MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Iguman Longin (Černuha)

Pravoslavlje je monaholjubiva religija. Monasi su okruženi oreolom tajanstvenosti, uvaženja i divljenja. Ali šta se dešava unutar tog oreola? U čemu se sastoji monaški podvig? Kako oni formiraju odnose sa drugim ljudima? Gledaju li televizor? O tome i mnogo čemu drugom pitali smo igumana Longina (Černuhu), žitelja Kijevo-Pečerske Lavre.

Postoji sledeći sterotip: u manastir se odlazi zbog nesrećne ljubavi, zbog razočarenja u život, zbog neostvarenih nadanja – uopšteno govoreći beži se od stvarnosti. Šta se na to može odgovoriti?
- Smatram da je ovaj stereotip formiran pod uticajem romantizma. Tom pravcu etičke i filozofske misli u evropskoj kulturi u XVIII-XX veku svojstven je neki dramatizam i strasnost, uopšte krajnosti ljudske kulture. Kao po pravilu, sledbenici romantizma su loše shvatali duhovnu suštinu monaštva. Oni su ga primali tragično, i nasuprot njemu stavljali život pun jarkih boja i dogadjaja. A odlazak u manastir je za njih bila svojevrsna smrt ljudskih nadanja, u najboljem slučaju okružena oreolom tajanstvenosti i tuge.

- U stvari u pravoslavnoj tradiciji pravilan odnos prema monaštvu se sastoji u jasnom shvatanju toga da je to put neprekidne unutrašnje borbe, savladjivanja sopstvenog egoizma. To je veoma dinamičan unutrašnji život i podvig svoje vrste. I tu dosadi nema mesta. Ja ne govorim ovde o skretanjima u duhovnom životu, naprimer kada čovek upada u uninije.
Istina, ne mogu da tvrdim da u manastiru niko ne može da se nadje upravo iz razloga koje ste vi naveli. Ljudske priče su veoma različite. Poznat mi je slučaj kada je u Lavru došao mlad čovek zbog loših odnosa sa devojkom. On je u jednom trenu napustio zavidan posao i našao se u redu poslušnika pritom ništa ne znajući o karakteru manastirskog života. Mladić se svim snagama trudio da sa dobrom savešću ispunjava svako poslušanje koje bi mu dali, ali je vremenom shvatio da nevolje u ličnom životu nisu povod za odlazak u manastir. Trenutno je oženjen i ima predivnu ženu. Ali se sa zahvalnošću Bogu seća manastirskog perioda svog života. On ipak nije upao u očajanje zbog životnog neuspeha, nije zalutao, nije se propio, kako to često biva u sličnim situacijama. U većini meni poznatih slučajeva ljudi su primali monaštvo zbog čvrstog uverenja u to da čovek u drugom stanju ne može maksimalno da posluži Bogu i bližnjemu, i da se u svoj punoći razvije kao hrišćanin u ispunjavanju Božanskih zapovesti. Takvo unutrašnje uverenje je teško opisati i rečima iskazati. Ali to nisu emocije, već upravo smisao, sopstveno opredeljenje u ovom životu.

- Nije li sablazan ako se na svoje stremljenje prema monaškom životu gleda kao na neko izabraništvo, ako čovek sebe smatra posebnim, bogoizabranim?

- To jeste sablazan. Niko u potpunosti nije zaštićen od prelesti i gluposti. Ali treba zapamtiti da su svi hrišćani Božiji izabranici. A to izabraništvo ne daje toliko privilegije koliko odgovornost i obaveze. I još treba zapamtiti da se “sila Božija u nemoći projavljuje”, da se “Bog gordima protivi, a smirenima daje blagodat”.

- Šta obećava monah pri postrigu?

- Monah daje obećanje nesticanja, poslušanja i celomudrenosti. Nesticanje je – prevazilaženje vezanosti za materijalno, negu i raskoš, smirenje tela, umeće zadovoljenja malim. Poslušanje je – zadobijanje smirenja kroz poslušanje nastojatelju, duhovniku i bratiji, to je savladjivanje svoga “ja”, zadobijanje unutrašnje tišine i mira. Celomudrenost se ispoljava u telesnoj čistoti, čistoti misli i osećanja, odsustvu laži i licemerja, velikodušnosti i blagrodnosti.



- Po čemu se monaški podvig razlikuje od podviga svakog hrišćanina jer su nesticanje, poslušanje i celomudrenost zapovesti koje se odnose na sve hrišćane?

- U idealu u monaškom životu se taj podvig pojačava, zadobija posebnu strogost. U svetu postoji sledeća izreka: “Svetlost monasima su – Andjeli, a mirjanima – monasi”. Čini se da ona tačno opisuje razliku izmedju monaha i mirjana.

- “Umreti za svet” za jednu noć je verovatno nemoguće. Umirati treba čitav život?

- Treba učiti umirati za ovaj svet. I tome se može posvetiti čitav život. Sećate li se priče kada je u manastiru umirao jedan starac uzvišenog duhovnog života? On je ležeći na smrtnom odru lio suze. Bratija ga je s nedoumicom pitala zbog čega tako tuguje, kada je ceo život proveo u pokajanju. Na to je starac odgovorio: “Ja još nisam ni počeo da se kajem”…

- U čemu se sastoji podvig poslušanja? Da li je moguće poslušanje u naše dane?

- U naše dane je teško naučiti se poslušanju, zbog toga što je malo iskusnih duhovnika. Ali i poslušnici su veoma slabi. Kažu da ima poslušnika, bilo bi i staraca. Za poslušanje je neophodna duboka vera u Boga, snaga volje, trpljenje, rasudjivanje i smirenje. Drugim rečima – trudoljubivost, dobrosavesnost i skromnost. I ja poznajem takve ljude. U svakom slučaju njih ima u našem manastiru.

- Sveti Oci ne govore samo o podvigu poslušanja, već i o vrlini rasudjivanja. Može li monah danas biti u potpunom poslušanju duhovniku, ili treba sa rasudjivanjem da pristupa blagoslovima?

- Ako monah smatra da je neko duhovno lice, kome se obraća za savet i molitve, zaista njegov duhovnik, onda treba da bude u punom poslušanju prema njemu. Ako su odnosi uslovniji to jest duhovno lice je prosto mudri i opitni savetnik (to čak štaviše može da bude i relativno mlad sveštenik ili monah (monahinja)), onda tu nema govora o potpunom poslušanju. Ali hoću da napomenem, da poslušanje ne isključuje rasudjivanje. U postavljenom pitanju kao da se oseća suprotnost tih pojmova. U stvari i poslušanje zahteva rasudjivanje, i rasudjivanje se ne stiče bez poslušanja. Ali meni je teško da to objasnim u dve reči, a i sam nemam dovoljno duhovnog iskustva.

- Zbog čega monah menja ime? Zbog čega su lepe crne odežde?

- Drugo ime i druge odežde treba da služe monahu kao podsećanje na drugkčiji život, koji je prihvatio. Istovremeno to je napomena i drugim ljudima o tome da je to drugačiji život. Naravno, tu mogu da se pojave gordost, sujeta, samoljublje. Ali djavo uvek pokušava sve da izopači, pokvari … Pored toga, forma organizuje i disciplinuje, smirava.

- Knjige, televizor, internet – da li je dozvoljena takva veza sa spoljnjim svetom, od koga se monah odrekao?

- Sve su to načini prenosa informacija, i zato sve zavisi od sadržaja informacije i cilja njenog dobijanja. Ukoliko se narušavaju etičke norme, onda je to štetno i grehovno, I to ne samo za monahe. Ukoliko je informacija dušekorisna i spasonosna (a pravoslavni resurs na Internetu je dovoljno bogat, postoje pravoslavni telekanali i TV emisije, a da ne govorimo o knjigama) – zbog čega ih onda ne bi koristili? Ali s druge strane monah može da se ograniči samo na mali broj knjiga, u kojima su izložene osnove duhovnog života i veroučenja. Sveštenički čin monaha, posebno ukoliko on mora da opšti sa inteligencijom ili da radi sa omladinom, obavezuje da mora mnogo da čita, i da se orijentiše na pitanja kulturnog i društvenog života. Istovremeno dubina duhovnih nastrojenja, taktičnost, očinska brižnost, jednostavnost i mudrost duhovnika bivaju snažniji i uverljiviji od svih ljudskih mudrovanja.



- A muzika, pozorište? Odmor?

- Mnogo toga zavisi od nivoa duhovnog savršenstva monaha i karaktera manastirskog života. Mislim da svaki monah treba da teži ka tome da uteši svoju dušu samo psalmopojanjem i rečima Božanskih i svetootačkih dela, a mir da pronalazi medju zidovima svoje kelije. Ali ponekad klasična muzika ili dobar film mogu da pomognu da se čovek izbavi od uninija. Ako se pod odmorom podrazumeva mogućnost popravke svoga zdravlja ili odlazak na hodočašće (što takodje može da bude lek od uninija), onda je to potpuno dozvoljeno. Ali pri svemu tome monah ne sme da zaboravi na skromnost i uzdržanje.

- Kako monasi formiraju odnose sa roditeljima, prijateljima?

- Ne mogu jednoznačno da odgovorim na ovo pitanje, jer postoje razni prijatelji i različit je odnos roditelja prema svojoj deci koja biraju monaški put. Ali želim da skrenem pažnju na to da monah treba da donosi mir svojim bližnjima, da ih teši dobrom rečju, ispoljavajući trpljenje i ljubav prema njima, koliko god oni bili daleko od Crkve, i obavezno treba za njih da se moli.

- Ali nemaju samo bližnji potrebu za dobru reč od monaha – sami monasi su takodje ljudi. Imaju li oni pravo na duševnu povezanost sa rodbinom?

- U opštenju sa rodjacima ili bliskim ljudima monah naravno oseća privezanost prema njima, ali ipak status (i to nije formalnost, to je važan uslov monaškog podviga) zahteva odredjenu distancu. To nije otudjenost i prenebregavanje. To je pre duhovna obazrivost i delikatnost, jer rodjacima ili bližnjima (a to mogu da budu ne samo roditelji, već i braća i sestre, deca, unuci) treba pomoći da prihvate njima rodjenog čoveka u njegovom sasvim drukčijem stanju. Često to biva teško za obe strane. Ali tu se ništa ne može: put je izabran i treba njime ići.

- Očigledno postoji nekoliko raznih vrsta monaštva. Jedna stvar je manastir u prestonici: propoved, misionarenje, pisanje članaka. A druga je – skit u neprolaznoj tišini: krompir, kupus i koze. Da li je moguće odmah odrediti svoje sklonosti da se potom ne bi prelazilo iz manastira u manastir? Ili u takvoj promeni nema ničeg lošeg?

- Ne znam gde je potrebno više hrabrosti u savladjivanju iskušenja i nošenju krsta: pri pisanju članaka ili čišćenju krompira …Mislim da koje god delo monah treba da ispuni – bilo to da napasa koze ili nastupa na televiziji – ukoliko on to radi zbog bližnjih i Boga, to će u svakom slučaju biti duhovna korist i za njegovu dušu i za druge. Naravno, birajući manastir, čovek treba da uzme u obzir svoje sklonosti kako bi on u odredjenoj meri odgovarao osobenostima života u tom manastiru. Naprimer, gradjaninu će biti teško da se navikne na uslove manastira, koji se nalazi negde u nekoj pustoši i u kome se mnogo vremena posvećuje poslušanjima na polju. To mu prosto fizički neće odgovarati. S druge strane, monah koji je više navikao na fizički rad, može da upadne u uninije, osećajući sopstveni nedostatak znanja i odsustvo dara reči, koji su potrebni u manastirima, koji se nalaze bliže gradskim centrima. Ali to se više odnosi na monahe u svešteničkom činu. Mislim da ako postoji mogućnost za monaha bi bilo dobro da kombinuje fizički rad sa umnim. A što se tiče “opredeljenja odmah”, čovek pre nego što primi postrig prolazi period poslušanja. Za to vreme on treba da uvidi da li mu taj manastir odgovara ili ne, kao i manastirski život uopšte. Ali ako se pojavi pitanje promene manastira to pitanje je bolje rešavati sa duhovnikom, nego na svoju ruku.

- A da li bi bilo bolje da u pravoslavnom monaštvu postoji orden kao kod katolika? Naučnici bi sedeli u bibliotekama, milostivi činili dobra dela, krasnorečivi propovedali. Monasi bi spasavali svoju dušu služeći svojim talentima na dobro Crkve, i ne bi bilo neslaganja sa prizivom …

- Monaški priziv nije rešavanje pitanja čime ću se baviti u manastiru. Zar i u katoličkim manastirima monasi nemaju problem prolaska puta koji su izabrali? Monaški priziv je – biti monah. A monah treba da radi to što je potrebno manastiru. A predivno je još ako on baš za to ima sklonosti! A karakter manastirskog života se formira nekako sam po sebi. Poznato mi je da na Svetoj Gori u nekim manastirima monasi kombinuju fizički rad sa radom u biblioteci na prevodu drevnih rukopisa. Manastir nije radna organizacija koja se bavi odredjenom profesionalnom delatnošću. Manastir je porodica, u kojoj mogu da žive ljudi sa raznim darovima i talentima. Najvažnije je da oni svi teže ka Bogu.

Razgovor vodila EkaterinaTkačeva
preuzeto sa http://otrok-ua.ru/sections/art/show/ljudi_v_chernom.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic