MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Sa ocem Aleksejem Čumakovim razgovarala Marija Abuškina
O parohijskom životu i tradicijama u Ruskoj zagraničnoj Pravoslavnoj Crkvi razgovaramo sa sveštenikom Aleksejem Čumakovim, nastojateljem crkve Pokrova Presvete Bogorodice u Los Andjelesu.

- Oče Alekseje, ako bi običan ruski vernik došao na liturgiju u američku pravoslavnu crkvu, šta bi pre svega mogao da primeti?

- Ako on dodje u crkvu sa Ruskom Pravoslavnom tradicijom onda neće primetiti mnogo razlika. Pri toj raznoobraznosti parohijskih običaja, koja postoji čak i jednom gradu Moskvi, razlike izmedju nas nisu toliko uočljive, ali postoje: crkva je obično otvorena u vreme Bogosluženja, a ne sve vreme (to uznemirava one mnogobrojne koji žele da «prosto upale sveću»); službi po pravilu nema svakog dana, već samo nedeljom i na velike praznike; praktično nema «prihramovne sredine» i odgovarajuće subkulture, koja je dovoljno primetna u ruskim crkvama. Vernici, a posebno vernice po pravilu ne poštuju kodeks oblačenja koji je zastupljen u Rusiji – suknja da poda i gore nešto skromnije i zatvoreno. Ljudi više polažu na elegantnost odeće, a ne na njenu skromnost, podrazumevajući da se na Bogosluženje dolazi u najboljoj, prazničnoj odeći. Dame umesto marama obično nose kape, ako uopšte i nose – ako nekome bez marame prigovorite teško da će to dopreti do njenog mozga. U ostalom nema mnogo razlika, ako se naravno ne govori o grčkim, arapskim ili parohijama neke druge tradicije.

- Da li pri Vašoj crkvi postoji nedeljna škola? Čime se tamo bave?

- Naša parohija je osnovana pre više od 55 godina, i tokom mnogih decenija pri crkvi je radila subotnja ruska škola, u kojoj se učio ruski jezik i književnost, istorija i geografija, Zakon Božiji. Broj učenika i razreda je varirao od po nekoliko desetina do nekoliko stotina, ali pre deset godina naša škola je premeštena u specijalnu zgradu, koja se nalazi pored susedne ruske Crkve tako da se naša parohija trenutno ne bavi neposredno njome. Umesto toga imamo skromniju nedeljnu školu, u koju dolaze samo deca naših parohijana, koja uče po otprilike istom programu. Njen glavni cilj je očuvanje kulturno-religiozne pripadnosti, što je velika briga posebno onih roditelja gde je jedan od supruga – Amerikanac, a drugi ruskog porekla.

- Koja dela milosrdja se obavljaju na parohijama?

- Pri parohiji od samog njenog osnivanja postoji Sveto-Pokrovsko sestrinstvo. Sestre ne samo da se brinu o poslovima u crkvi, već organizuju i razne dobrovoljne obede, skupljaju pomoć za pomoć samcima, siromašnim i starim pravoslavnim Rusima, koji su rasejani po celom svetu i često se nalaze u teškom položaju. Njima se šalje novčana pomoć na praznike, kao i druge vrste pomoći. Često se sestrama obraćaju za pomoć i ljudi koji su se našli daleko od Otadzbine u teškoj situaciji, bez sredstava za život, posla i sl. Drevno životno pravilo “ora et labora”, molitva i rad, se u potpunosti može smatrati devizom sestrinstva.

- Da li se praohijani okupljaju posle službe – na čajanke naprimer? Da li se organzuju poklonička putovanja?

- Da posle svake nedeljne Liturgije sestrinstvo organizuje zakusku i čajanku. Za to imamo dovoljno prostran vrt sa stolovima, blizu kuhinje. Sestre koje su zadužene za taj obed spremaju nekoliko vrsta supe, obično je to boršč ili neka druga supa, nekoliko varijanti drugih jela i salata, desert, kafa, čaj i drugi napici. Parohijani plaćaju za to jelo otprilike 8-10 dolara u zavisnosti od obeda, a razgovaraju tokom njega i kasnije. Čitav prihod od tih obeda je prihod za sestrinstvo i koristi se samo u dobrotvorne svrhe.
Što se tiče pokloničkih putovanja, ona se poslednjih godina organizuju na centralizovaniji način, sastavljaju se pokloničke grupe za Svetu Zemlju, Grčku, Rim i Egipat ili u razna mesta u Rusiji. Poslednjih godina je to primetnije i uopšte svet je «postao manji». Pored toga, mnogi vernici odlaze na poklonička putovanja u sopstevnom aranžmanu.

- U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi se sve češće govori o neophodnosti čestog pričešćivanja, a takodje se postavlja pitanje obavezne ispovesti pre svakog pričešća za one koji se često pričešćuju. Kakav je odnos RPZC po tim pitanjima?

- Teško je odgovoriti na to pitanje “uopšteno”. Kao i u Rusiji i kod nas postoje sveštenici koji se pridržavaju različitih tačaka gledišta po tim pitanjima. Pored toga često opštimo sa vernicima iz drugih pravoslavnih crkava, naprimer sa Grcima, koji imaju potpuno drukčiju tradiciju discipline ispovesti i pričešća. Ja sledim savete mog dugogodišnjeg učitelja i prethodnika u našoj parohiji, pokojnog vl.Aleksandra Mileanta, koji se trudio da se ljudi češće pričešćuju, uz obaveznu ispovest. Samo ukoliko čovek živi aktivnim hrišćanskim životom i revnosan je, pričešćuje se jednom nedeljno, njemu se daje blagoslov da se ispoveda jednom u tri nedelje ili ako ga muči savest. Pričešće nije nagrada “za dobro ponašanje”, već lek koji može da nas isceli, kao hleb za našu dušu, koji može da nam da snagu. To je naravno direktno ispunjavanje Spasiteljeve zapovesti.
Ispovest pred Pričešće je za nas ponekad jedinstvena prilika da porazgovaramo o važnim stvarima sa ljudima koji retko i slučajno svrate u Crkvu, da ih nekako razbudimo i kažemo nešto utešno. Praktično svake nedelje na ispovest dolaze 3-4 ljudi koji se nisu ispovedali više od deset godina, i mi naravno ne smemo da propustimo to najvrednije orudje u našoj pastirskoj praksi.

- Poznato je da u pravoslavnim crkvama postoje razne tradicije svakodnevnog molitvenog pravila. Naprimer kod Grka su to skraćeno jutrenje ili povečerje sa dodatnim molitvama. Kako izgleda molitveno pravilo redovnog vernika Vaše crkve?

- Nemamo jedinstveno pravilo za sve, jer su vernici suviše različiti po svom duhovnom stanju i ustrojstvu. U našem kiosku se prodaju molitvenici izdati u Rusiji, a pored toga postoje i rusifikovani molitvenici za one koji ne mogu da savladaju crkveno-slovenski, i naravno molitvenici na engleskom jeziku. Kada razgovaram sa vernicima o molitvenom pravilu obično se trudim da ih pobudim da se ne brinu o dužini pravila, već da se potrude da to što pročitaju bude od sveg srca. Iz iskustva znam da skoro niko ne čita “trokanonsko pravilo”, već se mnogi mole “molitvama posle Svetog Pričešća”, ali i tu mnogi insistiraju na dužim molitvama. Uostalom kod nas molitve pre Svetog Pričešća glasno čita čtec u vreme pričešća duhovništva.

- Da li američki sveštenici moraju da rade da bi se prehranili? Da li je moguće spojiti rad i služenje?

- Većina naših sveštenika ima takodje i “gradjanski” posao i profesiju, samo su nastojatelji najvećih parohija u potpunosti posvećeni crkvenim poslovima i mogu da žive od priloga u parohiji. Obično radi i sveštenik i njegova žena, a da ne govorimo o djakonima. Nemamo službe svaki dan, tako da je moguće spojiti rad i služenje. Naravno trudimo se da radimo neki fleksibilan posao ali nam to uvek ne uspeva. Neki takodje rade i zbog medicinskog osiguranja za porodicu koja je u Americi veoma skupa i retke su parohije koje mogu da ga obezbede svom svešteniku. S druge strane gradjanski posao donosi nesumnjivu korist, razumevanje ljudi, njihovih briga i problema, opštenje sa spoljašnjim, neocrkvoljenim svetom, očuvanje neke trezvenosti u smislu svog položaja u svetu – to može da sačuva od bolesti klerikalizma.

- Kakav je odnos običnih Amerikanaca prema Pravoslavnoj crkvi? Da li je primećuju? A kako se odnose prema vlasti?

- Po pravilu obični Amerikanci malo šta znaju o Pravoslavlju, smatraju ga kao egzotičnu, etničku varijantu katoličanstva. Ovde ima mnogo raznih hrišćanskih pravaca, konfesija i sl., to se smatra ličnom stvari svakog pojedinca i uglavnom čak i nije prihvaćeno da se diskutuje o pitanjima individualne veroispovesti. Za Amerikance je to uobičajena tema na koju ne treba diskutovati.
Prema vlastima se takodje odnose sa uvažavanjem, koje ukazuju i svakom verujućem čoveku. Gradskim vlastima i policiji se uvek šalju pozivi za razne susrete, diskusije i druge društvene ustanove, bolnice imaju svoje predstavnike i uvek pozivaju sveštenike na molbu bolesnika i njihovih rodjaka radi služenja molebana u bolnici, Pričešća, prosto razgovora. Bolnice i same predlažu da se tako nešto uradi i zovu sveštenika telefonom. Pritom imamo potpuni pristup svuda, uključujući i odeljenja za reanimaciju, pa čak je i parkiranje za sveštenike besplatno. Crkva je odvojena od države, ali ne i od društva, i čak štaviše verovatno je upravo ta odvojenost od države omogućila da se sačuva i učvrsti uticaj u društvu (više od 80% vernika), za razliku recimo od većine evropskih zemalja.

- Da li se misionari?

- Moj prethodnik i nastojatelj Sveto-Pokrovske crkve, pokojni episkop Aleksandar Mileant je početkom 80-ih i do same svoje smrti 2005 godine sastavljao, objavljivao i delio veliki broj misionarskih listića. Oni su i danas dostupni na njegovom sajtu http://www.fatheralexander.org na nekoliko jezika. Ja se prema svojim snagama takodje trudim da razvijem sličnu delatnost, ponovo izdajem stare listiće, uredjujem i sastavljam nove, jer za njih postoji velika potreba. Oni su se delili i onda i sada na osnovu sopstvenih sredstava, sopstvenim rukama i rukama dobrovoljnih pomoćnika medju vernicima. Nažalost trenutno nemamo sredstava za masovno širenje te literature.

- Da li pravi Ameriknaci dolaze na službe? Šta ih privlači u pravoslavnoj crkvi?

- Da, već više od dvadeset godina u našoj crkvi postoji tkz. “Američka grupa” i kod nas se svake nedelje u sporednom oltaru služi rana Liturgija na engleskom jeziku. Na nju obično dolaze 50-60 ljudi, jedno pet puta manje nego na slavjansku, ali ipak nije loše. U našoj crkvi služe dva sveštenika, prava Amerikanca, koji ne govore ruski. Amerikanci prilaze Pravoslavlju na razne načine, kao i Rusi. Nekoga je privukla drevnost Crkve i nepromenjenost veroispovesti, nekoga lepota crkve i Bogosluženja, a neko se oženio Ruskinjom i počeo da proniče u njenu veru.

- U poslednje vreme često čujemo da u SAD mnogo ljudi prelazi u Pravoslavlje. Da li je tako zaista?

- Takve tendencije postoje odavno ali teško da se mogu nazvati masovnim. Ipak o Pravoslavlju se suviše malo zna, a i na organizacionom planu kod nas tradicionalno nije sve u redu. Nažalost mnogi kršteni pravoslavni Rusi odlaze od crkve posle emigracije, asimiliraju se i gube, i njihov broj je veći nego broj obraćenih Amerikanaca u Pravoslavlje.

- Kakve teškoće imaju ti Amerikanci koji žele da se pobliže upoznaju sa Pravoslavljem?

- Mali broj pravoslavnih, jezička barijera (nema mnogo parohija koje služe na engleskom, a Amerikanci retko govore druge jezike), naša podeljenost na mnoštvo “jurisdikcija” po nacionalnosti, mali broj manastira.

- Koliko je po vašem mišljenu realna sloboda veroispovesti u SAD? Da li pravoslavni hrišćani imaju problema zbog svoje vere?

- Ja se nisam susreo sa takvim problemima, iako ovde živim više od 18 godina. Sloboda veroispovesti je potpuno realna. iI to označava slobodu za sve, čak i one čija ubedjenja i moralni pogledi se ne slažu sa našim pravoslavnim.

- Dzeri Bergman, predavač Severo-Zapadnog univerziteta u Ogaju, tvrdi: “Ako se hrišćanska zajednica ne uključi u borbu za religioznu slobodu, i to brzo, današnji novorodjeni će biti fizički progonjeni za hrišćansku veru”. Da li se slažete sa ovom tvrdnjom?

- Slažem se ali ne u potpunosti. Bergman ima u vidu sledeće: s promenom društva i socijalnim promenama, dolazi i odbacivanje tih tradicionalnim moralnih normi, koje su nečujno bile prisutne u društvenom i državnom životu od srednjeg veka. Tu se javlja i razna hrišćanska simbolika, naprimer priznavanje nastupa protiv homoseksualaca kao “hate speech”, a u nizu slučajeva doktorima koji imaju posao sa državnim osiguranjem teže je da odbiju ispunjavanje neke procedure, koju smatraju nemoralnom (naprimer abortus). Naravno sve to zahteva neku suprotnu reakciju iako ja teško mogu da poverujem da će nekoga fizički progoniti radi hrišćanske vere, iako je naravno sve moguće. Ipak, kako je to bilo primećeno još u prvim vekovima hrišćanstva, glavni neprijatelji koji sprečavaju njegovo širenje su sami hrišćani, koji ne žive u saglasnosti sa svojom verom i samim tim ne ispunjavaju “da svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg, Koji je na nebesima”. Ipak, lakše je baviti seiI grančicom u oku svog bližnjeg nego izvaditi brvno iz svog oka. To naravno ne zamenjuje obavezu svih hriščana da rade ono što zavisi od njih, da ne dozvole postepenu dehristijanizaciju društva.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3299.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic