MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVETI JOVAN MAKSIMOVIČ, MITROPOLIT TOBOLSKI I CELOG SIBIRA



(dan spomena 10. jun)

Važna ličnost u životu Crkve, istaknuti jerej, veliki podvižnik, bogonadahnuti pesnik, učitelj, misionar, prijatelj ništih, poslednji svetitelj carske Rusije - sv. Jovan Tobolski. Ujedno i daljni predak, nebeski zaštitnik, uzor i vodilja novoprojavljenom svetitelju Jovanu (Maksimoviču), čudotvorcu i arhiepiskopu šangajskom i sanfranciskanskom.

Kijevo-Pečerska lavra je od najranijih godina uspostavljanja Pravoslavlja u Rusiji bila izvor svetosti za celu rusku zemlju. Manastir je uništen u tatarskoj nazjedi u 13. veku, ali je kasnije obnovljen, kako bi ponovo u 17. veku doživeo duhovni procvat koji je iznedrio čitav niz svetih jerarha. Među njima ćemo navesti samo najbliže savremenike sv. Jovana kao što su sv. Dimitrije Rostovski (1651-1709), sv. Teodosije Černjigovski (1630-1696) i blaženi Filotej Tobolski (1727); nešto kasnije živeli su sv.  Inokentije Irkutski (1680-1731), sv. Joasaf Belgorodski (1705-1754) i sv. Pavle Tobolski (1705-1770). U ovom društvu svetih crkvenih jereja, sv. Jovan Tobolski zauzimao je značajno mesto.

Član plemićke porodice Maksimovič, koja je uživala veliku naklonost ruskih careva, sv. Jovan je rođen 1651. godine u gradu Njižinu u centralnoj Rusiji, kao jedan od šestoro braće. Već u detinjstvu je voleo da čita reč Božiju  i spise Svetih Otaca i da posećuje crkvena bogosluženja. Ova jaka naklonost ka duhovnosti u mladosti odrediće ceo njegov kasniji život.

+ + +

Budući jerarh školovao se na Kijevskom univerzitetu Mitropolita Petra Mogile, koji je kasnije pretvoren u Duhovnu akademiju. Tamo je zavoleo teološke studije, kojima se predao svim svojim mladalačkim žarom i završio ih briljantno. Ostao je tamo osam godina kako bi predavao, pokazujući se kao marljiv profesor i duboko religiozan čovek. Istovremeno, posete Kijevo-Pečerskoj lavri iznjedrile su u njemu neodoljivu želju za monaškim životom, i upravo tamo je i postao monah. U Lavri je mladi podvižnik pokazao da ima talanat za slovo i umeće besedništva.

Kada su 1677. godine Turci zapretili da će napasti Ukrajinu, potonjeg jeromonaha Jovana bratija je izabrala, uprkos njegovom junoštvu, za izaslanika pred carem Fjodorom Aleksejevičem, kako bi od njega zatražio pomoć usled opasnosti koja je pretila Lavri. Car je poslao jaku vojničku jedinicu i odredio Svenski manastir, u blizini Brjanska, za sklonište monasima ako do napada dođe, a jeromonaha Jovana imenovao za igumana. Ovo je izvelo skromnog podvižnika iz svetih kijevskih pećina i postavilo ga visoko u Crkvi Hristovoj, da svetli pred ljudima.

U narednih dvadeset godina, o. Jovan je bio postavljan na čelo brojnih manastira u južnoj Rusiji, nadahnjujući na taj način brojne monahe sopstvenim primerom i ogromnim trudom. Svetost života i brojni talanti igumana Jovana privukli su pažnju sv. Teodosija, arhiepiskopa černjigovskog. Sveti Teodosije je i sam bio primeran jerej i pravoslavni svetionik, pun neugasive ljubavi i predanosti svojoj pastvi. Nakon smrti projavio je milost pred Gospodom sa mnoštvom čudesnih iscelenja iz svojih netruležnih moštiju. Zvao je sv. Jovana da ga nasledi u Černjigovu. Godine 1695. postavio ga je za upravitelja Eleckog manastira, čiji je starešina i sam svojevremeno bio.

Sledeće godine, sv. Teodosije je preminuo, ali se time njegova  bliskost sa izabranim naslednikom nije završila, jer je sam sv. Jovan dobio prvo čudesno isceljenje po molitvama ovog Božijeg ugodnika. Svetom Jovanu, koji je tad ozbiljno oboleo od groznice i po svemu sudeći bio na samrtničkoj postelji, sv. Teodosije se javio i rekao: '“Ne žalosti se, brate; Gospod je čuo tvoje molitve i ti ćeš ozdraviti. Ustani iz svog kreveta i spremi se da služiš Svetu Liturgiju; to će ti biti znak“.  Probudivši se posle ovog viđenja, svetitelj je obavestio svog vikara da će služiti narednog dana. S obzirom na njegovo dotadašnje stanje, ove reči su pripisane delirijumu. I zaista, sledećeg dana svetitelj je, osećajući se sasvim dobro, odslužio Svetu Liturgiju. Nakon isceljenja, sv. Jovan je naredio da se otvori pećina u kojoj je bio sahranjen sv. Teodosije. Okačio je tamo veliki portret svoga iscelitelja i sam sastavio neke od njemu posvećenih stihova.

+ + +

Sveti Jovan, kao logičan naslednik sv. Teodosija, jednoglasno je izabran od strane lokalnog sveštenstva i zvaničnika za arhiepiskopa černjigovskog i poslat je u Moskvu. Rukopoložen je 10. januara 1697. godine. Černjigov je bio grad u povoju u blizini Kijeva. Sveti Teodosije je radio na prosvetljenju i obrazovanju svoje eparhije, a sv. Jovan je nastavio ovaj zadatak tamo gde je on stao.

Sveti Jovan je dobro razumeo da je za plodonosne rezultate u životu Crkve potrebno mnogo više od sopstvenog napora, te je stoga radio na obrazovanju sveštenstva. U ovu svrhu on je osnovao eparhijsku školu, sličnu Kijevskoj akademiji, koja će po njegovoj zamisli, postati “Černjigovska Atina“ prosvetljene pobožnosti. Teološko obrazovanje na visokom nivou i nastava u duhu hrišćanskog života učinili su ovu školu nadaleko poznatom. Postala je uzor po kojem su se otvarale škole u drugim eparhijama.

Sveti Jovan se uvek trudio da živi život svoje pastve. Govorio je istine hrišćanske vere i života na način koji je bio prijemčiv i najprostijem slušaocu i ukazivao na blagodatne sile Svete Crkve, koje su pomagale pojedincu da čvrsto korača putem spasenja. Plemenite vrline kojima je njegov život odisao ogledaju se takođe i u mnogim njegovim spisima (sva izdata u Černjigovu), kao npr:

1. „Ogledalo moralnih uputstava“, 1703. i 1707;
2. „Azbuka Svetitelja“ ( u stihu ), 1705;
3. „Majko Božija, Bogorodice“ (takođe u stihu), 1707;
4. „Komentar na 50. Psalam“, 1708;
5. „Razmišljanja o molitvi Oče naš“ (u stihu), 1709;
6. „Osam blaženstava Jevanđelja“ (u stihu), 1709;
7. „Carski put Krsta“, 1709;
8. „Verski prikazi“, 1710-11;
9. „Iliotropion“, 1714.

Svoje najvažnije delo, “Iliotropion“, započeo je još dok je bio profesor na Akademiji. Objavio ga je najpre na latinskom jeziku, a tek kasnije, kada je bio u Tobolsku i kada ga je u potpunosti završio, delo je objavljeno i na staroslovenskom. Naslov je dobilo po grčkoj reči iliotropion, što u prevodu znači suncokret. Slika suncokreta, njemu draga još od mladosti, predstavlja analogiju pomoću koje se može objasniti saglasje ljudske volje sa Božjom voljom. Suncokret je specifičan po tome što se danju okreće sa jedne na drugu stranu prateći kretanje Sunca. Suncokreti su uobičajen prizor u ruralnim predelima južne Rusije, čijoj prirodnoj simbolici sv. Jovan nije mogao da odoli. Knjiga „Iliotropion“ ustvari govori o Božijoj volji i ljudskim voljama :

„Jedini istinski način za postizanje radosti u ovom i sledećem životu jeste stalno poniranje u sebe, okretanje pažnje ka našoj savesti, ka našim mislima, rečima i delima, kako bismo ih doveli do potpunog bestrašća: ovo će nam pomoći da otkrijemo naše pogreške u životu i pokazaće nam jedini put ka spasenju. Ovaj put predstavlja celokupnu predanost našeg bića i nas samih sa svim našim životnim okolnostima volji Božijoj. Kao simbol ovog našeg okretanja Bogu možemo uzeti rast suncokreta; neka nam on uvek bude pred očima. Hrišćanine! Osmotri jednom za svagda kako suncokret i po tmurnim danima sledi svoj kružni tok, prateći sunce sa nepromenljivom ljubavlju i privrženošću. Sunce, koje osvetljava naš put kroz ovaj svet, jeste volja Božija; ona ne osvetljava uvek naš put kroz život bez oblaka; često su vedri dani praćeni tmurnim. Kiše, vetrovi, oluje nailaze, ali neka naša ljubav prema našem Suncu, volji Božijoj, bude dovoljno jaka da možemo nastaviti, neodvojivi od nje, čak i u doba nevolje i ožalošćenosti, kao suncokret u tmurnim danima, da bezgrešno kormilarimo po moru života, prateći signale „barometra“ i „kompasa“ volje Božije koja nas navodi u mirno pristanište večnosti“.

Po rečima ovog podvižnika vere, pred nama se nalazi duhovno preobražen čovek, odlučan da prihvati u svemu dobru i savršenu volju Oca Nebeskoga.

„Izgledaće nam da smo svega lišeni; čak i kada budemo živeli u izobilju, uvek ćemo biti u strahu, malodušni, uzrujani, obeshrabreni, svakog časa u brigama i raznim nemirima, tuzi i uzaludnom uzdisanju, sve dok se ne okrenemo istinski Bogu i ne predamo u potpunosti sebe i jedni druge volji Božijoj, baš kao što se suncokret upinje prema suncu. Krenimo marljivo da ispitujemo vidljive znake volje Božije u događajima i povinujmo im našu volju. Neka volja Božija bude naša zvezda vodilja, i neka svaki od nas u srcu ureže i zauvek sačuva samo jednu misao: Nek je blagosloveno ime Gospodnje (Jov 1,21)“.

+ + +

Godine 1700. car Petar I naložio je mitropolitu kijevskom da izabere odgovarajućeg kandidata za misiju propovedanja Jevanđelja paganskim narodima u nepreglednom sibirskom prostranstvu. Dvojica bliskih kolega sv. Jovana su izabrana za ovaj zadatak, i dodeljena narastajućoj sibirskoj eparhiji Tobolsk. Prvo je izabran sv. Dimitrije Tuptulo, koji pak zbog krhkog zdravlja nikada nije poslat u Tobolsk nego u Rostov, a umesto njega je hirotonisan blaženi Filotej i poslat u Tobolsk. Njegova revnost, podvižnički život i ljubav prema domorocima načinili su ga jednim od najvećih ruskih misionara. Godine 1709. mitropolit Filotej se razboleo, i shvatajući da je kraj blizu, uzeo je shimu i povukao se u osamu podvižničkog života. Njegov prijatelj sv. Jovan je pozvan da ga nasledi u Tobolskoj eparhiji.

U Černjigovu je sv. Jovan do tada već bio zaradio nesumnjivo poštovanje i ljubav svoje pastve, koja ga je poznavala kao velikog molitvenika i istaknutog crkvenog upravitelja. Od Gospoda je dobio i dar prozorljivosti, pa je tako predvideo pobedu cara Petra nad Šveđanima, a u Tobolskom letopisu je zabeleženo kako je on znao i za Napoleonovu invaziju ceo jedan vek unapred.
 

Kivot sa moštima sv. Jovana Tobolskog

Sredinom 1711. sv. Jovan je napustio Černjigov kako bi doneo svetlost Hrišćanstva na hladnu i priprostu sibirsku granicu. Radi sopstvene bezbednosti poneo je sa sobom kopiju čudesne ikone Majke Božije Černjigovske, koja je svega nekoliko decenija pre toga projavila suze, i od tada su joj pripisana mnoga čudesna isceljenja. Stigao je sredinom avgusta iste godine sa velikom pratnjom, pojcima i obrazovanim sveštenstvom, sa episkopskom odeždom, trebnicima, zajedno sa drugim prikolicama. Odmah je pridobio poštovanje sviju i bio je u stanju da se bez poteškoća lati misionarskog poduhvata.

Oduvek pobornik obrazovanja, sv. Jovan je sa ljubavlju preuzeo brigu o sloveno-latinskoj (!) školi koju je osnovao njegov prethodnik. On je pak osnovao ikonopisačke radionice. Preuzeo je kontrolu nad lokalnim misionarskim poslovima, oslobđjajuci tako shimitropolita Filoteja od propovedi divljim plemenima u udaljenim krajevima. Poslao je i dobro opremljenu misiju u Peking. (Interesantno je da je, dva veka kasnije, najveći i najaktivniji centar Pravoslavlja u Kini bio pod upraviteljstvom upravo njegovog rođaka, sv. Jovana Maksimoviča, episkopa šangajskog, čije žitije i delatnost neodoljivo podsećaju na sv. Jovana Tobolskog).

Sveti Jovan je voleo da čini dobra dela u tajnosti; slao je novac i razne stvari preko pouzdanih osoba siromašnim domaćinstvima, naročito udovicama. Otišao bi do prozora, pokucao, i rekao: „Prihvatite ovo u ime Gospoda Isusa Hrista“ i brzo bi otišao. Naročito je žalio za siromašnim sveštenicima. Išao je gde god je bilo žalosti i potrebitih. Voleo je da odlazi u zatvore, da teši, poučava, i da oraspoloži zatvorenike poklonima. Nikada nije išao samo radi posete i nikada nije kročio u bogataške domove.

I kada je bio okupiran sa mnogim svojim pastirskim dužnostima, Sv.Jovan je uspevao da vodi najstrožiji asketski život. Privatno je bio tih, miran, saosećajan i veoma strog prema sebi. Imajuci ogromnu snagu za rad, nikada nije bio zaludan; uvek bi čitao ili pisao, poučavao ili sozercavao. Iznad svega se molio; zatvarajući se u svoju keliju, gde bi sate proveo moleci se kolenopreklono.

+ + +

Za svoja bogougodna dela, sv. Jovan je zadobio pravednu končinu koja je otkrila svetost njegovog ovozemaljskog života. Nazirući da mu se približava smrt, on se za nju pripremio: veče pre toga, otišao je na ispovest, a sledećeg dana, 10. juna 1715. godine, svečano je odslužio Svetu Liturgiju. Posle toga, u svojim odajama je poslužio ručak za gradske sveštenike i siromahe, kao što je to bio njegov običaj u sve važnije posne dane. On sam je čekao ovo drugo, doslovno slušajući zapovijest iz Jevanđelja: „Nego kad činiš gozbu, zovi siromahe, bogalje, hrome, slijepe; i blažen ćeš biti što ti oni nemaju čime vratiti; nego će ti se vratiti o vaskrsenju pravednih“ (Lk 14,13-14). Nakon ručka svetitelj se dirljivo oprosti sa sveštenstvom, a zatim nakratko zadrža sa svoja dva najvoljenija sveštenika. Šta im je rekao nikada nije otkriveno. Dajući im otpust, zatvori se u svoje odaje. Pre večenje službe, kada se od Mitropolita traži blagoslov da zazvone zvona, njegovo osoblje je dolazilo više puta, kucalo i dozivalo ga, ali se vrata nisu otvarala niti se šta čulo iznutra. Žitelji Tobolska, koji su jako voleli i poštovali Mitropolita, nisu čuli večernja zvona u uobičajeno vreme, a biše i u nedoumici zbog glasa koji se brzo proširio o neobičnom oproštaju sv. Jovana sa svojim sveštenstvom, te se okupiše u velikom broju u dvorištu eparhijskog doma.

Naposletku dođe i sibirski gubernator i nakon ponovnih pokušaja da dozovu Mitropolita, preuze na sebe odgovornost i naredi da se razvale vrata. Unutra zatekoše mitropolita Jovana, u molitvenom položaju, na kolenima pred ikonom Presvete Majke Božije Černjigovske, koji odavno beše ispustio svoju dušu.

Njegova smrt beše natprirodno otkrivena njegovom voljenom bratu u Hristu. Istoga dana blaženi Filotej, nalazeći se kilometrima daleko u divljim oblastima reke Konde, reče onima koji su ga okruživali: „Naš brat Jovan ispusti svoju dušu. Pođimo odavde“, i odjednom se okrete da ide za Tobolsk.


Kivot sa moštima sv. Jovana Tobolskog

Svetitelj bi sahranjen u hramu uz veliko ridanje njegove pastve. Ali odmah nakon toga javiše se brojna viđenja i čudesna isceljenja, tako da ne bi ni najmanje sumnje u njegovu svetost, a žitelji Tobolska samo strpljivo čekaše dan njegove kanonizacije. Do ovoga prođe 200 godina, a čak i tada se zamalo odloži usled Prvog svetskog rata. Uz svesrdno zauzimanje episkopa Varnave, potonjeg Patrijarha Tihona, i sv. mučenika cara Nikolaja da se svetitelj kanonizuje, to se desilo 10. juna 1916. godine, u prisustvu svih sibirskih jerarha i desetina hiljada verujućeg sveta iz cele Rusije. Bila je to poslednja kanonizacija pre nego što je izbila revolucija.

Netruležne mošti sv. Jovana Tobolskog se i dalje čuvaju u Tobolsku.

Molitvama Svetog jerarha Jovana, Gospode Isuse Hriste, pomiluj i spasi nas grešne!

Prevod s engleskog: Jovana Čonjić
31. 1. 2012.

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2011/06/saint-john-maximovitch-metropolitan-of.html
 

Pročitano: 9323 puta