MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Jedini zatvor u Abhaziji koji obrazuje za informatičke stručnjake

U selo Drandi, 20-ak km od Suhomija, došli smo da bismo pronašli jedinstveni hram iz VI vijeka o kojem je pripovijedao rektor Novoatonskog duhovnog učilišta, doktor bogoslovije otac Dorotej. Po njegovim riječima, o tom hramu zanosno je pisao dvorski istoričar imperatora Justinijana, Prokopije Kesarijski, nazvavši ga remek-djelom vizantijske arhitekture. Poslije se ovdje pojavio manastir koji po veličini nije bio ništa manji od novoatonskog. Međutim, na putu do hrama, gde smo se zaputili kroz neprohodno blato i grmlje, dočekalo nas je mračno zdanje okruženo bodljikavom žicom. Ispostavilo se da je drandski zatvor jedina institucija takve vrste u Abhaziji, a nalazi se među zidinama bivšeg manastira.

Deset vijekova unazad Drandi nisu bili udaljeno selo, do kojeg je bilo teško doći javnim prevozom, od sedišta abhazijskog arhiepiskopa. Ovdašnji hram je imao status sabornog hrama, njegova kupola je po veličini prelazila sve slične građevine u Abhaziji, zahvaljujuci čemu se dobio jedinstveni akustični efekat. Početkom XVIII vijeka pored hrama nikao je manastir, pri kojem su radile pekara i štamparija.

Poslije revolucije 1917. g, hram je služio kao magacin za voće i poljoprivredne mašine. U prostorijama manastira u početku je bila konjušnica, a poslije kolonija za maloljetne prestupnike. Nepotrebno je govoriti u šta se pretvorilo nekad veličanstveno zdanje. Sudbina monaha završila se tragično: zajedno sa iskušenicima Novoatonskog manastira odvedeni su parobrodom na more, gdje su svi streljani.

Zatvor je ovdje otvoren prije više od 50 godina. Načelnik zatvora Ruslan Dželija nam govori: „U bivšim kelijama sada se nalaze ćelije, sačuvani dio ispred oltara sada je blagovaonica“.

Ruslan Severjanovič nam sa zadovoljstvom pokazuje rezultate kapitalne obnove pod pokroviteljstvom ove institucije. U ćelijama su okrečeni i ofarbani plafoni, postavljena keramika u kupaonicama. Soba za posjete ukrašena je crtežima i elegantnim zavjesama. Postoje i ćelije sa oznakom “luks”, a to su one na kojim nema rešetaka.

Nalazimo se na ekskurziji po zatvorskim hodnicima u vrijeme šetnje za zatvorenike, koja traje pola sata i koji su nam se obradovali kao dragim gostima.”Izvolite kod mene u ćeliju“, radosno nas poziva 30-godišnji Daur, „pripremio sam čaj i medenjake.”

Na klupi spava siva mačka. “Mačku je donio Revaz od kuće, on već treću godinu leži zbog krađe“, objašnjava cimer, „Murka bez njega pati”. Čuvari nam objašnjavaju da je načelnik zatvora dozvolio da drže mačku, zato što ona hvata miševe i pacove. Ova stvorenja sigurno nisu ostala iz manastirskih vremena.

“O, zemljaci, čujem da ste iz Moskve“, radosno će Vovan. „Davno ste stigli? Tri dana? A ja već tri godine!” Na pitanje zbog čega leži, Moskovljanin odgovara uz široki osmijeh: “Mali nesporazum, a kazna velika”.

Glavni ponos zatvora je nedavno opremljena kompjuterska učionica. Takav luksuz se tek počinje primjenjivati u sličnim institucijama u Evropi. Kompjuter u zatvoru za sada je velika rijetkost i u Rusiji. A ovdje se nalaze četiri radna mjesta objedinjena u lokalnu mrežu, opremljena štampačem, skenerom i muzičkim zvučnicima. Zatvor kojem svaka kopejka znači ovo zadovoljstvo nije platio svojim sredstvima: opremu je kupio i instalirao međunarodni humanitarni centar. Rukovodioc ovog projekta Asida Šakril priznaje da je u početku sumnjala u korisnost ove ideje, ali kada je došla u zatvor i porazgovarala sa zatvorenicima, promijenila je svoje mišljenje. I doista, to je za mnoge spasonosna veza sa vanjskim svijetom.

Odlazak na nastavu je na dobrovoljnoj bazi. Ipak za jednu godinu kroz obuku je prošlo više od 500 zatvorenika. Od njih je 80, završivši kurs, dobilo certifikat o položenom ispitu. Nekolicina zatvorenika se toliko povezala sa računarom da su u stanju pored njega provesti čitav dan. Po pravilima zatvora dozvoljen rad na računaru je tri puta sedmično, dva sata dnevno, ali ponekad se dopuštaju iznimke.

“Dešava se da dolaze samo da ubiju vrijeme, da se poigraju,“ govori načelnik ovog odjeljenja Suren Arzumanjan, „ali im se postepeno javi želja da postignu kompjutersku pismenost, pa često traže edukativne diskove i stručnu literaturu”.

24-godišnji Anzor Osipov je jedan od takvih zatvorenika. U zatvoru je zbog pljačke stana prije pet godina. ”To mi je bio prvi, ali i poslednji put. Za mjesec dana izlazim na slobodu i želim da idem na kurs za programera, tražiću posao. Informatika mi je jako interesantna“.

29-godišnjem Nikolaju Klimaševskom ostale su još dve godine. On je u zatvoru zbog nedozvoljenog držanja oružja. Mašta da savlada rad na računaru i to znanje iskoristi na slobodi. ”Želio bih da otvorim svoj kompjuterski klub“, kaže Nikolaj. „Ako neko ne bude imao novaca, puštao bih ga besplatno. Igara sa ratom i ubistvima kod mene ne bi bilo, to se meni ne dopada”.

Kroz prozor zatvora vidi se drevni hram. Nedavno je opet otvoren za posjete vjernika, ali od njegove raskoši malo šta je ostalo. Zatvorska uprava se pita: treba li uključiti zatvorenike-dobrovoljce u restauraciju hrama. Uostalom, svaki čovjek ima svoj put prema hramu!

Prevod sa ruskog Siniša Antić

Izvor: http://www.ng.ru/style/2004-11-24/16_programmer.html