MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVETI JOVAN JAKOV RUMUNSKI, PUSTINJAK IZ SVETE ZEMLJE I NJEGOVE NERASPADLJIVE SVETE MOŠTI




Čuda sv. Jovana Jakova za vreme njegovog života

Otac Joanikis Parajala (duhovno čedo sv. Jovana) povredio je lakat desne ruke, dobio infekciju, a nakon nekoliko godina stradanja i tuberkulozu kostiju. Imao je otvorenu ranu na laktu, iz koje je isticao gnoj sa  delovima kostiju, koje su se raspadale.

Iguman manastira odveo je oca Joanikisa u jerusalimsku bolnicu, gde su mu doktori saopštili da moraju da mu amputiraju ruku, na šta je on odgovorio: „Ako treba, želim da umrem  sa svim svojim udovima,“ i odbio je medicinski intervenciju, pobegavši iz bolnice. Kada se vratio u manastir, sv. Jovan je počeo da mu previja ranu, da je ispira čajevima od raznih trava, i nakon nekoliko previjanja rana je zacelila.
Otac Joanikis je pričao da, čim bi sv. Jovan spustio svoju ruku na njega, bol bi nestajao; osećao je blagodatno smirenje i radost.

Njegova ruka bila je isceljena, ali nije mogao da je pomera u laktu.

Nakon odlaska sv. Jovana u pećinu sv. Ane iz Hozeve, otac Joanikis poneo je jedom na manastirskom magaretu neke daske, u nameri da pregradi keliju sv. Jovana. Idući uskom, krivudavom stazom, magarac se uplašio jedne ptice, koja je izletela iz žbuna, i bacio je starca u provaliju duboku skoro 20 metara.

Tada je otac Joanikis polomio istu ruku u laktu; glava i noge su mu bile u ranama; jedva je izašao iz provalije i stigao u svetiteljevu pećinu, koji se, kada ga je video takvog, mnogo uplašio.

Isprao mu je rane, previo ih, ali Joanikisova desna ruka visila je, jer je kost u laktu bila polomljena.

Sv. Jovan je poderao svoju košulju, i sa nekim maramama, koje je nosio oko vrata, uvezao ruku oca Joanikisa. Za kratko vreme, ruka je ponovo zacelila, ali njegovo desno rame ostalo je nepokretno, te više nije mogao da načini znak krsta.

Ipak, otac Joanikis je radio u bašti i kuhinji, pripremao hleb i prosfore, čistio crkvu, palio kandila i izvršavao sva druga poslušanja, jer su samo on i otac iguman, Amvrosije, bili u manstiru.

Tako da je sv. Jovan dva puta iscelio oca Joanikisa.


Dok je sv. Jovan boravio u manastiru Sv. Save, dolazilo je tamo mnogo starih beduina i hodočasnika, koji bi se razboleli na putu do manastira i čim bi sv. Jovan spustio ruke na njih, bolovi bi nestajali. U kratkom vremenskom periodu, oni bi potpuno ozdravili. Beduini, muslimani, koji su ga poznavali, pripovedali su o ovim čudima i oca Jovana zvali - manastirski lekar.

Jedne noći, tačno u ponoć, kada je sv. Jovan bio u pećini, došli su neki Jevreji sa upaljenim fenjerima, i pretraživali kelije u kojima se nekada podvizavalo stotine pustinjaka. Prevrtali su i kopali u potrazi za starim otačkim predmetima.

Nedaleko od pećine u kojoj se podvizavao svetitelj, bila je i pećina u kojoj je bilo smešteno deset lobanja,  i stotine kostiju svetih otaca, koji su se upokojili u ovim pećinama.

Kada su lopovi došli do te pećne, svetitelj je ugledao svetlost njihovih fenjera, i čuo njihove namere.

Podigao je svoje ruke k nebu i uzviknuo: „Bože, da li ćeš dozvoliti da ovi bezakonici naruše mir tvojih izabranika?“ I tada se desilo veliko čudo - planina se obrušila i zatrpala ulaz baš te pećine, a lopovi su, uplašeni, pobegli. Upali su u provaliju iz koje se teško ko mogao neozleđen izbaviti, tako da zaista nisu narušili mir ovih izabranika Božijih.

Tu se se potvrdile reči Božije: Ako imate vere koliko zrno gorušičino, i planine ćete pomerati.

Eto kako se molitvom sv. Jovana planina potresla, i nije dozvolila da ovi bezakonici naruše mir svetitelja Božijih.

Dok se sv. Jovan podvizavao u pećini, došao mu je jedan grčki monah sa Svete Gore, po imenu Mitrofan, koji je bio slikar. Kada je osetio mir i tišinu pustinje, rekao je sv. Jovanu da želi da se i on tu nastani, ali da prvo mora da se vrati nazad, na Svetu Goru, da reši neke probleme pa će ponovo doći. Na to mu  je svetitelj odgovorio: “Ako želiš da ostaneš, ostani sada, jer ako odeš, nikada se nećeš vratiti.”

Otac Mitrofan se ipak vratio na Svetu Goru. Počeo je ponovo da oslikava crkve, sa namerom da zaradi nešto novca, kako u pustinji ne bi imao potrebu ni za čim.

Otac Mitrofan je imao šegrta koji je radio sa njim. On mu je ukrao neke slikarske četkice i druge predmete od velike vrednosti. Otac ga je zbog toga izgrdio nakon čega je šegrt, noću, sačekao oca Mitrofana na putu i ubio ga.

Dakle, predviđanje sv. Jovana se obistinilo.


 
Drugo čudo sv. Jovana dogodilo se kroz njegove reči, dok je još bio živ, a to čudo lično je zabeležio sam svetitelj. Navešću tačno njegove reči: “Pre dve godine, kada je otac Sava došao u Jerihon, veoma bolestan i ožalošćen, napisao sam mu ove redove i zamolio ga da sačuva svoju odvažnost, i da nas ne napušta. Evo šta sam napisao tada. Ovo su reči posvećene ocu, ispovedniku Savi:

Zadrži još na kratko starosti siromaštvo,
Na ivici života zastani,
I pomisli:
Kome ćeš sinove svoje ostaviti?
Tamo gde će te visine Nebesne videti,
 Sveti Savo,
On će te upitati
za duše naše.
Zato pripremi učenika svog,
Koji će te naslediti na čelu stada siromašnog,
I onda kreni u miru!
 
Dakle, napisavši mu ove redove, naš stari otac me je poslušao, i uz Božju pomoć, smogao snage da poživi još dve godine.
 

Čuda nakon upokojenja sv. Jovana

Nakon što su mošti sv. Jovana donete i izložene u crkvi, patrijarh Benedikt i još dva episkopa sazvali su sveti Sinod u nameri da ga ponovo sahrane, rekavši  da on nije svetitelj, a nije ni Grk. Drugi su govorili da bi ga trebalo sahraniti u manastirskoj kripti, koja se nalazila ispod crkve, čiji se ulaz nalazio pod stepeništem, koje je vodilo na crkveni zvonik i u manastir.

Ali tu su bila skladištena kolica, lopate, džakovi cementa, i mnoge druge alatke, jer se u to vreme radio put do manastira, i tako je svetitelj ostao u crkvi, jer nisu imali gde da ga smeste.

Posle izvesnog vremena, kada su Patrijarh i ona dva episkopa videli  da dolaze mnogi poklonici, i da mnogi pričaju o  sv. Jovanu iz Hozeve, opet su sazvali Sinod, i odlučili da sahrane sv. Jovana.

Odmah nakon te odluke, Patrijarh je preležao infarkt i umro, jednom od episkopa je odkazao bubreg, a za godinu dana sva trojica, koji su želeli da sahrane sv. Jovana su umrla.

Došla je jednom grupa poklonika iz Grčke, da posete sveta mesta, i kada su stigli u Hozevu, jedna verujuća žena, po imenu Helen, prilazeći  kivotu u kojem se čuvaju svete mošti rekla je: “Bolje da nisam došla da vidim ovog mrtvog čoveka, kojeg mnogi smatraju za svetitelja.”

Kada je stigla u Jerusalim, noću, nije mogla da spava, a kada ju je u zoru malo uhvatio san, usnula je sv. Jovana, kao lepog mladića, čije je lice sijalo. I on joj  se obratio: “Helen! Zašto si se uplašila od mene? Čime sam te povredio?”

Sledećeg dana Helen je želela da ponovo ode u Hozevu i da zamoli svetitelja za oproštaj, ali nije bilo moguće, jer je morala da se vrati u Grčku, zajedno  sa ostalim hodočasnicima.

Od tada je imala glavobolje I stalne strahove dok sledeće godine nije ponovo došla, poklonila se pred moštima Svetitelja i bila isceljena. Pitala je oca Joanikija da joj da ikonu svetiteljevu.

Otac nije imao ikonu, ali joj je dao fotografiju, koju je ona uzela sa velikom radošću , i od tada, kada bi dolazila u Jerusalim, govorila je da joj  svetitelj pomaže svaki put kada mu  se obrati za pomoć u svojim molitvama. Tako je ona upoznala mnoge Grke sa silom sv. Jovana Rumusnkog iz Hozeve.


Jedna druga žene, hrišćanka iz Australije, usnula je monaha, koji joj je rekao da prikupi novac, kako bi se izradio kivot svetitelju, ali joj  nije bilo rečeno ime svetitelja. Sledećeg dana ispričala je svoj san nekim svojim poznanicima, ali niko nije ništa znao o tom svetitelju.

Pošto su mošti Sv. Jovana bile prenete iz pećine i izložene u  crkvi u kovčegu, došli su neki pravoslavni poklonici sa Kipra. U toj grupi poklonika bila je jedna žena, hrišćanka, po imenu Kleopatra, kojoj se u snu javio sv. Jovan, i rekao joj da nema gde da ostane, jer nema kivot. Onda je Kleopatra priložila novac da se izradi kivot svetitelju, na kojem je bilo ispisano da je to donacija Teodosija i Kleopatre Markus sa Kipra.

Nakon što se iguman Amfilohije upokojio, manastir je bio bez igumana četiri godine.

Za to vreme otac Joanikije je bio jedini monah koji je održavao kandila u ovom manastiru, dnevno je čitao sedam Hvala, primao poklonike i brinuo o čitavom manastiru. Onda je u manastir došao srpski monah sa Svete Gore, jeromonah Georgije, koji je služio Svetu Liturgiju nedeljom i praznicima, zajedno  sa ocem Joanikijem i monahinjom Magdalenom, koji su dolazili da prime Sv. Pričešće.

Kada je otac Georgije izlazio iz oltara da okadi crkvu, nakon što bi okadio svete ikone i svete mošti, prolazio bi pored kivota ne okadivši  ga, jer nije ima poštovanje za svetitelja. Govorio je da mu je poznato iz Patrijaršije da otac Jovan nije svetitelj, već  da ga je otac Joanikije učinio svetiteljem. Jednoga jutra, kada je izašao sa kadionicim, video je sv. Jovana kako stoji pokraj kivota. Obratio mu se rečima: “Sve svete si okadio. Da li imaš nešto protiv mene? Šta sam pogrešno uradio da me ne okadiš i da govoriš loše o meni?” Od toga dana otac Georgije je imao veliko poštovanje, puno ljubavi za svetitelja, molio mu se mnogo i ljudima je govorio  šta mu se dogodilo pred svetiteljevim kivotom.

Godine 1988, Patrijarh Diodor jerusalimski, imenovao je za igumana manastira jeromonaha Sinesija, koji je pre toga bio Patrijarhov pomoćnik. Otac iguman, Sinesije, imao je 24 godine kada je došao u Hozevu.
Kao ostali iz grčke Patrijaršije ni on nije imao poštovanje za sv. Jovana. Rekao je ocu Joanikiju da zna od ostalih otaca  i vladika da je otac Jovan bio rumunski monah, i da se zbog nekih grehova nije posveto i to da on, otac Joanikije, svim poklonicima, koji bi došlu u Hoževu, pričao da je on svetitelj, ali u stvarnosti on to nije.

Godine 1989, u Hozevo je došao jedan grčki jerođakon, sa Svete Gore, po imenu Nikifor.

Bio je rođen u Nemačkoj. Otac mu je bio Turčin koji je radio u fabrici automobila, a majka je bila Grkinja, iz Grčke, koja je otišla u Nemačku sa svojom majkom još kao devojčica.

Nikiforova baka bila je makedonskog porekla, ostavila je Konstancu u svojoj mladosti i sa roditeljima otišla u Grčku, gde se udala za Grka, koji je umro pošto se rodila Nikiforova majka.

Nikiforova baka bila je vaspitana u strahu Božijem. Krstila ga je kada je bio malo stariji, u Grčkoj, bez znanja njegovog oca, koji je bio musliman. Kada je imao 18 godina, otišao je na Svetu Goru i tamo se zamonašio, a potom, nakon dve godine otišao u Ameriku gde ga je Mitropolit Natanil rukopoložio u  jerođakona.

Posle kraćeg vremena, opet je otišao na Svetu Goru, gde je svojevoljno živeo kao pustinjak. Onda je došao u Jerusalim, gde je sreo oca igumana Sinesija, koji ga je odveo u Hozevu, jer je tamo bio sam sa još dva monaha Rumuna i jednim Srbinom.

Dakle, sada su u manastiru živela dva Grka, koja su bila protiv sv. Jovana  i dva Rumuna. Iako je jeromonah Grigorije imao veliko poštovanje prema sv. Jovanu, nije mogao ništa da učini, jer je i sam bio stranac.

Jednoga dana, otac iguman Sinesije kritikovao je oca Joanikija što je neke Rumune odveo da se pomole pred svetiteljevim kivotom, i što im je dao neke knjige o poeziji i duhovnosti. Zabranio mu je da piše o sv. Jovanu, rekavši mu  da svetiteljeve mošti odaju neprijatan miris, i da on mora da bude sahranjen.

Tada je otac Joanikije duboko uzdahnuo i u mom prisustvu rekao: “ Neće proći ni 40 dana, a svojim očima ćete se uveriti da li je sv. Jovan svetitelj ili ne.”

Sledećeg jutra video sam oca igumana Sinesija kako ulazi u crkvu bez brade, a kada ga je otac Joanikije upitao šta mu se dogodilo sa  bradom, odgovorio je: “Sinoć je došao jedan monah u moju keliju, toliko me je tukao, čak je i vatru zapalio, ali u mojoj keliji ništa nije moglo da izgori sem moje brade.”

Svake noći, za 40 dana, dolazio je monah i tukao ga po celu noć, dok nije priznao svoju krivicu i pomolio se svetitelju da mu oprosti.

Tokom tog perioda Nikifor je sve vreme protivrečio ocu Joanikiju u vezi svetosti Sv. Jovana, dok mu ovaj nije rekao: “Nema veze, pobrinuće se Sv. Jovan i za tebe.” Nakon toga, Nikifor je počeo da odlazi kod beduina, da spava i da jede u njihovim šatorima. Posle 6 meseci , otišao je u Jerihon, skinuo je sa sebe mantiju, preobratio se u muslimana i  dobio novo ime Mustafa. Oženio se jednom arapkinjom, udovicom, koja je imala dvoje dece.

Za to vreme, otac iguman Sinesije se preselio. Umesto njega, Patrijar jerusalimski doveo je novog oca igumana iz manastira Sv. Save, oca Antonija.

Ali kao i drugi, ni ovaj nije imao veliko poštovanje za sv. Jovana; nije ga tretrao kao Sinesije, ali i za njega, Svetitelj je bio otac Jovan, a ne Sv. Jovan.

Nakon što je sv. Jovan kanonizovan od strane Rumunske pravoslavne crkve, Patrijarh jerusalimski Diodor nameravao je da pošalje u Rumuniju svoja dva mitroplita na pravoslavni sabor, koji je organizovala moldavska crkva u Jašiu.

Patrijarh jerusalimski odlučio je da u Rumuniju pošalje i mošti sv. Jovana.

Tada je Patrijarh poslao oca igumana Antonija da mu donese prst od ruke svetiteljeve, kako bi ga poslao u Rumuniju.

Otac iguman Antonije je u žurbi otvorio svetiteljev kivot, u brzini je istrgao svetiteljev prst sa desne ruke i to je bilo sve. Ali, ostao je tako ukočen sa svetiteljevim moštima u rukama. Osetio je smrtno hladnu groznicu, koja ga je prožimala od glave do pete. Na svojoj glavi osetio je hladnu ruku, a niz njegovu kičmu potekao mu je hladan znoj, nakon kojeg su neki topli talasi počeli da ga guše, kao da mu je duša izlazila iz tela. Srce mu je snažno lupalo i imao je neizdrživo zujanje u ušima. Nije mogao da vidi, niti da čuje.

Želeo je da vikne, da zatraži oproštaj od sv. Jovana, ali nije mogao. Pošto mu je razum bio još u redu, u mislima je izgovorio: “Sv. Jovane, sagrešio sam prema tebi iz neznanja, ali sada, molim za oproštaj, nemoj me kazniti zbog mog greha.”

To je bilo veliko čudo, otac Antonije je bio oslobođen od tih strašnih uza. Nakon ovoga, vratio je svetiteljev prst na svoje mesto, pao je na kolena pred kivotom, dugo se molio i plačući ušao u oltar, obukao svešteničke odežde, upalio kadionicu, okadio sveti oltar i crkvu, kivot i svetiteljeve mošti  i po prvi put grčki sveštenik je otpevao svetiteljev tropar: “ Tebi, oče, pripisuje se nepokolebljiva vernost..,” a zatim je ponovo klekao pred svetiteljev kivot, mnogo se molio, poljubio ruku sv. Jovana, i sa velikom pobožnošću i brigom podigao svetiteljev prst, stavio u srebrnu kutiju umotanu u odežde i odneo Patrijarhu.

Ovo čude se dogodilo 1992. godine.

Od tada, otac iguman se mnogo molio sv. Jovanu, pevao njegov tropar, i pominjao ga u svim svojim molitvama, i sa svima Svetima.


Ubrzo nakon toga, grupa poklonika iz Grčke došla je u crkvu, i nakon molitve izašla. Vodič je primetio da jedne žene nema u grupi, pa se vrati u manstir misleći da je pala, ili se okliznula niz stepenište. Svuda ju je tražio i našao je pokraj svetiteljevog kivota, kako kleči i moli se na kolenima.

Ja  sam tada bio u crkvi, vodeći računa o svećama koje su poklonici zapalili. Kada je vodič ušao u crkvu, otac iguman Antonije je ušao zajedno sa njim. Vodič je povikao na ženu: “Ela Marija! Idemo Marija, krećemo, dug je put do ostalih manastira!”

Marija je plakala, stojeći, skinula je prsten sa svog prsta, kao i zlatni lanac sa svog vrata na kojem je bio medaljon i zlatni krst, sat sa ruke i jecajući je izustila: “ Neka svi idu. Od sada, meni više ništa nije potrebno. Ja ne idem nikuda, jer sam sada izlečena, ovde, kod kivota svetiteljevog, od teške bolesti koju sam nosila ima već 15 godina, nakon rođenja mog sina koji se zvao Joanis (Jovan).

U aprilu 1994, grupa hodočasnika došla je iz Grčke u Hozevu.  U grupi je bila i jedna žena sa kćerkom. Majka je imala skoro 50, a kćerka skoro 18 godina.

Kada je kćerka pokušala da priđe kivotu sv. Jovana sa upaljenom svećom u rukama, grčki monah, po imenu German, zaustavio ju je jer nije bila prikladno obučena. Majka, koja je bila tu sa kćerkom, počela je da viče na monaha, govoreći mu da ona kao mlada može da bude odevena kako god želi. Monah joj je odgovorio: “Crkva je sveto mesto, mesto molitve. Crkva nije mesto za zabavu, niti plaža na koju možete da idete kako želite, čak i bez odeće.”

Kćerki je bilo nepriatno te je izašla na trem, a kada je majka prišla da celiva kivot sv. Jovana svetitelj joj se okrenuo licem, duboko uzdahnuo, a ono je bilo svo u suzama.

Žena je vrisnula, i otrčala niz stepenište, preplašena, bežeći dalje prema kapiji, gde je pala i polomila obe svoje noge.

Svi su bile prestravljeni ovim prizorom. Manastirski oci su uzeli nosila i odneli je do kola.

Žena je pred svima priznala da je kriva, jer nije dovela kćerku prikladno odevenu, a kada je prilazila da se pokoni svetim moštima, posumnjala je u  svetitelja, misleći da su njegove mošti običan leš.
Tražeći oproštaj od oca Germana, priznala je da ju je sv. Jovan kaznio zbog tih grehova.

Od tada, sv. Jovan je ostao u kivotu sa glavom okrenutom na desno, kao prekor onima koji dolaze bez pobožnosti i nepristojno odeveni.



Molitva Sv. Jovanu

O, sveradosni jeroshimonahu Jovane sa Jordana, pogledaj sa bratskom ljubavlju na one, koji stoje pred tobom i na sve, brigama prolaznoga života snuždene i tužne, i umoli svemogućeg Boga i Njegovu Sveprečistu Mater, da pošalju brzu utehu onima u potrebi, snagu i pomoć onima u iskušenjima, nadu beznadežnima, mir mnogobrižnima, potporu siromašnima, nepokolebljivost u pravdi, veri, duhovno jedinstvo među ljudima, i trpljenje onima koji se trude u manastirima, pećinama, pustinjama, na ostrvima i na svakom mestu na zemlji!

Nemoj prevideti opasnosti u kojima leži pravoslavno Hrišćanstvo, uznemireno podelama, sukobima, i jeresima, i umoli vatrenom molitvom Duha Svetoga da osnaži Svetu, Sabornu Crkvu, da iskusne pastire duša, koji su spremni da sebe žrtvuju za spasenje poverenog im stada, da ih prosveti, kako bi verne naučili istinitoj veri, oslobodili ih od okova svake strasti, a ne da budu na sablazan narodu.

Budi posrednik pred Onim, kojem si posvetio ceo život svoj, pred Gospodom, Sinom Boga Večnoga, i umoli Ga da nas sačuva od svake strasti i slabosti telesne i duhovne, da prosveti um naš svetlošču svetog Jevanđelja, da očisti srca naša od greha i loših želja; da uz Njegovu pomoć postavimo dobar temelj našemu spasenju, da uzrastamo duhovno, darom Duha Svetoga; a na Strašnom  Hristovom Sudu, sv. Jovane, budi nam zastupnik pred Pravednim Sudijom, kao onaj koji je steko hrabrost pred Njim, da pogleda s ljubavlju i milošću na naše jadne duše, da nas ne kazni zbog grehova naših, već da se smiluje na nas i spasi nas po Svojoj velikoj, bogatoj, nebeskoj milosti, a na slavu Svemilostivoga Boga, koji se slavu u Svetoj Trojici. Amin.
 
Tropar Sv. Jovanu Jakovu

 Tebi, oče, pripisuje se nepokolebljiva revnost, jer si poneo krst svoj i išao za Hristom. Neumorno si se podvizavao ne obraćajući pažnju na prolazno telo, već si se starao za besmrtnu dušu. Zbog toga, sada se anđeli raduju sa tobom, sveti bogougodniče, oče Jovane.

 
Izvor: http://orthodoxword.wordpress.com/


Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović
8 februara 2012 god.

Pročitano: 8933 puta