MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Laicizam treba da omogući da čovek može da bude veoma verni musliman ili ubeđeni hrišćanin, ali da mirno živi sa svojom verom

Laicizam može da se definiše kao duplo odbijanje: odbijanje zvanične religije i odbijanje državnog ateizma, a njegov krajnji cilj je sloboda veroispovesti kao i jednakost i prava građana bez obzira na njihovu versku pripadnost. Da bi se došlo do ovih ciljeva, potrebno je da se politička vlast odvoji od verskih kao i da država bude neutralni arbitar između ovih različitih vlasti, kaže Žan Bobero, francuski istoričar i sociolog, specijalista za sociologiju religije.

Bobero, osnivač sociologije laicizma, na svetovnost gleda kroz istorijsku prizmu. Napisao je više knjiga i bio član mnogih komisija pri francuskim ministarstvima kulture i obrazovanja.

U Francuskoj je laicizam zapisan u ustavu i nijedna politička ili religiozna vlast ga ne dovodi u pitanje, iako ga svi ne tumače na isti način.

– Pošto sam mnogo manje kompetentan za ovaj region nego za Francusku, računam na svoje sagovornice i sagovornike da mi pomognu da napravimo poređenja sa ustavnim i političkim modelima ovde – kaže Bobero. – Možda jedno od najdelikatnijih pitanja jeste da se sloboda veroispovesti primeni ne samo na različite verske zajednice, već i na pojedince koji imaju različite odnose prema religiji. A bez te osnovne slobode, može li uopšte verski angažman da se smatra autentičnim?

Prema rečima Žana Boberoa, mnoge zemlje imaju elemente laicizma a da još nisu prihvatile taj pojam, niti su potpuno laičke.

– Norveška, na primer, ima nacionalnu veru, što zvuči suprotno laicizmu, ali norveški vrhovni sud je podvukao da norveško zakonodavstvo ne može da se povinuje moralnim normama zvanične Luteranske crkve i ovaj čin je nesumnjivi element laicizma – kaže on. – Apsolutni laicizam nigde ne postoji, već je u nekim državama laicizam čvrst a ujedno relativan. Recimo, odvajanje crkava od države je na snazi u Sjedinjenim Američkim Državama, što čini ovu zemlju laičkom, ali je laicizam ograničen jer ateizam nije na ceni.

Prema njegovim rečima, ateista može mnogo lakše da vlada u Kanadi nego u SAD, zahvaljujući kanadskom mehanizmu „razumnog prilagođavanja”.

– Kanada u svom ustavu pominje Boga, ali bilo je to 1982. godine i trebalo je napraviti razliku u odnosu na „ateistički komunizam” – objašnjava Žan Bobero i dodaje:

– Kanadska država je nezavisna od svih religija i ima neutralan odnos prema njima. Ona poštuje slobodu veroispovesti i teži da razvije jednakost među građanima. To i jeste najteži cilj koji laicizam teži da ostvari, a Kanada je bliža tom cilju zahvaljujući mehanizmu „razumnog prilagođavanja“ kojim se udovoljava određenim manjinskim zahtevima koji nemaju teške posledice po instituciju koja se prilagođava, a ne ugrožavaju ni tuđa prava. To je jedan savremen način da se ostvari laicizam.

Kad je reč o laicizmu i islamu, temi danas veoma aktuelnoj zbog sve većih migracija i arapske revolucije 2011, Bobero smatra da će verovatno biti potrebno da se postigne kompromis između umerenog islamizma i laicizma.

– Nažalost, mnogi u arapsko-muslimanskim zemljama ne prave razliku između laicizma i državnog ateizma – objašnjava on. – Pojam „građanske države“ predložen od strane Tunisa mogao bi da posluži kao osnovica za ovaj kompromis koji bi mogao da bude potrebna istorijska etapa. Treba se pozvati na suru iz Kurana koja kaže da „nema nametanja kada je reč o veri“. U zemljama u kojima je muslimanska zajednica u ekspanziji, laicizam treba da bude povezan sa borbom protiv diskriminacije, a kao dobar instrument da bi se to ostvarilo može da posluži kanadsko razumno prilagođavanje. Potrebno je izbeći rigidni laicizam koji ne bi poštovao specifičnosti islama i ritam integracije imigranata, ali bez odustajanja od fundamentalnih principa laicizma.

Bobero naglašava da je važno razlikovanje laicizma i sekularizacije. Laicizam, koji je blizak anglosaksonskom pojmu „secularism”, s tim što se izdvaja iz pojma „sekularizacije, pre svega se odnosi na red političke vlasti. Sekularizacija je izbor, ali nikako i obaveza. Laicizam treba da omogući da čovek može da bude veoma verni musliman, kao što može da bude ubeđeni hrišćanin, ali da mirno živi sa svojom verom. S obzirom na značaj sadašnjih mutacija, nije čudno da ima oklevanja, pa čak i tenzija, ali je važno da se preko njih dođe do novih načina da se živi zajedno, zaključuje Žan Bobero.

Gordana Popović
objavljeno: 01.12.2011

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ni-zvanicna-religija-ni-drzavni-ateizam.lt.html