MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Želim da podelim sa vama jedno svoje gorko iskustvo. Svojevremeno sam se bavio istraživanjem “mirotvornog” pokreta u Crkvi, počevši negde od 80-ih godina. Iz manastira su nam slali “Časopis Moskovske Patrijaršije”, zvanične dokumente, u kojima je opisivana sva delatnost, razni ekumenistički kontaki, itd. Kada smo čitali taj časopis, duša je tugovala, i javljale su se pomisli nezadovoljstva i roptanja na naše arhijereje...

U časopisu je pisala i sledeća fraza: “Stajati na strazi sveta – to je zadatak hrišćanina”. Ne ispunjavati Hristove zapovesti, a stajati na straži sveta. Iako je rečeno da “svet u zlu leži” i da je “onaj koji je prijatelj svetu neprijatelj Bogu”. Naravno dušu je sve to bolelo, bilo je bolno. I tako jednom posle redovnog čitanja časopisa počeo sam da se molim, ali dolazile su mi smutne pomisli o arhijerejima, Sinodu, Patrijarhu. Molio sam se: “Gospode, pomozi mi!”. I došla mi je jasna pomisao: “A ti pogledaj na sebe i pogledaj na njih. Oni učestvuju u ekumenističkom pokretu, bave se tom i tom političkom delatnošću, bave se i drugim stvarima koje uslovljavaju ljudi i okolnosti. A ti se nalaziš ovde u keliji i ne trpiš nikakve neprijatnosti ni od ljudi no od okolnosti, pa s kim ti razgovaraš? Počinješ obraćanjem Bogu, a završavaš sa pomislima, koje ti ubacuje đavo, i završavaš u razgovoru s njim. Tako da ko je u gorem stanju: ti ili oni?”. I kada sam postao svestan toga, iz dubine duše sam zavapio: “Gospode pomiluj!”

I zbog toga se treba sećati reči Svetog Ignjatija (Brjačaninova), koji je pisao da je neophodno “upoznati duh vremena, izučiti ga, da bi se po mogućstvu izbegao njegov uticaj”. I dalje zaključuje: “Suze za sebe i za celo čovečantsvo”.

Najpravilnija reakcija istinskog hrišćanina na apostaziju je – molitva, post i suze, a ne osuda, ukoravanje, zloslovlje...itd. tek onda ćemo biti istinski hrišćani. U suprotnom ćemo neprimetno raditi iste stvari kao i đavo. Smatraš da ispoljavaš revnost za Pravoslavlje? Ne. Opštiš sa satanom. I reći ćeš da to nije tako? Tako je. Zbog toga mi plačemo za sebe i za celo čovečanstvo.

Jos više me je “prizemljilo” da tu “revnost” umerim, i držim u okvirima zdravog razuma, tačnije – svetootačkog učenja, kada sam saznao da je u jednom viđenju jednom čoveku otkriveno sledeće, u trenu kada mu je Gospod pokazao i raj i ad: “Video sam u adu one, koje nisam želeo tamo da vidim. I u raju sam video one, koje nisam očekivao tamo da vidim”. To jest ljudi koje osuđujemo mogu da se nađu u raju. A postoje ljudi, za koje drugi misle da se spašavaju, a oni tonu u ad. Pored toga, ima još jedan dokaz koji me je porazio: “Sreo sam u adu veliki broj revnitelja. Ad je bio pun revnitelja”. A zašto? Zato što su osuđivali, i nisu imali saosećanja za druge ljude. I zbog toga je prema rečima Nila Mirotočivog, onaj koji osuđuje brata gori od demona. Osuđivanje odgoni blagodat Svetog duha, i taj čovek čini tri puta više zla. I na drugom mestu je još rečeno da onaj koji osuđuje bližnjega je antihrist, zbog toga što zauzima presto Hrista Sudije, Koji je Jedini Pravedan Sudija. I zbog toga onaj koji osuđuje ovako rasuđuje: “Ovima je potrebno to, a ovima – ovo. Ovi treba da se predaju anatemi, a ovi drugi – ovome, a treći – nečemu trećem”. I zbog toga on već sudi zauzimajući Hristov presto, Koji je Jedini Istiniti i Pravedni Sudija.

I zbog toga mi ne treba da sudimo i osuđujemo sveštenstvo, koje možda danas čini ovu ili onu grešku, zbog to  ga što će doći vreme kada ce se oni pokajati, a mi koji ih osuđujemo ne znamo gde ćemo završiti.

Želeo bih da završim sledećom izjavom <..>, da uznesemo molitve za naše pastire, arhipastire, za ceo pravoslavni svet. Zbog toga što će zaista biti rat. I to veoma ozbiljan rat, rat na smrt i život. I neophodno je imati takvo nastrojenje, da treba da saosećamo sa ljudima i molimo se. I zbog toga treba zapamtiti jednu činjenicu da za mirjaninom idem “jedan” demon, za monahom “sedam”, za jeromonahom – “sedamdeset sedam”. A koliko onda ide za arhijerejem? ...Poražavajuće! i zbog toga treba to da shvatimo i da se prema tome odnosimo sa saosećanjem.

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
30 jun 2011 god.
izvor:http://www.hram-evenkya.ru/fnews2.php?id=5250