MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Nedavno saopštenje o tome da je Sveti sinod Američke pravoslavne crkve dao preporuke sveštenicima za korišćenje socijalnih mreža, izazvalo je odjek i u ruskoj crkvenoj zajednici.

To nije iznenađujuće: socijalne mreže interneta nisu samo sredstvo komunikacije, nego i tribine, više-manje dostupne i slobodne. Izveštaji o tome da neke vlasti koje ih podržavaju (državne ili crkvene) obraćaju na tu tribinu tim ili drugim razlogom svoju pažnju, izazivaju u ruskoj internet-zajednici bol, ponekad čak i paniku. Nije li neko postavljen na čelu kompanije OMNZ (Odred milicije naročitog značaja) da nas organizuje i vodi, drugim rečima – da kontroliše, zaustavlja, zatvara, ograničava slobodu govora i publiciteta…

Sasvim je jasno po ovom pitanju i razmišljanju crkvenih lidera: ako socijalne mreže mogu biti propovedaonice i mesto komunikacije, a time mesto hrišćanske propovedi, apologetike, misionarstva, milosrđa, pa čak i zajedničke molitve ljudi koji su rasejani po licu zemlje, ali imaju priliku da se mole zajedno preko interneta u online režimu, da li je  neophodno da se na poseban način organizuje u toj mreži prisustvo sveštenika?

Od tih kritika pravoslavnih ljudi (uključujući i sveštenike) na vest, koje se mogu čitati već danas (barem ovde i na „Pravmir“), jasna je sledeća tačka gledišta. Neko misli da treba da se uvede i kod nas (u Rusiji) ali još strože, stroga crkvena cenzura, da se ne bi „zabavljali“ i pali u jeres i prelest. Neko misli - moguće je uvesti, ali korigovati osvrtom na rusku realnost i zagonetnu rusku dušu. Neko - da takvi saveti predstavljaju ograničenje slobode i preteranu organizovanost, i neka sve što je u socijalnim mrežama ide samo po sebi, po volji vetra i talasa… Koliko ljudi, toliko mnenja.

Nakon čitanja američkog dokumenta, svako, mislim, razume: on je napravljen ipak više za Amerikance, zasnovan na realnosti i gorućim problemima u američkom životu (na primer, mesta koja se odnose na decu i omladinu, itd). U njegovim redovima najviše se prozire briga - koja se javlja u zapadnim društvima jednim od dominirajućih faktora - o političkoj korektnosti. Nama u našoj Ruskoj crkvi (još uvek) slobodnim ljudima to je i neobuzdano i neobično.

Uopšteno govoreći, politički korektan rečnik – na primer, reč „tolerantnost“ - u našoj crkvenoj zajednici smatra se nekako „vražjim“, koji se odnosi na apostaziju i druge užasne stvari, tako da crkveni konzervativci, ne samo sekularni kritičari Crkve, već i religiozni liberali kritikuju „tolerantiste“.

Pa  ipak, ako se osvrnemo na svakodnevni život sveta, vidimo da je danas u Rusiji upravo Pravoslavna crkva (za nepravoslavne ne mogu reći, ne znam kako je tamo u Londonu, nisam bio) - pored svih njenih ćudi, predstavljana kao pohlepna od kritički nastrojenih sredstava masovnih informisanja (SMI) i „manipulatora umova“, čak i pored svih grehova  i ozbiljnih apsurda u radu pojedinih crkvenih predstavnika - skoro jedinstveno ostrvo stvarne tolerantnosti, tj uzajamnog uvažavanja, u moru životne svakodnevnice.
 

U našoj crkvi koga sve nema: rigoroznih i slobodnih mislilaca, monarhista i demokrata, sledbenici o. Menja i o. Šmemana su rame uz rame s poklonicima o. Šargunova i o. Sisojeva. Srditi se ljute, spokojni miruju, mlaki obamiru i posećuju hram dva puta godišnje, treći put na televizoru preko kanala „Sojuz“, a pristalice katakombnog ranog hrišćanstva žive u komunama i predaju smrti Ananije i Sapfire..  Jedni su duhovno lenjivi, drugi se predaju teškim bdenjima, postovima i isihastičkim bogorazmišljanjima, pristalice narodne pobožnosti posvećuju život krsnim hodovima, klanjaju se svecima i svetinjama i sastavljanju anale „Pravoslavna čuda u ...-tom veku“, a oni koji „golim razumom žive“ (po rečima Andreja Platonova) osuđuju takve za paganstvo i obredne ceremonije. Svako voli da odabere sebi parohiju, sveštenika, način života, često jedni nasrću na druge i anatemišu ih; krici, plač i skandali među decom - ali ipak uništiti jedni druge u potpunosti ne možemo, zato što Bog ne da, sve nas trpi i prihvata, sve nas kažnjava i oprašta nam, svima nama upravljajući i nikoga ne odbacujući. I nekako sve to, dok ne dođe kraj sveta i Sud, uživa pod toplim omoforom Crkve, tako da ustvari kome je u Rusiji Bog otac, tome je Crkva - potencijalna majka. Izvolite, vrata su za sve otvorena, ako hoćeš - uđi, ako hoćeš - izađi. I tolerantnost je istinska, zato što nije ljudska, ustanovljena zakonom, već - Božja.

Takva je slika i u našim socijalnim mrežama. I tu ima skandala i svačega, no sve je nekako živo. Kao u životu.

Evo, mene su pitali: kakva biste vi, na osnovu svog iskustva u tom živom žurnalu, uveli pravila za sveštenike koji komuniciraju u ovim mrežama? A kakva pravila? Isto takva kao i u običnom životu, zasnovana na ljudskim i hrišćanskim shvatanjima.

Ja ću samo navesti da sve što sam ovde pisao - to je, po mom skromnom mišljenju - lično mišljenje, i pravila su veoma slična. Ako ja za nekoga i pokušavam formulisati, to je pre svega za samog sebe, a ako posluži još nekome - to i nazdravlje.

1. Ne lagati. Laganje, neiskrenost sabesednik vidi odmah, bilo u živom razgovoru, bilo u virtualnom.

Da li da se koriste sve vrste nadimaka, avatari i ostale stavke online igara?

Meni lično to izaziva mučninu, mnogo je važnije ostati svoj, tada je i moguć živi razgovor sa sabesednikom.

2. Poštovati sabesednika, ma ko on bio. Razgovor po principu: “ja ordenonosni jerej, a ti niko, ja se nalazim u položaju učitelja, a ti ćuti i slušaj“ - ne važi. Ljudi nisu budale i jednostavno shvatanje toga da tvoj sagovornik može znati o Crkvi, da može razumevati njene dogme, kanone i realnost bolje od tebe, pa čak i ako je nevernik i ateist, jeste veoma inspirativno.
Nikada se ne treba bojati reći „ne znam“ i zahvaliti za to što te je sagovornik nečemu naučio. U principu, pažnja, jednostavnost, sposobnost da čujete druge - neprocenjive su stvari od kojih je obostrana korist u komunikacijama.

3. Poštovati sagovornika uopšte ne znači saglasiti se sa njegovim stavovima. Ne treba se brinuti zbog čovekougađanja i pokazivati svoju veru. Ali, to je i tako, mislim, svima razumljivo, jer se ne radi o blogeru i i-kontakteru, već o svešteniku.

4. ili čak prvo po važnosti: Polagati račun sam sebi.  To što ja pišem na tom blogu, šta je to? Posebna misionarska poruka. Ili crkvena propoved? Ili prosto ljudsko razmišljanje, u kome ima mesta i nesavršenstvu i sumnjama, a znači - mesto mogućnosti u dijalogu zatražiti oproštaj i reći „ nisam bio u pravu“.

5. O nekorišćenju psovki, svađa, trollinga, neučestvovanju u masovnom progonu nekoga na forumima, ubacivanje u tuđe razgovore sa ciljem podučavanja, o normalnom pravilu „tebe ne pitaju, ti ne odgovaraj“ - nepotrebno je govoriti.

6. Neki pravoslavni blogeri, u tom smislu i sveštenici, trude se da u njihovom profilu u spisku prijatelja budu pouzdane pravoslavne ličnosti, i smatraju da opštenje sa čovekom druge religije, kulturne ili ne daj Bože seksualne orijentacije samo po sebi može da ih iskompromituje, a preko njih - i Crkvu…

Sumnjiva pozicija, po meni. Ko god je osoba, ako te  iskreno pita o tvojoj veri, o nečemu važnom, kako je moguće odbiti ga? Gospod, kao što znamo, nije se bojao da razgovara sa mitarima i bludnicama…

No, i glavna preporuka svešteniku, koji sedi za kompjuterom - prekrstiti se i reći molitveno: “Zaštitnik duše moje budi,  Bože, jer hodim usred mnogih zamki“; naoružaj se neophodnim gadžetima - oklop pravde, kaciga spasenja, štit vere i mač Duha, - i smelo klikni mišem, jer ako je Bog uz nas, to ko može da nam  zabrani.

Sveštenik Sergej Kruglov
Prevod s ruskog M. M.
19. 11. 2011.

Izvor: http://www.pravmir.ru/svyashhennik-v-mirovoj-pautine/