MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

STARAC TEODOSIJE – SEĆANJA NJEGOVIH SAVREMENIKA



Starac Teodosije

 
1.      Arhiepiskop Serafim (Ivanov) (+1987)

Za Starca Teodosija čuo sam prilikom moje prve posete Svetoj Gori, na Vaskrs 1923. godine, ali nisam stigao da se sa njim susretnem, jer je hodočašće studenata Beogradskog Teološkog fakulteta trajalo svega deset dana. Bilo je malo vremena za obilazak Svete Gore.

Godine 1924. poznati putopisac, kapetan A.V. Aprelov, posetio je Svetu  Goru. U Beogradu je govorio o svom hodočašću, o svojoj poseti Karulji, Starcu Teodosiju i kako podvižnici tamo nose sasvim dotrajalu odeću. Nekoliko nas, studenata, žarko je želelo da im pomogne. Počeli smo da sakupljamo dobrovoljne priloge, a meni je bilo povereno da novac pošaljem ocu Teodosiju, sa molbom da on bude iskorišćen samo za nabavku tople odeće pustinjacima. Otac Teodosije mi se zahvalio pismom. Naše dopisivanje je započelo, ali avaj! – izgubio sam sva njegova pisma tokom evakuacije iz Vladimirova 1944.-1945. godine.

 Nakon mog diplomiranja na fakultetu, ozbiljno sam počeo da razmišljam o monaštvu. Imao sam želju da primim postrig od Starca Teodosija. Godine 1925. počeo sam da radim kao profesor veronauke u  Skoplju. U leto 1926. godine, kada je počeo školski letnji raspust, otišao sam na Svetu Goru i sa još jednim monahom,  koji je bio moj vodič, uputio se pešice na Karulju. Stigli smo tamo dva dana pred praznik Sv. apostola Petra i Pavla. Uz pomoć lanaca, popeli smo se do kelije oca Teodosija.  Pre Prvog svetskog rata jedan dobrotvor podigao je malu crkvu na ivici stene, koja nije mogla da primi više od 25 ljudi, a ispod nje keliju za Starca. Pored toga, Starac Teodosije imao je „konak” za one koji su dolazili da ga vide: tri male pećine u koje se moglo ući kroz veoma nizak prolaz. Svaka od njih imala je po jedan drveni krevet i ništa više.

Kada smo stigli, kelija je bila otvorena, ali u njoj nije bilo nikoga. Tri sata kasnije pojavio se Starac  u iznošenoj mantiji, noseći mali svežanj suvog granja, koje je sakupljao na strmim padinama planine. Moj vodič se povukao, a nas dvojica ostali smo sami. Otac Teodosije me je poslužio vodom i suvim hlebom, jer je post Svetih Apostola još uvek trajao.

Rekao sam starcu da je moja želja da od njega primim monaški postrig. On se osmehnuo i odgovorio da nikada nije zamonašio nekoga ko je nameravao da napusti Sv. Goru. Ako sam želeo da primim postrig od njega, morao sam da dam zavet da ću trajno ostati na Karulji. Nisam bio spreman za to i zamolio sam ga da mi da malo vremena, da razmislim o tome i da se pomolim.  Tako sam proveo četiri nezaboravna dana sa Starcem,  u malom “konaku” pećine. Najduži deo noći provodili bismo u crkvi, u molitvi. Sećam se svenoćnog bdenije za praznik Sv. Apostola Petra i Pavla. Stvarno je trajalo „cele noći“, od zalaska sunca do zore. Uglavnom sam stajao na malenoj terasi napravljenoj od gvozdenih šipki.  Ispod mene bio je zastrašujući ponor, dubok možda hiljadu metara i sjajan pogled – mirno more osvetljeno mesečinom i zvezdama.

Ujutro, na praznik Sv. apostola Petra  i Pavla, nakon ispovesti kod Starca Teodosija, primio sam Sveto Pričešće. A sledećeg dana Starac mi je rekao: „ Hajde ovako da uradimo – poslaću te kod mog ispovednika, oca Ignjatija; ima  105 godina, slep je i poseduje blagodatni dar prozorljivosti – kako sam ga samo pronašao? Ispričaj mu sve o sebi, i kako god on odluči, tako ćeš morati da postupiš. Da li se slažeš da ostaneš na Karulji, ako on blagoslovi?“ Mnogo mi se dopalo na Karulji, te sam dao potvrdan odgovor. Otac Teodosije mi je zatim odredio vodiča, karuljskog pustinjaka, velikoshimnika Doroteja, i mi smo krenuli uz planinsku liticu, ka Starcu Ignjatiju.


Starac Ignjatije Bugarin, ispovednik oca Teodosija

Živeo je oko dve vrste daleko, uz planinu, ali na manje strmom terenu. Imao je kelejnog prislužitelja, Grka, devedest godina starog monaha. Kada je monah čuo od oca Doroteja da dolazim po blagoslovu oca Teodosija, ćuteći mi je pokazao malu, odvojenu keliju u kojoj se podvizavao Starac Ignjatije. Ušao sam unutra. Prednji ugao sobe bio je sasvim prekriven ikonama, a ispod ikona, na uzanom drvenom krevetu, sedeo je slepi Starac, plemenitog izgleda, dok je njegova ruka okretala brojanicu. Načinio sam pred njim jednu metaniju i rekao mu da me otac Teodosije šalje. Dao mi je blagoslov. Stavio je svoj Epitrahilj i blagoslovio početak moje ispovesti. Izgovorio sam “Oče naš,” i onda,  na moju sramotu zastao, jer nisam znao napamet 50. Psalm. Starac mi je rekao: “Ponavljaj zamnom:  -Pomiluj me Bože…”

I ponavljao sam za njim, jer nisam znao napamet.

“Kako to da ne znaš?  Ti si monah, a ne znaš 50. Psalm…?

“Nisam monah, već hodočasnik koji je ovde došao iz Srbije”, odgovorio sam.

Ali Starac je nastavio po svome: “Ali ja ti kažem da si ti monah…”

Onda mi je pokazao prstom na parče kartona koje je visilo o zidu, a na kojem je bilo ispisano čitavo pravilo Svete Tajne ispovesti. Pročitao sam ga.

 Starac mi je naložio da kleknem ispred ikona. Prekrio je moju glavu Epitrahiljom i rekao: “Prvo ispovedi sve svoje grehe, a onda mi kaži šta želiš od mene.”

 Ispovedio sam svoje životne grehe i onda ispričao Starcu da sam profesor veronauke u Srpskoj gimnaziji u Skoplju. Rekao sam mu da želim da postanem monah, i da želim da postrig izvrši otac Teodosije, ali da mi je on postavio uslov, da moram da ostanem trajno na Karulji. Rekao sam Starcu da me je otac Teodosije poslao njemu, kako bi on odlučio moju dalju sudbinu. “Šta god kažete Starče, učiniću, “ dodao sam.
Starac me je pažljivo saslušao i rekao: “Hajde da se pomolimo Bogu.”

Molili smo se neko vreme, a  tokom molitve Starac je držao svoje ruke na mojoj glavi. Onda me je razrešio svih mojih grehova, blagoslovio me i desnom rukom načinio znak krsta na mojoj glavi, skoro udarajući me. Tada mi je rekao: “Vrati se odakle si došao. Moli se Sv. velikomučeniku Pantelejmonu. Pronaći ćeš sebi Starca u drugoj zemlji.”

Sa tim oproštajnim rečima ovog velikog Starca vratio sam se ocu Teodosiju, u pratnji oca Dionisija, koji me je sve vreme čekao pred kelijom  Starčevog sabrata, Grka.

Otac Teodosije me je pažljivo saslušao i Starčeve reči rastumačio na sledeći način: to što me je dva puta, uporno, nazvao monahom, pokazuje da je blagoslovio moju nameru da primim postrig. Njegov savet da se vratim u Jugoslaviju i molim se Sv. velikomučeniku Pantelejmonu  značilo je da otac Teodosije ne treba da izvrši postrig, već da ću monaški zavet dati u manstiru Sv. Pantelejmona. To da ću  Starca imati  u drugoj zemlji  značilo je da neću dugo ostati u Jugoslaviji.

Na rastanku, dao mi je poklon: njegov paraman i krst, star preko 25 godina, koji je nosio kada je primio malu shimu. Taj paraman je odavno iznošen, ali posle 44 godine, ja još uvek nosim njegov krst.
Sve se dogodilo onako kako je Starac rekao. Primio sam postrig u manastiru Sv. Pantelejmona. Ostao sam u Skoplju još dve godine, a onda otišao u Vladimirovo, kod arhimandrita (kasnije  Arhiepiskopa) Vitalija, u kojem sam sebi pronašao duhovnog oca.

Dopisavao sam se sa ocem Teodosijem – ne često - tri ili četiri puta godišnje. Po njegovoj smrti 1937. godine, dopisivanje je prestalo. Upokoj, Gospode dušu pravednog raba tvoga, velikohimnika Teodosija, jednog od poslednjih svetih Staraca našeg tužnog vremena.

-Čikago 1976.


1.      Arhimandrit Sofronije Saharov (+1993)


Moram reći da su moji susreti sa blagoslovenim krauljskim Starcem Teodosijom bili malobrojni. Prvi put smo se sreli 1925. godine, kada sam kao ruski hodočasnik, došao na Sv. Goru. Bio sam bogoslov na Sv. Sergijevsko teološkom institutu u Parizu. Tada sam bio običan mirjanin, koji je tražio rešenje za svoje lične probleme.

Cela Starčeva pojava odavala je krotost njegovog srca. Spolja, izgledao je kao smiren monah, jedan od onih koje bih često sretao u Rusiji. Glas mu je bio veoma smiren; glava blago povijena prema grudima. Pogled mu je bio živahan, u izvesnom smislu radostan. Mršava, vitka figura; suvo telo u iznošenoj odeći pustinjaka.


Arhimandrit Sofronije (Saharov)

 Moj odnos sa njim bio je svetao i radostan od prvog trenutka. Ostali stanovnici ruske Karulje (među kojima je u to vreme bio i otac Kasijan, kasniji iguman i ispovednik Ruske misije u Čehoslovačkoj) imali su veliko poštovanje prema ocu Teodosiju i veoma su ga voleli. Sada, skoro nakon pola veka, više ne mogu da se setim detalja naših razgovora. Sećam se da su oni bili uopštenog karaktera, jer sam već bio odlučio da ostanem na Sv. Gori, i moja jedina želja bila je da nekako shvatim različite oblike podvižničkog života na njoj.

Nakon ovoga, ponovo sam posetio oca Teodosija kada sam već bio monah u manastiru Sv. Pantelejmona. Tokom ovog drugog susreta razgovarali smo o teološkim temama, uglavnom vezanim za bogslovlje Mitropolita Antonija (Hrapovickog), koje je baš tada počelo da se širi na Sv. Gori. Nikako ne negirajući Hristovu sastradalnu ljubav, koju je pokazao svojom smrću kojom je iskupio svet, otac Teodosije se istovremeno nije mogao složiti sa tvrdnjom Mitropolita Antonija da je Gospodnja molitva u Getsimanskom vrtu predstavlja centar čitavog dela spasenja.
 
Grupa ruskih Svetogoraca iz 1926. godine, u manastiru Sv. Pantelejmona. Stoje, s leva na desno: monah Vasilije (Krivošein), budući Arhiepiskop briselski, Princ Dimitri Šahovski, budući Arhiepsikop Jovan šangajski, i monah Sofronije (Saharov), budući  arhimandrit i Starac. Sede: Arhimandrit Kirijak, manastirski ispvednik (levo) i jeromonah Tihon (Trojicki), budući Arhepiskop sanfraciskanski.

S druge strane, branio je istinitu ideju “izmirenja”, koja je  predstavljena u Dogmatici Mitropolita Makarija. Osim različitih pogleda na bogoslovlje Mitropolita Antonija, razgovor sa blagoslovenim Starcem Teodosijem imao je duboko miran karakter; u njegovom prisustvu čovek je mogao da oseti atmosferu svetosti. Nisam imao priliku  da ponovo sretnem Starca Teodosija. Kada sam i sam postao stanovnik Karulje, Starac se već bio upokojio, a njegov učenik, otac Nikodim, živeo je tada u njegovog keliji…U naše vreme, razumevanje svetosti se sve više gubi među ljudima. Nije to samo moralno stanje ili ponašanje čovekovo, već njegovo obitavanje u Svetom Duhu – da njegovo celo biće bude egzistencialno uronjeno u Boga, tokom celog njegovog života. Ne bi bilo suvišno reći da takvi podvižnici, kakav je bio Starac Teodosije, prebivaju sada među Svetima, onima koji su živeli pravedno i ugađali Bogu kroz vekove.
-Engleska 1976.

3. Arhiepiskop sanfranciskanski  Jovan (Šahovski) (+1989)

Sa blagoslovom mog duhovnog oca otišao sam na Sv. Goru, proveo tamo dva meseca i zamonašio se. Moj prvi problem na Sv. Gori bila je sledeća situacija: svetogorski Starac, kome sam bio poveren od strane vladike Venjamina (Fedčenkova) počeo je da me nagovara da za stalno ostanem na Sv. Gori…Postojala je velika potreba u manastiru za mladim monasima, posebno onim školovanima. Godinu dana pre mog postriga dva mladića su došla na hodočašće iz Pariza, i očarani Sv. Gorom, zauvek na njoj ostali. Sreo sam se sa njima u manastiru Sv. Pantelejmona. Jednoga od njih poznavao sam još iz Pariza – bio je to Vsevolod Krivošein, u monaštvu Vasilije.

Drugi je bio mladi umetnik Sergej Saharov, koji je na Sv. Gori dobio monaško ime  Sofronije.


Monah Jovan (Šahovski), Arhiepiskop, nakon postriga 1926. godine
 
Bio sam očaran Sv. Gorom i nisam znao šta da radim – da li da ispunim savete mog prvog Starca, ili onoga kome sam bio poveren na Sv. Gori. Mudri i prostodušni arhimandrit Kirijak, manastirski ispovednik, došao je do mudre odluke. Rekao mi je: “Poveri svoj život Bogu. On će ti pokazati pravi put. Ispovedi se, pričesti se i idi, prošetaj malo po Atosu, predajući se volji Božijoj. Otkriće ti se šta da činiš.“ Tako sam  i uradio. Obilazio sam manastire po Sv. Gori. Boravak kod velikoshimnika, Starca Teodosija, pustinjaka, koji se podvizavao na Karulji, ostavio je na mene najjači utisak. Skoro ceo dan proveli smo u molitvi i duhovnim razgovorima. Bio je prosvećeni Starac, pun ljubavi Hristove, posebne mudrosti i rasuđivanja, koje monasi smatraju još većom od ljubavi, jer je ljubav bez rasuđivanja nesavršena.

Sećam se da sam bio iznenađen jednim od njegovih zapažanja, da je “Gospod voleo i književnike  i fariseje.” Zbog mog neiskustva, mislio sam da je Gospod javno optužio fariseje. “Ali njegova optužba bila je rezultat Njegove ljubavi prema njima,” odgovorio mi je Starac. “Spasitelj nije osudio fariseje, već njihovo farisejstvo, tj. zlo koje je i njih same mučilo. Upravo u ovome se ogledala Hristova ljubav prema njima.”

4.      Pisac Vladimir Majevski

Odlučio sam da ispunim moju hodočasničku dužnost i odem na Karulju tokom jedne od mojih poseta luci Dafni, pošto je odatle do Karulje bilo lakše stići morskom obalom. Sada se sa velikim zadovoljstvom prisećam tog putovanja morem, divlje i kamenite obale i magle koja se nazirala u daljini. Nikada neću zaboraviti čisto, plavo nebo, koje se kao kruna podizalo nad našom malom grupom i sunca nad našim glavama, čiji je tople zrake bilo lakše podneti pokraj mora. Nezaboravno iskustvo, neizbrisiva sećanja…

Visoko nad dalekom stenovitom provalijom podizao se, kao naslikan, grčki manastir Simonopetra, podsećajući neodoljivo na neko srednjovekovno utvrđenje. Onda je naš brod tiho prošao pored Grigorijata, manastira zadivljujuće lepote. Izgledalo je kao da manastir lebdi u izmaglici. Nakon ova dva “orlovska gnezda,” videli smo manastir Dionisijat  i manastir Sv. Pavla, a onda neka pustinjska staništa, podignuta na strmim liticama.

“Neobičan prizor,” čuo sam komentar jednog od mojih saputnika, monaha, “ ali tu žive naša braća  - do končine svoje žive ovde i podvizavaju se u slavu Božiju. I čini se kao da će njihova malena “gnezda” da se otkače i padnu u more…”

Ćutao sam i slušao ove jednostavne komentare iz srca mog pratioca, i nastavio, kao neko ko je očaran, da gledam  u pravo čudo Karulje. Kako se naš brod približavao, sve jasnije su se videle brojne kalivije (kolibe) na sivim granitnim stenama.

“Tako se monasi penju gore, uz pomoć lanaca”, nastavio je monah. “Vidite li lanac? Obratite pažnju - spušta se duž one crne stene…Uz pomoć tog lanca hrana se šalje našim pustinjacima. Postoji korpa privezana za lanac, u koju se stavljaju potrebne im životne namirnice…Neki pustinjaci iz ovih “gnezda” žive ovde decenijama, ne silazeći sa Karulje, žive tako godinama u postu i molitvi. “
Naš brod se zaustavio pokraj stene, nedaleko od staze koja vodi do jednog od najstarijih skitova, skita Sv. Ane, koji je smešten među vrletima. Iskrcali smo se - ja, moj pratioc i još jedan monah, koji je dolazio iz Sv. Pantlejmona i takođe išao na Karulju. Kasnije se ispostavilo da će nam on biti od velike pomoći: taj velikoshimnik, otac Nikodim, bio je učenik karuljskog pustinjaka, Starca Teodosija, poznatog po celom Atonu, koga sam toliko silno želeo da upoznam.

“Hajde da se malo odmorimo ovde na obali, i onda, s Božjim blagoslovom, krenućemo polako,” rekao nam je otac Nikodim. “Nosim suvog hleba mome Starcu,”dodao je. Tek tada sam primetio da otac Nikodim nosi putnu torbu, punu  suvaraka.

“Mogu li da ponesem Vaš kofer,” ljubazno mi je ponudio svoju pomoć, uzimajući moj kofer i veliki kišobran mog saputnika, jerođakona Atanasija. “ Ja sam navikao da se penjem gore, ali za vas to može biti malo teže.” Tako je otac Nikodim lagano krenuo napred, uzbrdo, skakućući sa stene na stenu, kao koza. Izgledalo je da ne ulaže veliki napor kako bi se popeo do cilja, koji je bio još daleko. Pratili smo ga, ali, oh Bože, kako su se samo naši pokreti razlikovali.

Sunce je nepodnošljivo peklo. Nije bilo moguće sakriti se od njegovih zraka – svuda oko nas bile su samo užarene stene. Jerođakon Atanasije i ja zastajali bismo na svakih deset-petnaest koraka, grčevito se hvatajući za ivice stena. Disali smo teško i usporavali oca Nikodima, stalno dosađujući mu razgovorom i pitanjima. Ovo penjanje je bilo posebno teško za mog gojaznog pratioca, koji je konstantno brisao svoje lice velikom maramicom. Bukvalno se borio da udahne vazduh. U svakom koraku pronalazio sam divan način da zaboravim ove teškoće gotovo za tren; trebalo je samo da se osvrnem i odmah bih počeo da razmišljam o neopisivoj lepoti koja je bila iza mene. More sa svojom staklenom površinom,  dremalo je u nekom začaranom polusnu, pod zlatnim zracima podnevnog sunca. Iznad ovog carstva boja i svetlosti stajala je ogromna tamnoplava stenovita obala, sa providnim talasima, koji su se igrali i zapljuskivali stene, tiho, kao da su se pribojavali da naruše spokoj koji je vladao nad ovim prelepim mestom.

Uspinjali smo se sve više i više, ne znajući gde nas taj neumorni monah vodi, i gde ćemo imati priliku da zastanemo malo duže, da se odmorimo. Odjednom radostan, zvonki uzvik našeg vodiča odjeknu je u svojoj jednostavnosti, čak je izgledao pomalo čudan usred raskoši koja nas je okruživala.  “Oče Doroteju!” moglo se čuti pred nama. “Dovodim ti drage goste…zemljake…hajde izađi.”


Velikoshimnici Dorotej (levo) i Nikodim, fotografija Vladimira Majevskog, snimnjna tokom njegove posete Sv. Gori

Naš otac Nikodim čuo se negde s leva, gde se prostirala skoro sasvim vertikalna strana palnine, kojoj smo se već sasvim približili. U tom trenutku, put je skrenuo ulevo i energični otac Nikodim odjednom se izgubio iza nekog žbunja. Minut kasnije opet smo začuli njegov glas, koji je po drugi put dozivao oca Doroteja. Nismo ga pronašli. Otac Nikodim nam je rekao da je sigurno otišao negde po drva.

Posle odmora, nastavili smo dalje. Put je nastavio sve više i strmije, zaokreti su postajali sve češći i neočekivani. Iznenada pred nama se pojavila kalivija (koliba), izgledalo je kao da je bila prikačena za osnovu velikog kamenog zida. Otac Nikodim, koji i dalje nije pokazivao nikakve znake umora, zadovoljno je stajao pred njenim zatvorenim vratima, koja su bila zaklonjena nekakvom biljkom, puzavicom. Javio se po monaškom pravilu, (“Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, pomiluj nas,” i onda čekao na odgovor, “Amin.”), ali mu niko nije odgovorio.

“Starac se moli,“ objasnio nam je. “Ali uredu je, otvoriće nam.”

Ponovo je zakucao na vrata, ponavljajući uobičajenu  molitvu. Mogli su se čuti Starčevi koraci, a zatim škripa šarki. Naspram mračne pozadine pravougaonog otvora pred nama se na vratima pojavilo privlačno lice pustinjaka, Staraca, jedno od najneobičnijih lica koje sam imao prilike da vidim u svom životu. Bilo je to čisto i lepo lice, uokvireno bradom belom kao sneg i istom takvom kosom, koja je padala po njegovoj iznošenoj rasi. Ali najznačajniji, najupečatljiviji deo Starčevog svetlog lika bile su njegove blistave, bistre oči, koje kao da su grlile, privlačile onoga koji bi mu prilazio. Isto toliko privlačan bio je njegov nežan, dečji osmeh, koji je obasjavao okolinu nekom vrstom natprirodne, nežne svetlosti.

“Dobrodošli dragi gosti, “ začuo se tihi, prijateljski glas. “Molim vas  - uđite s Bogom.”

To je bio čuveni svetogorski Starac i pustinjak, velikoshimnik, otac Teodosije, koji je u davnoj prošlosti bio student Kazanske teološke akademije, a kasnije i njen profesor. Zbog svojih duhovnih težnji, došao je na Svetu Goru, a zatim se povukao u usamljeništvo, na Karulju. Ovde, provodeći vreme u postu i molitvi, nije bio daleko od teoloških pitanja. Ponirao je u njihove dubine i vodio veoma interesantne polemičke prepiske sa istaknutim, učenim teolozima, kao što su Mitropolit Antonije (Hrapovicki), profesor N.N. Glubokoski, Dobroklonski, Titov i drugi. Ušao sam u njegovu malenu, čistu keliju i sasvim bio opijen sagledavanjem ovog divnog čoveka. Pokušao sam da razumem oca Teodosija – gledao sam ga pažljivo i ozbiljno, bojeći se da ne propustim neku od njegovih reči, neki od njegovih slučajnih odgovora. U isto vreme, sa divljenjem sam promatrao njegove mirne pokrete i nežnu svetlost njegovog pogleda. Primećujući  sve ovo, ubrzo sam se uverio u neospornu istinu: mirni i ljubazni Starac, otac Teodosije, bio je poseban, izuzetan čovek, koji se iz redova ostalih ljudi izdvajao svim ovim vrlinama, a njih je emitovalo celo njegovo biće. Izgledao je tako jednostavno i jedinstveno. Čistota tela i duše. Čedno srce, nepokolebljiva i vatrena vera u sve ono  što istinski podvižnik veruje, dečja jednostavnost i potpuno poverenje u ljude – sve ovo su otkrivale Starčeve reči i njegovi pokreti. Nije bilo nikakve sumnje da su sve Starčeve vrline bile ujedinjene u jedan životodavan spoj: ljubav prema Hristu sjedinjenu sa nepokolebljivom vernošću Pravoslavlju.

Ali, Starac je teškim trudom stekao svoja duhovna bogatstva. Mnogi monasi u raznim manastirima na Sv. Gori pričali su nam o njegovoj ljubavi prema podvigu, potpunom siromaštvu, postu i molitvi.

“Baćuška Teodosije Karuljski – on je voda u bistom jezeru,” rekao mi je jedan Svetogorac. “Bistro jezero sa staklenom površinom  - to je otac Teodosije…A raj Božji se ogleda  u njemu.”

Čovek može čuti neverovatno mudre reči od prostodušnih monaha.

Dok sam bio ponet mojim prvim razgovorom sa ocem Teodosijem, monasi su revnosno čistili i postavljali neke stvari na malenom platou, gde se pod nadstrešnicom vinove loze nalazio stari sto. Kada su čuli za naš dolazak, susedi oca Teodosija, starci Dositej i Joil, došli su do našeg pustinjskog utočišta. Ispod nadkriljene litice dobodušni i gostoprimljivi otac Nikodim stavljao je na vatru-od dima pocrneli- samovar, koji je uskoro počeo da ključa, na zadovoljstvo svih prisutnih. I tako smo pili čaj pod čudesno nadnešenom liticom, sedeći za klimavim, malenim stolom. Pojeli smo malo suvog hleba, koji je bio uobičajena hrana karuljskih podvižnika. Prijatan i skroman razgovor, koji smo vodili tokom tih sati zauvek će ostati u mom sećanju…Vreme je neosetno proletelo. Čim se ukazala prilika, povukao sam se u keliju sa ocem Teodosijom, koji mi je posvetio dva sata ličnog razgovora.

Nikada neću zaboraviti taj razgovor, koji je ostavio neizbrisiv trag u mojoj  duši. Starac se isključivo dotakao pitanja mog ličnog života, ali kako je samo Starac mogao da razume moj život pun ovosvetovne sujete, koji je bio tako daleko od njegovog! Kakve sam jednostavne, a ipak mudre pouke dobio iz dubine svetogorske osame. I onda sam shvatio koliko je veliki blagoslov pustinjski život i starčestvo u Hristu za hrišćanski svet, i kakve duhovne visine mogu dosegnuti istinske, dostojne sluge Božije.

Nakon razgovora, otac Teodosije me je odveo do njegove male crkve u pećini, i tamo sam prestajao celo veče. Ova malena crkva, prilepljena za kamenu liticu, nije bila veća od nekoliko stopa. Ali osećanje strahopoštovanja, nekog uzvišenog osećaja, zaposleo je moje srce tokom molitava u pećini. Voštanice su tiho dogorevale ispred ikona, a reči molitve bile su prepune osećanja. Iza mene, iznad ulaza u ovaj skromni dom molitve, prostiralo se bezgranično more. Tamo su bili ošti beli hridi, bio sam tako daleko od ispraznog sveta. Dok sam stajao u crkvi Starca Teodosija, potpuno sam zaboravio na umor od napornog puta, težak uspon do vrha Karulje,  koji me je nedavno skoro oborio s nogu.

Nakon večernje molitve nisam se mogao uzdržati a da ne uznemiravam Starca sa novim pitanjima, željom da razgovaramo, a on je ispunio moju želju sa istom onom pređašnjom ljubavlju i voljom. Seli smo pred ulaz Starčeve kelije, i zagledani u more i kalivije, koje su se jedva držale za litice, ponovno otpočeli razgovor kao stari prijatelji. Pogledao sam ga sa pitanjem: “Da li je moguće spasiti se u svetu?” Čuviši moje pitanje, Starac je malo razmislio, a potom mi odgovorio:

“U ovom slučaju ja ću samo ponoviti reči mog učitelja, Optinskog starca, koji je jednom mudro odgovorio na slično pitanje. U ovom životu, čovek mora da se rukovodi zdravim razumom i po zapovestima Gospodnjim…Ali u isto vreme mora da zna da su vrline izuzetno potrebne onima koji traže Boga. Znamo da su mnogi iscrpljivali svoje telo, odlazili u pustinju, bili revnosni u trudu i ljubili siromaštvo, ali i pored svega, pali su, predajući se zlu. Znači da nisu stekli vrlinu razboritosti i rasuđivanja, jer ova vrlina usmerava čoveka na pravi put i čuva ga od odstupanja. Rasuđivanje je oko duše i njena svetiljka…Rasuđivanje je glavna vrlina duše, po učenju sv. Antonija Velikog.  Čovek mora da se rukovodi zdravim rasuđuvanjem, koje se zasniva na zapovestima Gospodnjim i ljubavi prema bližnjem svom…Povlačeći se iz sveta i napuštajući svoju porodicu, čovek ne pronalazi uvek mir za svoju dušu. Podvig siromaštva i odricanja može ga samo udaljiti od Boga…Budite revnosni u pomaganju siromašnima, prateći zakone Svete Crkve; dobićete mir u dušama koji tražite i živećete na slavu Božiju.”

Takav je bio savet, preispunjen uzvišenom i praktičnom mudrošću, koje je on nudio svakom hodočasniku, koji bi došao na Sv. Goru.

Vreme je prolazilo, a ja sam bio spreman da ga i dalje slušam. Ali Starac je ustao i sa ljubaznim osmehom rekao: “Sada oprsti mi – oprosti meni, gršenome. Vidi – sunce već zalazi.”

Sunce se već sakrilo iza planine, i boje dolazeće noći brzo su prekrile more u daljini. Otac Teodosije se povukao u svoju keliju, ali, kako mi je objasnio otac Nikodim, ne da se odmara ili da spava.

“On će se moliti još dva sata, naš Baćuška,” rekao je s ljubavlju njegov odani učenik. “On je podvižnik kakvog ćeš retko susresti - jedino što mi, grešni monasi, možemo da učinimo, jeste da učimo od njega.”
Na kratko, počela je da pada sitna kiša, a ja sam odlučio da sačekam jutro u keliji najdivnijeg Starca Teodosija, birajući jednu dasku za svoj krevet. Vrata su ostala otvorena. Noć je bila topla i mirna, a tamno nebo je bilo pokriveno bezbrojnim zvezdama.  Legao sam, ali san dugo nije dolazio: obuzeli su me utisci od prethodnog dana, od kojih su najači bili moji razgovori sa milostivim Starcem. Nije samo da sam ih zapamtio, već sam kasnije istinski živeo kroz njih.

Nakon nekog vremena, konačno sam zaspao, uspavan jedva čujnim morem i blagim povetaracem koji je duvao sa svetogorskih litica. U zoru smo nastavili, dalje ka Kareji.


Odlomak iz knjige “Svetogorske priče” (Pariz 1950)

Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović
26 januar 2012 god.


 

Pročitano: 5663 puta