MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Autor: Protojerej Aleksandar Volohov, razgovarali Ana Kastarnova i Olga Iljina.

- Post je borba sa strastima. A šta da se radi kad čovek ne može da izadje na kraj sa narastajućom razdražljivošću?

- Jednom je prep. Amvrosije Optinski, kada mu se neka žena žalila da je postala razdražljiva, rekao da je svaka razdražljivost zbog gordosti. Zbog čega možeš da se razdražuješ na čoveka, zbog čega možeš da mu činiš zlo? Zbog toga što ga ne smatraš višim od sebe. Kada bi sebe smatrao gorim i ništavnijim, kako bi se mogao razdraživati na njega. Interesantno?

- Ponekad o tome ni ne razmišljaš, a prosto se nešto loše pojavljuje unutar tebe…

- Kada bi se pored Vas tog trenutka nalazio naprimer mitropolit Juvenalije, da li biste se razdraživali?

- Ne ako je to mitropolit …

- Zašto? Zato što je pored Vas neko na koga gledate odozdo naviše. Znači ako biste tako gledali na svakog čoveka nikada se ne biste razdraživali.

- A kako se naučiti da na svakog čoveka gledamo kao na mitropolita Juvenalija?

- Mi vidimo drugoga čoveka samo sa spoljašnje strane. Mi ne znamo šta on misli, ne znamo njegovo unutrašnje ustrojstvo. I u svakom čoveku možemo da pronadjemo posebne duševne osobine, koje ga u potpunosti opravdavaju … Možda je on veoma dobar ili prostosrdačan u dubini, možda je izneo dete iz kuće koja je gorela, možda mu je Gospod dao takav dar, da samo u svom srcu kaže: “Oprosti…” i biva mu oprošteno. Sve to je od nas sakriveno. A o sebi sve znamo! I kako da se opravdamo? Znamo sve svoje potajne želje, postupke, krive poglede, sve crve, koji su u nama. Kada razmišljamo o sebi – kakva je to tajna, kakvo spasenje, kakav oproštaj?!! I tada počinješ prema drugom da se odnosiš s mnogo većim uvažavanjem i strahom, zbog toga što je on za tebe tajna, a ti si – otvorena knjiga. Smatraj da je sve što se dešava unutar tebe otkriveno za sve oko tebe …

- To je strašno!

- Strašno. Ali ti to sve znaš! A drugi je za tebe – tajna. I ta tajna može da bude mitropolit Juvenalije, Musorgski, Mocart, - ko god hoćeš. A sa tobom je sve jasno. I čini mi se da je to pravilna postavka. Tada počinješ prema sebi da se odnosiš jednostavnije, a prema drugom – složenije. I teško da ćeš se onda razdraživati na čoveka zbog ovoga ili onoga.

- Oče Aleksandre, a kako se naučiti da ceniš ono što imaš, ono što ti je dato, i da ne preživljavaš zbog toga šta bi moglo biti? Evo naprimer radiš kao menadzer, a želiš da budeš direktor firme. A kao menadzer bi imao zadovoljstvo od onoga što imaš trenutno: od porodice, dece, - i ne bi se trudio da napreduješ dalje.

- Zašto? Može se i napredovati.



- A ako ti to ne donosi nikakvu duhovnu korist?

- Tada nemoj to da radiš ako ti ne donosi nikakvu duhovnu korist. Nema čoveka koji ne oseća svoju duhovnu korist. Za šta se boriš? Šta ti je potrebno? Čini mi se da ako se tri puta zapitaš “zašto?”, možeš da shvatiš smisao toga što želiš. Da li ti je potreban novac? Ili slava?

Evo zamislite šta su govorili Apostolu Petru, kada je on pošao za Hristom: “Šta ti je? Gde ideš? Ti si sve ostavio!”. On je imao porodicu, taštu. I šta je trebalo da mu se kaže? “Vrati se”? “Dodji u sinagogu”?

Mi smo stidljivi. Gospod sve tako uredjuje da čak i u fatalnoj greški možemo da nadjemo korisnu stvar. Nema ničeg beznadežnog. Zbog čega govoriti čoveku: “Zaustavi se!”? On će sam to spoznati – neka se bori … Ali mi to tako medjusobno razgovaramo …

Volim priču o jednom sada već veoma starom svešteniku. On je učio u seminariji, i trebalo je da odluči da li će da se ženi ili da se monaši. Želeo je da ode u monahe, a duhovnik mu je rekao da ode kod iskusnih staraca. Otišao je kod njih i jedni su mu rekli jedno a drugi – drugo. Vratio se kod duhovnika i on mu je rekao da se oženi. Oženio se i kroz 20 godina duhovnik mu je došao u goste na nekoliko dana. Došao je, ostao nekoliko dana, i odlazeći rekao: “Znaš da sam pogrešio, nije trebalo da se ženiš”. A sveštenik mi je rekao: “Da verovatno je on pogrešio. Ali moj život je već prošao. I ja sam srećan. Srećan sam zbog dece, srećan sam u svojoj službi, i u svom trpljenju…”

- Oče Aleksandre, na kraju našeg razgovora recite nam nešto o spasenju duše.

- Za spasenje duše treba kazati svima i sebi takodje: ne boj se! Treba se bojati Boga, a ne treba se bojati živeti. Sve može biti, i strašno može da bude. Ali se ne treba bojati, treba živeti radosno i sa apetitom!