MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

NEKA UVEK POSTOJIM



Bilo mi je pet godina kad sam odjednom shvatila da – smrt postoji. Ne, niko od mojih bližnjih nije umro, i sve domaće životinje su bile žive. Nisam našla ram sa slikom stare bake, već sam prosto igrala sa kumom uz radio u maloj drvenoj kući, kada je u moj mali, ali prijatan svet, ušla čudna i strašna misao: sve je prolazno. I to je bilo strašnije od čudovišta, to je bilo strašnije nego sedeti sama u mraku. Pojavila se ta misao, i morala sam da uključim svetlo,kako bi nestala, kao uplašena senka od kaputa…

Naivna vera u sopstvenu besmrtnost rušila se na moje oči. Pitala sam kumu da li svi ljudi umiru? I, o ne! – hoću li i ja umreti?! Kuma nije počela da mi objašnjava kao nekom odraslom svoje vidjenje života i smrti, već je odgovorila prilično jednostavno i mudro: „Ne, umiru samo oni koji to žele, a koji ne žele – ti večno žive“. Hvala, drago kumo, za tvoju iskrenu ljubav i razumevanje mog straha, hvala što si vratila mir u moj svet i odagnala taj dečji strah.

Sećam se da sam tada pomislila da su glupi oni koji žele da umru! Evo ja – neću. Ja nikada ne želim da umrem, jer je život – dobar, a smrt – loša. Prošlo je još devet godina i ja sam se setila svojih razmišljanja. Umrla mi je majka. Nisam imala više njenu zaštitu ni beskrajnu ljubav. Ostala sam sama i želela sam da umrem. I tog trena sam se setila radija, kume, njenog obećanja i sve sam shvatila: da, ona me nije prevarila, može se živeti večno, ali to već nije priča za mene.

Pokušavam da plitko posečem svoje vene, jer želim da saznam da li je to izdržljivo? Razmišljam o raznim načinima smrti, i nijedan mi se ne svidja – strašno. Strašno je iseći se i ostati živ. I ostaje još nešto neizvesno…Šta će biti posle smrti? Na to pitanje je smišljen odgovor (ili nametnut spolja) – ništa. Mir, tišina, mrak. Čini mi se da tamo nema boli, nema samoće. Tamo nema tih ljudi koji vas gledaju s interesovanjem, nema šapata „sirota“, nema slika te, koja je iz nekog razloga poželela da umre i ostavila me ovde sasvim samu. Bog? Idem snežnim puteljkom i u svom mladalačkom egoizmu vičem Mu: „Tebe nema!“ Ili Ti postojiš, ali takav Bog mi nije potreban.

Živim u svom beskonačnom suicidu, sve mi je svejedno, imam čarobna vrata. I kada više ne budem mogla da trpim – otvoriću ta vrata i otićiću. O tome su sve moje misli, moj muzika, svi stihovi, sve slike. A dok nemam smelosti (nedostatak razuma?) za takav korak, zbog toga ću prosto rizikovati životom. Živim tako, da mogu da umrem i svalim krivicu na život, ne uzimajući odgovornost za svoju smrt na sebe lično. I malo je strašno, odjednom iza poslednje linije nema spasonosne tišine? Život postaje gori, ali ni smrt ne nastupa…Kako ne nastupa smisao života i radost postojanja. O, gde je to dečije uzbudjenje i vera u sopstvenu besmrtnost? Njega je zamenilo depresivno pitanje: „Čemu sve to?“

Odgovora nema i nema smisla. Nigde. Ni pod krevetom, ni u špricu insulina, ni u pokušaju da se konačno uništim. Smisla nema, i zato je prisutna bol. Duša je tako bolna da želi da načini bol telu, kako bi se osećaji malo izjednačili. I tako živim, neprekidno balansirajući izmedju bola duše i tela, a svet oseća moju neljubav i odgovara po tom medjusobnom zakonu. Ugao pada je jednak uglu odbijanja…I tog trena, kada pustoš zavladava svojom nepovratnošću, kada se bezdan nežno osmehuje kao odgovor, kada čini se već nema nikakve nade na spasenje, kada nastupa taj dugo očekivani momenat – prekinuti sve, umreti – dešava se čudo-

Gospod mi je podario sreću da postanem majka, prava majka. Ali tada ja još uopšte nisam mislila na Boga, prosto nastupio je dugo očekivani mir i vera – sve će biti dobro. Živeću! Uvek ću živeti. I neću živeti sama. Srećan čovek ne traži smisao, on je srećan i ispunjen time, da mu ne preostaje mesta za sumnju, nema uninija, već ima nadu. Rodila sam čoveka. I taj čovek nije ispunio moju pustoš, on me je odvukao od mene same, i pustoš je u strahu odstupila, u srcu se vratila ljubav, a meni se vratio mir i pokoj. Počela sam ponovo da živim, volim, da se smejem i plačem. Ali ni prava sreća se ne može potpuno osetiti, ako čovek ne zna za stradanje? Potom je nastupio susret sa Bogom. I od tada posedujem protivorudje od smrti.

Kuma je bila u pravu, živeću večno, ja ne želim da umrem. Život je tako predivan ako se voli neko osim sebe samog, ako se gleda nagore, a ne nadole i ne unutar sebe. I veruje, ne, ne veruje – već zna da duša ne umire, da posle fizičke smrti nastupa drugi život. Zato naš život ima jednostavan i predivan smisao – svakim danom postati bar pomalo boljim čovekom. Svakim danom se treba radovati mogućnosti da se živi i nekome pomogne, brinuti se o mužu, videti osmeh svog deteta. A kada jednog najobičnijeg dana ono odjednom upita da li svi ljudi umiru, iskreno mu odgovoriti: „Ne, umiru samo oni koji to žele, a koji ne žele – žive večno“. I potom, kada smrt nastupi, treba se osmehnuti tome da će uskoro doći do radosnog susreta sa onima, koji nisu želeli da umru već da žive večno. U večnom životu.

Tatjana

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
17 maj 2011 god.

Izvor: http://www.nosuicid.ru/node/14

Pročitano: 3982 puta