MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

NOVOMUČENICI – NEBESKI POKROVITELJI SLUŽENJA U ZATVORU




Novomučenik Sergej (Krestnikov, 1893-1938) sa ikonom prepodobnog Alekseja Zosimovskog. Sergej Krestnikov je organizovao kontrarevolucionarnu delatnost među zatvorenicima. Streljan je 1938.

U Butirskom zatvoru su bili zatvoreni mnogi novomučenici. Da li osećate njihovo pokroviteljstvo?


Otac Konstantin Kobeljev: Kada sam prvi put posetio Butirku, otac Jovan Vlasov, koji je tamo služio, počeo je da mi priča o novomučenicima koji su bili u Butirki. Saznao sam da je tamo bio i sveštenomučenik Sergej Mečev. Moja kuma je bila njegovo duhovno čedo, tako da ja više nisam imao nikakvih sumnji da upravo ovde treba da služim.

Naše služenje u zatvoru se osvećuje sudbinama novomučenika. Trenutno nam je poznato 216 ljudi, koji su već pribrojani u svete, a koji su bili u Butirskom zatvoru. Pored toga, kada čitamo materijale o drugim novomučenicima, vidimo da je u mnogim žitijima rečeno: „On je bio u jednom od moskovskih zatvora“, ali ne zna se u kojem. Znači, može se pretpostaviti da su negde još trećina njih naši, butirski. A kroz butirski zatvor je prošlo jako mnogo ljudi. Mislim da ćemo mi iz naše Butirske crkve predložiti Komisiji za kanonizaciju nove kandidate: mnogi mučenici i ispovednici još nisu ubrojani u svete.
 
Posebno me zanima pitanje o popadijama. Sećam se žene, čiji je muž – sveštenik, postradao je za Hrista i kanonizovan je. Ali često su se i popadije nalazile u Butirki. To jest, one zadovoljavaju sve kriterije koji su danas potrebni za kanonizaciju. One su takođe bile mučene i stradale su, i ispoljile odlučnost u vreme progona. I čini mi se da je u životu Crkve danas veoma važno podvući značaj porodice i saradnju muža i žene. Sveštenikova supruga, popadija je veoma važna ličnost. I osećam i smatram da mnoge od njih zaslužuju da budu ubrojane u svete. Ali zasad znamo samo za jedan takav supružnički par – Losevi, koji se praznuju u različite dane, jer su postradali na različite datume. Čini mi se da bi ipak bilo pravilnije da se oni slave istog dana i da se govori o tome da su bili supružnici. Nije to tek tako, jednog dana – Sergej, a drugog – Varvara. Niko možda neće ni znati ako ne čita žitije da su oni bili supružnici. Želja nam je da vidimo još takvih proslavljenih supružničkih parova, kako bismo i mi mogli da sledimo njihov primer.

Tako, našu službu u zatvoru zasnivamo na podvizima novomučenika. Za crkvu u zatvoru naslikano je 75 ikona novomučenika. Spominjemo ih u propovedima i razgovorima sa zatvorenicima i pričamo im njihova žitija. Njihov primer ukrepljuje i pomaže očajnim ljudima da prevaziđu uninije. Treba se sećati toga kakvi su veliki ljudi stradali između tih zidova.

Dakle došlo je do povezanosti epoha?

Otac Konstantin Kobeljev: Da. Nije od male važnosti ni to što su u vreme gonjenja u našoj crkvi bile ćelije, te je unutrašnjost crkve služila i za butirsku deportaciju. Posle donošenja konačne presude, zatvorenike više nisu vraćali u te ćelije gde su bili ranije, već su ih upućivali u našu crkvu, gde su provodili poslednje dane i poslednje noći pre deportacije u Butovo, na Kolimu (Butovski poligon kod Moskve je mesto masovnog streljanja osuđenika. Pored toga što su ubijene sahranjivali u zemlju, pored crkve tamošnjeg bivšeg manastira bila je postavljena i peć-krematorijum – prim.poklonika).

I zbog toga našu crkvu porede sa Krstom Gospodnjim. Mi poštujemo Krst Gospodnji, a Krst je – stradanje, ali za nas je Krst Gospodnji – simbol Njegove pobede nad grehom i smrću, on je osvećen stradanjem i vaskrsenjem Gospodnjim. Tako je i naša Butirska crkva osvećena stradanjem novomučenika, i danas kao da se ispunjava radošću zbog toga što su oni sa Gospodom. Kada smo počeli da služimo u crkvi shvatili smo da je u njoj uznešeno mnogo molitvi i da je neobično lako i radosno služiti u njoj. Novomučenici su sve vreme s nama, i mi to neprestano osećamo.
 
U Butirskom hramu nalazi se 28 ikona sa likovIMa 75 novomučenika

Posebno treba spomenuti mitropolita Petra (Poljanskog), zamenika svjatjejšeg Patrijarha Tihona. Za njega je naša crkva bila jedno od najtežih mesta kroz koja je prošao. Upravo su ga u Butirki nemilosrdno ispitivali, nadajući se da će od njega nešto saznati, ali su shvatili da ne mogu da slome tog čoveka. Držali su ga u „crkvenoj“ ćeliji sa kriminalcima, koji mu danju nisu dali da spava. Noću su ga zvali na ispitivanja, i takođe nisu dozvoljavali da spava.

Treba napomenuti da služenje Crkve u zatvoru posle revolucije nije počelo 1989. godine, kada je prvi sveštenik došao u Butirku, ne ni 1990. godine, kada je svjatjejši Patrijarh Aleksej posetio koloniju Metalostroj u predgrađu Sankt-Peterburga, niti 1991. kada je ovde došao sveštenik otac Gleb (Kaleda). Služenje Crkve u zatvoru počelo je u godinama gonjenja, kada su se i naši mitropoliti, i naši sveštenici, i obični verujući ljudi našli u toj sredini, i oni su propovedali ne izvan, već unutar zatvora. I za mnoge novomučenike se zna da su uticali na zatvorenike, i zajedno sa njima podnosili svu težinu zatvora. Znamo da su pomoću kriminalaca pokušali da slome novomučenike, a kao rezultat toga rušile su se predstave o životu tih kriminalaca. I prošavši iskušenja i pretrpevši mučenja od tih zatvorenika, koji su sedeli u ćelijama sa njima, naši novomučenici su preobražavali taj svet i primorali te ljude da se zamisle o Bogu ili, u krajnjoj meri, budili su njihovu savest.

U Butirskom zatvoru je bio i mitropolit Serafim (Čičagov). Zna se da je on svaki dan služio Liturgiju, pri čemu su mu vino i prosfore donosili sami nadzornici. A u svim vremenima (i danas) smatra se ozbiljnim prestupom ukoliko nadzornik donese vino. Oni su zbog toga mogli da postradaju i podvrgavali su se velikom riziku.

Ali evo šta je interesantno: novomučenici su služili u zatvoru i u tom služenju su im pomagali nadzornici, i to je zadivljujuće. To nam govori o tome da ne treba mešati boljševičku državu sa tim ljudima koji su služili u kriminalno-istražnom sistemu, jer je to po mnogočemu posebna profesija.

Evo opisa kako je jednom proslavljen Vaskrs u Butirskom zatvoru. Bio je zadivljujući sluča, kada je jedan čovek odbio da izađe na slobodu. Aleksandar Dmitrijevič Samarin – predstavnik moskovskog plemstva, član Sinoda, nalazio se u zatvoru i trebalo je da ga oslobode nekoliko dana pre Vaksrsa, a on je napisao posebnu molbu načelniku izolatora (SIZO) da mu produže boravak u zatvoru. To se desilo zbog toga što su spremali Vaskršnju službu, i on je trebalo da peva vaskršnje pesme. Dobijeno je odobrenje za tu službu, i on je odlučio da ne izađe na slobodu, već je još ostao u zatvoru. Bio je to Vaskrs 1919. godine.

Govoreći o novomučenicima i njihovom specifičnom služenju u zatvoru, treba još pomenuti prepodobnog Georgija Danilovskog, Maksima Žižilenka i posebno – mučenicu Tatjanu Grimblit.

Tatjana Grimblit je provela svega mesec dana u martu 1931. godine kada se nalazila u našem Butirskom zatvoru. Ogroman je značaj ove svete novomučenice za služenje u zatvoru. Rođena je 1903. godine, a svoje služenje u zatvoru je započela još u Tomsku 1920. godine. Čitav njen život je bio služenje bližnjima, i to u prvom redu novomučenicima i progonjenom duhovništvu, koji su mučeni u zatvorima i kolonijama. Tatjana je ceo svoj život posvetila služenju zatvorenicima. Nije bila udata, s vremena na vreme je i sama bila zatvorena, i kada bi izašla na slobodu nastavljala je da radi isto: skupljala je sredstva po crkvama i pomoću njih slala pošiljke zatvorenicima. Sačuvana su i pisma zahvalnosti episkopa, u kojima su govorili da su samo zahvaljujući njoj uspeli da izdrže ispitivanja, gonjenja. Ona je završila svoj mučenički život na butovskom poligonu 23. septembra 1937. godine.

Sveti Georgije Danilovski
je bio veran Hristu u svim iskušenjima i do kraja je nosio podvige ispovedništva i starčestva. On je već bio starac u Taganskom zatvoru, i već su se tada u njemu videli Božiji darovi: ljubav, uteha, duhovno rasuđivanje, prozorljivost. I sam prošavši poslednje sate pred smrt, on je umeo da razgovara sa zatvorenicima o Božijoj milosti, pomagao im je da se izbave od očajanja ili čak spasavao od samoubistva. Bilo je slučajeva da su ti ljudi koji su se rešili na taj poslednji korak posle razgovora sa ocem odustajali od te svoje namere, prihvatali budućnost kao volju Božiju, a već sledećeg dana bi bili oslobođeni! Takva je bila snaga molitve oca Georgija. Njegovo sastradanje s ljudima je bilo beskrajno. On im je u zatvoru olakšavao ne samo duševne, već i telesne nemoći.

Postao je i sanitarac, pošto je naučio nešto od medicine od Maksima Žižilenka, koji je imao medicinsko obrazovanje, i taj rad je smatrao za veliku Božiju milost prema njemu. Tu, među tim ljudima koji su prestupili zakone Boga i države, on je video neophodnost svog delatnog duhovničkog truda.

„Evo odakle nikad ne želim da odem, evo gde bih sa radošću završio svoj život, evo gde sam potreban! Na slobodi svako može da dobije utehu: neko ode u crkvu, pričesti se, a ovde – nije tako. Ovde je sve samo nevolja“ – govorio je sećajući se godina provedenih u zatvoru…

Još mnogo novomučenika je prošlo kroz Butirski zatvor. Pozivam sve sveštenike, koji se bave služenjem u zatvoru, da pažljivo izuče podvige novomučenika, i da im se mole. Jer od njih crpimo snagu za naše služenje.


Sveštenik Konstantin Kobeljev,
stariji sveštenik crkve Pokrova Majke Božije u Butirskom zatvoru u Moskvi

Prevod s ruskog: Radmila Maksimović
31. 12. 2011.

Izvor: http://af0n.ru/o-Konstantin-Kobelev-Hram-nash-Butyrskij-sravnivayu-s-Krestom-Gospodnim-Nashe-tyuremnoe-sluzhenie-my-stroim-na-osnove-podvigov

 

Pročitano: 3873 puta