MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

O smislu života razgovaramo sa jeromonahom Makarijem (Markišem), predavačem Ivanovo-Voznesenjske Duhovne seminarije.


-          Koji je smisao čovekovog života, ako on na kraju ipak umire?

-          Ako je čovekovo postojanje ograničeno dužinom njegovog ovozemaljskog života, onda naravno nikakvog smisla u tom životu nema i ne može biti. Jer sam pojam „smisla“ svakog predmeta povezuje ga sa nečim drugim, spoljašnjim: a ako van njega nema ništa, onda nema ni smisla. – Može se reći i više: kako svedoči egzistencijalna psihoterapija, ljudi ne prestaju sa pokušajima da pronađu smisao života (oni, koji su ga izgubili iz ovog ili onog razloga), što potvrđuje čovekovo postojanje posle telesne smrti. Kako je primetio Tertulijan još u III veku, čovekova duša je po prirodi hrišćanska. Tu prirodu je moguće prigušiti, povrediti i potisnuti, ali nemoguće uništiti.

-          Šta raditi ako osećaš da je tvoj život besmislen? Ako ne možeš da nađeš svoje mesto?

-          Hristos daje na to odgovor u jednoj reči: pokajanje. Problem je u tome, što sam smisao reči „pokajanje“ isklizava onima, kojima je ono toliko neophodno. Ta reč, na grčkom „metanoja“, označava promenu svesti, promenu načina razmišljanja: upravo to je i potrebno za pronalaženje smisla života.

-           Kako promeniti svoju svest? I šta će biti posle te promene? Da li će nestati osećaj besmislenosti postojanja?

- Kada čovek otvori oči, onda iščezava ne toliko  „osećaj mraka“, koliko dezorijentacija i bespomoćnost.osećaji se tiču mene samog; sposobost da vidim objektivni svet oko mene. Promena svesti (pokajanje nastaje promenom volje – a čovekova volja je slobodna. Sjedini svoju volju sa Hristovom voljom, uspostavi kontak s Njim, prihvati Njegovu ispruženu ruku – i otvoriće se smisao tvog zivota.

-          Ovde mnogi verovatno mogu da kažu: gde je ta ispružena ruka, ako je moj život ispunjen samo tugom? I ono najvažnije: kako uspostaviti taj kontakt? Šta konkretno treba uraditi?

-          Bez obzira na sve tuge i nevolje, mi uvek možemo da vidimo Spasiteljevu ispruženu ruku. Odgovor na pitanje: „Šta treba raditi?“ ne izaziva sumnje, ako se setimo da hrišćanstvo nije samo učenje, već pre svega – način života. Izmeniti svoj način života na hrišćanski – za šta u svakoj životnoj situaciji postoji stotine mogućnosti – i predstavlja praktičan zadatak pokajanja.

-          Da li uopšte čovek ima neko svoje određeno mesto, koje treba da zauzme i da na njemu oseća radost i mir u duši? Ili neku misiju, koju treba da izvrši?

-          Svaki čovek ima svoje mesto, svoju misiju. Ali što je najvaznije, bukvalno prema poslovici, mesto ne krasi čoveka. Ukoliko je čovek dostojan svog bogomdanog zvanja – on je sposoban da dostojno bude na svakom mestu, da ispuni bilo koju dobru misiju; i suprotno tome, udaljavanje od Hrista uništava čoveka na svakom mestu, u bilo kojim, čak i najblagotvornijim uslovima.

Desilo se tako da sam jednom istovremeno dobio dva pisma. Prvo je bilo od mog starog prijatelja, dobrog i razumnog čoveka. U našim teškim vremenima spoljne okolnosti njegovog života bile su nekako bolje. Ima voljenu zenu, interesantan, koristan posao (zaštita okolne sredine), u kući mu je red i mir, sin radi, ćerka studira, svi su zdravi i imaju sve neophodno za život. I šta mi on piše?

„Ne znam šta da radim...Neprestano se nerviram na poslu, kući ne mogu da se odmorim, nerviram se još više. Svaki novi dan, svaka nova nedelja je za mene kao mučenje: ne vidim svetlost na kraju tunela...Očajan sam“.

A u drugo pismu je pisalo:

„Slava Bogu! Radujem se životu i osećam radost od svake proživljene minute. Meni, grešnom čoveku, Gospod ukazuje put ka ispravljanju. Nije lako ići tim putem, ali zato kakva je radost od svakog napravljenog koraka..Naučila sam se da budem srećan“..

Ovo radosno pismo je došlo sa veoma tužnog mesta – iz zatvora sa specijalnim rezimom. Napisao ga je čovek kome je pre nekoliko godina bila izrečena smrtna presuda, koja je potom preinačna na doživotnu robiju. Neću reći zbog čega; dovoljno je reći da je osuda bila pravedna.

Zadivljujuće je kako ova dva pisma međusobno razgovaraju, kako zatvorenik, kriminalac, daje lekiciju čoveku na slobodi, srećnom i dobronamernom čoveku...U njemu je bilo mnogo zla. Veoma mnogo. Ali iz dubine stradanja koja je prošao, on je spoznao Boga – i njegova duša se iscelila; on je bukvalno naučio da živi – iako je to učenje bilo tegobno i strašno. I on je izdržao.

Što se tiče mog srećnog prijatelja, od njega se nisu zahtevali takvi napori. Njegova duša je bla slobodna od zla (mada za koju dušu mozemo da kažemo da je u potpunosti slobodna od zla?), i on bi mogao da uzrasta u dobru, da ugleda svetlost Nebeskog Cartva u ovom ovozemaljskom životu, da izgradi istinsku sreću za sebe i svoje bližnje...Ali on to nije uradio. Ne, on nije učinio nikakve prestupe – ali se on čuvajući se od „bolenih i spornih pitanja“, od „unutrašnjih konflikata i protivurečnosti“, zaustavio. A u duhovnom životu stajanje znači nezadrživo kotrljanje naniže. I tužne linije njegovog pisma predstavljaju tužnu potvrdu toga.

-          Dakle treba tražiti „svoje“ mesto ili truditi se da ukrasimo to mesto na kome se trenutno nalazimo? Ili možda i jedno i drugo?

-          Ovde je odgovor – zdravo rasuđivanje, dar, koji čovek dobija od Boga i razvija ga svojim hrišćanskim zivotom. Ako nemam sluha glupo bi bilo da pokušam da ulepšam simfonijski orkestar. Ako sam oženjen, onda je još gluplje da pokušam da ulepšam susetkinu postelju.

Jeromonah Makarije (Markiš). Biografija:

Rodjen je 1954.godine, završio je Moskovski institut za saobraćajnog inženjera. Od 1985 do 2000. godine je radio kao programer u SAD. Završio je Sveto-Trojicku duhovnu seminariju u Džordanvilu, država Njujork. 2002. godine po povratku u Rusiju primio je postrig, a 2003. godine je rukopoložen u sveštenički čin. Otac Makarije učestvuje u raznim forumima, okruglim stolovima, internet-seminarima i konferencijama, kako bi pomogao ljudima da nađu odgovore na važna pitanja. Trenutno predaje u Ivano-Voznesenjskoj duhovnoj seminariji. Radi u upravi dve društvene grupe: Komiteta za zaštitu porodice, detinjstva i morala i Hrišćanskoj asocijaciji omladine i porodice. Omiljeni žanr publicistike oca Makarija je – otvoren razgovor.