MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

S arhiepiskopom Jovanom Belgorodskim razgovarala Marija Gorodova.

- Vladika, u Jevandjelju ima mnogo primera isceljenja koje je Hristos učinio, isceljujući ljude silom Tvorca. I da bi došlo do isceljenja potrebno je naše lično učešće u njemu – učešće verom. I tada “po veri vašoj neka vam bude”. Govorili smo o tome da ukoliko strada duh i telo se razboljeva. Vladika, Hristos je lečio ne samo fizičke bolesti, već je vaskrsavao iz mrtvih i isceljivao i duhovne bolesti. Hajde da danas porazgovaramo o duhovnim bolestima. O čemu se tu radi?

- U Jevandjelju se govori o tome da kada je Isus došao u Gadarinsku zemlju susreo Ga je čovek posednut nečistim duhom koga niko nije mogao da sveže čak ni lancima “jer je mnogo puta bio metnut u verige …pa je iskidao verige i niko ga ne mogaše ukrotiti” (Mk. 5, 4). Ugledavši Isusa izdaleka pritrčao Mu je i poklonio Mu se, povikavši gromkim glasom: “Šta je Tebi do mene Isuse Sine Boga Višnjega? Zaklinjem Te Bogom ne muči me” (Mk. 5, 7). Ali Isus kaže: “Izidji duše nečisti iz čoveka” (Mk. 5, 8). Pogledajte šta se dešava. Hristos tačno zna šta se desilo s tim čovekom, kakve ga sile savladjuju i drže. On je Tvorac, On zna prirodu tih sila, i dalje teče dijalog izmedju Hrista i duhova zlobe u podnebesju. I tu je važno to, da i oni, ti duhovi zlobe, takodje poznaju Hrista, i čak Mu se i obraćaju: “Isuse Sine Boga Višnjega”, priznavajući Njegovu silu, potčinjavaju se Hristu i napuštaju telo bolesnika, jer su slabi pred Bogom. Pogledajte, oni mole Hrista da ih ne izgoni iz te zemlje već da ih pošalje u svinje koje pasu pored. I kaže se: “I dopusti im Isus odmah” (Mk. 5, 13), nečisti duhovi su ušli u svinje, i tada je celo stado, a njih je bilo oko dve hiljade, krenulo u more i potopilo se.

- Razumljivo, Hristos ih poznaje i naredjuje im silom Tvorca, a gde je u vašem životu granica izmedju medicine i Crkve? Koja su pitanja u kompetenciji sveštenika, koja se rešavaju lekarskim znanjem, i gde je ovde mesto iscelitelja-ekstrasensa?

- Hristos je sve vreme govorio Svojim učenicima: “Isceljujte ljude”, to jest to je jedna od misija Crkve u ovom svetu. Crkvu nazivaju bolnicom za isceljenje od grehova i lečeći greh mi isceljujemo I telo. Crkva odstranjuje prauzrok, ali ona ne može i ne treba da uzima na sebe neke njoj nesvojstvene funkcije, zamenjujući medicinu. Ovde je nemoguće dati opšte savete, to su veoma prefinjene stvari, i samo duhovnik može da odredi kada čovek treba da se obrati naprimer psihijatru, a kada duhovniku. Postoji nauka koja se zove “Pastorsko bogoslovlje” koja omogućava da se odredi u kom stepenu duhovni čovek treba da se umeša.

- Znači izmedju medicine i Crkve nema antagonizma?

- Ne, naravno. U istoriji hrišćanstva je bilo veoma mnogo lekara. Lekar je bio jevandjelist Luka, kao i sveti velikomučenik i iscelitelj Pantelejmon. A poznati svetitelj Luka Vojno-Jasenecki, koga je naša Crkva kanonizovala, spojio je u sebi genijalnost hirurga (njegov rad iz gnojne hirurgije se smatra klasičnim) sa služenjem Bogu – on je bio arhiepiskop, pri čemu je živeo u godinama najsurovijih gonjenja na Crkvu, bio je gonjen za veru, i u vreme Velikog Otadzbinskog rata, našavši se u deportaciji, napisao je pismo Staljinu, da ga kao hirurga uputi na front, obećavši da će odslužiti svoj vojni rok posle rata.

- A iscelitelji? U prošlim razgovorima smo već govorili o tome da je Hristos obdarivao Svoje učenike darom isceliteljstva. Mnogi danas tvrde da i oni imaju taj dar, “dobijen odozgo”. O čemu se ovde radi?

- Da, Hristos je davao dar Svojim učenicima, apostolima. U početku ih je bilo dvanaest, a potom sedamdeset. Apostoli, a doslovno s grčkog “apostol” je poslanik, su dobijali od Boga darove Svetoga Duha, pa tako i dar isceljivanja, i kao što je rečeno čak i “od njihove senke” su se ljudi isceljivali. I tu je veoma važan sledeći momenat: kada Hristos poučava Svoje učenike, prizivajući ih na apostolstvo, “a hodeći propovjedajte …bolesne iscjeljujte, gubave čistite, mrtve dižite, djavole izgonite” (Mt. 10, 7-8), On im je objašnjavao kako to treba raditi: “zabadava ste dobili, zabadava i dajite” (Mt. 10, 8). Jer apostoli su dobili tu blagodat kao dar Duha Svetoga znači tako treba i da je koriste.

- To jest to je ono suštinsko, kako iskoristiti duhovni dar dat čoveku, pa tako i dar isceljivanja?

- Naravno, ako bi se sve pretvorilo u biznis, onda bi bilo nejasno kojim bi se duhom to činilo i ostvarivalo.

- Vladika, čitaoci često pitaju kako se može znati da li treba ići kod ovog ili onog iscelitelja, maga, ekstrasensa? Očigledno je jedan od kriterijuma i taj koji je dao Sam Hristos – “zabadava ste dobili, zabadava dajite”.

- Da, po pravilu istinski iscelitelji nikada nisu imali cenovnike za svoja isceljenja. Ali ovde je stvar u nečem drugom. Svi ti magovi, iscelitelji, kojih danas ima tako mnogo pričaju nam o kosmičkim silama, astralnom i prefinjenom telu itd. Kod njih postoji sve samo nema ličnog odnosa izmedju Boga i bolesnika. Prosto oni predlažu da se u sebi otkriju neke sposobnosti, da se puste u dušu neke sile, koje nazivaju silama kosmosa ili kako još, očigledno ovde postoje razne škole. Ali ceo problem je u tome što u duhovnom svetu postoji Božiji svet i svet palih angela, čiji je iskonski cilj da unište čoveka. I tu nastaje problem: čoveku se predlaže da stupi u kontakt sa silama čiju prirodu ne poznaje. I dešava se da dolazi do tog kontakta. Situacija postaje zaista tragična kada čovek budući duhovno nepripremljen koristeći se tim metodama “razvoja, otkrića u sebi nekih sposobnosti”, stupa u kontakt s tim silama, pušta ih u sebe čak i ne zamišljajući o čemu se tu radi. Često se ti “iscelitelji”, “magovi” pozivaju na autoritet Crkve: imaju i sveću, i ikonu, i čini se spolja da je sve normalno. Oni čak kažu da idu i u crkvu…



- A kako to shvatiti, kao dekoraciju?

- Da, to je samo spoljašnja dekoracija, ukoliko bolesnik pritom nema lični odnos sa Bogom, sa Hristom. A ti “iscelitelji” se obraćaju potpuno drugim silama.

- To jest tada i sveća i ikona ne predstavljaju ništa više nego reklamni trik. U tom slučaju se isceljenje ne dešava Božijom silom, već predstavlja posledicu nekih manipulacija, dejstava ili rezultat nekog vračanja, koje je “najstarije” ili “nikome poznato, predavano po nasledju”. Molitve su naprimer date svima i nalaze se u svakom molitveniku.

- Da, ali tu je potrebna vera, a to je teže. A u takvim odnosima izmedju iscelitelja i bolesnika, veru zamenjuje novac, i tu su sasvim drugi odnosi. Dovoljno je platiti i ne treba uložiti nikakve sopstvene napore. To je opet pokušaj da se zaobidju neki složeni problemi ne menjajući sebe, ne pokušavajući pre svega u sebi otvoriti vrata srca i pustiti Hrista u njega.

- Za to je potreban napor – napor vere.

- Ali stvar je u tome da najčešće ljudi koji su prošli kroz takvo isceliteljstvo potom dolaze u crkvu ali sada već izopačeni, podvrgnuti nekom duhovnom nasilju ili čak zombirani. Naprimer ako se čovek iscelio od nekih reumatskih bolova, i ako pre toga fizički nije mogao da hoda, pa sad čak i može, ali kao posledica mešanja u duhovni život on može da bude duhovno izopačen. Postoji isceljenje od Boga, koje se dešava po ljudskoj veri, a postoji i ono koje se dešava čak ne i po veri, već zbog beznadežnosti. Čovek je beznadežan: njemu je svejedno kome će se obratiti. I to “svejedno” dovodi do gubitka vere u Boga. Isceljenje po veri se sastoji u tome da se čovek nada u to da samo Bog može da mu pomogne, i on mu se prepušta. A isceljenje od bezverja je kada čovek, razuverivši se u sve, ne vidi pred sobom Hrista, i zbog beznadežnosti spreman je da se obrati bilo kome. I ako u prvom slučaju čovek predaje Hristu svoju veru, i tada “po veri vašoj neka vam bude”, onda u slučaju kada se obraća bilo kom iscelitelju, nije teško zaključiti da će on za to platiti. Odgovor je jedan – dušom.

- A zašto?

- Zato što kada idemo k Bogu, mi idemo ka svome Tvorcu, Koji nas je prizvao u život. A u svim ostalim slučajevima, mi na kraju krajeva idemo k tome, ko nam oduzima život.

- Znači pitanje “obraćati li se vračaru ili iscelitelju ako si ti ili tvoji bližnji bolesni” je pitanje koliko veruješ u Boga?

- Da, i pitanje stepena tvoje ocrkovljenosti. Jer za ocrkovljene ljude pitanje “ići ili ne ići” čak ni ne postoji. Zato što je to u stvari pitanje: kome ti više veruješ – nekom nepoznatom iscelitelju ili Bogu? Ako se vernik razboleo, on shvata da je to ispitivanje njegove vere. On će posle postavljanja lekarske dijagnoze (a veoma je važno da je on sam ne postavlja, već da veruje lekaru jer je dobar lekar instrument u Božijim rukama) doći u crkvu da se ispovedi. Ako smatra da je njegova bolest posledica greha i želi da nadje duhovni prauzrok, otićiće na razgovor kod duhovnika. Jer ako on sam počne da traži, analizira, može da upadne u očajanje i da se smuti. Posle ispovesti će se pričestiti i biti na molebanu. A potom u zavisnosti od rezultata može da mu se odsluži i Tajna Jeleosvećenja.

- A zar se Jeleosvećenje ne vrši samo pred smrt?

- Ne, to je nepravilno shvatanje. Jeleosvećenje je Tajna specijalno usmerena na čovekovo duhovno i fizičko isceljenje, da bi mu se videvši njegovu veru dale posebne blagodatne sile koje bi mogle da ga iscele. Danas se vraćaju tradicije kada se pred operacijom služe specijalne službe i molebani.
A neocrkovljeni ljudi najpre idu tamo gde je lakše, gde se novcem može platiti za neka magijska dejstva, manipulacije i dobiti isceljenje. Ali u takvom slučaju je pozivanje na autoritet Crkve obično garantno pismo i ništa više. Nažalost uvek će biti onih koji će odlaziti kod “iscelitelja” i taj biznis će uvek postojati.

- Ali mi ne možemo da poreknemo da postoje nadareni ljudi koji poseduju harizmu iscelitelja.

- Naravno, ne. U “Didahiji” je rečeno da je neko dobio dar proroštva, neko dar apostolstva, treći dar isceljivanja ili dar izgonjenja nečiste sile. Dešava se da nam se obraćaju ljudi koji zaista u sebi osećaju taj dar. Oni kažu: “Mi se ispovedamo, pričešćujemo, ali osećamo da to imamo i shvatamo da ga treba pažljivo iskoristiti”. To je zaista tako, jer ako je čovek stihijski saznao da on može svojim molitvama, upravo molitvama a ne nekim dejstvima, nekome da pomogne, nekoga da isceli onda ukoliko nije spreman može toga da se uplaši. A ako je neverujući, onda on počinje toga da se boji jer ponekad od toga što je nekome pomogao I on sam može da se razboli. I zato ne postoji pitanje “da li se tim baviti ili ne” jer to nije pitanje ličnog izbora čoveka – u tom slučaju treba ići kod duhovnika i pitati ga da li je to volja Božija.

- Ali verovatno čovek treba da bude odgovarajući za takav dar?

- Naravno. Isceliteljstvo je dar koji čovek stiče. Kako je govorio prepodobni Serafim Sarovski: “Stičite dar Duha Svetoga i oko vas će se hiljade spasti”. Jer čovek kome je dat takav dar je kao provodnik: jedan se pregreva od toga što ima mnogo nečistoće, a drugi je toliko čist da mu se daje mnogo. Zbog čega naprimer “molitve za isterivanje zlih duhova” čitaju monasi i to pritom oni uzvišenog života, koji imaju visoko duhovno iskustvo. Stvar je u tome što oni shvataju s kakvom silom dolaze u kontakt, shvataju da je to kao prvo veoma veliki stepen odgovornosti za bolesnika, a kao drugo to je opasnost da se našteti sopstvenoj duši. To jest sveštenik ide direktno kad kaže, “ide na Vi” sa silama zla. I Hristos imajući u vidu nečistu silu kaže: “ovaj se rod izgoni samo postom i molitvom” (Mt. 17, 21) podrazumevajući da taj koji isceljuje mora da ima odredjeni način života. Jer ni apostoli nisu mogli uvek da iscele. Jednom je k Hristu prišao čovek i zamolio Ga: “Gospode! Pomiluj sina mojega, jer o mijeni bjesni i muči se vrlo …I dovjedoh ga učenicima Tvojijem i ne mogoše ga iscjeliti” (Mt. 17, 15-16). Isus je naredio zlom duhu, on je izašao, dete se iscelilo kako je rečeno “tog trena” (Mt. 17, 18). I tada su apostoli ostavši nasamo sa Hristom pitali Ga zbog čega oni kao Njegovi učenici nisu mogli da iscele mladića. “A Isus reče im: za nevjerstvo vaše. Jer vam kažem zaista: ako imate vjere koliko zrno gorušično, rećićete gori ovoj: prijedji odavde tamo, i prijećiće, i ništa neće vam biti nemoguće” (Mt. 17, 20). On ih razobličava u tome da su maloverni i da zato ne mogu da iskoriste svoj dar.

- A šta da radi čovek koji shvata da mu je potrebna Božija pomoć ali je njegova vera veoma slaba?

- Evo šta se kaže u Jevandjelju od Marka o tome kako se desilo isceljenje mladića. Kada je otac molio Hrista: “ako šta možeš pomozi nam, smiluj se na nas” (Mk. 9, 22), a Hristos odgovara: “Ako možeš vjerovati sve je moguće onome koji vjeruje” (Mk. 9, 23). I tada je otac uzviknuo sa suzama: “Verujem Gospode, pomozi mojemu nevjerju!” (Mk. 9, 24).

Molitva svetom velikomučeniku i iscelitelju Pantelejmonu

O sveti velikomučeniče i iscelitelju Pantelejmone, Boga Milostivog podražatelju! Pogledaj blagousrdno i usliši nas grešne, koji se usrdno molimo pred tvojom svetom ikonom, izmoli nam od Gospoda Boga, pred Kojima sa angelima stojiš na nebu, ostavljenje grehova i pregrešenja naših: isceli bolesti duševne i telesne slugu Božijih ovde pomenutih koji ovde stoje i svih hrišćana pravoslavnih, koji pritiču tvome zastupništvu: jer smo zbog grehova naših obremenjeni mnogim bolestima i nema nam pomoći i utehe: tebi pribegavamo, jer se tebi dade blagodat da se moliš za nas i isceljuješ svaku nemoć i svaku bolest; daruj svima nama svetim molitvama tvojim zdravlje i krepkost duši i telu, napredovanje vere i blagočestivosti i sve ono što nam je potrebno za ovaj privremeni i večni život i spasenje tako da se udostojimo tvojih velikih i bogatih milosti, proslavimo tebe i Darodavca svih dobara, divnog u svetima Boga našeg, Oca i Sina i Svetoga Duha u vekove vekova. Amin.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3002.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic