MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Gotovo da nema manastira koji se u narodnom predanju tako snažno vezuje za ime svog ktitora kao manastir Tuman. O njegovom nastanku istorijski izvori ništa ne kazuju, ali su se u tradiciji sačuvale mnoge pojedinosti, a pre svega ime graditelja i ime monaha zbog kojeg je manastir sagrađen: Miloša Obilića i Zosima Sinajita.
 

Predanje kaže da je manastir podigao do krova veliki kosovski junak da bi okajao greh jer je nehotice ustrelio isposnika Zosima, a da ga je završio narod posle Obilićeve junačke pogibije na Kosovu, dok ga je po drugoj varijanti potpuno sagradio i odmah otišao u kosovski boj.

U pisanim dokumentima, međutim, Tuman se prvi put pojavljuje tek u turskom popisu 1572/73. godine kao jedan od dva manastira Svetog Arhangela u pečkoj nahiji, sa dažbinom od 160 akči. Krajem tog veka, u popisu obavljenom za vreme Murata III kaže se da je ovaj manastir kod sela Tumana, da mu dažbine iznose 1.512 akči i da ima dva monaha (Murat III vladao je od 1574-1595. godine). Danas nema nikakvih tragova postojanja sela Tuman. Niti ga je bilo na početku turske okupacije, niti na kraju, pa ni u obnovljenoj srpskoj državi. Svakako da je stvoreno u drugoj polovini 16. veka i da nije duže trajalo. Njegovi stanovnici su najverovatnije obrađivali manastirsko imanje, s obzirom na prilično visoke dažbine ove bogomolje.

Manastir je, po svoj prilici, izvesno vreme po dolasku Turaka ostao pust. Tek kasnije počeo je da se podiže, pa je u vreme njegovog uspona ovde napisano značajno delo naše srednjevekovne književnosti Tumanski apokrifni zbornik, sa odabranim nekanonočnim tekstovima. Knjiga je na neki način dospela u Zagreb i tamo se nalazila u Arhivu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti.

Miloš obilić kao ktitor Tumana

Miloša Obilića kao ktitora Tumana pomenuli su svi koji su pisali o ovom manastiru: Joakim Vujić, bio ovde 1826. godine, pa članovi okružne komisije formirane po naređenju kneza Miloša 1836. godine, onda Todor Vlaić 1850, Aćim Medović 1852, Josif Veselić 1867, zatim Milan Đ. Milićević, Oto Dubislav Pirh, Felkis Kanic i niz drugih. Svi su oni beležili predanja po kojima je Obilić u vreme kneza Lazara bio vojvoda na ovim prostorima, tu živeo i nedaleko od svog dvora sagradio manastir Tuman.
 

 Put ka isposnici Sv. Zosima vodi kroz gustu šumu

 

Joakim Vujić je zabeležio kako ''stari ljudi dokazuju da je ovog manastira fundator bio Miloš Obilić, zet i vojvoda kneza Lazara, koji kada je zidao ovaj manastir, svagda je kod njega bivao i gledao poslenike kako rade''. Vujić je zapisao varijantu po kojoj knez poziva Miloša rečima: ''Tu mani, nego brže dođi k meni, zašto Turci prekriliše Kosovo Polje, pak hoćedu na nas da udare''. Nehotično smrtno ranjavanje isposnika Zosima Sinaita ne pominje, već kaže da je on ''ovde kao pustinjak živio i umreo''. (Joakim Vujić, Putešestvije po Srbiji, Beograd 1901).

Članovi okružne komisije zapisali su ''da je crkva po starih kazivanju ljudi iz okolnih sela u vreme kneza Lazara od Miloša Obilića sozidana'', ali ''tek što je bio završio crkvu dođe Milošu glas iz Kruševca od cara Lazara koji kaže: Tu mani zadužbinu, evo Turaka na Kosovu, nego pohitaj zemlju da odbranimo'' (Milan Đ.Milićević, Manastiri u Srbiji, Glasnik SUD knj. 4, sv 21, Beograd 1867). Ni oni nisu pomenuli nehotično ubistvo Zosima Sinaita. Zapisao ga je tek Vlaić polovinom 19. veka.

Vlaić, koji je, kako sam veli, bio dve godine učitelj u Tumanu, najverovatnije krajem tridesetih godina 19. veka, slušao kazivanja starih ljudi iz okolnih sela i beležio ih. Tako je zapisao i da je Miloš Obilić nehotice ubio Zosima i za iskupljenje tog greha sagradio Tuman. Tada je, prema tom predanju, tu bila samo pustinja s velikim šumama, bez ikakvog i najmanjeg obitavališta ljudskog i puta. Misleći da to neka zver promiče šumnom potegao je strelu, a onda potrčao da vidi šta je ulovio. Zatekao je starca Zosima smrtno ranjenog. Pokušao je da mu pomogne, ali pomoći nije bilo. Da bi okajao tako veliki greh, jer je ubio svetog čoveka, Miloš Obilić je odlučio da tu načini crkvu. Dao je da se okrči sva šuma i kamenjar oko tog mesta, a onda je počelo građenje bogomolje. U toku rada stiglo je pismo od kneza Lazara da tu mane zadužbinu i odmah krene u Kruševac, jer nadiru Turci. Miloš , koji je već do krova bio sagradio manastir, ostavi sve i sa svojom vojskom pođe u Kruševac, a narod posle njegove pogibije dovrši započeto delo (Todor Vlaić, Srbskij venac, Beograd 1850).

Aćim Medović, okružni lekar u Požarevcu, zapisao je, nešto posle Vlaića, kazivanja starih ljudi da je Miloš Obilić bio vojvoda kneza Lazara nad Rekom, Zviždom, Omoljem i Porečom i da je živeo u svom dvoru na Dunišu poviše sela Maleševo. Tu priču potvrdio mu je Simeon Nikolić, monah i nastojatelj manastira Vitovnice, rodom iz Vojilova, nedaleko od Tumana. Medović je zabeležio njegovo kazivanje kako je još kao dete čuvao stoku na tim prostorima i slušao od starca Vinula iz Maleševa da je tu na Dunišu bio Milošev dvor. ''I kad sam pre četrdeset godina otprilike ovce ovde čuvao ove su zidine na Dunišu vidile se jošt malo nad zemljom'', kazivao je otac Simeon, rođen oko 1800. godine. ( Aćim Medović, Ookružie požarevačko, Glasnik SUD, Beograd 1852).

Predanje o postanku manastira pribeležio je i Josif Veselić, za vreme svog istraživačkog pohoda 1861. godine. Čuo je iste priče o Miloševom dvoru, o njegovoj banji, o Zosimovom stradanju, o podizanju manastira, kao što su ih slušali i drugi istraživači i znatiželjnici.

Miloš Obilić se u svim vidovima predanja pominje kao vojvoda kneza Lazara. Ta titula je zaista postojala u kneževo vreme. Tada je njome počela da se zamenjuje ranija titula župana, a i jedna i druga označavale su vlastelina na dužnosti gospodara manje oblasti, kakvih je u Braničevu bilo dve do tri. Iz toga proizilazi da bi Miloš Obilić mogao biti značajniji feudalac, ali ne tako poznat da bi ga istorija zapamtila

Vojvode je, zapravo, postavljao i menjao sam vladar, a njihova dužnost bila je da brinu o bezbednosti stanovništva i putnika na svojoj teritoriji i da nadoknade svaku štetu pričinjenu u krađi ili razbojničkom napadu. Na knežev poziv bili su obavezni da pođu u rat sa određenim brojem vojnika, ali i da obavljaju čitav niz upravnih poslova.

Pošto je turski car Murat iznenada udario na Srbiju sa, za ono vreme, velikom vojskom, knez Lazar je morao munjevito da deluje. Obavestio je sve vojvode da odmah pođu u Kruševac sa što više vojnika. ''Kralj je kosovski skupio vojsku ne samo od vlastele nego i od prostog naroda, crkvenih ljudi i drugih hrišćana'' (Izveštaj o Kosovskom boju, Spomenik SKA, Beograd 1890, str. 13-16). zapisao je mesec dana posle Kosovske bitke dvorski istoričar francuskog kralja Karla šestog, na osnovu izveštaja veoma dobro obaveštenih mletačkih poslanika. To se potpuno slaže sa onim delom predanja u kojem se kaže da je knez Lazaar pozvao Miloša da odmah krene, što je ovaj učinio, ostavljajući nedovršenu ili tek završenu crkvu. I sam knez Lazar morao je da ostavi teško bolesnu, gotovo na samrti, kneginju Milicu i povede vojsku na Kosovo, o čemu takođe obaveštavaju Mlečići francuskog kralja, a govore i naše narodne pesme i predanja.

Miloš Obilić je upamćen zahvaljujući svom velikom podvigu: ubistvu turskog cara Murata u jeku Kosovske bitke. Otad pa do danas on je ostao oličenje srpske hrabrosti, junaštva i žrtvovanja za slobodu. Istina, za Miloša Obilića vezana su predanja u raznim krajevima Srbije, ali toliko detalja i tako živo kolektivno pamćenje pojedinosti iz Obilićevog života nigde nije sačuvano kao u ovom kraju, uprkos čestim seobama i bežanijama. Tu je pre svega manastir Tuman, pa onda zidine Miloševog dvora, pa Zosim Sinajit, čije se mošti i danas čuvaju u ovom manastiru, pa nagli Milošev odlazak u Kruševac, zatim sećanje na oblast kojom je Miloš upravljao, kao i selo Kobiljevo, iščezlo za vreme turske okupacije, koje neodoljivo podseća na njegovo prvobitno prezime Kobiljević, a nalazilo se u oblasti Peka, nedaleko od manastira. Predanje o Milošu Obiliću probijalo se snagom istine i stiglo do naših dana sveže i ubedljivo kao da je juče nastalo.

Naravno, kao u svakom predanju tako i ovde, narod je dodavao i poneko svoje tumačenje. Pada, upravo, u oči objašnjenje imena manastira. Ne znajući šta znači reč tuman narodni pripovedači su je raščlanjivali i dobijali izraz tu mani, odnosno tu ostavi. Neki su te reči pripisivali knezu Lazaru, koji je poručivao Milošu da mane građenje manastira i pođe na Kosovo, a drugi ranjenom Zosimu, koji je molio Miloša da ga tu mane da umre. Sličnih dovijanja ima bezbroj u raznim predanjima. Ali, ono što ovde ostaje kad se takve pojedinosti zanemare jeste da je manastir započet pred Kosovsku bitku, da je njegov ktitor bio vojvoda kneza Lazara, da je manastir dovršen pred sam Kosovski boj ili ubrzo zatim, i da je u blizini tog manastira živeo isposnik Zosim Sinajit, kao što su u isto vreme živeli drugi Sinaiti: Martirije u Rukumiji, Nikolaj u Nimniku, Danil u Blagoveštenju u Ždrelu, Grigorije mlađi u Gornjaku i bezimeni monah Sinait u Vitovnici.

Sveti Zosim Sinajit

Zosim Sinait je bio jedan od desetak najistaknutijih Sinajita, a stiglo ih je nekoliko stotina iz monaške kolonije Parorija u Bugarskoj i sa Svete Gore u Srbiju kneza Lazara, bežeći pred turskom najezdom posle Maričke bitke.
 

Freska Sv. Zosima i kivot s njegovim moštima
 

O ovom značajnom monahu i svetitelju Srpske pravoslavne crkve nema, nažalost, gotovo nikakvih podataka. Prema predanju, umro je uoči Kosovske bitke, a sahranjen je bio u samom manastiru gde je njegov grob video Joakim Vujić, a zatim Josif Veselić 1861. godine i zabeležio da ''narod na taj grob s velikim usrdijem dolazi svake nedelje i prznika na poklonjenje i na molitvu, a osobito razni bolesnici koji po milosti Božijoj i po veri grobu se naslanjajući iscelenije dobivaju i zdravi postaju''. O Zosimu kaže da je svetitelj koji se ''počituje i praznuje ne samo u okolnoga naroda nego svuda gdi se e za njegovo ime čuti i doznati moglo'' Josif Veselić, Monastiri u Srbiji, Beograd 1867).

Sveti Zosim se podvizavao u tumanskim predelima možda sa svojim učenicima, a bogosluženje je, kako piše Medović, ''otpravljao u crkvici Ćelije nedaleko od Golupca, čije su se zidine još videle''. (Todor Vlaić, već navedeno delo) Reč je svakako o manastiru s monaškim ćelijama, možda manastiru Svetog Vavedenja, tada poznatoj svetinji, za koju se još pouzdano ne zna gde je bila a gde je jedno vreme boravio i čuveni krasnopisac Inok iz Dalše 1425/26. godine. (Opširno o Inoku iz Dalše u tekstovima o manastirima Dalša kod Kaone i Blagoveštenje u Gornjačkoj klisuri).

Predanja, ipak, najviše vezuju Svetog Zosima za pećinu Kamenicu, dvadesetak minuta hoda jugoistočno od manastira, u brdu, gde je on živeo i molio se. Narod je i danas zove Isposnica svetog Zosima.

Kako je završio život ovaj značajni monah Srpske pravoslavne crkve, nema pouzdanih dokaza. Teško je, međutimn, poverovati da ga je ustrelio Miloš Obilić. Taj motiv slučajnog ranjavanja jednog isposnika strelom nalazimo i u predanju o mnastiru Gornjak u kojem se kaže da je knez Lazar nehotice ranio Grigorija Sinajita. Motiv je svakako dodat kasnije. Grigorije je ostao živ, što znači da je služio u Gornjaku, dok Zosim, prema predanju, umire posle ranjavanja, što nas upućuje na njegovu smrt pred samo zidanje Tumana. Ako tako pročitamo ova predanja onda možemo reći da je Miloš želeo da podigne manastir za Zosima i njegove monahe i da ga je tako i započeo.

Vlajić, kao živi svedok zbivanja u manastiru krajem prve polovine 19. veka kaže da su ljudi tada govorili: ''Ajdemo Svetom Zosimu u Tuman''. Na kraju svakog bogosluženja sveštenik je pominjao ''i prepodobnago Zosima Sinaita'', a za vreme cele službe narod je klečao pred grobnicom Zosimovom. Tu su, piše Vlaić, dolazili ljudi iz celog požarevačkog kraja, pa delom i iz Krajine, i dodaje: ''čemu sam ja očevidnij svedok kao učitelj budući dve godine u Monastiru Tumanu'' (Todor Vlaić, navedeno delo).

Manastir je posetio 10. oktobra 1882. godine Mitropolit srpski Mihailo i poklonio mu tri mineja i na svakom od njih ostavio zapis: ''Poklon M-ru Tumanu od Njegov. Visokopreosv. Mitropolita Srpskog Gospodina Mihaila 10. oktober 1882''. (Navedene knjige nalaze se i danas u manastiru Tumanu)
 
Mošti Sv. Zosima nađene su 1936. godine u vreme popravljanja manastirske crkve. Bile su pod pločom kraj koje su klečali vernici vekovima i molili se ovom svetitelju. Mošti su izvađene 21. avgusta navedene godine, upravo na dan prepodobnog Grigorija Sinaita iz Gornjaka. Održan je potom svečani moleban, kako piše protojerej Dušan Mitošević, a onda su jeromonasi u vodi i vinu oprali svete zosimove mošti. Bile su sačuvale svoju čvrstinu i težinu kao da nisu bile u zemlji pet i po vekova. Imale su čistu zlatno-žutu boju , bez prisustsva plesni i bez ijedne mrlje. Tada su stavljene u omanji kovčeg, ćivot, i izložene u crkvi ispred oltara, sa desne strane, gde se i danas nalaze (Dušan Mitošević, Manastir Tuman, Tuman 2004).

Grof Đorđe Branković u Tumanu

U proleće 1689. godine stigao je u Tuman grof Đorđe Branković, nesvakidašnja ličnost naše istorije. Došao je iz Bukurešta da bi se na ovim prostorima povezao sa viđenijim Srbima i organizovao ustanak protiv Turaka. Bio je veliki pobornik konačnog oslobođenja srpskog naroda iz turskog ropstva, ali kada je shvatio da će bečki vladari, uz čiju je podršku to radio, postati novi gospodari Srbije, počeo je da se zalaže za osamostaljivljnje Srba, što se nije sviđalo Austrijancima. Oni će ga pri povratku u cesariju uhapsiti i držati u zatočeništvu do kraja života.

U vezi s tim poduhvatom Branković je bio u tesnoj vezi sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Arsenijem III Čarnojevićem. Dok je on boravio u Tumanu patrijarh se upravo nalazio u Požarevcu. Jovan N. Tomić smatra da su se njih dvojica sreli u ovom manastiru. i dogovarali o ustanku (Jovan N. Tomić, Deset godina iz istorije srpskog naroda (1783-1793), Beograd 1902). Uostalom, odmah po povratku u Oršavu Branković je 12. juna uputio pismo svim viđenijim Srbima da se late oružja radi svog spasa i vere pravoslavne i pritom se pozvao na patrijarha Arsenija i njegovu podršku.

Velika seoba Srba, pod Čarnojevićevim vođstvom, a ona se dogodila već sledeće 1690. godine, kao i događaji što su joj prethodili, ispraznili su veći deo Srbije i gotovo celo Braničevo. Našavši se kao slamka među vihorima između dve moćne i pravoslavlju ni malo naklonjene carevine, turske i habzburške, muslimanske i katoličke, Srbi su stali na stranu ćesara, a kad je njegova vojska poražena kod Skoplja počela da se povlači prepustila je Srbe turskoj sablji i teroru. Povlačeći se ćesarovci su zapalili stotine srpskih sela. Patrijarh je imao samo jednu mogućnost: da povede narod i da ga privremeno skloni u habsburškoj carevini kako bi ga spasio sigurne pogibije, jer su Turci palili i ubijali sve što je bilo srpsko.

Srbi su po ko zna koji put u svojoj istoriji imali priliku da se uvere da velike sile rade samo u svoju korist, i da ih mali narodi zanimaju tek toliko koliko im u određenom trenutku mogu poslužiti. Austrijska carevina uvukla je Srbe u rat protiv Turaka, ali kad je počela da gubi bitke i da se povlači pred turskom silom zaboravila je na njih. Srbi su morali da se povlače, a za osvetnički raspoloženim Turcima ostajala je pustoš kao da je neka strašna oluja protutnjala Srbijom. U Pećkom opštem listu ostalo je zapisano: ''Cela je zemlja opustela, crkve Božije popaljene, manastiri opljačkani i potpuno razoreni, ljudi posečeni behu, žene i deca porobljeni, a bilo je gore pljačkanje i razraranje nego li u vreme careva Murata i Bajazia i zverolikog Selima''. Navedeno je tu još da ''niko nije ostao živ sem poneko koji se sakrio u dubini besputih predela ili oni što su prebegli u nemačku zemlju''.
 
Kroz Braničevo su prolazile kolone izbeglica, bežeći iz južnih krajeva ka Dunavu. Begunci su govorili o strašnim turskim i tatarskim zločinima, i niko ovde više nije smeo da dočeka tursku vojsku. Više manastira u Braničevu je porušeno ili oštećeno, mnoge crkve su zapaljene, a monasi i sveštenici izbegli su s narodom preko Dunava. Zapamćeno je da su Tatari zapalili i porušili veliki manastir posvećen Svetim apostolima Petru i Pavlu iznad mesta Ždrelo. Tuman je opustošen, a monasi su se povukli s narodom u cesariju.
 
Kad je egzarh Maksim Ratković 1733. godine došao u Tuman zatekao je manastir takoreći bez igde ičega. ''potira ne imejet, diskosa ne imejet, ni zvezdice, ni kašike, ni darka, ni kadilnice... dveri ne imejet, zavjesa ne imejet, ikona drugi ne imejet, kandila ne imejet, priprate ne imejet, krstilnice ne imejet, miropomazanija ne imejet'' (Gavrilo Vitković, Izveštaj Maksima Ratkovića, Glasnik SUD, knj. 56, Beograd 1884, str. 179). zapisao je on. U manastiru je zatekao jedino monaha Isaiju, rodom iz Hercegovine, nedavno pristiglog u opustošenu Srbiju. Cela parohija manastirska imala je samo tridesetak kuća, uglavnom novih doseljenika. Današnje stanovništvo u najvećem broju, i srpsko i vlaško, počelo je da pristiže u Braničevo upravo početkom 18. veka.
 

   Na tumanskom groblju grob monaha Jakova Arsovića, bliskog saradnika Sv. Vladike Nikolaja

Putujući ovuda 1783. godine austrijski obaveštajac, koji je sa manjom grupom svojih saradnika preobučenih u odela srpskih trgovaca uhodio ove krajeve za potrebe austrijske vojne komande u okviru priprema Austrije za napad na Tursku, zapisao je da je manastir Tuman ''solidno građena mala crkva sa 6 ili 8 hrišćanskih kuća u blizini, koje ovom manastiru pripadaju'' (Dušan Popović, Uhođenje Srbije pred Kočinu Krajinu, Glas SKA, CLIII 77, Beograd 1933) .
 
Turci pale manastir 1788. godine

Pet godina docnije, zapravo u februaru 1788, buknuo je ustanak pod kapetanom Kočom Anđelkovićem, nazvan Kočina krajina, za vreme kojeg će manastir Tuman postradati.

Ustanici su se okupili u manastiru Ravanici i odatle krenuli da gone Turke iz Srbije. Zauzeli su Požarevac 11. februara, zatim su udarili na Kolare te i njega zauzeli, potom oslobodili Palanku, Batočinu, Bagrdan, pa onda napali Turke u Kragujevcu i rasterali ih. Tu im, međutim, nestane municije pa se povuku ka Dunavu u nadi da će im Austrijanci priskočiti u pomoć. Oni to nisu učinili.

Turske jedinice udarile su na Kočine ustanike sa više strana. Idući kroz požarevačku nahiju pljačkale su i spaljivale čitava sela, a narod je hrlio ka Dunavu u nameri da prebegne u Austriju. Prema tvrđenju Josifa II (nemačko-rimski car 1765-1790) već u junu te 1788. godine stiglo je u Austriju do 50.000 izbeglica sa više od 300.000 grla stoke.Turska vojska opljačkala je Laole i Kulu i porušila kuće u Boževcu, pa nastavila da robi i ubija (Sima Milutinović-Sarajilja, Istorija Srbije, Lajpcig 1837).

U tom osmanlijskom naletu stradao je čitav niz manastira, a među njima i Tuman. Njega su Turci zapalili i tako ruiniran ostao je celu deceniju, dok okolno stanovništvo nije uspelo da dobije odobrenje od turskih vlasti da ga popravi, što je učinjeno 1797. godine. Tada je dozidana i priprata. Iza tog poduhvata stajao je nahijski knez Bogdan Kopljanić, iz pečkog sela Dušmanića.

Za vreme Prvog srpskog ustanka, zapravo 1807. godine crkva je ''živopisana najprostijom vodenom bojom i to vrlo prosto i sasvim neuredno, sa grčkim napisima kod svetitelja'' (Josif Veselić, Opis monastira po Srbiji, Beograd 1867). Ali, kad su posle propasti Prvog ustanka Turci potegli za svojim uobičajenim kažnjavanjem Srba, (to su kasnije primenjivali i Austro-Ugari, pa Hitlerovi Nemci i mnogi drugi, a onda Amerikanci na samom kraju 20. veka, zasipajući Srbiju bombama), nastale su nove nevolje za srpske manastire. Turska vojska je zapalila Tuman i Nimnik, dok je Rukumiju potpuno razorila, tako da posle toga nije bilo nijednog čitavog manastira u celom Braničevu.
 
Tuman je popravljen 1825. godine posebnim zauzimanjem Pavla Dušmanića, kneza knežine rečke, kako se tada nazivao golubački kraj, i vođe ustanika ove knežine u Drugom ustanku. Prema Josisfu Veseliću crkva je tada ''produžena za više od tri hvata, pa je tako sadanja crkva manastirska dugačka 10 i po hvati, a široka nešto više od 2 hvata, a ovoj dužini i širini visina je srazmerna''.

Crkva je, znači, pre popravke bila duga malo više od 7 hvati, odnosno oko 13,5 metara, a širina joj je ostala ista – malo veća od 2 hvata, odnosno 4 metra.Spadala je u crkve manjih dimenzija, što nije bilo od većeg značaja za njeno delovanje. Posle popravke ona je dostigla 19 metara u dužinu, dok joj je šririna ostala 4 metra. Godinu dana kasnije sagrađene su i manastirske kelije, takođe uz Dušmanićevu pomoć. Iguman manastira bio je tada Onufrije Popović, hilandarski monah i čovek izuzetnih sposobnosti, pa je urađeno najviše što se moglo u datim uslovima. .

Stojeći pred manastirom u leto 1829. godine Oto Dubislav Pirh je zapisao: ''Kad je reč o srpskim manastirima tu se ne sme pomišljati na veličanstvene građevine, koje je katolička crkva, sa svojim bogatim sredstivma podizala; tako isto, dok mi kod katoličkih zadužbina moramo uvek da priznamo da je njihov položaj jedna od najlešših njihovih osobina, dotle su većina srpskih manastira, naprotiv, skriveni u najtešnjim klisusrama, kojima se svršavaju doline. U takvom kutu jedne doline, pritešnjen sa sviju strana visokim bregovima leži manastir Tuman. Jedna mala od kamena crkva... Unutrašnjost joj je mračna i pokrivena grubo izrađenim slikama Sv. Arhangela Mihaila, drugih svetaca i osnivača crkve, većinom na zidu, a koje se usled dugoga vremena gotovo ne raspoznaju'' ( Oto Dubislav Pirh, Putovanje po Srbiji u godini 1829, Beograd 1900).

Pošto je crkva bila bez tornja, odnosno zvonika, vredni i preduzimljivi iguman Gervasije Mitrović preduzeo je sve da se toranj sazida i pokrije belim limom. To je učinjeno 1848. godine. S obe strane ulaznih vrata postavljena je po jedna mermerna ploča, a iznad vrata gvozdena tabla sa likom Arhistratiga Mihaila, kojem je crkva posvećena svakako od samog osnivanja. S leve strane na mermernoj ploči, kako nas obaveštava Veselić, pisalo je: Vladajušću blagovernomu knjazu Aleksandru Karađorđeviću, blagopovelenijem visokopreosveštenejšago Gospodina Arhiepiskopa Belgradskogo i celija Srbii Mitropolita Petra Jovanovića. Na ploči s desne strane bio je natpis: Trudom i priležaniem kmetov i činovnikov sreza Rečkožviždskogo i Pekskogo, priležaniem že namestnika Tumanskog Gervasija Mitrovića, vozdvižesja toron sej monastirskij leta gospodnja 1848 (Josif Veselić, navedeni tekst) Manastir je brzo počeo da napreduje po dolasku oca Gervasija 1845. godine. Tumanska parohija obuhvatala je u to vreme Snegotin, Krivaču, Rakovu Baru i Turiju, sa više od 360 domova ukupno.Nešto korišćenjem manastirske imovine, a nešto prilozima imućnijih ljudi u parohiji iguman Gervasije počeo je da unapređuje manastir. Pokazalo se da bez vrednih, sposobnih i solidno obrazovanih monaha na čelu manastira nema napredovanja.
 

Tuman je prethodnih sedam godina bio u rukama mirskih sveštenika, a oni, i pored nastojanja da nešto više urade, nisu uspevali, jer se organizovanje života u manastiru i rad u njemu znatno razlikuju od rada u parohijskoj crkvi.

Napredak manastira pospešila je i državna komisija 1847. godine kada je omeđila tumanski atar. U njegovoj svojini bilo je tada blizu 4oo hektara šume i 15 hektara obradivih površina. Kasnije je manastir dokupio još oko 200 hektara šuma. Manastirsku goru sačinjavali su: bukva, gorun, jasen i leska, a po livadama orah, i to stotine stabala. Manastir je svoju kafanu izdavao pod zakup, a imao je i vodenicu na Tumanskoj reci. Krajem 50-tih godina posađen je i poveći vinograd, pa su u manastiru Tumanu stvoreni uslovi za plodotvoran monaški život ( Josif Veselić, navedeno delo).

Rušenje stare i građenje nove crkve

Početkom 60-tih godina 19. veka freske urađene 1807. godine još uvek su se jedva videle. Slabog kvaliteta, i zahvaćene požarom što su ga Turci podmetnuli posle propasti Prvog ustanka, one su bile gotovo sasvim izbledele, a delom potpuno uništene. Onda je 1879. godine došao veliki zamljotres od kojeg su sva manastirska zdanja, uključujući i crkvu, bila rastresena. Na zidovima crkve pojavile su se pukotine. Slično se dogodilo i manastiru Rukumiji, zbog čega je on privremeno bio zatvoren.
 

Pokušaj da se crkva tumanska nekako očuva u prvobitnom obliku, učinjen 1883. godine, nije uspeo. Ona je tako popravljena trajala do 1910. godine kada je, delom zbog opasnosti od urušavanja zidova, a delom zbog nehrišćanskih pobuda nekolicine predstavnika vlasti u Velikom Gradištu, minirana. To se dogodilo na veliki praznik Cveti, dok je u crkvi bilo puno vernika. Prema fotografiji manastira objavljenoj na jednoj razglednici pre rušenja, manastir je bio oniži i uži nego danas, sa malim prozorima i pokriven crepom. Iznad zapadnih vrata uzdizao se toranj sa zvonima. Kubeta nije bilo, a krov je bio ``na dve vode``.

Mada je posle rušenja rešeno da se na istim temeljima odmah podigne nova crkva to nije učinjeno zbog ratova 1912-1918. godine. Tek kad se Srbija, u kojoj je u tom krvavom ratnom vihoru stradalo milion i trista hiljada ljudi, malo oporavila od prevelikih pogibija, 1924. godine sagrađena je nova crkva manastira Tumana. Njena dužina, merena spolja, iznosila je 19 metara, a i danas je tako, širina je povećana sa 4 na 7,70 metara, a visina na 15 metara. Tada je urađeno i kube koje dotle nije postojalo. Građena je na temeljima stare crkve, s tim što je proširena za više od 3 metra, ali nema podataka o tome da li prema severu ili jugu.

Crkva je građena u srpsko-vizantijskom stilu. Njena spoljašnost danas ostavlja izuzetno lep utisak, posebno bogato ukrašenim fasadama i lepo urađenim osmostranim kubetom kao i nešto nižim zvonikom. Najprivlačniji je zapadni zid sa veoma lepim mermernim portalom u ornamentima.

Temelj crkve je krstoobraznog oblika, a sve tri polukružne apside su jače istaknute. Sam oltar je veličine 5,70 h 4 metra. Od ostalog dela crkve odvojen je ikonostasom ozidanim kamenom 1991. godine. Na njemu su prestone ikone Spasitelja i Bogorodice, veličine 1,30 h 0,50 metara, rađene u freskotehnici. Carske dveri ukrašene su likovima Presvete Bogorodice i arhistratiga Gavrila Blagovesnika. Severne dveri krasi ikona Svetog Jovana Krstitelja, a južne Svetog Arhiđakona Stefana. Freske u slikane od 1991. do 1994. godine, a radili su ih Gavrilo, Predrag i Slavoljub, zografi iz Beograda. Oni su naslikali više od 1.000 likova i to zaista treba pogledati.
 
Manastir i njegova okolina

Prema istorijskim izvorima selo Maleševo, gde se po predanju nalazio Milošev dvor, postojalo je i u srednjem veku, ali pod imenom Maloševci. U turskom popisu iz 1467. godine u njegovom ataru se ne pominje. Manastir (Momčilo Stojaković, Braničevski tefter Beograd 1987). U selu je živeo samo popov sin Dimitar, dok se o svešteniku ne kaže ništa. Selo je imalo 14 kuća i bavilo se pčelarstvom u velikoj meri, kao i sva druga sela u neposrednoj blizini manastira. Njegove dažbine za med iznosile su 160 aspri, što je bilo ravno vrednosti 80 kola drva ili 50 kola sena. Bavljenje pčelrstvom u tolikoj meri nije bilo slučajno. Potrebe manastira za voskom bile su sigurno velike, zbog čega je on i podsticao stanovnike najbližeg sela da gaje pčele. Med je, takođe, bio veoma značajan proizvod onog vremena. To što manastir tada nije upisan u poreske knjige može da znači da je bio prazan, da su njegovi monasi, kao i monasi većine drugih manastira u Braničevu, odbegli preko Dunava, tim pre što je manastir bio blizu tvrđave Golubac, oko koje su vođene velike bitke.

Selo Dvorište, u čijoj je blizini bio , kako predanje kaže, Milošev dvor, imalo je 1467. godine 14 kuća i nosilo ime koje i danas nosi. Bavilo se ratarstvom, a triput manje pčelarstvom nego Maleševci. Nešto dalji Snegotin, tada Negotince, imao je tek 6 kuća i bio siromašnijeg stanja. Pčele nije gajio, kao ni selo Vojilovce, danas Vojilovo, što znači da je manastir Tuman, kao i ostali manastiri pčelarstvo razvijao uglavnom u selu u čijem je ataru bio. Otuda je u malo daljem selu Bariču, sa 20 kuća, pčelarenje svedeno na najmanju meru. Tu je porez na med iznosio samo 20 aspri.

Sudeći po potrošnji voska, zbog kojeg su pčele najviše i gajene kraj naših manastira, Tuman je bio veoma privlačan za vernike i mnogo posećivan, čemu je jedan od razloga bio grob Zosima Sinajita. Nema sumnje da su ovde dolazili ljudi iz doline Peka, iz Zvižda, iz Mlave, Stiga i drugih krajeva, najčešće pešice, ali i na konjima pa zaprežnim kolima, da bi danas asfaltnim putem stizali automobilima i autobusima. Tu se održavao i sabor o Velikoj Gospođi, što se i danas čini.

 
Kraj Isposnice Svetog Zosima je izvor veoma dobre vode. Do nje vodi uzan put kroz lepu šumu kojim se uglavnom može ići pešice. Gotovo svako ko dođe u mnastir obavezno posećuje Isposnicu.
 
Niže manastira, kod lugareve kuće na Tumanskoj reci je kladenac, čija se voda smatra svetom i lekovitom otkako je manastir tu, a možda i odranije. Bolesnici su je uvek rado pili, pa i zdaravi, i umivali se njome, smatrajući da pomaže u raznim bolestima.
 
Manastir se nalazi u dnu veoma lepe doline koju oivičavaju brda pokrivena šumama. Nekada je sve to bilo u posedu manastira. Njegove prelepe šume prostirale su se na 665,40 hektara. Za njihovo očuvanje sačinjen 1936. godine poseban Privredni plan po kojem je trebalo da se postupa sledećih 20 godina. Plan je napravio profesor Beogradskog univerziteta, šumarski inženjer Aleksandar I. Šemšin i on bi i danas mogao da posluži kao primer kako treba brinuti o šumama (Plan se čuva u Tumanu).

Posleratna vlast je, međutim, ubrzo po svom ustoličenju oduzela manastiru 655 hektara i ta zemlja je kasnije dospela pod upravu beogradskog preduzeća ''Srbija šume'', koje i danas gazduje ovom manastirskom imovinom.



Po predanjima i činjenicama zadužbina Miloša Obilića
 

Izvor http://svetinjebraniceva.rs/