MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Sećanja na starca Pajsija iz skita Sihastrije i Sihle
 
Reč urednika
Starac Pajsije (Olaru) (1897-1990) bio je otac i učitelj generacijama rumunskih duhovnika XX veka. U 272. broju časopisa „Pravoslavna reč“, pisali smo o životu i duhovnom radu oca Pajsija. Ne samo da je bio učitelj monasima, već i mnogobrižan otac celom rumunskom narodu: bogatima i siromašnima, obrazovanima i neukima. Tokom mračnih dana komunističke vladavine ljudi iz svih krajeva Rumunije dolazili bi do skita Sihle, da prime reč utehe od ovog molitvenog čoveka i dobrog poznavaoca ljudskih srca. U nastavku iznosimo kazivanja jednog od ovih verujućih poklonika, čija je ljubav prema Starcu sačuvala sećanje na njega, za buduće generacije.
 
1.      Koliko puta
 
Mnogo puta sam pronašao utočište pod epitrahiljem oca Pajsija. Dolazio sam kod Starca sa prijateljima ili članovima porodice. Posle toliko godina, više ne mogu da se setim hronološkog reda naših susreta.  Blagosloveni su oni koji pišu dnevnik, bez obzira koliko jednostavan, koji im, kada ga otvore u kasnijim godinama, može pružiti redosled određenih događaja u njihovom životu.
 
Svaki susret sa ocem Pajsijom bio je ispunjen osećanjima, strahom, naročito pri našim prvim susretima. S jedne strane, bilo je to zbog moje ogrehovljenosti. S druge,  bilo je to zato što je otac Pajsije samtran “prvi među jednakima” od strane cele Rumunske pravoslavne crkve, od velike većine verujućeg naroda, i od strane drugih, poznatih rumunskih duhovnika. Bio je čovek srca, i imao je ogroman duhovni autoritet. Ova činjenica bila je prećutno prihvaćena od strane svih. Kada bi se neko vratio iz Sihastrije i Sihle, prvo bi ga upitali: “Kako je otac Pajsije; šta je govorio?”
 
Čuvam sećanja na sve ove blagoslovene susrete. Ne znam tačno ni precizno njihov redosled - kada sam čuo određenu duhovnu pouku. Bilo kako bilo, ličnost oca Pajsija potpuno je prisutna u meni. Poznavao sam mnoge iskusne duhovne oce, koji, verujem, sada prebivaju među svetima. Ipak, najsnažnije i najbliže osećanje Raja, prisustva Božijeg, bilo je u blizini oca Pajsija.
 
2.     Čekanje ispred Starčeve kelije
 
Gore u Sihli, na tremu malene kelije, koja se nalazila ispod stene, čekali smo na susret sa Starcem. Bila je tu jedna klupa na kojoj je uvek sedelo po nekoliko poklonika; oni su takođe čekali Starca. Većina njih čekala je da se ispovedi, a svi da žatraže njegove svete molitve, dobiju njegov blagoslov i reči utehe u vremenu ličnih iskušenja i nevolja koje su potresale samu Rumunsku crkvu. Mislim da nam je jednom ili dva puta rečeno da sačekamo, jer se otac odmara. Skoro uvek bi nas zamolili da ne zhatevamo previše od njega, jer je bio bolestan, slab i umoran.
 
Čekanje je bilo prijatno. U podnožju brda nalazila se mala crkva koja je pripadala skitu, kao i druge kelije. Mesto je bilo okruženo zelenilom, a ptice su neprestano pojale.  Odmah do Starčeve kelije, nalazila se mala crkva, podignuta od jednog drveta, koja je imala svoju sopstvenu priču.  Put je vodio do pećine  Sv. blažene Teodore.  Nakon napornog uspinjanja od Sihastrije ili Agapije, čovek je tek tu mogao da predahne. Različita osećanja obuzimala su onoga ko je čekao na susret sa Starcem. U jednom momentu, osećao se duboki mir, a u drugom, uzbuđenje do vrtoglavice…Neko neobjašnjivo ushićenje obuzimalo je prisutnog u Starčevoj neposrednoj blizini, bez obzira na osećaj lične nedostojnosti. Osoba je stupala u neki prostor potpune sabornosti i evharistije. Čovek je stupao u jednu drugu dimenziju – u sasvim nepoznati, Božiji svet.
 
3.     U stalnom radu
 
Starac je uvek bio u nekom poslu. Pokraj njegove malene kolibe, na padini, bila je podignuta bašta, u kojoj je uzgajao razno povrće, a najviše krompir. Promatrao sam ga kako povijen, držeći pastirski štap u ruci, satima sakuplja kamenje i odlaže na jednu gomilu. Radio je sve strpljivo i sa velikom pedantnošću. Bilo je očigledno da voli to što radi, da mu je bila draga zemlja i njeni plodovi. Zemljište je izgledalo veoma neplodno, bilo je puno kamenja. Činilo se da je i njegov rad uzaludan. Ali, uprkos svemu, svaki Starčev pokret odavao je nežnost i ljubav prema tom poslu.
 

Crkva koja pripada skitu Sihla

 
Kada je prešao iz Sihle u keliju koja se nalazila pokraj ulaza u Sihastriju, otišao sam da ga posetim sa grupom hodočasnika. Rečeno nam je da uđemo u njegovu keliju i sačekamo. Čekali smo ga oko pola sata, ali njega nije bilo.  Iza jednih vrata, na drugom kraju kelije, čulo se nežno kucanje – nekada brzo, nekada sporo. Koliko god sam pokušavao da zamislim šta bi to moglo biti, nisam mogao. Nakon nekog vremena, videvši  da Starac ne dolazi, pokucao sam na ta vrata, istovremeno pitajući za blagoslov.  Pošto i posle nekoliko pokušaja nisam dobio odgovor, usudio sam se da otvorim vrata. Tu, iza kelije, bila je šupa za drva. Starac je sedeo na jednom panjiću i pakovao isečena drva, premeštajući ih s jedne gomile na drugu, redom koji je samo njemu bio poznat. Tada je već imao problema sa sluhom, te nije čuo naše pozive.
 
Izgledalo je da nije želeo da sedi besposlen. A možda je tražio mesto za privremeno bekstvo od poklonika. Bio je ozbiljan; činilo se da radi na nekom važnom, značajnom poslu. U isto vreme, rad je bio deo njegovog dnevnog pravila, kao i molitva. Nije dozvoljavao da dan prođe, a da svojim, sve slabijim snagama, ne da svoj doprinos manastiru.
 
4.     Kelija
 
Starčeva kelija bila je mala i skromna, ali, oh, tako gostoljubiva. Nameštaj je bio veoma prost: jedan  krevet, sto, i stolica. Na naslonu stolice bio je odložen njegov epitrahilj. Na stolu je bilo par knjiga – Psaltir, Jevanđelje, Časloslov i njegov drveni krst. U uglu je bila kofa vode i umivaonik. Na klinu iza vrata bile su okačene dve, veoma iznošene, mantije. Na zidovima bilo je raznih reprodukcija ikona. Različiti mirisi prožimali su vazduh: medikamenti, biljni lekovi, tamjan, ulje iz kandila, fitilj dogorele sveće i osušeni bosiljak. Čudno je da je sva ova mešavina mirisa postajala neprepoznatljiva u kratkom vremenskom periodu. Možda su ovo osnovne karakteristike svih kelija u Sihastriji i sličnim moldavskim manastirima.  Usuđujem se da kažem da boravak unutar kelije Starca Pajsija dočarava izreku: “Čovek osvećuje mesto.” Prijatan duhovni miomiris bio je tako evidentan, primetan.
 
5.     Njegovo lice
 
Sada, nakon toliko godina, lik oca Pajsija sa fotografija načinjenih u njegovim kasnijim godinama postojanije prebiva u mojoj svesti.  Uprkos činjenici da su mnoge godine ogrubele njegovo crte, lice mu je i dalje emitovalo neku neodoljivu svetlost i beskrajnu blagost. Imao je oštre crte i prodoran pogled, zbog kojeg bi čovek uzdrhtao prilikom prvog susreta. Bilo je nemoguće zaboraviti njegove oči – bistre, očinske, nežne, svetlo plave boje.
 
Čak i nakon što je njegov vid počeo da slabi, pa sve dok nije postao skoro sasvim slep, njegov pogled je zadržao onu pređašnju izražajnost, koja je dolazila od snage njegovog unutarnjeg duha. Nosio je naočare, koje su bile malo iskrivljene, sa debelim okvirom – one koje su stari ljudi nosili. Bile su vezane kanapom iza glave, ako se dobro sećam. Debela, jaka stakla, činila su da mu oči izgledaju još krupnije. U jednom trenutku, čini mi se, nosio je naočare sa jednim oknom prekrivenim parčetom kartona (mislim da je to bilo zbog operacije katarakte). U drugom oku ogledalo se gorsko jezero, duboko i plavetno, plavo kao boja Fra Anđelika. (1)
 
6.     Čudo
 
Njegov blagoslov i molitvu tražili su svi koji bi ga upoznali. Ako otac nije poznavao osobu, pitao bi prvo za njeno ime i odakle dolazi, šta je po profesiji, da li ima duhovnog oca, i ko je on. Ustvari, njegova prva namera bila je da ne ispoveda one koji nisu bili njegova duhovna čeda.  Govorio bi im da budu poslušni svom duhovnom ocu – što je kanonski ispravno. Međutim, pošto bi većina insistirala, imajući veliku želju da se ispovede baš kod Starca, on bi često popustio. Nikada ne bi odbio da pročita oproštajnu molitvu i da blagoslovi svakoga ko bi prekoračio njegov prag. Tu, na  kolenima, pod epitrahiljem Starčevim, čudo bi se dogodilo…
 
 Sa čelom u njegovom krilu – ako bi uspeli toliko da mu se približimo – pod njegovim sveobuhvatnim epitrahiljom, ogroman teret svih nagomilanih grehova nestao bi. Osetili bi široku, koščatu Starčevu šaku, kako počiva na vrhu naše glave – istovremeno i teška i laka – kao da ona preuzima naše grehe, a blagodat silazi na nas. Pred kraj molitve (prva je bila zajednička, oproštajna molitva, a na kraju lična, sasvim jedinstvena) preko epitrahilja koji je bio na glavi, otac bi nas blago dotakao krstom, da nas blagoslovi, u znak očinske ljubavi – to je bio način njegove komunikacije. Iako je molitva, uglavnom, bila ista svaki put, nikada nije izgubila svoju blagodatnu silu i lepotu. Bio je celim bićem prisutan u svim svojim rečima. Kada bi prizivao Boga zbog nas, da pomoć i blagoslov počivaju na našim  “malenim stolovima” ili “malenim kućama” (koristio je mnoge umanjenice u svom govoru – genijalne i pune ljubavi) osećali bismo se preplavljeni sveobuhvatnom radošću, nežnošću; sve je bilo razumljivo. Sagledavali smo jesnije ko smo i kakvi bi trebali da budemo.
 
Kada bi na kraju zamolio “malo parče Carstva Nebeskog” za svakoga od nas i kada smo se rastajali u nadi da ćemo se sresti na vratima Raja, već smo osećali deo te rajske lepote. Već smo imali predukus Carstva Nebeskog. Bio je blag, a njegovi zahtevi nisu bili teški.
 
Oni koji su bili više revnosni, govorili su da su njegovi zahtevi isuviše laki. A on je tražio da se više puta dnevno izgovara “Oče naš,” “Verujem”, “50. Psalm,” i da se čini određeni broj metanija. Njegova blagost dolazila je do izražaja kada bi nam naložio da ove molitve izgovaramo ”koliko možemo.” Ali, koliko znam, bio je veoma strog prema onima koji su počinili teške dogmatske i moralne grehe. Iako je tvrdio da ne poseduje Isusovu molitvu, savetovao je svima da je steknu, ponavljajući je svakodnevno, po svojim snagama. Sećam se da je Starac izgovarao molitvu u malo proširenoj formi, “Gospode Isuse Hriste, Sine Božji i Reči Božija, pomiluj me, grešnog!” Verujem da se, izgovarajući ovako molitvu, prbližio sv. Jovanu  Bogoslovu, apostolu ljubavi, za koga je kažu bio veoma vezan.
 
7.     Dušekorisne reči 
 
Naučili smo od starijih hodočasnika da ne napuštamo poznatog duhovnika, pre nego od njega zatražimo dušekorisnu pouku. I tako, pre odlaska, mi bismo se, puni nade, obratili Starcu: “Oče, recite nam neku dušekorisnu pouku.” Ova pouka bila je dostojna da se pronese kao barjak po celom svetu, na utehu i duhovnu korist jednima, a za oduševljenje i privođenje veri drugih. Dušekorisna reč oca Pajsija bila je kratka, jednostavna, dovoljna na prvi pogled. Ali pošto bismo odlazili, njegove reči bi ostajale duboko u nama, i posle nekog vremena, ispod njihove jednostavnosti otkrivala bi se nepregledna dubina i još više. Navešću neke od njih:
 

 
U leto 1978, sa mojoj suprugom, koja je bila  u petom mesecu trudnoće, uspeli smo se do skita Sihle u nameri da zatražimo od Starca blagoslov. Dobili smo blagoslov, ali u jednom momentu našeg razgovora rekao je: “Hej, misliš da Marija znaka kada će se beba roditi. Ona samo misli da zna, ali u stvari ništa ne zna. Rodiće kada to bude bila volja Božija.” I zaista, trudnoća i porođaj bili su propraćeni mnogim nezgodama. Beba je bila rođena pre vremena, ali zahvaljujući molitvama i Starčevom blagoslovu, ostala je u životu.
 
Drugom prilikom, moja supruga ga je upitala (sa zabrinutošću svake majke), kako to da neka deca, iako podignuta u veri i strahu Božijem, padnu pod uticaj ovog kobnog vremena i ozbiljno odstupe od tog učenja.  Starac je odgovorio da, kao roditelji, moramo da se trudimo koliko možemo u vaspitavanju. Ako je duhovna nadgradanja dobra, onda će dobra volja u potpunosti otvoriti nečiji put. Govorio je da je “čisto zlato, iako ga stavimo na gomilu đubreta, i dalje zlato.”
 
Govorio nam je da je veoma važno za svakoga da se ispoveda. “Kao što Savon (sapun) pere telo, tako i kanon pere dušu. Upotreba reči “Savon” oduševila me je. Uzeo ju je ko zna odakle, ali na tako siguran način, samo da bi napravio rimu sa rečju kanon (pravilo).

Takođe, dao nam je duhovnu pouku po kojoj je danas poznat: “Ne veruj svemu što čuješ, ne govori sve što znaš i ne čini sve što možeš.” Kada je ovo izgovrio, bili smo kod njega sa pesnikinjom Ankom Sarbuleku. Radujući se u bogatstvu ovog divnog iskaza, otišli smo od njega u nekom stanju blaženstva, neopisivog; činilo nam se da letimo, a ne da hodamo. Na putu ka Sihastriji, uspeli smo se do pećine sv. Teodore, gde nas je privukao jedan kupinov žbun. Tamo, punih usta, veselo prisećajući se našeg susreta sa Starcem, shvatili smo da razumeo prva dva dela njegove pouke - da ne verujemo svemu što čujemo i da ne govorimo sve što znamo. Međutim, treći deo nam nije bio jasan. Jasnije, šta je podrazumevao pod iskazom da ne činimo sve što možemo. Zar nije dobro pokušati da uradiš koliko god možeš, da daš sve od sebe? Otrčali smo nazad kod Starca i pitali ga da nam objasni ove reči. Ako se dobro sećam, otac je rekao: “U čovekovoj moći je takođe da čini mnoga zla, posebno zbog gordosti. Zlo je varljivo i može da bude skriveno u naizgled dobrim namerama.”
 
Drugi put, žalili smo se i bili prilično obeshrabreni zbog nadiranja ateizma, koji se manifestovao kroz ljude, oskrnavljenje crkava, posebno u Bukureštu. Želeli smo da ga upoznamo sa situacijom, i da čujemo reči koje bi nas ojačale, utešile, a možda i podsticaj da nešto preduzmemo. Mislim da je otac već bio dobro informisan o svemu i da je rasuđivao o stvarima na drugačiji način, duhovni, što je celoj nesreći davalo drugačije razumevanje. Da bi nas ohrabrio, insistirao je, bez trunke prekora u glasu: “Crkva u našem srcu ne može biti srušena! Onaj ko nosi crkvu u srcu, biće u stanju da se bori za nju.”
 
8.    Susret dva svetitelja
 
Jednom prilikom, posetili smo Starca sa našim ispovednikom – dostojnog večnog sećanja – sa ocem Julijanom Stojičesku (2). Bili smo veoma uzbuđeni i prilično radoznali da vidimo kakav će biti njihov susret. Otac Pajsije i otac Julijan bili su veliki duhovnici, za obojicu se smatralo da imaju uzvišen duhovni život.
 

Otac Julijan Stojičesku

 
Bili su na vrhuncu duhovnosti, jedan u divljini a drugi usred sveta, i takva dva duhovnika trebalo je da se sretnu. Susret je bio zaista i jednostavan i poseban. Nisu razmenili mnogo reči – samo poglede, koji su bili prepuni beskraje nežnosti i blagoslova. Ceo susret bio je jedna neopisiva molitva. Bio je to nebeski zagrljaj. Kakva je duhovna energija ispunila keliju; izgledalo je da nas je svetlost obasjala! O Tavorska svetlosti, koja nas sve obasja! Kakav intezivan dodir blagodati.  Trajalo je svega nekoliko trenutaka (mnogo manje nego što smo želeli), ali kao da je večnost bila prisutna u njoj. Ako grešnik prepozna svetost, koliko će tek tu svetost prepoznati oni koji su sveti. Bili su potpuno ravnopravni. Tada smo dobro razumeli Petrovu čežnju da načini šator Svetitelju i Njegovim svetima (Mat.17:4, Mk. 9:5; Lk. 9:33).

9.     Poslednje godine

U svojim poslednjim godinama prešao je u Sihastriju, gde se njegov verni učenik, otac Gersim, sa velikom odanošću starao o njemu, tražeći načina da mu pomogne u njegovim slabostima i da mu olakša bolest. Otac Pajsije je sve podnosio. Kroz život, najčešće je govorio: “Simirenje, smirenje, više smirenja.” Bilo je teže tada sresti se sa njim. Njegov učenik bi ga štitio koliko god je to bilo moguće, da se ne bi previše zamarao od poseta mnogobrojnih poklonika. Godine 1988. imao sam blagoslov da posetim Starca po poslednji put, sa ocem Hijacintom (3), igumanom manastira  Putina. Otac Hijacint se upokojio 1998. godine. Otišao je kod svog ispovedinika (oca Pajsija) i na veličanstveni susret sa Bogom. Došao je bio iz Putine u Sihsastriju  na manastirsku slavu 8. septembra (na praznik Malu Gospojinu).
 

Otac Hijacint iz manastira putine (desno) sa ocem Jakovom

 
Grupa mnogobrojnih poklonika krenula je tada kamionom.

Bio je suton, a kelija oca Pajsija bila je u polumraku. Nežan titraj kandila obasjavao je mnogobrojne ikone na zidu. Starac, čije se telo smanjilo od starosti i bolesti, bio je skriven negde na uzglavlju kreveta, naslonjen na jastuku. Želeli smo da budemo pokraj Starca, u okruženju njegove svetosti, samo još par minuta, da primimo te obične i radosne blagoslove, koji, kao da su nas uznosili direktno do Raja. Istina, bez obzira što je bio potpuno nepokretan, otac je tihim glasom blagoslovio sve, prenoseći istu silu blagodati i usrdno moleći “malo parče Carstva Nebeskog” za svakoga od nas.

Otac Dimitrij (Stanli) govorio je negde o nežnosti svetitelja. Ova beskrajna nežnost i briga za spasenje drugih bila su deo ličnosti starca Pajsija.
 
10. Njegovo  upokojenje
 
Otac Pajsije (Olaru) usnuo je u Gospodu 18. oktobra 1990, nakon više od sedamdeset godina provedenih u manastiru. Upisan je među mnogobrojene, velike duhovnike manastira Sihastrije, koji se smatra Svetom Gorom rumunskog monaštva.

U subotu, kada je sahranjen, monastirsko dvorišta bilo je puno ljudi. Bile su prisutne mnoge monahinje (više nego ikada), koje su došle iz svih krajeva Moldavije. Neki su došli preko planina, iz manastira Rameti i Prislop. Predstavnici svih manstira došli su. Bilo je mnogo običnog naroda, odanog veri i Crkvi, ljudi koji su godinama pronalazili iscelenje pod epitrahiljem Starca Pajsija i koji su putovali cele noći, iz bliza i daleka, u prepinim autobusima i vozovima.
 
Otac je čekao na svoje opelo u kapeli, primajući poslednju metaniju od svoje duhovne dece. Osećaj koji je preplavio sve prisutne bio je više prazničini, sveti. Pevalo se “ Sa svetima upokoj dušu sluge Svoga, Gospode…” i svi su bili sigurni da će otac Pajsije biti među svetima, gde će biti onaj isti, neumoran čovek molitve i posrednik za nas i našu zemlju pred Gospodom. Suze su svima tekle – suze u njegov spomen – suze  ohrabrenja, utehe i snage.
 
Poznato je da pre kanonizacije, prema tradiciji Svetog Sinoda, svetitelj prvo u svesti vernog naroda biva proglašen za svetitelja. Svi koji su maker jednom sreli oca Pajsija, već su bili uvereni u njegovu svetost. Mitropolit Danijel, takođe je to izrekao dve godine nakon kanonizacije sv. Teodore, predviđajući i pozivajući na kanaonizaciju starca Pajsija u budućnosti. Ne postoji prepreka! Otac Pajsije može da čeka, ali bilo bi dobro da razumemo da se ovo čekanje nas tiče, a ne njega.
 
11. Čekanje
 
Kroz oca Pajsija, Gospod je pokaza našem narodu Njegovu veliku silu, jer “Bog je sa nama!” Moramo to shvatiti. Otac nas čeka strpljivo na vratima Raja. Gotovo mogu da ga zamislim, kako okleva da uđe bez nas…Bilo bi sramno da izneverimo nejgovo čekanje i da propustimo ponovan susret sa njim.
 
 Prevod sa rumunskog monahinja Nina
 
 
1.       Fra Anđeliko je  bio italijanski slikar i monah, poznat po svojim posebnim bojama.
 
2.      Otac Julian Stojičesku bio je oženjen sveštenik, koji je služio u glavnom gradu  Rumunije, Bukureštu. Bio je poznat kao “vatreni sveštenik”; postoji knjiga o njemu sa ovakvim naslovom. Bio je rođen 1911. godine. Nakon njegovog rukopoloženja u đakona 1939, i dve godine kasnije u sveštenika, nekoliko godina služio je u ženskom manastiru. Tamo je kaže formirao sebe, svoju molitvu i bogosluženja. Njegova supruga je govorila da, iako je bio oženjen i voleo svoju porodicu, imao je monaški duh. Bio je uhapšen od strane komunista 1960, a oslobođen je tokom amnestije 1964. godine. U jednom intervjuu izjavio je da su komunisti kazna Božija. Takođe, smatrao je da su godine, koje je proveo u zatvoru bile dar Božiji, da je to vreme bilo od veliki koristi za njegovu dušu, jer se učio u patnjama. Nakon njegovog oslobođenja, služio je u mnogim parohijama u Bukureštu, a 1972. rumunski Patrijarh ga šalje u Flamandu “ kako bi je moralno i materijalno obnovio”. Uprkos velikim teškoćama, on je crkvu obnovio i priveo veliki broj mladih ljudi. Njegova požrtvovanost i ljubav prema Bogu i bližnjem bili su snaga mnogima, posebno u onim mračnim danima, kada je Rumunija bila pod diktaturom komunističke vlasti. Otac Dimitrij (Stanli), poznati rumunski teolog, izjavio je da, kada bi Rumunija imala deset sveštenika, kakav je otac Julijan, cela nacija bi vaskrsnula. Upokojio se  u Gospodu 30. septembra 1996. u svojoj 85 godini.
 
3.      Otac Hijacint je bio iguman i duhovnik manastira Putine od 1977. do 1992. godine. Njegova osnovna delatnost bila je snažni otpor ateističkom komunističkom režimu. Celo njegovo biće stradalo je sa narodom i državom. Putina manastir  - jedan od najstarijih i istorijskih manastira u Rumuniji – jeste mesto gde počiva kralj Stefan Veliki, za koga je imao veliko poštovanje. Pre nego što je postao iguman, bio je gostoprimac. Pod komunističkim režimom, manastir je smatran samo nacionalno istorijskim spomenikom, i mestom gde je sahranjen jedan od najvećih kraljeva, ali je otac Hijacint koristio svaku priliku da uči veri i opismenjuje narod. Jednom je komunistički diktator Nikola Čaušesku posetio manastir Putinu. Otac Hijacint smelo je govorio pred njim kako bi kralj Stefan čitao ceo Psaltir, pre nego što bi krenuo u rat, kako bi posle svake pobede podigao crkvu, i mnoge druge priče. Čaušesku je pažljivo slušao a onda upitao: “Da li svako veruje u to?” otac Hijacint je odgovorio: “Naravno!” Prisutni su se uplašili kako će Čaušesku reagovati. A on je samo odgovorio: “Veruju jer su istorije bile pogrešne.” Otac Hijacint je bio neko vreme duhovno čedo novomučenika, jeromonaha Danijela (Tudora). Nastavio je da bude duhovni otac i ispovednik manastira do svog upokojenja. Upokojio se na svojoj ispovedničkoj stolici 23. juna 1998. godine.


Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović
4 februar 2012 god.

Izvor: http://www.theorthodoxword.com/