MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Put od lekara-psihijatra do sveštenika.

I medicinsko osoblje i pacijenti psihijatrijske klinike dobro znaju i uvek očekuju oca Vladimira Novickog. «Kažu: «Vladimir Vladimirovič, (oni me tako zovu iz navike) dođite da odslužite i moleban», - priča baćuška. Po profesiji je psihijatar, dugo vremena je radio kao lekar, bio je direktor odeljenja. A danas je sveštenik hrama bezsrebrenika Kozme i Damjana u selu Kosmodemjansko (Moskva). Ali nije bio ni lak ni brz njegov put od lekara-psihijatra do sveštenika.

Oče Vladimire, poznato je da je psihijatrija veoma složena sfera delatnosti, koja zahteva od lekara potpunu predanost svojih snaga ne samo fizičkih, nego, što je i najvažnije i duhovnih. Čime je bio uslovljen vaš izbor profesije? Da li ste znali šta vam predstoji?

- Za mene je bilo prirodno da postanem psihijatar. Odrastao sam u porodici lekara psihijatara – to je naša porodična tradicija. Moji roditelji su lekari psihijatri. Brat – psihijatar. Deda moj – isto lekar, baka – medicinska sestra, rođak – psihijatar, sada glavni lekar. Stoga kad se postavilo pitanje vezano za izbor profesije, sumnje nije bilo. Sa jedne strane psihijatrija je bila način života naše porodice. Kući su često diskutovali –pitanja iz psihijatrije, i meni je to od detinjsktva bio blisko i interesantno. Paralelno (naporedo) je kod mene rastao interes ka duševnom, psihijatrijskom životu čoveka. Ali shvatiti psihu bez proučavanja njenih poremećaja je krajnje teško, praktično nemoguće. To je eto i unapred odredilo moj izbor.

Da li je ovo interesovanje za covekovu psihu bilo u vezi sa crkvenim životom?

Ne. Uopšte nisam rastao u pravoslavnoj tradiciji, kod nas u porodici, kao i kod mnogih drugih porodica, crkvenih, obrednih tradicija jednostavno nije bilo, i po tom pitanju u principu nismo razgovarali. Roditelji se nisu tome protivili, otac se interesovao nekim duhovnim problemima, ali meni je o tome bilo malo poznato, stoga je za mene to bio potpuno drugi svet, koji ja nisam još poznavao.

Kako je sve počelo?

Po milosti Božijoj, kada sam odmah posle studija počeo da radim kao lekar, zainteresovao sam se za klasičnu literaturu. Čitao sam dela ruskih klasika, a posebno Fjodora Dostojevskog. Njegovo stvaralaštvo je zasnovano na duhovnom opitu, tamo se mnogo govori o pravoslavnoj tradiciji. Kod mene se očito javila duhovna glad, i hteo sam nekako da se nasitim. Prirodno da su se pojavila i ozbiljnija pitanja. Najvažnije pitanje – u čemu je smisao života. I nekim delom umetnička literatura, naravno, ne u potpunosti, na ova pitanja je davala svoje indirektne odgovore. To je bilo vreme traganja, grešaka, svakako, odstupanja, nevolja koje su postepeno i priveli Bogu.

Na putu ka veri postoje određeni stupnjevi, koji vas nagone da sagledate sebe i svoj život. Koji momenti u vašem životu su bili tako značajni, da ih se sećate?

Naravno krštenje. Krstio sam se, već u zrelim godinama, sa 28 godina. To nije bilo jako svjesno: još sam se nalazio u traganju. Zato poslije krštenja nisam mogao odmah živeti pravoslavnim životom – još nisam imao takvu veru. Duhovni život svakog čoveka je tajna odnosa čoveka i Boga. Čoveka vodi veri i duhovnom životu Blagodat. Vera uvek treba s jedne strane čuda, jer je tu mešanje Božije u naš život. A sa druge strane, unutarnje borbe, kada je potrebno sam opredeliti se, donositi rešenje, napraviti izbor s kim si ti, s Bogom ili sam po sebi. I kako ti veruješ u Boga. U Hrista da li veruješ, ili je kod tebe svoje shvatanje Boga. To je veoma mučno. I tada, ako čovek ima dobro raspoloženje, uvek pomaže Gospod.

A privela me je k Bogu još i Optina pustinja. Početkom 90-ih godina, kada se tek sve obnavljalo, sasvim slučajno sam video u novinama članak o manastiru. Zainteresovao sam se, kakva je to pustinja, ta Optina, kakav manastir? Zbog čega tamo ljudi odlaze, kako i od čega tamo žive? Nisam imao ni pravoslavnih drugova, ni sveštenika sa kojim bih se mogao posavetovati, nikoga, ni knjiga nisam mnogo pročitao, ali imao sam jaku unutrašnju žeđ, nekakvu neobjašnjivu potrebu. I uz svoj strah i rizik, sam sam kupio kartu i krenuo na put u manastir. Prvi utisak prilikom dolaska u Optinu nije bio nimalo jednostavan. Iznenada sam shvatio da ovde ima nešto, našta je neophodno usredotočiti se. Potrebno je odbaciti sve suvišno, sve nepotrebno, i čak zbog nečega štetna traganja i krenuti jednim putem. Ovde sam osetio odjek onoga, što je ispunjavalo pustotu, koja je bila u duši. Tako sam počeo povremeno da dolazim ovde. Onda se pojavila potreba da boravim u Optini svaki mesec. I svaki put u meni se dešavala borba: sve navike, osobine mog načina života su me vukle unazad, i nešto novo sam otkrivao u Optini, sve više me je to privlačilo. Pravoslavlje mi je izgledalo kao prekrasan dragi kamen, neverovatan dijamant, koji se okreće na razne strane. Počeo sam da otkrivam za sebe nove zadivljujuće stvari: našao sam da postoje prekrasni verujući ljudi i drugačiji odnosi među ljudima, savršeno čista osećanja, poverenje, ljubav, ono što mi je bilo sasvim nepoznato u takvom svetu.

Onda je došla 1993. godina – ubistvo optinskih novomučenika. To se desilo praktično pred mojim očima: na Vaskrs sam bio u Optini. Kao lekar pokušao sam da im ukažem prvu medicinsku pomoć. Zajedno sam sa drugim lekarima pratio u reanimaciju Kozeljska jeromonaha Vasilija. Tertualin kaže «krv mučenika je seme Crkve», tako da se i za mene krv ovih monaha postala takva sila, koja me je podigla ka konačnom izboru. Od tog trenutka ja sam postao pravoslavan.

I još je na mene snažno uticalo poznanstvo sa protojerejem Mihailom Truhanovim. Po milosti Božijoj ja sam se sretao s njim veoma često: gotovo svake nedelje smo se okupljali kod njega zajedno sa drugim čedima. Baćuška nas je učio pravoslavnom životu, veoma mnogo pažnje je posvećivo Svetom Pismu, pričao, objašnjavao Jevanđelje. To su bile godine divnog učenja, koje se nije moglo uporediti sa učenjem u bogoslovskom univerzitetu. Baćuška nas je učio njegovim duhovnim opitom, koji je meni mnogo pomogao i kojim se ja i dan danas koristim.

Kako je vaše ocrkovljenje bilo prihvaćeno od strane kolega sa posla i drugova?

Kod većine mojih poznanika bilo je čuđenje i nedoumica. Ako se setimo da se sve to odvijalo početkom 90-ih, to mnogo objašnjava. Tada su i Crkva i pravoslavni po nečemu bili novi, oni nisu ušli u naš život na koji smo navikli. Moje kolege su meni postavili dijagnozu. Posebno ih je potresalo što se ja molim zajedno sa bolesnicima. Nama u bolnicu su dolazili sveštenici i služili molebne (molitveni kanoni sa osvećenjem vode). Ja kao verujući čovek sam pomagao, organizovao bolesnike, molio se zajedno s njima, i to je izazivalo nedoumice. To je bilo prosto neshvatljivo, kako to da se lekar-psihijatar moli zajedno sa psihički bolesnim ljudima. To je zvučalo kao dijagnoza. Posle se situacija promenila i navikli su na mene. Postepeno su sve te lažne priče prestale, i sada me čak mole da dođem. Da, sada su odnosi više lojalniji, iako ne bih mogao reći da su jako topli. Naravno, ima mnogo problema, i ne samo u psihijatriji, nego i u društvu - ono u velikom broju nije crkveno.

Ali po milosti Božijoj kod mene postoje i ostaju bliski duhovni odnosi sa direktorom odeljenja, s kojom sam mnogo godina radio, ona je crkveni čovjek i , u stvari, moja krštena kuma (krsna majka-tačan prevod, prim.prev.). I još sa jednom direktoricom odjela imam bliske duhovne odnose, gotovo rodbinske odnose.

I sada, oče, Vi nastavljate da održavate odnose sa psihijatrijskom bolnicom u kojoj ste radili?

Da, nastojim i molebane da služim, i nastavljam pomalo da radim kao lekar. Molebne služim zajedno sa sestrama milosrđa, one mi pomažu: bolesnicima donosim stvari, poslastice uz čaj, ikonice, duhovne knjige, krstiće. Upečatljivo je da kada se vrši moleban sa vodoosvećenjem, tada personal kaže, da se bolesnici nekako utišaju. U odelenju bolnice se pojavljuje takva blagodatna, mirna atmosfera. I jače bolesni nemaju nemir kao ranije. I personal postaje spokojniji. Nekako se sve umiruje na neko vrijeme. Lekari sami mole da bi sa ovim molebnima nastavili: uz njihovu pomoć može se stvarno uticati na bolesnike. Blagodat Božija, naravno , ne može a da ne deluje!

Bolesnici to isto osećeju? Kako se oni sami odnose ka molebnima?

Veoma dobro! Mogu reći iz svog iskustva, da dovode teško boleesne, gotovo defektne, sa kojim kako izgleda ni razgovarati se ne može: oni žive napola vegetirajući u životu. I kada se vrše molebni, takav je utisak, da to više nisu bolesnici – oni se preobražavaju, počinju da se mole, aktivno učestvuju. U nekih, sa jakim priznacima maloumlja, poboljšava se izgled, pojavljuje se neka radost, oni prilaze na blagoslov. Ni jednom na molebnu nije bilo slučaja, da bi bolesnici bogohulili. Čak jako bolesni, od kojih bi se teoretski takvo nešto moglo očekivati. Može biti šumno: neko prođe, neki razgovor ne po temi, ali glavno je – agresije nema! Umiruju se i uključuju se u molitvu koliko je za njih to moguće. I svi sa velikim zadovoljstvom uzimaju ikonice i duhovnu literaturu, uvek očekuju moleban – za njih je to velika radost.

Molebni, razgovori o duhovnom, propovedi, duhovna literatura – za ove ljude je zaista zrak svetlosti u tamnom carstvu njihove bolesti. Oni se za to hvataju i u tome crpe snagu za život. Stoga prema njima treba imati osećaj posebnog sastradavanja.

Verovatno su u vašoj medicinskoj i svešteničkoj praksi bili slučajevi, koji su poslužili za utvrđenje Vaše vere? Koji od njih vas je najviše potresao?

Naravno, takvih slučajeva je bilo mnogo. Posebno sam zapamtio jedan slučaj. Tad sam već bio sveštenik. Prišao mi je čovjek potpuno neobičan, složan, protivrečan. Po obrazovanju advokat, završio aspiranturu, uz to učestvovao u borbama bez pravila i stradao od žastoke zavisnosti od heroina. Koliko ga je ova ovisnost mučila, da je on živeo sa mišlju o samoubistvu i čak je nekoliko puta pokušao da završi sa sobom. Napravio je sebi predoziranje, ali je preživeo. Pokušao je da se obesi – pokidao se konopac. A to je bio konopac od padobrana, zamislite, takvo nešto prosto ne može biti! I došao je kod mene, seo i priča, da hoće da završi sa sobom i da će čim izađe obavezno to uraditi. Ja kao psihijatar shvatam da je čovek opasan za samoga sebe – treba pozvati hitnu pomoć. Ali kao sveštenik znam, da ga prevariti ne mogu, bez njegove saglasnosti ne mogu pozvati. Jedino što mi je ostalo, kao svešteniku bilo je da mu predložim da se ispovedi, iako ovaj čovek nije uopšte bio crkveni, ništa nije znao o pokajanju, i u suštini, nije bio spreman tog trenutka za pokajanje. Začudio sam se kad je odmah pristao. Počeli smo ispoved pravo u kabinetu, u kojem ja primam posetioce. Još više sam se začudio tome što se on ispovedao plameno, srdačno, tako kao da je mnogo čitao o pokajanju i o tome kako bi trebalo kajati se. Veoma tačno je navodio grehe, nije preuveličavao niti ih je preumanjivao. Posle ispovedi mu je postalo lakše i on je otišao. Sledećeg dana mladi čovek je ponovo došao, ali ja sam ga jedva prepoznao. Zdrav izgled lica, oči koje su mu sijale od sreće, rumenilo na obrazima. Došao je i kaže: «Baćuška, još o nečemu sam se htio pokajati, ali kod mene je takva radost na duši, ona me tako ispunjava, da dok sam išao, zaboravio sam!» Zar to nije upravo istinsko javljanje blagodati Božije!

Tako biva kada se uspe stupiti u poverljivi duševni kontakt sa čovekom. Toga trenutka se pojavljuje blisko opštenje među dušama lekara i bolesnika. Bezuslovno, tamo, gde je ljubav, poverenje, i u nekom stepenu smirenje druga pred drugom, tamo i jeste Hristos.

Oče Vladimire Vi se i psihijatar i sveštenik i možete objektivno oceniti da li je potrebna psihijatrija i psihijatri? Može li sva duševna i duhovna pitanja čoveka rešiti samo sveštenik?

Ako bismo mi bili anđeli, tada ne bi imali potrebu za lekovima i lekarima. Ali mi imamo telo, koje je podložno bolestima. Psihičke bolesti se takođe odražavaju na bolesti tela. Kod čoveka se pojavljuje depresija, od koje kao rezultat dolazi do narušavanja razmene tvari. Mi dajemo psihotropne preparate da bi se uspostavila razmena materija, lekarstvo je jednim delom pomoglo da se prevaziđe depresija. Naravno, lekovi ne rešavaju glavni problem, ne čine čoveka više smirenim ili da vole više Boga, ali , tim ništa manje, umiruju, skidaju nemir. Čovek je već sposoban za duhovni život i za psihološku pomoć, lečenje. Setite se Jevanđeljske priče o slepom od rođenja? Ko je kriv? On je pogrešio ili njegovi roditelji? Gospod kaže, da ni on, ni njegovi roditelji, nego radi toga, da bi se javila Slava Božija. Tako i bolesti ne bivaju samo posledica nekog konkretnog greha, nego se u svakom slučaju dopuštaju Bogom radi smirenja i radi spasenja duše. Stoga je sve dobro i na svojem mestu i lekari-psihijatri, neuropatolozi i obavezno duhovno lečenje. U Bibliji je rečeno ne podcenjujte lekare, jer je i njih stvorio Gospod.

Ako se čovek nalazi u stanju psihičkog poremećaja, kao izvod iz Vašeg opita, šta treba činiti u prvom redu da bi se njemu pomoglo? Kuda da ide: ka psihijatru ili ka svešteniku?

Kod svetitelja Filareta Moskosvkog postoje ovakve korisne reči, on kaže: ako čovek ima zatvoreno srce, tada je nepotrebno lomiti se tuda, i tada treba kucati molitvom u to srce, i ako je srce otvoreno, tada se može ući sa savetom. Stoga, ako je čovek zatvoren za opštenje, i nije mu moguće ukazati duhovnu pomoć, on se nalazi u vlasti bolesti, tada treba početi sa lečenjem, pa i sa lečenjem u bolnici, ili čak nasilnim merama, ako je čovek opasan za sebe i za one koji ga okružuju. Iako to ne znači, da ne treba govoriti – ipak treba govoriti. Treba sejati, a onda kako bude: primi čovek reč, ili ne primi, uspe li se uhvatiti za nešto, da li će biti poverenja u razgovoru – to nije izvesno, ali treba govoriti.

Kod mene ima jedna bolesna parohijanka. Poznajem je dve godine, i za to vreme postepeno ona dolazi u određeno dobro stanje. Deli svoje doživljaje na dva sveta. Jedan – realni, čovečiji, Božiji svet, u kojem je blagodat Božija, gde je radost, normalni odnosi sa rodbinom i bliskim . Drugi – svet besovski, koji deluje na nju i pokušava da izazove u njoj podozenje, strah, osećaj stranog delovanja. I ona se u tom stanju manje – više skompenzirovano i mirno nalazi, ide u hram.

U većini slučajeva se ipak može naći dodirna tačka i privesti čoveka pokajanju. Prvi veoma koristan korak pri raznim duševnim neduzima – to je korak ka pokajanju, kada se čovek budi za duhovni život, kada vidi, u čemu se on nalazi, iako bar malim delom, kada hoće iskreno da postane drugi, i da bar malo poveruje Bogu, a posle se to poverenje vremenom pojačava. Čim više vere, tu je i veća pomoć Božija. Pokajanje je uvek veoma dobro postaviti u osnovu lečenja, kao i u osnovu svakog dela. Dobro bi bilo kad bi se mi svi izgrađivali na tvrdom kamenu – Crkvi. A posle, u idealu naravno, postepeno ocrkovljivanje, koje se projavljuje i proverava po tome, kako se čovek odnosi ka tajinstvu Pričešća. To je najvažnije – stoga jer se u njemu sam Hristos sjedinjuje sa nama. Bez Pričešća nije moguće radikalno, u pravom smislu, globalno lečiti dušu.

Koristite li Vi iskustvo i znanja iz oblasti psihijatrije, neke specijalne metode u svom svešteničkom radu?

Koristim se tim iskustvom opštenja sa psihički bolesnima, koje sam stekao za vreme svoga rada kao lekar. U suštini to je životno iskustvo. I po meri tog iskustva, koliko ja shvatam, koliko sam ranije video bolesnih, opštio s njima i lečio ih, mogu približno da ocenim psihičko stanje čoveka, prognozirati njegovo moguće dalje ponašanje. To mi pomaže da psihološki korigujem i duhovno pomognem čoveku. A neke specijalne psihološke ili psihijatrijske metode ja ne primenjujem principijalno i neću da ih primenjujem. Pre svega, treba steći iskustvo trpljenja i ljubavi ka tim ljudima. Tim pre, ako ove metode u svešteničkom radu donose korist radi pomaganja čoveku, tada je to na svom mestu i sve je dobro.



Kako vi smatrate, oče, današnji način života, savremeni vid, nekako izaziva pojavu psihičkih obolenja, čini da su u porastu?

Naravno, izaziva. Savremeni način života – to je život u sve ubrzanijem tempu, to je takvo trčanje, kada ljudi pokušavaju da vanjski postignu što više i stoga nemaju mogućnosti da se okrenu unutar sebe. Tendencija ka vanjskom uspehu, bezuslovno, podhranjuje unutarnju gordost, koja po redu, predstavlja jednu osnovicu grehovnog života. S druge strane, savremeni život, to je nezdrava količina svakojake nepotrebne informacije, koja izaziva kod čoveka prenapregnutost, razne strahove, neuverenost u sebe i može isprovocirati i alkoholizam, i narkomaniju, i psihičke bolesti. Sa treće strane, može se govoriti o tendenciji i totalnom hedonizmu, stremljenju ka zadovoljstvima. Otac Anatolij Berestov kaže, da takav potrošački odnos ka životu fomira narkomanski tip karaktera, kada je čovek spreman samo na to da se naslađuje. Dobiti zadovoljstvo od svega: od čoveka, od stvari, od navika, od snažnih osećaja, od umetnosti, jela, alkohola, lekova. To bezuslovno, takođe utiče na psihičke lomove i grehovnost. Tu je prava ovisnost. Greh i psihička bolest – to je veoma blisko.

Jednom mi je došao 35. godišnji sluga Božiji, narkoman sa dužim stažem, koji nije jednom bio na lečenju. Ranije se on bavio biznisom, bio je čovek imućan i mogao je sebi da priušti skupo lečenje. Priča, koliko se puta ponovila situacija: vraća sa sa prijateljem opet iz bolnice, gledaju jedan drugoga: «I šta ćemo, idemo? Idemo...»- i opet po starom. I opet pad. «Posle, - kaže, - mislim: «I zbog čega smo mi sve to radili, zašto smo se lečili, i šta dalje?». Tako je, na kraju krajeva, sav svoj biznis izgubio i ostao praktično ni s čim. Pokušavao je da se obrati u hram, bio na službama, ali to je činio od slučaja ka slučaju. Naravno, neka pomoć i podrška su postojali, ali radikalnih promena nije bilo. Kada se on obratio meni, u njegovom glasu se mogla osetiti ironija, tako, ja sam sve isprobao, šta vi tu još možete... Rekao sam mu, da čovek ništa ne može, i ja ništa ne mogu, ali da će nama pomoći Gospod. «Veruješ li, da će Gospod pomoći tebi? Veruješ li da će Hristos tebe spasiti?» on kaže: «Da, hoću da verujem, ja verujem u to!» I mi smo odlučili s njim, da će se on svake nedelje ispovedati i pripremati ka Pričešću Hristovih Tajni. Počeo je to da radi pravilno. Mislio sam da neće dugo izdražati, da će otići na jedno, dva Pričešća, a on je dolazio i dolazio. Onda se pojavio sa ženom, veoma dobrim, inteligentnim čovekom, koja mu je u svemu pomagala, i oboje su sijali. Oboje su bili radosni! Kako se ispostavilo, na drugoj ili trećoj nedelji postalo je jasno da on više ne ovisi od narkotika. «Nestala mi je privlačnost k njima, - pričao je. -Pojavila se odvratnost, ja ne mogu voditi raniji život». Od tog trenutka sve se promenilo. On se nastavio često pričešćivati, gotovo svake nedelje dolazi u našu crkvu. Počeo je da se interesuje za posao, uredio se porodični život. Proisteklo naravno ne treba pripisivati čovečijem razumu, ili nekoj psihoterapeutskoj pomoći, i moje učešće ovde je minimalno. Ovde je, očigledno, delovala Blagodat Gospoda Našega Isusa Hrista, i čovek se preobražava pod delovanjem Svetih Hristovih Tajni.

Mislim da je glavno, unutarnje stanje. U zavisnosti od toga, na šta je orijentisan čovek: teži li on ka pobožnosti, dobru, veri, savesti ili se odnosi prema životu potrošački, trči za srećom, ugodnošću, lagodnošću – takvo je njegovo i stanje duše. Od toga se menja i psiha: ona, u skladu s tim, ili se osnažuje ili se upropašćuje. Jer je psiha čoveka postavljena tako, da bi on služio Bogu i ljudima na svojem mestu: mi u sebi imamo ikonu i lik Božiji. A ako se čovek ograđuje, nastoji da prisvoji sebi život, kao da on pripada samo njemu, i sve vidi sa potrošačke tačke gledišta, tada se psiha narušava, slama. Čovek ne može drugačije: žalostan je, loše mu je. Nema radosti. On trči za radošću, kao magarac za mrkvom privezanom pred njim, i eto, eto, okusiće je, ali je nikako ne može dohvatiti.

Tak i ovde, isto jurnjava za srećom. A sreća je samo u Bogu, samo kada je sa Bogom, sa Hristom. Kada ne beži čovek u sebe, nego kada iz sebe beži – ka Bogu, ka ljudima.

Danas se često susrećemo s tim da se pravoslavni ljudi plaše i druge plaše psiholozima. Ali postoje i pravoslavni psiholozi. Ko su oni i da li su nam potrebni?

Svakako da su potrebni! Postoji takav termin – svetootačka psihologija. I zaista, sveti oci su najbolji psiholozi, oni prekrasno znaju dušu čoveka. A ne može se znati duša, ne znajući Boga. Stoga su oni bezuslovno bili Bogopoznavaoci i dušepoznavaoci. Pravoslavni psiholog, u prvom redu, operiše znanjima svetootačke psihologije, učenjem svetih otaca, ali i opseg znanja savremene psihološke nauke aktivno koristi. Posebno se to tiče znanja o ponašanju čoveka i posebnostima njegove prijemčivosti: kako lečiti rečima, kako pomagati, koja su mu slaba mesta, kako ih ojačati i tako dalje.

Danas su veoma moderni različiti treninzi i psihološke prakse sa korištenjem autotreninga ili hipnoze. Predstavlja li ono neku opasnost za čoveka? I šta je opasnije autotrening, hipnoza ili lekovi?

Lekovi ni u kom slučaju ne mogu štetiti duši, oni mogu samo uticati na fizičko zdravlje čoveka. Hipnoza veoma rušilački deluje na volju, kod čoveka se pojavljuje zavisnost od hipnotizera, on postaje hipnotiziran, raslabljen, slabovoljan, pri tom po pravilu, u donošenju samostalnih odluka. Autotrening, naravno izaziva sujetu i gordost, čovek se oslanja na sebe i na svoje «ja». U celini, po pitanju hipnoze i autotreninga mogu se reći reči Hrista: «Bez mene ne možete činiti ništa». I jedno je i drugo bez Hrista, stoga nikakve koristi, samo šteta.

Ali postoje i ozbiljnije «zanimacije» savremenog čoveka – to je zanimanje različitom duhovnom praksom: istočnim, okultnim, sektanskim...U kakvom stanju se nalazi psiha takvih ljudi?

U psihijatriji je izdvojena cela oblast psihičkih obolenja, takozvane okultne bolesti, koje se ne pojavljuju sasvim tipično. One se odvijaju na tananijem, više duhovnom nivou. Čovek se može vanjski adaptirati, zauzimati neki socijalni položaj, imati porodicu i tako dalje, i pri tome stradati takvim psihičkim poremećajem. Sličnog tipa bolest se odvija na nivou njegovog duha. Čovek gubi slobodu, jer postoji neka onostrana, negativna, duhovna sila, koja nastoji da njime rukovodi i da polaže na njega svoja prava. Kao rezultat raznih pseudoduhdovnih, okultnih praksa besovska sila pokušava da pronađe pristup čoveku.

U mojoj svešteničkoj praksi je bio ovakav slučaj. Čovek, koji je imao posvećenje u magistra magije došao je na ispovest na Kruticko podvorje, gdje ja takođe služim i zanimam se radom sa dušama. Sećam se svog fizičkog osećaja – iznenada sam počeo da se smrzavam. On se ispoveda, govori savršeno realne stvari, govori o svojim gresima, a meni postaje zbog nečega tako hladno, da ja ne mogu ništa da mu odgovorim. Morao sam čak obući na sebe kaput, da bih se malo ugrejao. Posle ispovedi on je ubrzo prošao Čin prisajedinjenja, obavljen na Krutickom metohu i sve se promenilo. Razgovarati se s njim moglo lako: prošao je osećaj neugodnosti, koji je dolazio od tog čoveka. Sećam se, kada je on tek počeo da se ocrkovljuje, nije podnosio čitanje u crkvi akatista Kiprijanu i Justini. On je išao po crkvi kružeći i nije mogao nikako da se zaustavi: toliko silno je osjećao nemir. Vidljivo, vražiji duh ga je tako gonio, smetao, nije mu davao mira. Posle prisajedinjenja ka pravoslavlju sve je nestalo, on je postao drugi čovek.

Govorili ste o demonskoj sili a da li zaista postoji opsednutost demonima? Da li postoji strogo naučno opredeljenje za to? Jeste li se Vi kao sveštenik sa tim susretali – to je realnost, nije izmišljeno?

To, je bezuslovno, realnost. Naučne opredeljenosti nema. Kako je bes javljanje duhovno, a ne naučno, tako opredeljenja naučnog i ne može biti. Ja ne vladam dovoljnim duhovnim iskustvom da bih mogao da odredim činjenicu besnovanja, ali bili su slučajevi, kada bi došao čovek, a ti osećaš – nije taj duh. Živi on crkvenim životom i pada u neki smrtni greh, i u njemu se dešavaju takve promene, da postaje teško da se pokaje. Počinje samosažaljenje, samoopravdanje, osuđivanje drugih i tome slično. I ti osećaš, da je onaj duh krotosti, mira, radosti , koji čovek nosi u sebi iznenada nestao.

Mnogi psihički poremećaji, koji se javljaju kod psihijatrijskih bolesnika, imaju u sebi elemenat besnovanja – čiji cilj je konkretno uništenje. To nije haos, nije kakofonija misli i osećaja, nego konkretno, u celini usmereno delovanje: ili čovek čuje glasove, koji njime upravljaju, i naređuju mu da sebe ili nekoga ubije, ili bez cenzure psuju, ili ga prvo pohvaljuju, a onda ga dovode do uninija (depresije) i očajanja. U svakom slučaju traže slaba mesta čoveka i pokušavaju da igraju na ove slabosti, da bi ovladali njime sve više i više. Buncajući poremećaji, čisto bunilo, uticaj, kada čovek oseća da ga davi neka sila i nagoni ga da čini loša dela. Poslednje se posebno sreće u slučajevima dečije šizofrenije. Dete se može žaliti, da on čuje glas nekog čoveka, koji ga uči da se ponaša loše, na primer, da ga tera da krade.

Imao sam nekoliko slučajeva, kada su se bolesnici, koji su čuli glasove, koji su imali nekakve poremećaje bunila, posle ispovesti iznenada, kao izgubili snagu, padali pred analojem. Ležali neko vreme. Ne znam, može li se ovde govoriti o besnovanju, ali tim više, eto kakva je na određen način reakcija na Blagodat Božiju.

Druga pojava, koja se nikada nije jednostrano prihvatala – jurodstvo. Vi kao sveštenik i psihijatar kako možete da odredite šta je to? Psihički poremećaj ili dejstvo Blagodati Božije?

Jurodstvo – to je život u Hristu. To je smirenje, može biti tako visoko, da čovek ne postupa po prihvatljivim socijalnim normama, a radi Hrista, namerno pokazuje sebe stranim, neadekvatnim. Jurodstvo to je radi Hrista i ne treba ga mešati sa duševnim obolenjima. Jedna je stvar skrivati neke duhovne darove: dar prozorljivosti, molitvenosti, pobožnosti, čistotu srca, bojeći se pohvale, preuznošenja, bojeći se čovečije časti. Druga je stvar – čovek, koji kako kažu «nije dobar sa glavom», živi po svojem, i sve to nije oko Hrista, nego oko sebe. Preporučujem čitaocima žurnala da pogledaju film «Ostrvo». Bio sam potresen likom Petra Nikolajeviča Mamonova, bukvalno otkrio sam ga za sebe. Čovek veoma velik i natprosečan.

Postoje li i kod sveštenika problemi sa psihom? Može li sveštenik upasti u depresiju, i šta da radi u tom slučaju?

Naravno, dešava se. Sveštenici su isto tako ljudi, kao i svi ostali. Sa takvim istim nemoćima, i takvim bolestima. Bivaju depresije. Bezuslovno, dobro je kada pre rukoopoloženja ispituju: da li su bile kod sveštenika psihičke bolesti. Naravno da ne treba rukopolagati duševno bolesnog. Ali, tim više, sveštenik može bolovati, kao i svi drugi ljudi. I lečiti ga treba isto tako.

Oce, posavetujte nas, šta a radimo da bismo sačuvali duševno i duhovno zdravlje?

Da bi sačuvali psihičko zdravlje treba imati uporište. Mi imamo dva glavna uporišta – vera i savest. Živeti po savesti i živeti po veri, tad nikada nećeš pogrešiti, nikada se nećeš prevariti i nećeš se razboleti. A ako Gospod dopusti neko stradanje, tada pri takvom raspoloženju se sve može nositi, i još imati korist od toga. Volite Hrista i budite sretni.

Vadim Prišepa
Jelena Kučerenko

Biografija sveštenika Vladimira Novickog

Rodio se 1963. godine u porodici lekara u gradu Himki, Moskovske obalsti. Tamo je već 1980. godine završio školu i stupio u Prvi moskovski medicinski fakultet sada Medicinska akademija. Godine 1986. je završio studije i radio kao psihijatar u Centralnoj Moskovskoj oblasnoj kliničko psihijatrijskoj bolnici. Paralelno je studirao u u internaturi po specijalnosti lekar-psihijatar. Godine 1998. je prešao u himkinsku psihjatrijsku bolnicu br. 22, gde je radio kao lekar-ordinator, a posle direktor odelenja. Te iste godine 1998. je rukopoložen u čin đakona u hramu svetih bezsrebrenika Kozme i Damjana u selu Kosmodemjansko (Moskva). Godine 2000. ga je Njegova Svetost Patrijarh Aleksije rukopoložio u sveštenika. Godine 2005. završio je vanredno bogoslovski fakultet na bogosloviji Svetog-Tihona. Služio je u hramu svetih bezsrebrenika Kozme i Damjana u selu Kosmodemjansko (Moskva), a takođe po blagoslovu sveštenika u hramu Vaskrsenja Slovuščego pri Dušebrižnom centru nazvanom u čast sv. Pravednog Jovana Kronštatskog na Krutickom patrijaršijskom metohu, gde se bavi brigom o dušama ljudi koji su stradali od okultizma i sektaštva. Oženjen je, ima troje dece.

Prevod s ruskog: Nataša Ubović