelj. Pred kraj svoga života, naselio se u blizini manastira Simonopetra, gde je duhovno rukovodio hiljade ruskih monaha. Upokojio se 24. marta 1846. godine. 

Ovaj tekst preveden je iz Svetogorske brošure, br. 105 (8. izdanje, manastir sv. Pantelejmona, Serafim F. Englehardt), a objavljen je u “Pravoslavnom životu” br. 6, 1978. godine

Prevod s engleskog: Bojana Srbljak
15. 3. 2012. 

Izvor: http://www.roca.org/OA/151/151c.htm