MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

STARAC NIKODIM KARULJSKI




Napomena izdavača: U 245. broju časopisa “Pravoslavna reč” (2005) pisali smo o životu velikoshimnika, monaha Teodosija Karuljskog (Karitonova). On je bio Starac oca Nikodima. Otac Nikodim je  živeo sa Starcem Teodosijem od 1929. godine, sve do Starčeve smrti, 1937. godine. Bratstvo Sv. Germana Aljaskog imalo je blagoslov da godinama bude u kontaktu pismima sa ocem Nikodimom, imajući veliku korist od njegovih molitava i duhovnih saveta. Otac Nikodim nam je pomogao u  pripremi i objavi “Molitvenog dnevnika Starca Teodosija.” Trenutno prikupljamo pisani materijal o Starcima Teodosiju i Nikodimu za narednu knjigu, „Molitva srca.“ Ovaj tekst napisan je 2002. godine, preveden je sa ruskog i obrađen od strane našeg bratstva.

 
I. Otkrivanje moštiju Starca Nikodima

Dragocena pisma velikoshimnika Nikodima Karuljskog nalaze se ispred mene. Pisana su u periodu od 1982. do 1983. godine. U to vreme, moje srce je gorelo od želje da odem na Sv. Goru, u gradinu Presvete Bogorodice. U ovim pismima, Starac mi je davao svoju podršku i svoj blagoslov, ali iguman manastira u kojem sam tada bio, nije mi dozvolio da idem,  zbog mnogobrojnih poslušanja koje sam u manastiru imao.

Slava Bogu, nakon desetogodišnjeg zamornog iščekivanja i mnogih iskušenja, došlo je ipak vreme da odem na Sv. Goru. Starčev kelejni prislužitelj, otac Simeon (1) rekao mi je prilikom prvog susreta : „Starac te je očekivo.“  Znao je da kaže: “ Uskoro će nam doći monah Jefrem!“

Shimnik Simeon, kelejni prislužitelj starca Nikodima

Ja, nedostojni, nisam se udostojio da ga lično upoznam. Ali, on mi je na čudesan način pružio utehu, udostojivši me da učestvujem u otkrivanju njegovih časnih moštiju.( 2) Ovaj neočekivani događaj imao je veliki uticaj na moj kasniji životni put.

„Sutra ćemo da otkopamo mošti oca Nikodima,“ rekao mi je velikoshimnik, arhimandrit Stefan. ( 3) Ovaj veliki događaj zbio se 1994. godine, tačno deset godina nakon Starčeve blažene končine, ako se ne varam, na isti dan. Ujutro je otac Stefan služio Svetu Liturgiju, nakon koje smo, u molitvenoj tišini, otišli do mesta gde se podvizavao otac Nikodim i gde se nalazio njegov grob: u keliju Sv. Trojice. Bilo nas je trojica: velikoshimnik, arhimandrit Stefan, koji je nakon smrti oca Nikodima bio najstariji podvižnik na Karulji, shimnik otac Simeon i ja, grešnik. Panihidu (Parastos) odslužio je otac Stefan, a potom smo otac Simeon i ja, s blagoslovom Isusove molitve i u drhtavom isčekivanju, započeli otkopavanje groba karuljskog podvižnika, koji je svojim smirenim podvigom i neprestanom umnosrdačnom Isusovom molitvom, bio živi predstavnik prerevolucionarne ruske monaške škole na Sv. Gori.
Velikoshimnik, arhimandrit Stefan.  Fotografija je snimljena 1988. godine

Na dubini od oko tri stope pronašli smo mantiju, u kojoj je, prema Pravoslavnoj tradiciji, zašiveno telo upokojenog monaha. Otac Stefan mi je rekao: “Uzmi njegovu lobanju, Jefreme! Otac Nikodim je bio ruski monah, a ti si ruski jeromonah.” Preispunjen strahom Božijim i osećanjem sopstvene nedostojnosti, znajući da je ovo poseban trenutak Božijeg promišljenja u mom životu, podigao sam Starčevu časnu lobanju.  Zahvaljujući  poslušanju koje je imao prema svome Starcu, jeromonahu Teodosiju, samoodricanju i drugim asketskim podvizima, otac Nikodim je “smirenjem stekao veličinu, a siromaštvom bogatstvo.”  Gospod ga je nagradio shodno obećanju: “Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a svaki koji sebe ponizuje uzvisiće se.”(Lk. 18:14) Njegove kosti bile su boje ćilibara, što ukazuje na svetost, baš kao i mošti njegovog sapodvižnika, jeromonaha Serafima, koji se upokojio 20. oktobra / 2. novembra 1981. godine, dan nakon što je Ruska zagranična crkva kanonizovala  Sv. novomučenike i ispovednike Ruske.
Kelija na litici Karulje

Svedobri Bog, po svojoj pravednosti, proslavio je na isti način oba podvižnika. Zajedno, delajući na sopstvenom spasenju, molili su se za napaćenu rusku zemlju, očuvanje Pravoslavne vere i pokajanje ruskog naroda, gajeći nadu u vaskrsenje svete Rusije.

Časne mošti, po svetogorskom običaju, oprane su i odložene u odaju sa severne strane crkve, gde su se nalazile mošti ostalih karuljskih podvižnika. U znak sećanja na Starca, otac Stefan nas je blagoslovio sa delićima njegovih časnih moštiju, kako bi nam one bile na blagodatnoj pomoći. Ove čestice moštiju  iz Starčeve ruke, koja je neprestano okretala brojanicu – uz umnosrdačnu molitvu i često osenjivanje krsnim znakom – čuvaću kao siguran zalog budućeg vaskrsenja Rusije.

U svetu, otac Nikodim je bio vojnik u carskoj vojsci, i u prilikama kakva je ova, trebalo je takvom čoveku odati počast na vojnički način. Nakon završetka otkrivanja njegovih moštiju, grčki borbeni avioni leteli su  nisko nad morem, pokraj same Karulje. (4) Svi smo osetili da je ovaj događaj bio poseban, i odajući zahvalnost Bogu, vratili smo se u svoje kelije.

2. Starac Teodosije


Prostorija  u kojoj je živeo Starac Nikodim bila je izgrađena nad isponicom, stajala je na “staklenim nogama”, i činilo se da će je svaki jači vetar oduvati! Prostorija je, kao i otac Nikodim, bila jednostavna. Prisećajući se Starčevog života, često se setim reči Sv. Amvrosija Optinskog: “Tamo gde su stvari jednostavne, tu prebiva na hiljade anđela; tamo gde su stvari komplikovane, nema ni jednoga!” Prostorija je uvek bila puna svetootačkih knjiga. Starac je posebno voleo da čita “Dobrotoljublje”, u kojem su zabeležena učenja  o očišenju srca od strasti,  kroz trezvenost i Isusovu molitvu. Znao je sve knjige napamet.  Otac Nikodim je čitao i drugu duhovnu literaturu. U praznične dane voleo je da čita svetootačke besede i propovedi u svojoj usamljenoj, pustinjskoj keliji.

Otac Nikodim u ranoj mladosti, kao vojnik u carskoj vojsci

Početkom revolucije 1917. godine, otac Nikodim bio je viši podoficir u carskoj vojsci. Pred kraj Prvog svetskog rata, učestvovao je u vojnim aktivnostima na južnom Grčkom frontu i bio ranjen tri puta.  Ne želeći više da živi u Rusiji, među onima koji su ubili Božijeg Pomazanika - cara, on je sa svojim drugom po oružju krenuo pešice na Sv. Goru. Putovali su samo noću. Tako je otac Nikodim iz službe zemaljskog cara, prešao u službu nebeskog Cara

- Cara nad carevima.

Tokom prvih godina svog boravka na Sv. Gori, živeo je u manastiru  Sv. Pantelejmona, kao i u dva ruska skita. Uz blagoslov Starca Siluana,napustio je naseljene skitove i povukao su u Karuljsku pustinju.

U to vreme, trideset pet ruskih podvižnika podvizavalo se u kelijama i kalivijama (kolibama),  koje su bile rasute po strašnim karuljskim stenama. Među tim podvižnicima bila su dva duhovnika; otac Dositej, ljubazan i snishodljivi monah, i otac Teodosije, strog i nepopustljiv.  Po rečima Starca Siluana i po učenju Sv. Jovana Lestvičnika (Lestvica, 4. deo), otac Nikodim je izabrao strogog Starca Teodosija za svog duhovnog oca.

“Moj Starac je bio bogoslov, ali je bio strog,” govorio je otac Nikodim. Bili su u stalnom kontaktu sa Starcem Siluanom, koji im je nudio svoje očinske pouke i savete.

Starac Teodosije Karuljski
 
Otac Nikodim je sledećim redovima opisao svoje prve monaške dane sa Starcom Teodosijom:

“U to vreme, Starac nije imao učenike. Koliko mi je poznato, sedmorica monaha pre mene dolazila su kod Starca želeći da postanu njegovi učenici. Ali, nisu mogli da izdrže njegove stroge zahteve i odlazili bi nakon pola godine ili godinu. Monasi su živeli u odvojenim kalivijama, sami ili po dvojica. Na Karulji je bilo 20 takvih kalivija, a zajednički duhovni otac  svima bio je Starac Teodosije. Subotom, nedeljom i praznicima, svi bi se okupili na zajedničkom bogosluženju. Nedeljom i praznicima služilo se bdenije i Sveta Liturgija, a ostalim danima  svako se molio u svojoj keliji; izvršavao svoje molitveno pravilo ili na brojanici ili po molitveniku. Nakon Liturgije, služila se zajednička trpeza. Monasi su donosili šta god je ko imao od hrane, i dok bi se Starac pričešćivao Svetim Darovima, ili obavljao ono što je trebalo u oltaru, na brzinu bi se pripremilo nešto za jelo. Tokom obeda, Starac bi razgovarao sa bratijom, savetovao ih.  Ako je bilo potrebno,  pohvalio bi nekoga za njegova dobra dela, odgovarao je na pitanja koja su mu bila postavljena, ali bi vrlo često i dobro izgrdio nekoga pred svima. Ovo poslednje se najčešće dešavalo meni, jer sam ja hteo da postanem njegov učenik.

Nakon što se Starac saglasio da me prihvati za učenika, ostalim danima, kada se nije služila Sveta Liturgije, čitali smo Časoslov i Večernje molitve zajedno, a Polunoćnicu odvojeno – Starac u svojoj keliji, a ja u crkvi. Nakon molitve, napunili bismo samovar vodom i popili čaj zajedno, a onda bi mi Starac dao neko poslušanje, dok bi on obavljao svoje molitveno pravilo, nešto pisao ili odgovarao na nečije pismo. U podne bismo imali ručak, nakon kojeg bi Starac otišao da odmori jedan sat, a ja nastavljao svoje poslušanje. Po jednočasovnom odmoru, Starac bi popio čaj, i izlazio napolje,  stalno prebivajući u molitvi i sećanju na smrt. Onda bi ponovo nešto pisao i pre zalaska sunca ( 11 sati uveče po atonskom načinu računanja vremena), pročitao bi večernje u crkvi koristeći bogoslužbene knjige.

Nakon zalaska sunca (u ponoć po atonskom računanju vremena) imali bismo večeru, tj. ono što bi ostalo od ručka. Tokom obeda, Starac je upravljao svoj razgovor ka otkrivanju mojih unutrašnjih stanja i skrivenih nedostataka moje duše: samovolje, uobraženosti, raznih strasti, gneva i drugih negativnih strana mog unutarašnjeg života. Svojim optužbama i raznim pitanjima dovodio bi me u takvo stanje uznemirenosti, da bih tada izgovorio sve što mi leži na srcu, a za šta nisam znao niti primećivao da postoji ranije. Pošto bi na ovaj način otkrio moje unutrašnje stanje duše, Starac bi počeo da sređuje sve moja grešne misli i želje, jednu po jednu, i putem raznih pitanja naterao bi me da mu odgovorim zašto sam tako razmišljao. Sa gorčinom, morao bih da priznam svoju grešnost, da se pokajem i Starac bi se umirio, primio bi moje pokajanje s ljubavlju i nastupio bi mir. Takvi razgovori mogli su da potraju po nekoliko sati, od večeri do kasno u noć, a zatim bi Starac rekao: “Sad se prekrsti i idi na spavanje. Ovo je bilo umesto večernje molitve i kelejnog pravila. Ovo je takođe duhovno neophodna stvar.”

Nakon takvog očišćenja, moja se duša za neko vreme osećala svetlo i radosno, a svoje bih poslušanje obavljao celim srcem… A onda, vremenom, opet bih pao u to rasejano stanje, koje bi pomračilo moju dušu. Često, ovi pregledi mog unutarnjeg stanja ne bi prošli lako – nekada bih počeo da se suprotstavljam Starcu i da sebe opravdavam. Ako bih na kraju upitao za oproštaj, bilo je to više iz potrebe i navike, a ne od srca.

Kao oni koji su dolazili pre mene, ni ja nisam moga da izdržim Starčevu strogost. Nakon godinu dana napustio sam ga i otišao da živim u poslušanju kod drugog starca, velikoshimnika Nila, koji je takođe živeo na Karulji. Sa njim sam živeo oko dva meseca. Ali kada sam se uverio da on na poslušanje gleda površno i ne brine o stanjima moje duše, po savetu oca Kalinika i na njegovo insistiranje, ponovo sam se vratio ocu Teodosiju, koji me je primio nazad s ljubavlju. Tri meseca nakon mog povratka, na dan Sv. četrdest mučenika Sevastijskih, tokom Velikog posta (1931), primio sam postrig u veliku shimu.  Postrig je, na Starčev predlog, obavio jeromonah Makarije (Kotsjubinski), koji je zatim postao duhovni otac Pokrovoskog skita u Alberti, u Kanadi.

Što se tiče čitanja Svetih Otaca i neophodnosti duhovnog rukovođenja njima, otac Nikodim je ispričao jedan veoma poučan događaj, koji se zbio na samom početku njegovog iskušeničkog života sa starcem Teodosijem.

Otac Nikodim je zatražio blagoslov da ode na Karulju i tamo se posveti unutarnjem životu u skladu sa učenjima svetih Otaca.  Starac Teodosije zabranio mu je da čita duhovne knjige, sve osim Psaltira, Jevanđelja i učenja Avve Doroteja. Zapovedio mu je da obavlja svoje poslušanje i da čita crkvena bogosluženja.

Mladalačka revnost, ali ne po razumu, (Rim. 10:2) nije sprečila oca Nikodima da proveri Starca. Otišao je u prostoriju gde se nalazilo “zabranjeno  voće”  – knjige svetih Otaca. Otac Nikodim je otvorio jednu knjigu i počeo da čita sa žarom. “Napolje!” neočekivano je čuo preteći Starčev glas. Na kolenima, u pokajničkim suzama, više od jednoga dana preklinjao je otac Nikodim strogog Starca da ga ne otera od sebe, i na kraju je prevagnula milost u obično neumoljivom Starčevom srcu.

Starac je zadržao oca Nikodima, ali nije prošao bez poučne kazne: morao je da nauči napamet  4. poglavlje iz knjige “Lestvica božanstvenog ushođenja.” Od samog početka bogoumudreni starac upravljao je stope svog učenika na put poniznosti, koji bi ga vremenom doveo do ubiranja duhovnih plodova – jer je Starac znao iz Jevanđeljskih primera da se “Bog protivi gordima, a smirenima daje blagodat.”  (Jak. 4:6) Ovim početnim koracima, otac Nikodim je došao do majke svih vrlina - neprestane molitve – i njenog  najvećeg vrha - ljubavi. Koliko je samo mučnih, dugih razgovora otac Nikodim morao da izdrži tokom dugih večeri sa Starcem. ” Bio sam kritikovan i rendan”, govorio je.

Napredovao je u poniznosti i molitvi do tog stepena da je nakon deset godina njihovog duhovnog zajedništva starac Teodosije počeo da sluša svog istinitog i vernog učenika, “Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima.” (Mat. 18:20)

“ Uzeo me je za svog savetnika”, priseća se otac Nikodim, “ i naučio se molitvi od mene.”

O najslavnije delo! Učenik se spašava kroz svog učitelja. O najslavnije čudo! Učitelj se uči i spašava kroz svog učenika. I to je učinjeno s blagoslovom Sv. Siluana. Evo pobede časne poslušnosti i slave svetog smirenoumlja!
 
Otac Nikodim Karuljski.  Put do kelije.

 “Baćuška, kažu mi da sam u prelesti!” reko je otac Nikodim jednom svom Starcu. Razlog je bio sledeći: Dok je još živeo u skitu, otac Nikodim je primetio da podvižnici ne čitaju Dorotoljublje. Otac Nikodim im je skrenu pažnju na ovaj propust a oni, ne mogavši da prime savet mladog podvižnika, smatrali su da boluje od visokoumlja. “ Ne, ne – još nisi u prelesti,” odgovorio mu je starac Teodosije, gledajući ga pravo u oči. Ali se Starac ipak molio Bogu da sačuva njegovog učenika u smirenoumlju, jer jedino kroz smirenje moguće je izbeći sve zamke lukavoga.

“Poslušnost i smirenje su osnovni, pripremni uslovi za umnu molitvu, “ prepisao je otac Nikodim reči Sv. Teofana Zatvorenika 1934. godine. “Poslušnost, naravno, ne proizilazi iz početnikovog spoljnog načina života, već od njegovog unutarnjeg, duhovnog stanja.” Pred kraj Starčevog života, otac Nikodim ga je upitao: “Kako ću se pogružavaiti  u umnoj molitvi nakon Vaše smrti?” I Starac mu je odgovorio: “ Prebivaj u njoj sa pokajničkim duhom, ne traži slatke osećaje srca ili vizije uma…zbog tvoje poslušnosti stekao si  spoljašnje smirenje, ali do smirenosti duše dovešće te revnosno pokajanje.”

Po upokojenju Starca Teodosija, otac Nikodim nikada nije prestao da vodi računa o unutarnjem smirenju “srca koje je slomljeno i ponizno.” (Ps. 50:17) Štaviše, nije prestajao da čita duhovne knjige. Kelejni prislužitelj starca Nikodima, otac Simeon, ispričao nam je: “Dogodilo bi se da odem da obiđem Starca (on više nije bio u stanju da čuje molitvu “ Molitvama svetih otaca naših…”) i našao bih ga kako spava sa otvorenom knjigom na krilu. Starac bi se prenuo iz sna i uzviknuo. “Učim, učim!” Ako bi posavetovao nekoga ko mu je zatražio savet, otac Nikodim bi rekao: “Bolje proveri ovo što sam ti kazao – možda grešim. Ja još uvek učim.”

3.Karuljsko bratstvo


Velikoshimnik Mihailo iz obližnje isposnice na Karulji priseća se: “Otac Nikodim je bio dobar monah, asketa, pustinjak. Bio je ljubazan i milostiv. Pomagao je siromašnima i svoje gostoprimstvo pružao svakome. On je bio čovek ljubavi!”

Shimnik Damaskin, dobro pozanti pojac iz Novog Skita, ispričao mi je sledeći zapanjujući događaj: “Čuvši za milostivog Starca Nikodima, neki čovek je došao i u želji da prevari Starca – ali ne i Boga – rekao mu  je da mu je brat mnogo bolestan i da mu trebaju lekovi, ali da on nema novaca, pa ni mogućnosti da mu pomogne. Kao što je običaj, po rečima Gospodnjim, “Koji ište od tebe podaj mu; i koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu” (Mat. 5:42), otac Nikodim mu je dao šta je tražio i otpustio ga u miru. Ali na zaprepašćenje i strah “ siromaha”, kada se vratio kod brata, koji je bio potpuno zdrav, zatekao ga je kako umire! “  Zaista, “ne varaj te se, Bog se ne da obmanjivati.” (Gal. 6:7)

Shimnik Damaskin dalje se seća: “Poznavao sam oca Nikodima od prve godine mog dolaska na Atos i želeo sam da primim blagoslov od ovog Starca poslednjeg dana njegovog zemnog života. Dajući mi svoj blagoslov i podržavajući moje monaške težnje, rekao mije sa ruskim akcentom: “Srcem razgovaraj sa Bogom.”

Jeromonah Fillip, iz isposnice Sv. apostola Tome (koja pripada skitu Male Ane), čije je bratstvo dobro poznato po očuvanju svetogorskog liturgijskog pojanja, ispričao nam je sledeće: “Otac Nikodim je bio veliki isposnik i podvižnik . Postio je po četrdeset dana. Skrivao je svoje askteske podvige i nikada nije govorio o svojim “vizijama  i snovima.” Bio je ispovednik vere – zilot – ali nije pravio skandale i probleme. Mislim da je najveća stvar bila to što je otac Nikodim, iako pravi rodoljub, izdržao život van svoje zemlje. Ovo je bilo otežavano činjenicom da su neki svetogorski monasi sumnjali da je svaki ruski monah, sovjestski špijun. S bolom u srcu Starac se molio za Rusiju, kojoj su u to vreme bile potrebne usrdne molitve. A takve molitve potrebne su joj i danas.”

4. Starčeva pisma


Otac Nikodim je kontaktirao pismima sa mnogim Rusima , posebno sa onima koji su živeli van Rusije. Tešio ih je u njihovim tugama, jačao njihovu veru, upućivao ih na molitvu. Donedavno, čuvana su mnoga Starčeva pisma, adresari i debele sveske u kojima je beležio koje je pismo stiglo, od koga i kada je na to pismo odgovorio. Obavljao je svaj pastirski rad ozbiljno, temeljno i s ljubavlju. Čuvao je pažljivo sva pisma na policama, u redu. Ostavio je veliki broj kopiranih pisama (načinjenih indigo papirom), koje je kao odgovore slao svojoj duhovnoj deci u svetu.

Ta pisma odisala su jednostavnošću, pronicljivošću, toplinom, iskrenošću, poniznošću , blagonaklonošću, dubokim poznavanjem patrističke literature, snishodljivošću i ljubavlju – ukratko , duhom isitnskog Hrićanina. Kada sam dobio njegovo pismo  u Americi, mnogo sam se obradovao; bio sam dirnut i oduševljen da je takav svetogorski Starac pronašao vremena da meni piše!
Otac Serafim Karuljski
 
5. Skit Sv. Ilije

Otac Nikodim je nosio crkveni čin ipođakona. Bio je rukopoložen od duhovnog prijatelja Sv. Jovana Šangajskog, Arhiepiskopa čileanskog, gospodina Leontija. Uz posebnu dozvolu Sinoda Ruske zagranične crkve, pričešćivao se sam sačuvanim Svetim Darovima u svojoj pustinjskoj keliji.

Bio je blizak bratstvu skita Sv. Ilije, koje se obraćalo njemu i ocu Serafimu za duhovne savete. Starac je učestovao u slavoslovljenju  Sv. Pajsija Veličkovskog 1982. održanom u skitu, koji je osnovao veliki Starac Pajsije. Božjim promislom, Starac Teodosije pronašao je nepoznati rukopis Sv. Pajsija, “Poljski krinovi”, i objavio ga pre revolucije.
                                                                                                                                                                        
6. Starčev sapodvižnik

Tokom Drugog svetskog rata, na Karulju je došao budući sapodvižnik oca Nikodima, jeromonah Serafim.  Njih dvojica su provodili duge sate obitavajući u “dubinama srca”, prizivajući danonoćno slatko ime Isusovo. Svaku noć provodili su u bdenju i molitvi. Jedan bi držao bdenije prvi deo noći, a drugi drugi deo noći. Postili su. Tokom Velikog posta uzdržavali su se od svake hrane. Otac Nikodim nije jeo po četrdeset dana, a otac Serafim nešto manje.

Jeromonah Prodromis iz Novog Skita, priseća se kako je jednom došao na Karulju da vidi oca Nikodima, da mu čestita Vaskrs. Doneo mu je sitne poklone: farbana jaja i grčki pashalni hleb. Kako je bio ganut kada je na praznik Vaskrsenja Hristovog video Starca povijenog nad čašom vode i suvim hlebom u rukama!
Otac Nikodim je na isti način postio tokom Božićnjeg posta, kaže jeromonah Serafim.
 
Starac Nikodim na grobu Gospodnjem, Jerusalim.

Tokom poslednjih godina svoga života, zbog niskog krvnog pritiska, po savetu doktora, otac Nikodim je pio po malo kafe, čak i tokom posta.

Otac Nikodim i otac Serafim su ispovedali svoje pomisli jedan drugom, nosili su teret jedan drugom, ispunjavajući Hristovu zapovest  o ljubavi. Obojica su imala ljubav prema svojoj zemnoj otadžbini, napaćenoj Rusiji, za koju su se molili tokom čitavog perioda njenih teških iskušenja i stradanja.
 
 
7. Sv. Jovan Ruski

Budući da je Sv. Jovan Ruski bio vojnik u carskoj vojsci, dva podvižnika su u velikom poštovanju negovali sećanje na njega. Ovaj svetitelj je takođe bio vojnik u ruskoj armiji – tokom Rusko-turkog rata 1710 - 1711. bio je zarobljen a zatim odveden turskom agi, kome je služio u štali, gde je i živeo. Ponizno služeći svome gospodaru, na kraju je dostigao svetost. Njegova ikona bila je okačena u crkvi i u kelijama ova dva starca. Jedna ovakva ikona iz kelije oca Nikodima i danas se čuva u keliji Sv. Georgija. Na polici u keliji Sv. Nevina i Davida, gde je otac Serafim služio, bio je rukopis prevedenog bogusluženje Sv. Jovana sa grčkog jezika. Starci bi uvek služili bdenije 27.maja/9.juna, na prazničan dan ovog  svetitelja.

8. Sv. Mučenik car ruski Nikolaj II


Tokom kasnih 50-ih godina starac Nikodim je išao na hodočašće u Jerusalim, da se tamo pokloni svetinjama. Za vreme ovog hodočašća upoznao se i postao prijatelj sa arhimandritom Spiridonom (Efimovim), bliskim prijateljem Sv. Jovana (Maksimovića). Otac Spiridon je služio u parohiji u Bejrutu, u Libanu. Dva podvižnika takođe su bila povezana istom slavom, Sv. Nikodimom i Spiridonom, pekarima Kijevo-pečerske lavre. Svetovno ime Spiridona bilo je Nikodim.

Pored njihove krotosti, poniznosti i drugih vrlina, oci Nikodim i Spiridon takođe su imali veliku ljubav prema Svetom mučeniku caru ruskom Nikolaju II. Jeromonah Danijel, ikonopisac i pojac iz Danijelske kelije u Katunakiji, govorio nam je o poštovanju, koje je otac Nikodim imao za Sv. cara Nikolaja: “Starac Nikodim je u svojoj keliji čuvao veliki portret carske porodice sa doslikanim oreolima oko njihovih glava. Pred ovim portretom svaodnevno je gorelo kandilo.  “Car Nikolaj je bio sveti čovek!” govorio bi starac Nikodim. “ Celu svoju porodicu je poveo u mučeničku smrt. Svi oni su sveti mučenici i ja im se molim, činim mentaniju pred njima. Svi oni su svetitelji.” Ovim, otac Nikodim je očekivao njihovu kanonizaciju od strane Rruske zagranične crkve i Ruske pravoslavne crkve.

Godine 1998, pronađen je rukopis Starca Nikodima u keliji Sv. Georgija na Karulji, o razlozima pada Ruske imperije:

“Za ruski narod, za njihovo oslobođenje od satanske vlasti, sama molitva, čak i najusrdnija, nije dovoljna. Ono što je potrebno jeste nacionalno pokajanje i duboko poznanje najvećeg  i najtežeg greha – odbijanje Božije vlasti u ličnosti Njegovog Pomazanika.

Otvorite Sveto Jevanđelje i videćete kako je Gospod rukovodi svoj narod. Anđeli i ljudi su sagrešili pred Bogom: prvog anđela Bog  je posalo u pakao, u večno mučenje, bez milosti. Ali je On zadržao svoju milost za čoveka; šalje ga izvan Raja, na zemlju, da se pokaje, i daje obaćanje da će ga, ako se bude pridržavao Božijeg zakona  i zapovesti, ponovo vratiti u Raj.

Od toga vremena, Bog je počeo da rukovodi ljude koji su u Njega verovali, preko Svoje vlasti; rukovodio ih je preko Adama pa do cara Nikolaja II, Pomazanika Božijeg. On je prvo to činio preko Patrijarha, od Adama do Avrama i drugih. Onda kroz Proroke, od Mojsija do Samuila, i od Samuila do cara Nikolaja II. On je to činio uz pomoć blagodati, koja se projavljuje kroz pomazanje careva.

U davna vremena, ljudi nisu hteli da ih Bog rukovodi kroz svoje proroke, već su tražili careve, i time su razgnevili Boga.  Ali im je bilo oprošteno molitvama proroka Samuila. Bog je zadržao Svoju vlast nad ljudima kroz kraljeve i careve – blagodaću pomazanja.

I tako, u našim zlim vremenima, pošto su ljudi izgubili veru u Božiju promisao, tražili su slobodu da vladaju sobom, a ne da njima vlada Božji autoritet, u licu Pomazanika Božijeg.

Oni su odbacili carsku vlast i odrekli se cara, ubili ga. Oslobodili su sebe od Božanske vlasti i pali su pod satansku vlast.
Starac Nikodim Karuljski

O, kako je ovo strašan greh. Sav ruski narod je počinio ovaj greh – svi oni koji su delom, rečju i pomišlju, bili protiv carske vlasti, a podržavali komunističku vlast. Zato, zbog ovog velikog greha ceo svet pati, a ruski narod najviše od svih.

Po Božjoj pravednosti, “od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti.” (Lk.12: 48)

Zbog blagodati prisutne u pomazanju ruskih careva, Bog je poštedeo ceo svet, čak i one koji su Mu se protivili - pagane i jeretike.

Međutim, ruski narod se odrekao cara – odbacili su ovu blagodat, i zato pate više no drugi, jer ne prepoznaje svoju veliku krivicu u gresima protiv Pomazanika Božijeg. Ruski narod upravo strada zbog ovog greha, ali nema pokajanja.”

Ova beseda je doneta u Rusiju, kao dragoceno blago, kao Poslanica savremenom ruskom narodu  sa Sv. Gore, jer se u njoj, kao vatreni stub od zemlje do neba, uzdiže molitva ruskih sveotgoraca. Ova beseda pročitana je više puta na radiju i objavljena je u mnogim knjigama i časopisima. Ona očekuje svoj istorijski trenutak – kanonizaciju Ruskih carksih mučenika, koja će se, milošću Božijom, dogoditi.

9. Starčeva smrt

Dva meseca pre starčevog upokojenja, primio sam pismo od oca Simeona: “Starac je imao srčani udar, i više ne može da piše.” Kako je bilo teško čuti  o skorom odlasku poslednjeg ruskog svetogorskog Starca. Otac Nikodim je ležao tamo, čekajući radostan moment svog susreta sa Gospodom Isusom Hristom, čije je ime nosio na usnama, u umu i u srcu do svog poslednjeg daha. Krotko je zamlio one prisutne na samrti da ga ne uznemiravaju razgovorima. “Mnogo je trpeo na zemlji zbog svoje poslednje bolesti”, rekao je shimnik otac Mihailo, “ali je Gospod blagoslovio Svoga krotkog slugu, poniznog duha, Hrišćanskim krajem  i nasledstvom blagoslovene zemlje, Carstva Nebeskog.” Otac Stefan je u ponoć pričestio oca Nikodima , a Starac se upokojio ujutro, kako je rekao njegov kelejni prislužitelj, otac Simeon – u miru, u Bogu. Bilo je to 15. februara/28.februara 1984. godine.

10. Epilog

Pre nekoliko dana, otišao sam do isposnice Sv. Trojice da završim pisanje ovog skromnog rada, na samom mestu Starčevog podviga. Čim sam seo pokraj njegovog groba, da se malo odmorim nakon napornog penjanja, borbeni avioni su opet proleteli pored, kao što se dogodilo na dan otkrovenja Starčevih časnih moštiju – proleteli su veoma blizu Karulje, nisko, iznad mora. Pošto sam otslužio kratku Jekteniju za umrle, ponovo sam seo da pišem. Upravo tada, nad mojom glavom, u blizini strmih karuljskih litica, na udaljenosti od možda 150 metara, avioni su ponovo proleteli! Primio sam ovo kao blagoslov i podsetnik kako je Shimnik Nikodim, duhovnim mačem – imenom Isusovim – uništio palog čoveka unutar sebe, i iz te nevidljive borbe sa silama podnebesnim,  izašao kao hrabri ratnik Nebeskog Cara i pobednik.

Oče Nikodime, moli Boga za naš grešne!

Velikoshimnik Jefrem Karuljski
*  *  *

Objašnjenja:

1.        Monah Simeon, shimnik, poreklom iz Srbije, bio je starčev kelejni prislužitelj tokom njegovih poslednjih godina života. I danas živi na Karulji.
2.       Otkopavanjene kostiju upokojenog svetogorskog  monaha vrši se  tri godine nakon njegovog upokojenja. Kosti se peru i smeštaju u kosturnicu, a lobanja se odlaže ne policu. Monahovo ime sa datumom njegovog upokojenja zapisuje se na čeonom delu lobanje.
3.       Velikoshimnik, arhimandrit Stefan (Milković) rođen je 1922. godine  u Srbiji. Stupio je prvo u manastir Tuman, a ratne godine proveo je u srpskom manstiru Studenici. U čin jeromonaha rukopoložio ga je Sv. vladika Nikolaj Velimirović. Došao je na Sv. Goru 50-ih godina, boraveći prvo u manastiru Hilandaru. Iz Hilandara je otišao na Karulju, gde se podvizavao četrdeset godina. Pred kraj života vratio se u Srbiju, u manastir Slance, koji je metoh manastira Hilandara, gde se upokojio na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice,  21.novembra/4.decembra 2001. godine.
4.       Kasnije sam saznao da na ovaj način piloti grčkog vojnog vazduhoplovstva traže blagoslov od Sv. Gore.



Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović
24 januar 2012 god.

Pročitano: 10522 puta