MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

o.Gavrilo Često možemo da čujemo: „Ja ne idem u Crkvu jer mi je Bog – u duši“. Međutim, čini mi se samo da su ljudi veoma snishodljivi prema sebi kad mogu tako lako da kažu da im je Bog u duši.

Što se mene tiče... Ja bih želeo da je On u mom srcu, ali – šta sam ja uradio radi toga? Bog ne može da bude u meni, to je apsurdno, u toj prljavštini koju gomilam u sebi, te da kažem da je u mojoj duši Bog?!

Da, naravno, bez nekog Njegovog prisustva duša bi, mislim, trenutno završila svoje postojanje. Ali tada, ako je u mojoj duši Bog, onda On tamo nije sam... Kako je Dostojevski pisao: „Tu se đavo s Bogom bori, a polje bitke su – ljudska srca“, i dodajem da je samo đavo! Sam ja Ga i volim i borim se sa Njim, eto u čemu je stvar!..

I zato moram da priznam: Boga u duši, u takvoj duši – nema, ja sam Ga izgonim, okrećući neprekidno na zlo slobodu koju mi je dao.

Ali spoznati to je i gorko i bolno, a ponekad i strašno!

Zbog čega idem u crkvu? O, kako sporo, bukvalno kao u strašnom snu, - idem u crkvu radi tog da bih... Kako to objasniti?

Kada su ustanovili da imam tumor, pošao sam na operaciju; bilo mi je strašno da ležim na operacionom stolu, ali nositi tumor u sebi – bukvalno rastezati smrt kao gumu – još je strašnije. I posle operacije, kada sam znao da je tumor odstranjen, pojavila se nada: odjednom ja mogu još da živim? I bilo mi je malo lakše posle te misli. A dalje sledi hemoterapija, kako bi se ubila ta onkološka prljavština u limfi, u krvi...Tako jaki lekovi da kosa opada... Ali kada su lekovi delovali, i kada su mi saopštili da su analize postale normalne, i da se pojavila šansa – ja sam već bio zahvalan, blagosiljao sam lekare za sve što su za mene učinili.

Idem u crkvu zbog svoje šanse. Želim da se izbavim od tog strašnog saznanja, koje je gore od tumora, a to je da – Boga u meni nema, da ja ne umem i ne mogu da živim tako kako treba živeti, ako hoćeš da Bog...

Ništavan je i prljav život koji vodim – i kako da govorim o Bogu u duši?! I ja idem u crkvu. Ona je i – bolnica, i otadžbina, gde tebe istinski vole, i gde se ti učiš da voliš. Hristos, sve tajne, sva tradicija, proistekla iz ljubavi i čežnje ka Njemu – ja se u crkvi bukvalno budim i odmrzavam, ona daje snagu i podršku, da postanem bolji, daje nadu da će Bog biti i u mojoj duši.

Možda i ne razumem ta „zastarela“ crkvena pravila, ali šta mi predlažu u zamenu za to? Moderne teorije od čuda - gladovanja do psihoanalize, koje pretenduju da mogu sve da promene, iako u stvari ne mogu da reše moj glavni problem. Boga nema u mom srcu, i psihoanalitičar mi Njega neće tamo „usmeriti“. Boga treba tražiti upravo u crkvi.

Shvatam da se tu pojavljuju pitanja: u crkvi mogu na tebe i da viknu, da traže novac, nazivaju jedni druge jereticima i šta još sve ne rade?? Zato je tako zagušujuća bitka, tako je užasan smrad gnojnih naših izranavljenih duša, zbog čega je tako apsurdna naša patološka neljubav, jer je ona u – Crkvi! Crkva svojom svetlošću pronalazi sve te bolesti. Ja vidim svoj život u ogledalu drugog, svetog života – i shvatam da ne treba da budem takav, uopšte ne takav kakav jesam!

Kao što kaže Boris Grebenšćikov: „Pa ja sam pijan, kao arhangel sa kartonskom trubom / kao na crnom – tako sam čist, kao na belom – šaren.“

Ako očistite „belo“ – smatraću se čistim, i to će za mene biti strašna nepravda. Ali ja više ne mogu da živim u laži...

„Dođite k Meni, svi natovareni i umorni, i Ja ću vas odmoriti“, govori Hristos. I streme k Njemu mase onih koji su osetili da su bolesni, da nemaju Boga u duši, da duša strada. Strašna je, skoro neprilična u svojoj nagoti masa izopačenih ljudi, čija je jedina osobina – svest o svojoj osakaćenosti, i traganje za Lekarem – Bogom u duši.

Otud i vapaj, i prljavština - na tonu Lepote. Ali crkva nije solarijum, niti sanatorijum, a time pre ne ambulanta na frontu. Tu je i bol, ali tu je i nada... Možda neko sebe smatra potpuno zdravim, a drugi opet ne znaju da se u crkvi leči.

Možda mnogi zaista imaju Boga u duši – govorim ovo bez ironije: šta ja znam o Bogu i o drugim ljudima?

Grebešćnikov je pevao: „Nije mi potrebna nagrada, niti venac / već me je stid da sa celim stadom / uđem pravo u Carstvo Oca...“

Gospode, ako se radi o vencu, o nagradi! Nije me sram, i u „stadu“, u masi. Nije me sram. Samo kada bi se Bog istinski našao u mojoj duši i ja bih bio živ.

Vladimir Gurbolikov
Prevod s ruskog: dr Radmila Maksimović
Izvor: http://www.sobranie.org/archives/4/p7.shtml
26.maja.2011.

o.Gavrilo NAPOMENA: Svaki komentar koji se ne bude odnosio na postavljenu fotografiju biće obrisan. Takođe, molim Vas da ne kopirate druge tekstove i onda ih stavljate u komentare, nego svojim rečima – svako za sebe, bez diskusije sa drugim komentatorima i iznošenja kritika na račun drugih - napišite svoj komentar. Izbegavajte i postavljanja linkova na razne klipove sa You Tubea.

Svako ko bude vređao ili širio mržnju na verskoj, nacionalnoj osnovi biće udaljen i banovan. "Svoje čuvaj tuđe poštuj"

Ovde je mesto samo za komentare na postavljen tekst. Molim Vas da poštujete ovu napomenu

o.Gavrilo Zamolio bih vas da komentare ne pišete velikim, nego malim slovima.



Saša Lazić Eh kakva tema, savršeno!!! Naime, gotovo svakoga dana čuje se, ma šta idete u crkvu jer je Bog svuda i nemoraš u crkvu da bi vjerovao u Njega i još puno sličnih verzija...no, neka mi netko kaže, dali igdje i ikada ima onaj osjećaj koji čovjek ima nakon Svete Liturgije koju osjeti u crkvi? Onaj iskonski osjećaj pripadnosti i okruženosti ikonama, Svetim Oltarom...Ne kažem pri tom da Bog nije svagdje, nisam ni dostojan uopće da konstatiram takve visoke stvari, ali ono što znam i osjetim je to da je jedno osjećaj van crkve, a drugo osjećaj u crkvi sa kojeg god aspekta to sagledavali...Uz sve to, tamo se napokon okupimo u Hristu, a gdje su dva ili tri u Njegovo ime tu je i On !!!

Dragana Tešanović Ko ne ide u crkvu,to je isto kao kad se ode kod lekara,prepise se lek,ali se ne ode po lek..



Vladislava Vasic Thiel Ponekad,veoma rijetko, na tren, obuzme me predivan osjećaj ljubavi prema cijelom svijetu. Tada pomislim da je možda Gospod na kratko posjetio moju dušu koja se valja u gresima svakodnevnice. U Crkvu odlazim radi molitve za svoje bližnje i sebe ali i radi toga da proslavim i zahvalim Gospodu. Ponekad mi bude i teško da ustanem nedeljom dok većina još spava i pođem, ali nekako, zahvaljujući milosti Božijoj, opet dođem u Crkvu i poslije toga osjetim veliku radost što sam uspjela pobjediti lijenost. Molim se Gospodu i Pesvetoj Bogorodici da mi uvijek budu u pomoći i da ne prestanem posjećivati Crkvu i prisustvovati Svetoj Liturgiji.Ponekada je to čisti mehanički proces, ali nakon dolaska kući ipak osjetim blagodet a naročito tokom sedmice. Mislim da je kod mnogih glavni razlog ne dolaska u Crkvu lijenost pa se pravdaju raznim izgovorima. Što reče ovaj brat u svojoj ispovesti i u Crkvi mogu da viču na tebe, traže novac, ogovaraju i slično tome ali je nagrada mnogo veća od malo pretrpljenjih "uvreda". Što reče moj paroški sveštenik "hrišćanin ne smije da bude osjetljiv i uvredljiv." Neka Gospod svima pa i meni da snage da pokrenemo svoje lijeno tijelo u Crkvu a dušu koja se grči u grijesima očistimo pokajnjem da bi nam srca bila vesala a um vedar. Amin

Biljana Ostojic Bože moj budi uvek uz mene i u dobru i u zlu.Ne napuštaj me nikada,jer jedino s tobom nalazim mir i spokoj svojoj duši.Usliši Bože molitve moje,da mi na spasenje budu.Hvala oče Gavrilo za ovaj tekst.Bog Vam dobro dao i vašoj bratiji.


Marija Sovilj Tekst je FENOMENALN...



Sandra Aleksic Volim da idem u crkvu,nasu Svetu Pravoslavnu,za mene ja ona slika raja,svi sveti na ikonama,na freskama, Gospod nas tu da nas blagosilja,hor-pjesma Angela,a mi gresno stado,svako sa svojom mukom i tezinom zivota,nedostojni udostojeni da primimo Sveto Tijelo,Svetu Precistu Krv....ah svete tajne,gdje se dusa okrepljuje, a tijelo lijeci od svake necistote,to je spasenje,to je nada u spasenje.Ljudi cesto traze izgovore da ne idu u crkvu,kao svestenici ne sluze kako treba,kao da mi znamo kako to treba ili kad vide ko sve ide u crkvu njima se i ne ide i mnogi drugi kao razlozi.... U crkvu idem radi sebe,ma kako bilo tesko u zivotu,Gospod nadje nacina da pomogne, a kako ce pomoci ako ne zna ko je u njegovom stadu,a stado se prepoznaje u crkvi,u toj svetoj zajednici!!!

Marija Sovilj Izvinite Oce zbog velikih slova, tekst me je odusevio pa pogresih.Bog Vas blagoslovio i svako Vam dobro zelim.



Radmila Topic-Savanovic Slava Gospodu! Ljudi ne idu u Crkvu iz više razloga, a svako ima neki svoj razlog da bi sebe opravdao ko zna pred kim, izgleda pred samim sobom! A nažalost, još naš narod živi u zabludama i i ne zna pravu Istinu, a preveliki je broj demona koji neumorno odvode ljude na stranputicu! A kad bi samo znali i osjetili , kako je lijepo biti u Crkvi, učestvovati u Bogosluženju i pažljivo slušati svaku riječ molitve ne bi tako olako izrekli riječi "Bog u mojoj duši" Ljudi su zalutali, oče, a veliki i težak zadatak cijelog Klira Crkvenog je da vraća duše izgubljene Ocu svome, to je zadatak i svih vjernih, da polako i strpljivo , sa ljubavlju prema bližnjem, privodimo ljude Crkvi svojoj! A to nije lako jer je to direktna borba sa demonima, Bog da ih omete!Jedino nam preostaje da se molimo i da govorimo "Gospode, pomiluj me grešnog i pošalji Blagodat Svetog Duha Tvoga"!

Jelena Kovac Kao i na ovoj slici i dalje se osećam kao da sam iza ograde, ali razlika je što sada vidim šta je sa druge strane pa me to teši i daje nadu. Greh jeste rak za dušu ako ga dovoljno dugo ostavimo u sebi. Teško je pogledati u svoju dušu jer tamo nema Onoga koji bi trebao biti tu. Umesto Njega nastanilo se tamo dosta korova. Moje je da preklonim kolena i da počnem da ga krčim, ali se nadam da cu imati i pomoć jer sama nikada neću uspeti da očistim baštu moje duše. Usput ne smem zaboraviti nis oje bližnje

Drago Savcic tekst je na svom mjestu za sviju nas grešnike. a kako da se udostojimo da smemo reći .oče naš .a mrzimo na svoga brata u hristu . nažalost i rođenog ne volimo ,..



Milena Madzar Samo kad bi se Bog'istinski nasao u mojoj dusi i ja bih bio-la ziv-a.Moramo da se trudimo, nemoze preko noci,a kad Bog vidi nas trud i istinsko trazenje njega On ce se i useliti u nas'Molite se Oce za nas gresne da nam Bog doda vijere i da do kraja zemaljskog zivota ne ostavimo Boga jer smo mi ljudi slabi,jer mi Njega ostavljamo a ne On nas.Blagoslovite sve nas Oce.


Dara Marjanovic Tekst je odličan.Kako bi bilo divno da bar nedeljom svi idemo u crkvu.



Radomirdrugi Vucic Dobro je kad se neko sjeti da donese i ulja u crkvu, čak i ako se na početku zaboravi.



Jovan Hrnjakovic Kako kaže naš sveti Patrijarh Pavle; Kome Crkva nije Majka tome ni Bog nije Otac . + + +



Sanja Vujovic Dobar izgovor para vredi.Pa tako imamo izgovor da se ne posti:greh ne ulazi na usta vec iz njih izlazi i slicne gluposti.Pa covek sam sebi stvara neka nova pravila jer mu je lakse.Lenji smo.Treba ustati nedeljom,treba stajati na liturgiji,treba postiti.Lakse je onda reci Bog je u meni,ne idem u Crkvu.Ali to automatski znaci odricanje od Crkve i njeno nepriznavanje.Na zalost danas je tako.Vazno je ziveti hriscanski,ali Liturgiju .ispovest i pricest ne moze da zameni nista na ovom svetu.Gospode ,smiluj se na sve nas gresne .Vama Oce Gavrilo svako dobro od Gospoda.

Tankosava Damjanovic Velika je to obmana vražija kada čovek misli da mu je Bog u duši i da je to dovoljno.A onda nastavlja dalje sa grehopadom i huli na brata svoga što redovno odlazi u Crkvu na Bogosluženje, što se redovno pričešćuje i ispoveda. Takvi obično ni svoju Krsnu slavu ne spremaju posnu iako je to nužno, a i mnogo toga "ne vide i nečuju" od greha. Jednom sam ponudila jednoj baki, inače, dobroj bakici, da je povedem na ispovest, a ona će meni:"Šta je tebi, kako da kažem popu da ne mogu da smislim onog mog žvalavog zeta! Ne, ne, ne idem ja na ispovest. To je sramota da mu ispričam". Baku još nisam uspela da odvedem na ispovest, ali Bogu se molim i nadam se da će baka popustiti, već je malo omekšala...

Zora Sikanic Lijepo je biti dostupan ovakvih tekstova,da shvatimo bar svaku trecu rijec bilo bi nam svima bolje,hvala Vam i Bog Vas blagoslovio...



Natasa Ilic Milovac Zasto idemo u crkvu? Po lek, po snagu, po ljubav, po nadu, po utehu, po ociscenje, po zagrljaj, po molitvu, po mudrost... Dobijamo mnogo toga, ali da li dovoljno dajemo? Ne, uvek se moramo boriti i truditi da budemo bolji i cistiji za Boga i milost Bozju. Mnogi to jos nisu shvatili, ali Bog nadje put do svakoga ili jos bolje, svi budemo u nekoj od situacija kad nam treba nesto od onoga sto nam Bog pruza.


Mirjana Jovicic Blagodarim, dragi oče Gavrilo za veoma poučan tekst i blagoslovite mali komentar, grešne rabe koja isto želi, da joj u srcu i duši obitava Gospod..."Bog - u duši?"U srce i dušu nas svih preko pomisli, prodire zli, pa pravi haos.Borba za očišćenje srca je večita.Vodili su je i najveći podvižnici do sudnjeg časa svog, pisali o tome...Čitaj, čedo Božje te knjige, pune Istine, umesto "žute štampe i sl. Ne odlaži odlazak u crkvu za neku drugu priliku izmišljajući opravdanja.Sjedinjuj se sa Hristom svetotajinskim životom - tako ćeš ojačati u Gospodu.Znam da su mene decenijama smatrali "zatucanom" i govorili:"Takav drugarčina, sposobna, obrazovana - a u crkvi je više nego popa...šteta!".Nisam puno marila za to.Dočekala sam vreme kad se broj takvih malo smanjio - i u prosveti.Danas mladi pune crkve, uzrastaju duhovno.Od njih niče bogonosni narod...I ti čedo, kreni tamo, nisi zakasnio.Kad osetiš plodove blagodati Duha Svetog na sebi i svojim bližnjima, pomjani sve za koje niko nema da moli, pa i mene grešnu, nedostojnu.Amin.

Jovana Čonjić Ja bih da pohvalim Radmilu Maksimovic za svarno vanserijski tekst..toliko kratkih poukica u ovom tekstu, i toliko se sam covjek moze prepoznati u njemu..od toga da je srce bojno polje Boga i djavola,da Boga volimo al se s njim najvise i borimo, da se u Crkvi covjek uci da voli...ovo su meni najbliskije recenice iz teksta, male poukice na koje nemam neki sopstveni komentar..samo bi ih rado zapamtila


Panda Rizoska sekoe zlo ,sekoja bolest koja po dopustanje na Boga ja imame vo svetot e sekogas za pouka i spasenie na dusite nasi.Brodot na pravoslevieto e poln no seuste nadvor vo vodata ima dusi koi se borat so bura na strasti.Kormilarot,nasiot Gospod idi do sekoj od nas , no nasite strasti potiknati od necistite duhovi ne ni davat da se doblizime do ovoj prekrasen brod na spasenieto. Zatoa bolesta vo svetot e samo uste eden blagoslov Gospodov za vlez i zivot vecen vo Carstvoto nebesno .Amin Gospodi

Vukasin Momcilovic lepo je sto je Bog u mom srcu ali sam radosniji kada sam ja u srcu Bozijem. retko idem u crkvu, cesto u manastire. sama pojava monaha i njihov nacin zivota daje kompletnu sliku i pojacava veru. kada mogu oni posvetiti celi svoj ovozemaljski zivot moleci se za sebe i nas, zasto ja, ovoliko mali i gresan, ne mogu bar deo toga.


Milena Puaca Slava Bogu sto nam se otkriva sto gresimo, kap po kap preko tekstova koje otac Gavrilo postavlja.Sjecati se Gospoda sto cesce u danu svakom,ne samo onda kad smo nedjeljom na liturgiji.Polako brisati stare ukorjenjene navike , cistiti srce da se u njega nastani Gospod,Sveti Duh.Osluskivati sto nam Gospod porucuje. Sve je to tesko ispostovati ali negubiti nadu da cemo to uz pomoc Gospoda uspjeti jedan dan ,moramo se uporno se truditi.

Dunja Neda Mi svakako mislimo na Boga,često puta izgovaramo molitvu Gospodu,a kad` bih imala i svju crkvu,odlazila bih često u nju i svi bismo se zajedno molili i veličali Ime Božije.Zato moramo što više vremena provoditi,uz posao, u molitvi,slušanju Liturgije,prosvećivanju i odlaženjem u crkvu kada je to moguće.Kada bismo svi živeli Bogougodno,nebismo doživeli takve strahotne padove kako duhovne tako i telesne.Neka nam Gospod bude u pomoći i neka nam podari strpljenje i trpljenje.Amin. Blagoslovite oče Gavrilo.
 
Stana Meseldzija Slava i hvala Bogu za sve! Blagodarim Bogu i za nevolje i za dobro što mi podari.Kad bi samo još mogla da mislima ne grešim i uzdržim se bilo bi dobro-ali je velika borba s mislima. "Bez nevolje nema Bogomolje" -tako obično dešava se-a hvala Bogu i dobro je bar da se pokajem i poziv od Gospoda nam dođe za pokajanje i prilazak Svetoj Crkvi-molitvi i Svetoj Liturgiji i Svetom Pričešću- da stalno imam Boga u duši-to mi je sad toliko lakše ni samu sebe ne mogu prepoznati u odnosu na ranije kad svega toga nije bilo-ni molitve ni odlaska u Crkvu ni Svetog Pričešća..Blagodarim Gospodu za sve i našem Ocu Gavrilu na svesrdnoj pomoći u duhovnom uzrastanju i na spasenju duše-prateći tekstove,teme koje postavlja na sajtu lepavinskom.

Ivan Zelić „Tu se đavo s Bogom bori, a polje bitke su – ljudska srca.“ I ta borba traje sve do smrti... Nismo izgubljeni dokle god se želimo boriti - Bog nas sigurno neće napustiti. Ali nismo ni spašeni ako ne ustrajemo do kraja...