MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Više od 520 ljudi za poslednjih 20 godina  su bar jednom  kao dobrovoljci došli samo u jedno traumatološko odeljenje Prve Gradske bolnice. Ovakvu statistiku je iznela starateljica tog odeljenjaJelena Nikolajevna Gorelkina na sastanku dobrovoljaca više generacija,  koji je održan 27. marta  u hramu svetog carevića Dimitrija. 

Povod za sastanak bila je želja sestara patronažne službe Sveto-Dimitrijevskog sestrinstva da se susretnu sa 28 novih dobrovoljaca, koji pohađaju kurseve za negu. Da se sastanu i da razmene ne toliko iskustva, ili neke tehničke stvari (s njima će se dobrovoljci upoznati na vežbama), koliko da razmene ono što nadahnjuje, da se upoznaju, da se  druže. Nastava van auditorijuma se pretvorila u neformalno veče evociranja uspomena, podsećanja i  nadmetanja u najinteresntnijim pričama dobrovoljaca.
Predsednik Sinodalnog Odeljenja za dobročinstvo,  Episkop Smoljenski i Vjazemski Pantelejmon, skajpom se obratio dobrovoljcima i milosrdnim sestrama. Vladika je tom prilikom rekao da je svaki hrišćanin dobrovoljac, zato što on dobrovoljno ide za Bogom. Episkop Pantelejmon se zahvalio prisutnima zato što su svoje srce otvorili i Bogu i drugim ljudima:

 - „Reklo bi se da se vi time lišavate  sopstvene slobode, jer, pateći  i saosećajući sa drugima, vi lišavate sebe radosti.  A, ustvari, vi sebi pričinjavate pravu pravcatu radost, radost večnu, duhovnu“.  

Šta predstavlja ta radost, spoznali su mnogi dobrovoljci. Priče, koje su tada ispričali, najbolje ilustruju tu radost.

Olja, koja pomaže u jugo-zapadnom okrugu, u Moskvu je došla pre nekoliko godina. Tada je njen život bio samo posao i kuća. To joj je bilo jako dosadno. Kada bi s posla dolazila kući, ponekad nije imala snage ni ručak mužu da skuva. Jednom je Olja saznala za službu dobrovoljaca i  od tog trenutka više nema vremena za dosadu. Za to vreme je upoznala veliki broj ljudi sa najrazličitijim  sudbinama. Olja je u ovoj službi „pionir“, što znači da čoveku, kome je potrebna pomoć,  ide  prva kako  bi tačno, na licu mesta ustanovila što je baš njemu neophodno: - „Sada imam snage i da pomažem, a i  kod kuće da obrišem pod“, - ispriča ona svoju priču.

- „Sada imam snage i da pomažem, a i da kod kuće pod obrišem“,
- ovakve rezultate u službi dobrovoljaca je iznela Olga.

Genadij Maksimovič Utljakov ima 72 godine od kojih je već 5,5 godina dobrovoljac u Prvoj Gradskoj bolnici. Služenje bolesnicima mu je pomoglo da bolje shvati Bogosluženje. On je i ranije pokušavao da ide u crkvu, ali na službi nije mogao dugo da stoji, noge su ga bolele i ništa nije mogao da razume. Tek pre 5,5 godina došavši u hram carevića Dimitrija, on se seti da je on prevodilac, da zna dva strana jezika, a da crkvenoslovenski, jezik njegovih predaka ne može da  shvati.Tada Genadij kupi knjige koje detaljno govore o Bogosluženju, i poče da ih izučava: - „ Od trenutka kada  sam počeo da razumem Bogosluženje, ono mi proleti za pola sata. Noge se, naravno, malo umore, ali sada nije tako teško da stojim na službi kao ranije“.

Patronažna sestra Aleksandra Karlovič i dobrovoljac Genadij Utljakov

Učiti kako da pravilno pomažu bolesnicima, dobrovoljci mogu na specijalnim kursevima za negu.

Jelena Krimova, koja se obučava na tim  kursevima, priznaje da je uvek  želela da pere podove u bolnici, ali,  umesto toga ona radi kao novinar. Sada se stekla  mogućnost da ostvari svoju davnašnju želju i da nauči kako je najbolje negovati onoga koji je prikovan za postelju, za koga je dušek i posteljina ceo životni prostor. O vežbama, koje ima jednom sedmično, odnosno, svake nedelje, rekla je sledeće:

 - „Tek na ovim kursevima mi shvatamo da ništa ne znamo. Na kursevima su ljudi različitog uzrasta,  sposobnosti, iskustva, ali,  naši predavači se sa svima lepo ophode. Najvažnije je to što učimo. Na kursevima smo uplovili u atmosferu ljubavi i naš zadatak je da tu ljubav prenesemo bolesnicima“.

Tatjana Careva je već naučila osnove nege i upisala ozbiljnije patronažne kurseve.  Na ovim kursevima predavanja se održavaju  3 puta sedmično u večernjim satima i počinju u 18,oo časova. Tatjana je prošla prijemni ispit i čekajući početak predavanja, nije znala  kako na poslu da se dogovori da je puštaju sat vremena ranije. I, eto, dok je ona o tome razmišljala, telefonom je pozove šef  i saopšti: -  „Odlučili smo da vaš radni dan skratimo za jedan sat i od sada će se završavati  u 17,oo časova“. Tatjana se obradova što ni za što ne mora  da moli, tako da sada pohađa patronažni kurs.

Natalija Anisimova je dobrovoljac poslednje generacije, sada pohađa kurs, pomaže  inficiranima u Kliničkoj infektivnoj bolnici na Sokolinoj gori. Ona je ispričala interesantno i neobično iskustvo o čestitkama tih pacijenata. Osim tradicionalnih rođendanskih čestitki, za Poklade su napekli palačinke i častitli sve bolesnike po odeljenjima.

Šta znači kad zavoliš sve, svoje iskustvo prenela  je Julija Bišovec. Ona svake nedelje  ide da pomaže u bolnici. I jedne subote, vraćajući se kolima  sa svenoćnog bdenija iz bolničkog hrama, doživela je saobraćajnu nesreću. Tog momenta, kada su je izvukli iz kola, ona se osvestila i koliko je imala snage povikala je lekarima moleći ih da je vode u Prvu Gradsku bolnicu. Kako bi dobila nekog od poznatih ona nazove telefon hrama. I zato, kada su povređenu Juliju i mladog „džigita“, koji je kolima naleteo na nju, uneli u prijemno odeljenje, tu ih je već čekala milosrdna sestra Ljudočka. Julija je ležala na nosilima i bez obzira na to što ju je mnogo bolelo slomljeno rebro, što je imala jak potres mozga, ona je osećala da voli sve, čak i mladića, koji je bio uzrok saobraćajne nesreće. Odmah su u prijemno došli i dobrovoljci sa kojima je  radila već nekoliko nedelja za redom. Julija je osećala da je srećna kao nikada. Baš ova priča je zauzela prvo mesto u takmičenju ispovesti dobrovoljaca.

Patronažne sestre se raduju dolasku dobrovoljaca. Aleksandra Karlović je priznala da je u poslednjih  8 godina  malo posustala: - „Fizički se dobro održavam, ali moralno, ne“.  Ali, nedelja je za nju najradoniji dan  -  dobrovoljci su neophodna moralna podrška.
 

Irina Redko
 
Prevod s ruskog Tankosava Damjanović
12 april 2011 god.

Izvor: http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=1&s=78&id=14917