MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ARHIEPISKOP VASILIJE (KRIVOŠEIN): OFICIR, MONAH, BOGOSLOV



Prema učenju prepodobnog Makarija Egipatskog, hrišćanin je – tajanstveno jedinstvo gornjeg i donjeg sveta. Naziv nove knjige „Pisma o gornjem i donjem“ Arhiepiskopa Vasilija Krivošeina u potpunosti odgovara i gornjem svetu i donjem podnebesnom putu, Božijem svetu, gde se skoro četvrt veka, na Svetoj Gori Aton, podvizavao običan monah Vasilije (Krivošein). Ništa nije predskazivalo Peterburžcu, studentu istorijskog fakulteta u svetu Vsevolodu Aleksandroviču Krivošeinu, četvrtom sinu ministra u vreme cara Nikolaja II, da će se naći na Svetoj Gori, i postati autor svetski poznatih svetootačkih i teoloških radova (o pr.Siemonu Novom Bogoslovu, sv Grigoriju Palami, o molitvi i mnogih drugih). I više od toga, kada je Vsevolod 1919. godine stupio u Belu vojsku u Drozdovcama, razmišljao je o vojnoj karijeripo primeru svoje braće – Vasilija, Olega, Igora i Kirila. Nije bio nešto posebno religiozan, ali je ceo gradjanski rat nosio ikonici svete Varvare, koja ga je sačuvala od metka i rasvetlila buduću gornju Svetogorsku svetlost. Upravo je Sveta Gora, na koju je otišao kao poklonik 1925.godine i ostao kao poslušnik, učinila vladiku Vasilija takvim kakav je bio: smiren monah, koji vodi skroman život, a pritom čuva slobodu misli i reči. Čovek duboke erudicije, poliglota, bez obzira na sve teškoće s kojima je morao da se suoči u Crkvi, i upravo su istina i ljubav primorale vladiku Vasilija da ceo život ostane veran Moskovskoj Patrijaršiji.

Kao svaki stariji čovek, a tim pre monah, spremao se za smrt i unapred je napisao zaveštanje. U njemu podrobno opisuje kako želi da raspodeli svoju skromnu monašku imovinu, i glavno bogatstvo – biblioteku – od 1500 tomova, koju je zaveštao Lenjingradskoj duhovnoj akademiji. A to „Zaveštanje“ počinje rečima: „Ja dole potpisani Vasilije Krivošein, arhiepiskop Briselski i Belgijski, Pravoslavne Ruske Crkve u Belgiji, Moskovske Patrijaršije, belgijski gradjanin, pri zdravom razumu objavljujem svoje zaveštanje, da posle mog upokojenja i arhijerejskog opela moje telo treba da bude sahranjeno u grobnici 582/50 kupljenom na moje ime na briselskom groblju Iksel“. 

Toj želji nije bilo sudjeno da se ostvari, jer je donji podnebesni put bio prokrčen za Vladiku…opelo mu je odsluženo u crkvi u kojoj je kršten i upokojio se u gradu na Nevi, u kome je rodjen. 12.septembra 1985.godine pozvan je da služi Božanstvenu Liturgiju na praznik svetog Blagovernog kneza Aleksandra Nevskog u Spaso-Preobraženjskoj crkvi. Upravo tu mu je pre tačno 85 godina odslužena Tajna Svetog Krštenja. Posle Liturgije mu je pozlilo i već 24.septembra 1985. godine na Serafimovskom groblju njegovo telo je bilo predato zemlji. Iz razgovora dve starice na groblju: „Koga sahranjuju?“ – „Svetog čoveka koji je živeo u inostranstvu. Zbog te svetosti Bog ga je i doveo u Otadzbinu da tu umre“.

Za Vladiku Vasilija je bila prava sreća da poslednje godine svog života još jednom bude na Svetoj Gori. Arhimandrit Serafim (Tomin), koji je tada bio namesnik u našem, ruskom Pantelejmonovom manastiru, pričao je o poslednjoj Vladikinoj poseti: „Kod mene u manastiru kako kažu nema kraja. Od jutra do mraka nešto žurim. A vladika Vasilije je tokom svih dana išao za mnom i, znate, molio me da ga ispovedam. Ja sam se čak čudio tome kako ja da ispovedam vladiku?“. On je bio srećan jer je posetio Svetu Goru gde je proveo četvrt veka i sve je molio arhimandrita Serafima: „Ispovedi me još jednom, ispovedi me još jednom…molim te“. On kao da je znao da su tu više neće vratiti, i zbog zoga je želeo da se očisti od svega što se nakupilo na njegovoj duši tokom godina života van Svete Gore, kao da je želeo sa sebe da skine neku prljavštinu. I to je tako karakteristično za istinskog monaha. Takodje je bio neizmerno srećan kada je dok je bio na Svetoj Gori došla prva grupa monaha iz ruske Crkve. Vladika je svetleo, radovao se i sve je ponavljao: „Ah, kako su dobri, dobri monasi došli!“. Brinuo je za svoj manastir, da postepeno oživljava, i da nove monaške snage ne dozvole da se manastir ugasi. Malo je pričao o godinama provedenim na Svetoj Gori, ali evo nekih interesantnih sećanja: „Sećam se kada sam tek stigao na Svetu Goru, tamo je bilo posebnih staraca. Treba znati da su monasi na Svetoj Gori veoma zatvoreni. Kako je rečeno u žitiju Marije Egipatske da je svedok njihovog života bio Sam Bog, tako i na Sveotj Gori: svako živi svojim unutrašnjim životom.  Takav je bio i otac Siluan. Niko od monaha nije znao kakav je to podvižnik. On je radio svoj posao i uvek je ćutao. Ceo njegov život je obeležen pečatom svetosti, koja se pokazivala u njegovom dubokom smirenju i ljubavi prema ljudima. To je bio jedini čovek od svih koje sam poznavao koji nikada nije osudjivao svoga bližnjeg. Na Svetoj Gori niko nikada ne deli svoj unutrašnji život sa nekim drugim. To je karakteristično za monahe-pustinjake“.

Mnoge je zadivljavalo Vladikino istinsko monaško nesticanje. O tome u svojim sećanjima piše i mitropoli Antonije (Blum). Posle njegovog upokojenja, našoj porodici su predali njegove stvari, i mi smo bili potreseni tim iznošenim i zaštopanim košuljama, - on očigledno ništa za sebe nije uzimao, već mu je neko ušivao stare stvari, - za njega nikada nisu postojale materijalne vrednosti, on je u životu bio ono što se zove „nepraktičan čovek“, loše se razumeo u domaćinstvo, a prema novcu je bio potpuno ravnodušan. Jedino što je skupljao i čuvao, bila je njegova biblioteka i nosio se jednom mišlju: da uspe da kaže, da napiše, da pomogne ljudima, ništa nije uzimao za sebe, već se trudio da sve radi samo za dobrobit Crkve.

Posle 1989.godine često smo boravili u Rusiji. S radošću smo primećivali da Arhiepiskopov rad ne tapka u mestu: bogoslovski radovi, sećanja, pisma postali su poznati širom Rusije i van njenih granica. Svaki put bismo posećivali njegov grob na Serafimovskom groblju i jednom kad smo došli bili smo poraženi brigom o grobu; od živih belih cvetova napravljen je krst, ograda je bila brižljivo uredjena, a kandilo gorelo…Bila je nedjelja. Odstojali smo službu, vratili se na grob, okružio nas je narod, neko je celivao krst, palili su sveće, a mladi sveštenik je predložio da se odsluži parastos, a neko iz mase je rekao: „Evo ide Lidija Semjonovna Nazaretskaja. Ona se brine o grobu!“. Prišla nam je i osmehnula se već žena u godinama, srednjeg rasta sa crnom kapom: „Eto došli ste, a ja sam sve pokušavala da pronadjem vašu adresu, sve sam pitala da li je neko zna, i želela sam da vam pišem u Pariz i objasnim vam zbog čega sam se tako vezala za Vladiku. Jer sam živa samo zahvaljujući njegovim molitvama…“. I potom je ispričala svoju priču. Imala je prvu ljubav, mladića, koji je poginuo tokom prvih meseci rata kada mu je bilo 18 godina. Za njegovu smrt nije saznal odmah, već posle nekoliko godina kada je rat već bio završen. Mladić je bio veoma pobožan i dugo godina ga je sanjala i u snu ju je sve molio da se moli za njegovu dušu. Nije imao rodjaka, ostala mu je samo jedina nevesta Lidija Semjonovna, koja je nastavila da zakazuje parastose za njega. I jednom ga je sanjala kako sija, radostan i zamolio ju je da otputuje na to mesto gde je poginuo, da uzme zemlju odatle i da je stavi pod krst na koji će joj ukazati sveštenik. Lidija Semjonovna je bila parohijanka crkve na Serafimovskom groblju. Razgovarala je sa nastojateljem crkve i on joj je ukazao na grob Vladike Vasilija (Krivošeina). „On je takodje nekada bio vojnik i pored toga veliki molitvenik. Tu stavite zemlju“. Od tog trenutka za Lidiju Semjonovnu je grob i ličnost Vladike zadobio posebno značenje. Saznala je sve o njemu, pročitala je sve njegove knjige, i počela je revnosno da brine o grobu. Tako se nastavila naša prepiska i Lidija Semjonovna je postala nama blizak čovek tokom dugog niza godina, skoro do njene smrti u septembru 2008.

Ali desilo se čudo! I višnji svet koji je dospevao od Vladike priveo je k njegovom grobu drugu ženu, koja isto tako brine o grobu, čita njegove radove, piše nam pisma…i priča o monahu sa Svete Gore, kao o bliskom i rodjenom čoveku, koji joj neprekidno pruža toplinu.

Prevod s ruskog dr Radmila Maksimović
8 mart 2011 god.

Izvor: http://www.pravmir.ru/arxiepiskop-vasilij-krivoshein/
 

Pročitano: 2609 puta