MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Kada sam prvi put došla u manastir Lepavinu, doživela neku neiskazanu radost, nešto što nigde pre nisam. Sve je bilo čudesno lepo u tom za mene nepoznatom manastiru: priroda divna, mirisno cveće, zelena trava koja je baš čekala kosidbu, izvor celebne vode, crkva obasjana Petrovdanskim jutarnjim suncem, i visok zvonik koji je čekao da se oglasi i pozove verni narod na Svetu Liturgiju.

Narod, poklonici iz Beograda, Kragujevca, Beča sedeli na klupicama pred crkvom i čekali. Čekali da se poklone Čudotvornoj ikoni Majke Božije Lepavinske, čekali su Svetu Liturgiju, ali činilo mi se da pre svega čekaju nekoga ko im danonoćno budi veru, vraća nadu, nekoga ko ih teši, moli se za njih i njihove bližnje, daje duhovne savete i pouke. Posmatrala sam ozarena lica. Radost je iskrila u svakom oku. Svi su se u ovom nepoznatom manastiru osećali kao kod kuće, čak i ja, koja sam se po prvi put našla u manastirskoj porti.

Odjednom se na vratima konaka pojavio monah srednjeg rasta, bele brade, dostojanstven, pun nekog blagog autoriteta. Ljudi su nagrtali sa svih strana, u gomili se tiskali, prosto otimali da budu što bliže njemu. U hodu ka crkvi delio je blagoslov. Shvatila sam tada da je to otac Gavrilo. Sve je dočekivao svojim skromnim osmehom i blagoslovio svojom svetom desnicom, pun nekakve jednostavnosti i čistote. Nikada pre u svom životu nisam videla lice koje je tako sijalo. Za mene je bilo pravo otkriće njegova sveta pojava.

Došao je red i na mene da primim blagoslov. Celivala sam očevu desnicu, i kako sam podigla pogled da se susretnem sa očima jednog od najvećih staraca naše današnjice, još brže sam ga spustila, ne iz straha, već što se moja grešna priroda stidela pred njim. I sve što sam mislila da kažem, da pitam, u tom trenutku prosto više nije bilo važno. Sve je nekako dobijalo svoje odgovore. Otac kao da je znao šta želim da pitam, šta moju dušu muči, rekao mi je sve kratko i jasno, a da mu ja pitanje nisam ni postavila. U njegovom prisustvu duša nema potrebu da govori, imala je potrebu samo da ćuti i da se raduje.

Iako je to hodočašće trajalo veoma kratko, jedan nepun dan, ja sam se po povraku kući pretvorila u neiskazanu radost, u ozarenje. Verujem da bi svako, ko je makar jednom sreo oca Gavrila, mogao da ispiše čitave stranice o svom iskustvu i osećanjima. Danas sam pročitala tekst brata Nenada Badovica o Ptičici polomljenih krila, tekst koji je u meni pokrenuo mnoga osećanja, pa i suze.

Duboko  verujem i znam da se za monaški put duša ne opredeljuje zbog nekog gubitka. Možda je sled nekih događaja bio samo jači potsticaj da se dečačić Bora, (ptičica u paraboli brata Nenada), ranije, brže odluči i krene u anđeoski život osetivši ljubav prema Gospodu i želju da mu odano služi. Gubitak roditeljske ljubavi sigurno da je bilo najteže životno iskustvo za dečaka Boru, ali Nebeski roditelji – Gospod i Njegova Prečista Majčica – pobrinuli su  se da taj isti dečak krene blagodatnom stazom ka duhovnom savršenstvu. Da duhovno sazri, postane veliki duhovnik, da već pola veka smireno i u  molitvi ispunjava svoje poslušanje, vodi manastir, dočekuje brojne poklonike, teši i savetuje mnoge, ozaren svetlošću Božanske blagodati, koja i nas dotiče kroz njegove svete molitve.

Praštajte, oče,  ako je naša radoznalost ikada uticala da se otvori  jedna bolna stranica iz dnevnika Vašeg detinjstva. I hvala Vam što se poželeli da nešto voma lično podelite sa svima nama. Verujem da će i drugi u tome prepoznati koliko je nesebična Vaša ljubav u Hristu, kroz koju ljubite i nas, grešne i nedostojne. Neka bi ovo svedočenje iz Vašeg života bilo podsticaj da nevolje lakše podnosimo, da duhovno uzrastamo i svagda prebivamo sa Gospodom. Neka Vam Gospod Bog  i Presveta Majka Božija i dalje budu saputnici. Neka Vas ukrepe i čuvaju od svakog iskušenja i zla na daljem putu Vašeg monahovanja.

Praštajte,


sestra Bojana
2. 11. 2011.