MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

INTERVJU: RUSKA PRAVOSLAVNA CRKVA U AZIJI



Arhimandrit Oleg Čerepanin,
predstavnik Ruske Pravoslavne Crkve (Tajland)

U periodu od 18. decembra do 23. decembra 2009. godine organizovana je svečanost u čast deset godina postojanja Pravoslavne Crkve na Tajlandu, na čelu sa Arhiepiskopom volokolamskim Ilarionom (Alfejevim). Sveštenoslužitelji parohija Moskovske Patrijaršije iz Mongolije, Kine, Singapura i Indonezije, prisustovovali su ovoj svečanosti. Svima je bilo drago što su imali prilike da se okupe, razmene iskustva, razgovaraju o aktuelnim problemima i pitanjima, jer se njihove parohije nalaze u sličnim uslovima i u suštini imaju iste izazove. Ovaj sastanak bio je od velike važnoti, jer je tokom njega usvojen predlog da se formira jedno odeljenje kojim bi azijske parohije koordinirale zajedničke napore u rešavanju problema sa kojima se susreću.

Obraćajući se prisutnima, Arhiepiskop Ilarion je rekao:  „Vaša služba je od posebnog značaja za našu Crkvu. Ovo je istinska misionarska i nesebičana sveštenička služba, koja se odvija u teškim uslovima – ne samo klimatskim, već i duhovnim i psihološkim. Živite u uslovima koji su slični onima u kojima su živeli i služili Apostoli. Ovo nameće posebnu odgovornost. Istovremeno, iziskuje posebnu unutarnju snagu. Ne može svaki sveštenik da izdrži uslove u kojima se vi nalazite.

Uspeo sam da porazgovaram sa svim učenicima ovoga skupa. Sveštenike koji služe u ovim azijskim parohijama pitao samo ista četiri pitanja. Dobijeni odgovori ostavljaju dobar utisak o situaciji u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi,  posebno o pravoslavnom životu i pastirskoj službi u ovom regionu, kao i o misionarenju u budućnosti.


Molim Vas, recite nam nešto o Vašoj  parohiji  
   

Arhimandrit Oleg Čerepanin, predstavnik Ruske Pravoslavne Crkve (Tajland): Pravoslavna zajednica na Tajlandu postoji već deset godina. Naša prva parohija, posvećena Svetom Nikoli, osnovana je u Bangkoku decembra 1999. godine.  Pošto postoje mesta u kojima žive brojni Pravoslavni hrišćani, a ona se nalaze daleko od glavnog grada Bangkoka, postoji mogućnost osnivanja drugih parohija vremenom. Posle Bangkoka, u kome je sagrađen prvi hram, osnovana je parohija u gradu Pataji. Ovaj drugi hram, posvećen Svima Svetima, upravo je osveštao Visokoprosvećeni Arhiepiskop Ilarion. Takođe, tu je parohija Svete Trojice na ostrvu Puket, gde smo tek započeli izgradanju hrama. Zatim, Vaznesenjska parohija na ostrvu Samui, gde je, za sada, samo kupljeno zemljište. Pored toga, postoji mesto koje nam je dato za osnivanje prvog pravoslavnog groblja, jer se upokojeni na Tajlandu kremiraju. Za Pravoslavne hrišćane koji ovde žive bitno je da mogu da budu sahranjeni na hrišćanski način. Ovde će biti podignuta mala crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, i ako Bog da,  manastir i obrazovni centar. Kao što vidite, imamo mnogo parohija. Postalo je teško da njima upravljam sam. Za mene i za našu celu zajednicu bila je velika radost rukopoloženje drugog sveštnika – oca Danijela Vana. On je Tajlanđanin i prvi lokalni stanovnik koji je po osnivanju parohije primio Pravoslavnu veru. Sada već postoji nekoliko desetina Tajlanđana - Pravoslavaca, ali najveći deo zajednice čine parohijani koji govore ruskim jezikom. Naša zajednica ima Rumuna, Grka, Srba i Bugara. Imamo i Engleze i Francuze. Nastojimo da se niko od njih ne oseća kao stranac. Zato su molitve u hramu na crkvenoslovenskom, rumunskom, grčkom, engleskom, a sve češće i na tajlandskom jeziku.


Protojerej Dionisije Pozdnjejev, glavni paroh crkve Svetih Apostola Petra i Pavla u Hong Kongu (Kina): Naša parohija ima sledeći istorijat. Od 1933. do 1970. u Hong Kongu je postojala parohija Ruske zagranične crkve, koju je, sve do svoje smrti, vodio otac Dimitrije Uspenski. Po njegovom upokojenju, parohijani stare crkve rasuli su se u različitim pravcima. Pošto u tom momentu parohija nije imala svoju misionarsku delatnost, nije u njoj ostao ni jedan Kinez, što smatram velikim propustom. Naša zajednica osnovana je 2003, a zatim su počela redovna bogosluženja. Prošle godine zajednica je stekla kanonski status parohije. Postoji nekoliko desetina parohijana, od kojih polovina govori ruski, petnaest odsto govori kineski, a ostalo su Amerikanci, Francuzi i Nemci koji su primili Pravoslavnu veru. Naše službe su uglavnom na crkvenoslovneskom i engleskom jeziku, a ponekad dodajemo i kineski u naša bogosluženja.


Sveštenik Aleksandar Trubač, glavni paroh crkve Svete Trojice u Ulan Batoru (Mongolija): Naša parohija osnovana je u XIX veku, u okviru ruskog konzulata. Crkva je osveštana 1872. godine. Na žalost, zatvorena je nakon strašnog ubistva igumana koga je ubio baron Ungern fon Šternberg 1921. godine. Od 1927. crkva je korišćena za različite potrebe. Sveštenici počinju da dolaze u Ulan Bator 1996.  Parohiji je dato na korišćenje zemljište i upražnjena, dvospratna zgrada Ruske trgovinske misije 1998 godine. Ova zgrada, uzgred, nije tako daleko od starog hrama, u kome je sada otvoren internet kafe. Još uvek se u njemu mogu prepoznati karakteristike svetog hrama. U početku smo gornje spratove date nam zgrade adaptirali potrebama crkve. Tu sam započeo svoju svešteničku službu. Međutim, uspeli smo da kasnije podignemo odvojenu, veliku Pravoslavnu crkvu, čije je osvećenje bilo 2009. godine.  Prvi put  u istoriji Mongolije Pravoslavni vernici dobili su svoju odvojenu crkvu‚ jer je i pre revolucije crkva bila povezana sa zgradom konzulata, a poslednji iguman, otac Teodor Permjakov, napisao je da je cela zajednica želela i sakupljala sredstva, kako bi podigli odvojeni hram. Uspeli smo da ostvarimo težnju mnogobrojnih  hrišćana, koji su živeli u Mongoliji. Sada imamo oko 60 vernika prisutnih nedeljom na bogosluženju. A u vreme Božića i Vaskrsa  imamo preko 300 prisutnih. Parohiju uglavnom čine Rusi; ima i pravoslavnih Mongola, Srba, Bugara i Amerikanaca. U budućnosti zajedica bi trebala da ima više Mongola i Rusa, koji su ovde rođeni. Pokušavamo da osnujemo parohiju koja će biti dom za sve. Naša glavna aktivnost jeste misionarski rad.  Preveli smo veliki deo bogosluženja na mongolski jezik. Dakle bogosluženja se vrše na mongolskom jeziku, a propovedi na dva jezika. Dvadesetpet Mongola je već primilo hrišćanstvo, od kojih mnogi aktivno dolaze  u crkvu i učestvuju u parohijskom životu. Članovi hora su lokalni meštani. Takođe, bavimo se izdavaštvom: štampamo novine, brošure, prevodimo i organizujemo nedeljnu školu za decu i odrasle.


Otac Aleksandar Dondenko, sveštenik parohije Uspenja Presvete Bogorodice (Singapur):  Parohija u Singapuru osnovana je po blagoslovu Svetog Patrijarha Alekseja pre dve godine. Osnovao ju je preosvećeni vladika Sergije (Čašin), sada Episkop solnečnogorski. Parohijani se trenutno mole u crkvi koja se nalazi u sali privatne kuće. Nedeljom imamo od 60 do 80 vernika. Najbrojniji su Rusi, a imamo i Japance, Amerikance, Ukrajince, Beloruse; to je etnički raznolika parohija. Drago nam je da sve više i više ljudi dolazi u crkvu;  parohija polako postaje sve veća. Imamo i nedeljnu školu, brinemo o bolesnicima. Deca obolela od kancera često dolaze u Singapur na lečenje, mnoga od njih u veoma teškom stanju. Polako ostvarujemo naš san  - gradimo crkvu i radimo na ostvarenju drugih planova.


Jeromonah Joasaf Tandibilang, sveštenik parohije Svetog Tome u Džakarti (Indonezija):  Služim u tri parohije  - u Džakarti, Surubaju i na ostrvu Bali. Poslednja parohija je u začetku. Skoro svi naši parohijani su Indonežani, imamo nekoliko Rusa. Činjenica je da nemamo odvojenu crkvu, već se molimo u kući adaptiranoj potrebama crkve. Indonezija nije baš pozitivna prema ovakvom pristupu, jer prisustvovati verskim skupovima u kući smatra se sektaštvom,  tako da se mnogi Rusi plaše da dolaze na bogosluženja, ali kada budemo bili u stanju da podignemo naš sveti hram, verujem da će verni dolaziti, kao ovde u Bangkoku. Kada sam se vratio iz Belgorodske bogoslovije u Indoneziju, pretpostavljao sam da ću služiti Rusima, ali uskoro smo shvatili da je veoma važno da parohija ima Indonežane. Pošto su mnogi Rusi ovde trenutno živeli, kada bi se vraćali svojim kućama crkva bi ostajala bez parohijana. Zato je najvažnije da među parohijanima budu starosedeoci. Istorija nas takođe uči ovome. Ranije, u Džakarti, postojala je Ruska zagranična crkva, ali zbog negativnih političkih uslova, ruski parohijani su se odselili u druge zemlje, a parohija je zatvorena. Hvala Bogu, sada svake nedelje mnogo Indonežana dolaze na bogosluženja.

Koje su odlike duhovnog života pravoslavnih hrišćana u Aziji, posebno odlike pastoralnog služenja u stranoj zemlji i govornom području?


Arhimandrit Oleg Čerepanin (Tajland):  Kao što znate, od 85 do 95 odsto stanovništva na Tajlandu čine budisti, od 3 do 5 odsto su muslimani. Oko 0,6 odsto stanovništva jesu hrišćani svih denominacija. To svakako ostavlja svoj pečat na život naše zajednice i pastoralnu aktivnost. Pre svega, postavlja se pitanje verskog indentiteta, obratite pažnju - ne nacionalnog, već verskog indentiteta. Mi smo Pravoslavna Crkva. U parohijama širom zemlje nisu samo Rusi, već i Ukrajinci, Srbi, Rumuni, Bugari, Grci, Francuzi i Tajlanđani. Pravoslavna Crkva je iznad nacionalizma. Teoretski, to se podrazumeva, ali praksa, nažalsot, govori drugačije. Podela među hrišćanima jeste tragedija; to je kršenje Božijih zapovesti o jedinstvu. Odvajanje u pravoslavnom okruženju teško bi se moglo nazvati drugačije do zločin protiv Pravoslavlja. Dobro je što naši parohijani to razumeju. Pravoslavne zajednice na Tajlandu , iako u kanonskoj nadležnosti Svetog Patijarha moskovksog i cele Rusije, jedinstvena su Pravoslavna Crkva,  gde svaki Pravoslavni hrišćanin živi na teritoriji Kraljevine, ali se oseća kao kod svoje kuće. Bogosluženja se obavljaju na staroslovenskom, rumunskom, i tajlandskom  - na bilo kom traženom jeziku. Danas je opšte prihvaćeno: početak i razvoj Pravoslavlja na Tajlandu jeste zasluga Ruske Pravoslavne Crkve.

Protojerej Dionisije Pozdnjejev (Hong Kong):  Posebno je velika bliskost sa hrišćanima drugih denominacija( a ne kao u Evropi), jer se nalazimo u paganskom okruženju. Kinezi ne mogu da shvate dogmatske sporove izmedju Katolika, Protestanata i Pravoslavnih, jer su daleko od poznavaja osnova hriščanske vere. Sporovi među Katolicima i Protestantima oduvek su ometali evangelizaciju Kine. U manjoj meri se to može pripisati Pravoslavnima, jer pravoslavno misionarenje nije bila tako intenzivno.  Bilo koji od naših sukoba i sporova ima veoma negativan uticaj na hrišćanstvo, uključujući i Pravoslavlje. Dakle, propovedanje o Pravoslavlju u Azijskim zemljama trebalo bi da se gradi na pozitivnoj apologetici. Često Kinezi katolici i protestanti prelaze u Pravoslavlje, jer nisu našli duhovne dubine u ovim denominacijama, ali oni i dalje vide svoju prošlost, svoje prve korake ka Hristu u njima. I ovo se mora uzeti u obzir. S obzirom na specifične karakteristike Hong Konga - grad je veoma  fokusiran na biznis - ljudi su zauzeti, imaju malo vremena, ritam života je težak. Biti hrišćanin u skladu sa pravoslavnim zakonima zahteva žrtvu od ljudi – ovo se pre svega odnosti na redovno prisustvovanje bogosluženjima.  Za lokalno stanovništvo dodatnu poteškoću stvara nedostatak bogosluženja na maternjem jeziku, tako da naša parohija treba sveštenika starosedeoca. U Hong Kongu postoji  (Guangdongua) kantonski kineski dijalekt. Moramo prevesti bogolsuženja na ovaj jezik, ali nemamo ljude koji bi imali dovoljno vremena, iskustva i znanja za to.

Sveštenik Aleksej Trubač (Mongolija): 
Osnovni problem jeste kako da novi Pravoslavni hrišćanin ostane deo društva u kome je odrastao. Posebno  u Mongoliji – ljudi su povezani jakim porodičnim vezama. U ovoj zemlji to veoma bitno. Zbog toga, glavni izazov nije toliko konvertovanje pojedinaca, već čitavih porodica. Sada imamo dve porodice - jedna već krštena, a druga prolazi kroz katehizaciju, kako bi njeni članovi bili dostojni krštenja. Potreban je obrazovni rad ne samo među onima koji već žele da pređu u Pravoslavlje, već i među njihovim rođacima, iako je ponekad to teško izvodljivo. Ovo nameće poseban pastoralni rad, kao i potrebu da se nauči lokalni jezik i kultura. Sveštenik koji služi u takvoj zemlji morao bi mnogo da komunicira sa lokalnim stanovništvom, a ne samo sa Pravoslavnima. Morao bi da bude uključen u socijalni rad, da ostvari kontak sa medijima, i mnogo više, kako bi se stvorilo dobro informaciono polje oko parohije. Ovo bi pomoglo da se preobraćeni ne oseća otuđeno u novom okruženju . 

Sveštenik Aleksandar Dodenko (Singapur): 
Okruženje može da nas približiti Bogu ili da nas udaljiti od Boga. U Singapuru postoji sloboda izbora, niko vam se “ne penje na glavu” , ne nameće svoje  – to je zakonom zabranjeno. Dakle, nema direktnog uticaja na ljude, ali kretanje društva u smeru matrijalnih ideala ne približava ljude Bogu. Činjenica je da u ovom užurbanom gradu svako mora da radi. Ljudima je teško da često dođu u crkvu. Naravno, Gospod šalje utehu, daje blagodat čak i za retke posete, a ljudi to osećaju i zajednica postepeno jača.

Podelite sa nama svoje utiske o Pravoslavnoj zajednice na Tajlandu 


Protojerej Dionisije Pozdnjejev (Hong Kong):  Stekao sam veoma pozitivan utisak o ovoj zajednici. Naravno, nalazimo se u teškom periodu kada se polaže kamen temeljac i stvara ambijent za budući misonarski rad. Otac Oleg je jedno vreme ovde bio jedini sveštenik i morao je uložiti ogroman trud  u radu sa vernicima, u rešavanju administrativnih i ekonomskih pitanja, za osnivanje crkava i zajednica. Mnogo je učinjeno i to će u budućnosti uticati na uspešno misionarenje. Veoma je važno prisustvo tajlandskog sveštenika, važno je da studenti sa Tajlanda i Laosa uče u bogoslovijama po Rusiji, ali to je tek početak. Prevodi su neophodni. Evo nešto je prevedeno na tajlandski jezik, ali još treba liturgijskih i katehističkih tekstova, koji bi bili dostupni vernicima. I ostaje samo da se poželi uspeh u koji ja iskreno verujem. Jer do sada je mnogo učinjeno; taj rad prevazilazi ljudske snage.

Sveštenik Aleksandar Trubač (Mongolija):  Naravno da sam stekao pozitivan utisak. Zaista, ovde se oseća neka tajna veza koja postoji u univerzalnoj Pravoslavnoj Crkvi. Osetio sam sličnost naše mongolske zajednice s Tajlandskom pravolsavnom zajednicom u mnogim stvarima. Tajlandska zajednica je uspešnije u propovedanju Pravoslavlja, jer postoji sveštenik Tajlanđanin. I mi pripremamo dva lokalna momaka da upišu bogosloviju – daće Bog da se to i ostvari sledeće godine. Osim toga interesantna je podudarnost imena: prvi tajlandski sveštenik dobio je ime Danijel na svom krštenju, a mi imamo prislužitelja, kojeg ćemo, nadam se, poslati na bogosloviju, tako da će on, uz Božju pomoć, postati prvi mongolski sveštenik. I on je na svom krštenju dobio ime Danijel. Očigledno, to nije slučajno, jer kod Boga nema slučajnosti. A mi ćemo pratiti stope tajlandkse parohije, i nadamo se, dovesti našeg pravoslavnog Mongola do rukopoloženja i daljeg služenja parohiji.

Sveštenik Aleksandar Dodenko (Singapur): Upoznao sam se sa Pravoslavnom tajlandksom parohijom pre dve godine i bilo mi je drago da vidim kako ovo živopisna, raznilika zajednica i njeni članovi harmonično koegzistiraju; ne samo Rusi već i Francuzi i Tajlanđani. To je veoma teško – trenutak konvertovanja Tajlanđana  u Pravoslavnu veru. To je tajna Božija; tajna je kako Gospod okreće srca ljudi prema Njemu. Takođe, težak je misionarski rad koji ovde, uz Božju pomoć, obavlja otac Oleg zajedno sa ocem Danijelom. Radosno je videti zastavu Crkve na tajlandskom tlu.

Jeromonah Joasaf  Tandibilang (Indonezija): Veoma sam srećan što sam ovde, osećam se kao u Rusiji. Ova zajednica ima mnogo toga zajedničkog sa Rusijom. Naravno, gde god Rusi živeli, ne moraju da išta menjaju.Tajlanđani će se ugledati na njih. Sviđa mi se što u Bangkoku mnogo Rusa prisustvuje bogosluženju. Nadam se da, ako u Džakarti budemo sagradili crkvu, imaćemo dosta parohijana Rusa, kao i ovde.

Kakva je budućnost Pravoslavlja u Aziji? 

Arhimandrit Oleg Čerpanin (Tajland):
Moramo da radimo bez obzira na perspektivu. Budućnost je u Božjim rukama. Možemo samo da se molimo Bogu da izraste seme koje smo mi trenutno posejali. Mi nemamo drugi način da osvojimo srca ljudi koji praktikuju različite religije do ljubavlju  - ljubavlju koja se manifestuje u punoti Boga, koji je žrtvovao Sebe za spasenje čovečanstva. Za Boga ništa nije nemoguće.

Protojerej Dionisije Pozdnjejev (Hong Kong): Mislim da postoji šansa da se svaka Pravoslavna crkva razvije, ali je neophodno da se uloži mnogo truda.   

Sveštenik Aleksandar Trubač (Mongolija): Mislim da postoje izgledi za budućnost, veliki izgledi. Kao u Mongoliji, i na Tajlandu postoje mnoge neiskorišćene mogućnosti koje bi vremenom trebalo iskoristiti. Glavni problemi koji stoje na tom putu isti su kao i u XIX veku. To su problemi finansiranja i dovođenja misionara iz Rusije. Ovo su stvarni problemi koje bi trebalo rešiti. A što se tiče prelaska Azijata u Pravoslavlje - imamo pred nama veličanstven primer Indonezije. Ovde, u Bangkoku, sreo sam se sa ocem Joasafom, koji je osnovao divnu parohiju u komplikovanom, nehrišćanskom okruženju. On ima već više od pedeset članova i nastavlja da misionari. Mislim da je naš susret u Bangkoku bio veoma bitan upravo zbog toga da bismo nešto naučili i razmenili iskustva. Indonežanski sabori su ohrabujući, ulivaju optimizam o budućem razvoju Pravoslavlja u Aziji. Ovo iskustvo je dragoceno za sve nas. Mislim, možda mi nećemo uspeti da preobratimo ljude u Pravoslavlje tako brzo, kao što to čine Protestanti, ali naš misionarski rad će se nastaviti.

Jeromonah Joasaf Tandibilang (Indonezija): Teško je govoriti  o celoj Aziji, ali Pravoslavlje je, mislim, velika milost za Indoneziju. Vidim da u drugim hrišćanskim denominacijama ne  postoji promena u životu čoveka, u ime Božije. Ali kada ljudi postanu Pravoslavni, oni se menjaju, postaju bolji i to svi vide. Dakle, teško je reći da su Pravoslavni drugačiji, jer mi ne gledamo toliko mnogo šta je ko rekao, već radije gledamo na onoga ko je počeo drugačije da živi. Ljudi kažu: Zašto usvajati drugu religiju, ako ona ne menja čovekov život? Hvala Bogu da Pravoslavna Crkva daje snagu čoveku da se menja na bolje; to je Božiji blagoslov za Indoneziju.

 Sveštenik Aleksandar Dondenko (Singapur): Verujem da postoje velike mogućnosti za razvoj, ali mnogo zavisi od ljudi – i od pastira i od parohijana. Čim počnemo se molimo, čim pripravimo naše srce da primi Božju milost, tada će i Bog dati ono što tražimo. Gospod nam daje mnogo, uprkos našoj nedostojnosti. Moramo da priđemo ovom poverenom nam zadatku veoma odgovorno. Pravoslavni hrišćani moraju da shvate da su misionari. Nije samo sveštenik misionar, već i svaki Pravoslavni hrišćanin. Ako je on svestan toga i živi po zapovestima postaje sasud milosti Božije. Ovo će postati najbolja propoved za naše susede, koji ne govore našim jezikom,  ne razumeju  bogosluženja, ali gledaju naš život. Ako oni vide iz naših dela da Bog postoji, onda će im to pomoći da pređu u Pravoslavlje.  Starosedeoci sada prelaze u Pravoslavlje jedan po jedan, ali ako uspemo da nađemo put do njihovog srca, moguće je da će oni u Pravoslavlje prelaziti masovno, kao što je na primer to bio slučaj u Japanu, gde je misionario Sveti Nikola. Ali naravno, za ovo je potreban podvig.
Priredio: Juri Maksimov

Prevela na engleski: Katarina Ilačinski

Prevod s engleskog prof. Bojana Popović
13 april 2011 god.

Izvor: http://orthodoxmissions.wordpress.com/2010/01/23/interview-russian-orthodoxy-in-asia-today/

Pročitano: 4980 puta