MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

“Gospode, daj mi da sa duševnim mirom primim sve što će mi doneti nastupajući dan. Daj mi da se u potpunosti predam volji Tvojoj svetoj. U svim rečima I delima mojim rukovodi mojim mislima I osećanjima, ne daj mi da zaboravim da mi sve Ti šalješ”.

Poglavlje iz nove knjige arhiepiskopa Belgorodskog Jovana I Marije Gorodove “Ljubav dugo trpi”

- Vladika, govorili smo o tome da greh nastaje kao rezultat narušavanja Bogom datog Zakona, a sam Zakon, je prema rečima apostola Pavla “detevoditelj” ka Hristu. Da li je dovoljno bukvalno poštovati zapovesti da bi se prišlo k Bogu?

- Postoji priča o mitaru I fariseju koju je ispričao Sam Hristos (Lk. 18, 10-14). “…dva čoveka su ušla u hram da se pomole: jedan farisej, a drugi carinik”. Farisej je čovek koji polaže pravo na svetost, svi ga uvažavaju, on gordo stoji u prvim redovima I celim svojim izgledom pokazuje svoju pravednost. “Bože! Hvalim Te što ja nijesam kao ostali ljudi, hajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u nedelji; dajem desetak od svega što imam”, - kaže on. A carinik, sakupljač poreza, čovek prezren od svih, - carinike su smatrali ugnjetačima, grešnim ljudima, često su im čak zabranjivali da ulaze u crkvu, - I tako carinik prilazi k Bogu svestan svoje grehovnosti. On stoji dalje ne smejući čak da podigne oči ka nebu, I izgovara samo jednu molitvu: “Bože budi milostiv meni grešnom!”. Ta molitva se I naziva molitva mitara (carinika) I u njoj je izraženo to pokajno stanje duše, koje treba da postoji kod čoveka ukoliko on želi da se izbavi od greha. Carinik, shvatajući svoju grehovnost, obnažuje dušu pred Bogom I moli Ga da ga pomiluje. I Hristos kaže da mu Bog oprašta. A farisej odlazi bez oproštaja: poštujući sve zapovesti, on je formalno čist, ali svojim ponašanjem pokušava da postavi Zakon iznad Samog Boga. On pokušava da kaže da on svojom pravednošću sam sebe I spasava, u suštini pokušavajući da stupi u dogovor sa Bogom – tobože, ja sam Tebi uradio, a sada uradi I TI meni. Kao da su on I Bog ravni! Ali mi se ne spasavamo ni svojim zaslugama pred Bogom, ni formalnim poštovanjem Zakona, već Hristovom Blagodaću. I pogledajte, bukvalno poštovanje zapovesti je dovelo do toga da je farisej upao u greh gordosti I osudjivanja. Postoje dva stanja – kada čovek radi nešto iz ljubavi prema Bogu, I kada slično fariseju radi to radi sebe. Takvih ljudi je bilo I u jevandjelska vremena, a oni postoje I u našem životu. Naprimer neko posti I to veoma revnosno, a drugi po svojoj nemoći ne može. I taj koji posti počinje da osudjuje ovog drugog. Ali čim je osudio bližnjega sav svoj trud I podvig je precrtao jer je upao u prefinjenu raznovrsnost greha koja se zove “prelest” – on je sam sebe prelestio. I ako čovek koji čini obične grehe još može da ih uvidi I pridje pokajanju kao carinik, onda se “prelest” karakteriše time da čovek ne razaznaje da se nalazi u grehovnom stanju jer on formalno sve radi pravilno. I “prelest” još podrazumeva da čovek nekoga osudjuje. Jedan blagočestivi podvižnik je pred smrt rekao: “Ja nisam imao velikih podviga, ali jedan sam učinio – ja nikada nikoga nisam osudio”, dostigavši tako visok stepen savršenstva. Jer je sud u duhovnim osnovama života – pokušaj da se stane na mesto Boga. I taj s tačke gledišta duhovnog smisla veoma prefinjeni momenat “prelest” faktički odvodi čoveka od Boga k djavolu, I satana se takodje izveštio. I još, u situaciji kada se jednom oprašta a drugom ne, važno je zapamtiti da je sve to volja Božija! Spasenje nije pitanje ljudske zasluge; ne spasava Zakon već Hristos. I ako bismo mi sami ispunjavajući Zakon prilazili k Bogu, onda bi se reklo da Bog nije ni potreban. Ponekad kažu da je neka ideologija uzela sve hrišanske zakone, ali ne, to još nije dovoljno, jer pri tome nema Boga, spasonosne sile Blagodati, a samo ona I može da izvrši promenu celog čovekovog bića.

- Sablazan osudjivanja je to iskušenje koje neprekidno vreba svakog od nas, a posebno novoobraćene.

- Da, za ljude koji su tek ušli u Crkvu je veoma važno da ne upadnu u farisejstvo. Usvojivši formalni Zakon, ispunjavajući ga, ali još ne zadobivši unutrašnji opit ljubavi I sastradanja, lako je upasti u greh osudjivanja. Ali apostol Pavle je u svojoj Prvoj Poslanici Korinćanima rekao: “Ako jezike čovečije I angelske govorim a ljubavi nemam onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči. I ako imam proroštvo I znam sve tajne I sva znanja, I ako imam svu veru da I gore premještam a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje I predam tjelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam ništa mi ne pomaže” (1 Kor. 13, 1-3).

- Tu trinaestu glavu iz Prve Poslanice Korinćanima Svetog Apostola Pavla nazivaju još I himnom ljubavi.

- Te reči govore o tome da ako I ispunjavaš zapovesti nemajući ljubavi, onda su tvoja dela prosto besmislena, grehovna. Najstrašnije je što farisejski postupci po formi izgledaju pravilni, ali su po suštini grehovni. I zato polazna tačka u odnosu izmedju fariseja I Boga ne predstavlja njegova ljubav prema Bogu, već ispunjavanje Zakona, I on tada ne živi ljubavlju već uporedjivanjima.

- A greh osudjivanja dovodi do toga da ljudi počinju da dele sve na svoje I tudje, to jest da unose u religiozni život ono što njemu nije svojstveno.

- Mi smo svi odrasli u odredjenom sovjetskom sistemu vrednosti. I postoji veoma prefinjena sablazan za ljude koji tek ulaze u Crkvu, I podsvesno se oslanjaju na nju, unoseći taj sistem vrednosti u hram. Da, u Zakonu su jasno propisani znaci ovih ili onih pojava: “Evo ovo je dobro, a evo ovo je loše”. Ali pored bukvalnog poštovanja Zakona, treba još da postoji I opit hrišćanskog odnosa prema Bogu, bližnjemu, a ono se radja samo iz osećanja ljubavi. Zadobijanje tog opita (iskustva) je veoma složen proces.

Mnogi dolaze u crkvu kao već formirani ljudi. Naprimer, otvara se nova parohija, I sedoj starici se daje poslušanje da pazi na svećnjake. I tako umesto toga što se ljudima objašnjava kako da stave sveću treba reći da sveća simbolizuje ljudsku dušu, da je to naša žrtva Bogu, da su vosak naša dobra dela I molitve, a oganj je plamen naše vere, starica samo bukvalno prima poslušanje I prosto sve tera od svećnjaka. I ta grubost predstavlja prepreku na putu čoveka ka Bogu.

- Neko ko jednom dodje u kontakt sa takvom staricom može više uopšte da ne dodje u crkvu.

- Treba zapamtiti da je crkva – bolnica. Ona nije sveta zato što su u njoj sveti ljudi, već zato što joj glava Crkve Hristos daje svetost. A ljudi koji smatraju da u crkvi svi treba da budu sveti, videvši takvu zlosrećnu staricu, misle: “Šta je to! Ako mi se u crkvi tako obraćaju, gde je istina!”.

- Verovatno se u takvim slučajevima razjašnjava šta je čoveka dovelo u crkvu.

- Da, do razočarenja dolazi onda kada ljudi ne dolaze u crkvu zato što tamo traže Hrista, već nove osećaje. To jest tada kada u crkvu dolaze kao u neku novu sredinu: eto bio sam u pozorištu, tamo je jedna atmosfera, potom
sam došao u crkvu – tu je već druga …

- Da, dešava se pričaju ljudi da ih crkva podseća na pozorište, a služba im liči na spektakl, pri čemu loše postavljen.

- Ne to nije pozorište, već život. U pozorištu postoje I repeticije I sufleri …A ovde je život. I u tome je vrednost što sveštenik vršeći Bogosluženje, ima svoje iskustvo bogoopštenja, I unosi u samu službu ličnosne momente. Ali najvažnije je da on izgovara već proverene, neslučajne reči.
Kada čovek dolazi u crkvu u traganju za svojim osećajima to čak još nije ni početak vere, to je još samo dijalog koji čovek vodi unutar samog sebe, hiperosetljivost prema svojim osećajima. I u takvim slučajevima I najmanji spoljašnji razdražitelj, koji se ne uklapa u čovekovu predstavu o tome kako to treba da bude, izaziva momentalnu reakciju. Neko je nešto glasno rekao, neko ga je gurnuo ili naprimer sveštenik je previše debeo, I sve je to dovoljno da kaže: “Da I tamo sam bio ali ništa nisam našao”. A on ništa nije ni tražio sem novih osećaja. Ali ovde je važno zapamtiti da Hristos prosvećuje svakoga ko dolazi u svet I traženje samog sebe je na kraju krajeva traženje Hrista jer je čovek lik I obraz Božiji. I zato se treba truditi osloboditi se od svega spoljašnjeg što smućuje. U molitvi poslednjih optinskih staraca postoje reči koje otkrivaju suštinu odnosa čoveka sa Bogom. Ona počinje rečima: “Gospode, daj mi da sa duševnim mirom primim sve što će mi doneti nastupajući dan. Daj mi da se u potpunosti predam volji Tvojoj svetoj. U svim rečima I delima mojim rukovodi mojim mislima I osećanjima, ne daj mi da zaboravim da mi sve Ti šalješ”. Pogledajte kako ta molitva čuva od greha: “Gospode …nauči me da se kajem, da se molim, da verujem, da se nadam, trpim, opraštam I volim”. I treba zapamtiti, kao što formalno ispunjavanje Zakona ne spašava, tako je I izbavljenje od greha nemoguće bez obraćanja k Bogu. Nisu dovoljni sopstveni voljni napori, to nije psihološki rad već treba da postoji molitva.

- Ne reč Zakona, već volja Božija …Ali kako je odrediti?

- Božija volja može da bude projavljena čoveku I tada kada stoji na molitvi ispunjavajući domaće pravilo, I u Crkvi u vreme pojanja, I preko duhovnika. Nije slučajno da mnogi pre velikih važnih dela odlaze u crkvu I mole da im se služi moleban ili traže blagoslov. I po pravilu se nešto dešava I sve staje na svoje mesto. Može se moliti: “Gospode projavi Svoju volju” I čoveku se odmah otkrivaju neke stvari. U Rusiji nisu slučajno bili I ostaju popularni starci – duhonosni ljudi, koji poseduju dar prozorljivosti, to jest otkrivanja Božije volje za ovog ili onog čoveka.

- “Gospode, ne daj mi da zaboravim da mi sve Ti šalješ”. I tuge, I bolesti?

- Kada kod verujućeg čoveka nastanu takve situacije, to je za njega ispitivanje njegove vere …Nije važno kakve su teškoće, već kako ih savladjujemo. Uninije nastaje najčešće zbog toga što je savladjivanje teškoća imalo element farisejskog kvasca I dogovorni karakter.

- «Ja sam nešto uradio a ništa nisam dobio kao nagradu, zašto?»

- Da zato što kada se čovek uzda samo u svoja dela, na Zakon, koji se automatski primenjuje, ali nekako se Zakon sam po sebi i ne primenjuje kao i u slučaju sa farisejem. I greh uninija je pre svega neuzdanje u Boga, on nastaje onda kada se čovek uzda samo u svoje snage i ne pokušava da usglasi svoja dela sa Božijom voljom. I kada se ne desi nešto neočekivano on to prima kao svoju nesposobnost. Djavo počinje da ga kuša ubacujući mu misao o tome da je niko i ništa. Ponekad greh uninija nastaje zbog maloverja. Naprimer, čovek je bolestan od neke bolesti i ona je nastala kao posledica dugogodišnjeg grešnog života, a sad želi da se izleči za dve minute: dodje u crkvu, upali sveću i čeka, da sve prodje.

- Opet formalni pristup, dogovorni odnosi.

- Da, i čim se ništa ne desi on upada u uninije, počinje sve da krivi – eto ja se i Bogu obraćam i ništa ...I ne shvata da proces kada su njime zavladale strasti nije bio dvominutan, i da isceljenje treba da bude adekvatno tome.
Apostol Pavle piše da ljubav «ne traži svoje» (1 Kor. 13, 5). A mi ponekad čineći neko spoljašnje dobro delo mislimo da ćemo za to da budemo nagradjeni. Ali ako učinivši dobro delo očekujemo nagradu onda je i dobijamo ovde na zemlji. To je važno da zapamtimo naprimer kada činimo milostinju. Jer kada javno činimo dobro delo onda već dobijamo svoju nagradu u vidu odobrenja od drugih ljudi ali je to tamo za nebo – ništa.

- A ljudi prema svojoj slabosti i u odnosima sa Bogom «traže svoje». Verovatno upravo zato probni kamen naše vere predstavljaju iskušenja. Ona mogu da izgledaju i surova i nepravedna, i želimo da pitamo: «Zbog čega?»

- A iskušenja nisu «zbog čega» ni «zašto» već «radi čega?». To nije kazna. Ona su za verujućeg čoveka jedan put duhovnog usavršavanja.

- Kako kažu «prema ledjima i krst».

- Postoji divna priča o čoveku koji je roptao na Boga: «Gospode zašto si mi dao takav krst? Zašto mi šalješ takva iskušenja?». I Bog ga je preneo na mesto gde su se nalazili krstovi koje ljudi nose u životu. Najpre je video velelepni veliki zlatni krst, prišao mu je i čak nije mogao ni da ga podigne koliko je bio težak. Potom gleda, stoji jedan vitičasti krst od plemenitog metala. Podigao ga je napravio dva koraka ali mu se krst zabio u rame oštrim krajevima. Tako je on dugo išao birajući ali mu nijedan nije odgovarao. I na kraju je video mali sivi krst, koji je stajao negde dalje prišao stavio ga na rame i krst mu je tačno bio kolika su mu bila ledja. I rekoa je: «Evo Gospode hoću da nosim ovaj krst». A Gospod će: «Zašto ropćeš to i jeste tvoj krst». Mi često uporedjujemo ne znajući težinu krsta koju nose drugi ljudi. I kao rezultat toga upadamo ili u zavist ili u uninije. I nije slučajno da u samoj sredini Velikog Posta postoji Krstopoklona nedelja kada se u centar crkve iznosi krst Gospodnji. Upravo sredinom posta kada ljudi počinju da se iznuravaju, uninišu, kada nastaju iskušenja. I tada ih ukrepljuje Krst Gospodnji koji stoji nasred crkve. Gledajući na njega, na Hristov podvig, vernici počinju da se uporedjuju ne sa susedom, ne sa bližnjim, već sa Hristom, odmeravajući svoj život u odnosu na Boga.

L.A.Mej
Četiri stiha
Nema granica težnji velikoj ...
Nema ishoda trudu bezuspešnome...
Nema kraja i puta neutešnome ...
Bože milostiv budi meni grešnome.
1861 godina

Molitva poslednjih Optinskih staraca za početak dana
Gospode, daj mi da sa duševnim mirom primim sve što mi donosi današnji dan.
Gospode, daj mi da se u potpunosti predam Tvojoj svetoj volji.
Gospode, poučavaj i ukrepljuj me svakoga časa u toku ovog dana.
Gospode, otkrij mi volju Tvoju za mene i one koji me okružuju.
Gospode, kakve god vesti da dobijem u toku ovog dana daj mi da ih primim s mirom u duši i čvrstim uverenjem da je sve sveta volja Tvoja.
Gospode, Veliki, Milosrdni, u svim mojim delima i rečima rukovodi mojim mislima i osećanjima, u svim nepredvidjenim okolnostima ne daj mi da zaboravim da mi sve Ti šalješ.
Gospode, daj mi da se razumno odnosim sa svim mojim bližnjima, da nikoga ne ogorčim i ne smutim.
Gospode, daj mi snage da izdržim sve napore današnjeg dana i sve dogadjaje tokom njega. Rukovodi mojom voljom i nauči me da se molim i volim sve nelicemerno. Amin.

Veliki knez Konstantin Konstantinovič Romanov

Molitva
Nauči me Bože da ljubim
Svim umom Tebe, svom pomišlju,
Da bi i dušu Tebi posvetio,
I sav život sa svakim otkucajem srca.
Nauči me da poštujem
Samo Tvoju milosrdnu volju,
Nauči me da nikada ne ropćem
Na svoju mnogotrudnu dolju (udeo).
Sve, koje si došao da iskupiš
Ti, Svojom Prečistom Krvlju,
Bezinteresnom, dubokom ljubavlju
Nauči me Bože da ih ljubim!
4 septembar 1886 godine, Pavlovsk
Kraj