MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

POSTAO JE PODVIZNIK NA SVETOJ GORI



Otac Vasilije prima u svoju keliju novinara agioritikovima.gr i govori o svom asketskom životu u pustinji Svete Gore. Sa teskobom govori o svom svetovnom životu i isticanju u rvačkom sportu.

"Ovaj prsten ti poklanjam za tvoju veridba, ma kada to bilo", rekla je sa ljubavlju dvadesetojednogodišnjem Panajotisu njegova kuma, posle osvajanja zlatne medalje u rvanju. "Ali sam ja umesto svetovnoj ženi, taj prsten posvetio Bogorodici  kada sam došao na Svetu Goru i postao monah",  objašnjava novinaru agioritikovima.gr sada već četrdesetogodišnji monah Vasilije.

Ostavio je iza sebe jedanaest medalja u rvanju slobodnim stilom, slavu i prijatelje u glavnom gradu i provodi život u molitvi u pustinji Svete Gore. Udaljena isposnica Rođenja Hristovog u čuvenim Katunakama je duhovno "sklonište", gde se podvizava sa još pet monaha. Tamo gde je pristup moguć samo jašući na magarcu kroz improvizovane staze, tamo gde izgleda da je vreme stalo ...

Nešto kasnije, put Oca Vasilija sledi i njegov rođeni brat Otac Dorotej. To je teško palo njihovoj majci koja živi potpuno sama u Aharnesu, izvan Atine, kao što nam je rekao monah Vasilije.

Pitanje: Oče Vasilije, šta vas je navelo da ostavite svetovni život i da živite u izolovani u pustinji?

Ljubav prema Bogu, a posebno ljubav prema Bogorodici. Bogorodični vrt je bio najidealnije mesto gde sam mogao da lakše spasem svoju dušu. Udaljavanje od svetovnog života, odnosno od iskušenja i grešnih želja koje se začinju u u svetovnom druženju značajno pomaže postizanju ovog cilja.

Uzaludna i prolazna svetovna zadovoljstvima ne vode nikud. Ovde je osnovni cilj očišćenje duše i tela. U ovoj duhovnoj sredini u kojoj svaki monah doživljava trenutke raja.

Pitanje: Da li ste našli ono što ste tražili?

Naravno, mnogo više od toga. Nisam očekivao da pronađem toliko mnogo duhovnih dobara. Bez svetovnih briga, u miru prirode, izvršavam svoje duhovne dužnosti i doživljavam duševnu celinu. Nadam se će i dalji tok mog života biti takav. Monaški život je spasonosni ako si dosledan u svom radu.

Rat sa telesnim željama nikada ne prestaje. Ali ovde si daleko od uzroka i ograđuješ se duhovno. Rezultat je da možeš kontrolisati bilo koji zahtev tela. Oružjem vere, strpljenja i poslušnosti svom Starcu pokušavam da prevaziđem sve prepreke koje se javljaju na mom duhovnom putu.


Pitanje: Šta ste našli ovde što niste mogli da dobijete u svetu?

Očišćenje uma, božiju blagodat, radost, božansku ljubav i mir koji vam pruža apsolutna tišina i blagosloveni predeo Svete Gore. Stvari koje su neobjašnjive za svet. Svet ne može da razume ono što oseća monah u ovoj pustinji.

Daleko od svetovnih briga i bilo kojih svetovnih staranja. Bez vere je nemoguće ostati ovde. Veru i poverenje u Božiju promisao koja se stara o svim stvorenjima. To je nešto nezamislivo. To se samo može živeti a ne opisati rečima. Napetosti i stres svetovnog života sprečavaju sticanje duhovnih sposobnosti za osvajanje nebeskog carstva i spasenja duše.

Pitanje: Da vas je neko razočaranje u svetovnom životu dovelo ovde?

Ne, nije bilo nečeg takvog. Samo moja velika želja za Hristom i Bogorodicom. Podvižnički život me je privukao kao magnet i opčinio. Uostalom, još od detinjstva sam bio u crkvi.

Konkretno, još od osme godine sam pomagao svešteniku u parohiji. Istovremeno me je privlačio I sport kojim sam se bavio otprilike 6 godina. Rvanje slobodnim stilom je bila aktivnost koja me je ispunjavala. Ali nikada nisam napustio duhovni život. U uzrastu od 19 godina, i pošto sam doživeo snažna svetovna iskustva, je počelo moje poznanastvo sa monaštvom. Posetio sam neke skite svetogorske pustinje i počelo sam da se impresioniram, videvši da postoji drugačiji način života. Iako sam imao prijatelje, braću i majku koja me je volela, neka ogromna duševna praznina me je činila nesretnim. Tako je nastala ljubav prema Bogu i podvizništvu, koji je potom prerasla u praksu.

Pitanje: Da li ste se istakli u rvačkim takmičenjima?

Da, istakao sam se u rvanju slobodnim stilom kao dečak, adolescenat i mladić. Jedanaest osvojenih medalja na državnim prvenstvima. Šest zlatnih, tri srebrne i dve bronzane.
Posle mog učešća na evropskom prvenstvu u rvanju u Turskoj, Bog me je pozvao u službu. Krenuo sam putem savršenstva, posvetivši se dušom I telom Bogu.
Rekao sam sebi da nema više svetovnog života, materije, tela. Oni se gube i dotraju tokom vremena, a ono što ostaje je samo duhovno podvizavanje i spasenje duše.

Pitanje: Da li ste ikkada pomislili da zasnujete porodicu?

Uvek su mi to govorili roditelji, a posebno moja baka, ali sam ja shvatio da se ne može uravnotežiti porodični i  duhovni život.
Nikada nije imao posebnu sklonost ka osnivanju porodice. Osim toga, u pubertetu kada sam počeo da razmišlja o ovom problem, sustigle su me misli o podvizavanju.

Pitanje: Posle vas je došao na Svetu Goru i vaš rođeni brat?


Da, ja sam došao 1992 a posle godinu i po je došao i on.

Pitanje: Da li ste vi uticali na njega ili je sam doneo odluku?

U monaštvo se ne ida na silu. Hristos je rekao: "Ako ko hoće za mnom ići…"
Da nije bilo tako, imao bih veliku odgovornost da je kasnije promenio mišljenje. Jednostavno, ponekad je dolazio na Svetu Goru, nešto ga je privuklo i posle izvesnog vremena nas je obavestio da je odlučio da postane monah.
Osim toga poučavanje Otaca naše isposnice je igralo važnu ulogu u odluci mog brata. Moj brat je tada bio rešen da se ženi. Već je bio našao i devojku koja bi oženio. U početku je moj brat imao velikih teškoća zbog odnosa sa svojom devojkom.

Pitanje: Kako je sve to primila vaša porodica? Vaš otac, vaša majka?

Moj otac nije bio živ. Majka je sve prihvatila ali je bila veoma tužna zbog odlaska mog brata. Bila je veoma pogođena, nosila je u sebi previše bola i gorčine.
Skupo je platila gubitak dvoje dece koji su napustili dom zauvek. Plakala je mnogo moja majka. Ali smo mi drukčije razmišljali. Govorili smo da Bog brine o njenoj duši i telu jer je posvetila svoje dvoje dece ljubavi Božijoj.
Bila je u veoma teškoj situaciji. Malo je trebalo da umre od velike tuge. Ali hvala Bogu, danas su stvari mnogo bolje. Sada je to u potpunosti prihvatila. U Atini živi i naš najstariji brat, koji ima porodicu i troje dece. Razumete da je to značajna podrška mojoj majci.

Pitanje: Šta sada osećate prema vašoj majci. Da je ovde sa nama šta biste joj rekli? Koja su vaša osećanja?

Moja osećanja su sada drugačija. Nisam više njeno dete, jednom sam bio njeno dete. Moja majka je sada Bogorodica. Moju majku po telu smatram za sestru. Prava majka mi je Bogorodica. Nju treba da volim, zbog nje sam došao i verujem da će me ona spasiti kad dođe vreme. Pomoći će mi da spasim dušu.

Pošto razgovoramo o mojoj porodicom ispričaću vam jedan zanimljiv događaj koji se desio neposredno pre mog odlaska u manastir. Dakle, jednom mi je kuma poklonila prsten i rekla: "Poklanjam ti ovo za veridbu, kada god bude i ako je bude". Ali sam ja umesto svetovnoj ženi, taj prsten posvetio Bogorodici  kada sam došao na Svetu Goru i postao monah.
Njoj ću služiti, ako Bog da, sve do moje smrti. Duhovno je moja duša udata za Gospoda Isusa Hrista i Bogorodicu, a ne za telesnu ženu.

Pitanje: Jer vaša kuma predosećala da bi mogli postati monah?

Delovao sam tako da nikom nije padalo na um da bih mogao postati monah. Imao sam prijatelje i društvo, ali nisam  uopšte zanemarivao bilo koju od mojih duhovnih obaveza. Bogosluženje svake nedelje, redovna molitva, post svake srede i petka i naravno svakog velikog posta. Pomogao sam kad sam mogao svojoj braći, ne samo rođenoj, već svim bližnjima. Shvatili su tek tog dana kada sam otišao na Svetu Goru. Kada sam im rekao ostali su zapanjeni.
Imali smo jake porodične veze, a i sa rodbinom smo imali veoma bliski I iskren odnos.

Pitanje: Da li su vam tokom toliko godina monaštva nedostajali vaša majka i vaš rođeni brat koji žive u Atini, ali i rođaci i prijatelji iz detinjstva?

Nisu mi mnogo nedostajali. Otkad me je privukla ljubav i želja Bogorodice i otkad sam doneo konačnu odluku da postanem monah, automatski se ljubavi prema moja porodici udaljila.
Više me ne mogu ganuti, niti osećam posebnu vezu prema njima. Sve vidim kao moju braću, a ne kao nešto posebno. To su moja osećanja.

Pitanje: Možda ćete nekad zažaliti zbog odluke da postanete monah?


Protiv takvih misli se borim molitvom. Na taj način ostaju samo misli. Da bih se poveo za njima trebalo bi da pristane i moje srce. To se nikad nije desilo. Tako da vam kategorično tvrdim da se nikada nisam pokajao zbog odluke da postanem podvižnik.
Mir duhovnog života ne mogu zameniti sva blaga ovog sveta. To je jedinstveno iskustvo.

Pitanje: Koliko monaha ima vaša isposnica?

Ima nas deset monaha. Relativno veliki broj za podvižnike ovde. Živimo zajedno i svako ručnim radom daje doprinos bratstvu.

Pitanje: Kako neko može da poseti isposnice u Katunakama i okolnim oblastima Svete Gore?

Pre svega da kažem da je pristup isposnicama svetogorske pustinje, kako se ovde naziva, moguć samo peške ili jašući na magarcu  improvizovanim stazama. Ovde treba da kažem da samo uz veru može neko da izdrži te uslove.

Sveti cilj ti daje snagu da izdržiš bilo koju teškoću i iskušenje. Zato sam ovde i došao, da se ponizim i otrpim bol. Carstvo Božije se ne dobija uz udobnosti i luksuz, već samo vežbanjem vrline i uklanjanjem strasti tela i jednostavnim život dok se sasvim ne očvrsne.

Pitanje: Kako proteknu vaša 24 sata?


Počinju u 4 sata ujutro po svetovnom vremenu. To je vreme za Jutrenje u maloj crkvi naše udaljene isposnice. Sledi liturgija, ako je sveštenik prisutan. Sve ovo je do 8 sati po dnevnom redu. Trpeza, odnosno hrana je sledeći korak u našem programu.
Onda se svaki monah bavi ručnim radom. Od kuvanja do obrađivanja male bašte gde gajimo povrće. Od dva do četiri je odmor, a zatim Večernje i trpeza. Onda ponovo ručni rad do večernjeg odmora.


Pitanje: Jel teško monaštvo Oče Vasilije?


U zavisnosti od toga šta želite od svog života. Udobnost i provod koje vam velikodušno nudi svet, ne garantuju i sreću.

Ova vrlina se stiče samo kroz unutrašnje podvizavanje. Koliko da je i teško monaštvo, vredi što sam mu se posvetio. Štaviše, ono je sredstvo za postizanje moje nebeske čežnje, mog nebeskog carstva.

Autor teksta:Jorgos Teoharis
 






Prevod sa grčkog Pavkov Sanja
1 februara 2012 god.

izvor: http://agioritikovima.blogspot.com/2011/06/11.html

Pročitano: 7690 puta