MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MISIJA U ZATVORU: NOVA ETAPA



Dana 22. februara u Patrijaršijskoj rezidenciji u Moskvi potpisana je saglasnost o saradnji između Ruske pravoslavne crkve i Federalne službe za izvršenje kazni u Rusiji (FSIN). Kako potpisana saglasnost utiče na razvoj misije u zatvoru? Na pitanja o služenju Crkve na mestima na kojima su ljudi lišeni slobode odgovara monahinja Jovana (Smirnova), zamenik načelnika misije u zatvoru Ivanovske eparhije


- Usvojena saglasnost bezuslovno označava novu etapu u međusobnom odnosu između FSIN i Crkve.

- Opšte nastrojenje i intonacija prethodne saglasnosti su bili drugačiji. Pre 20 godina u kolonijama su nas prosto trpeli i nije bilo reči ni o kakvoj saradnji. Sada nam to dozvoljavaju – i slava Bogu. Kada nas nisu puštali tražili su neke zaobilazne puteve, ponekad su bili lukavi, a ponekad su se izvlačili na narušavanje (priznajem da je bilo i toga), češće su pokušavali da izgrade lične odnose sa načelnicima kolonije, saradnicima odeljenja za vaspitanje, odeljenja za bezbednost – a dešavalo se i mnogo toga drugog.

Dešavalo se da su naši sveštenici satima stajali na mrazu pred vratima, da bi ušli u zonu, skrivali na grudima Darove, nisu znali kako da sačuvaju oltar od iznenadnih „naleta“ OMONA… Ne kažem da su sada svi ti problemi rešeni, ali to da se u saglasnosti prvenstveno govori o saradnicima, o njihovom duhovnom stanju – to je ozbiljni napredak.

Naša misija u zatvoru to smatra najvažnijim: ne ulazak sveštenstva u zatvor, ne pitanja duhovnog obrazovanja osuđenika i njihove resocijalizacije, već pažnja koja će se posvećivati saradnicima (štaviše, inicijativa duhovnog prosvećivanja saradnika pripada kako Ruskoj pravoslavnoj crkvi, tako i FSIN).

- Kako u stvarnosti protiče izgradnja crkava i kapela u zatvoru? Kako će se rešavati pitanje finansiranja?

- Što se tiče izgradnje crkava u zatvorima, sve će se očigledno rešavati na samom mestu: postoji aktivni, preduzimljivi, zainteresovan načelnik teritorijalnog UFSIN, kolonije, naći će se sveštenik-podvižnik, trenutno nadležni episkop, koji će pronaći sredstva i mogućnosti – crkvu će graditi eparhija. Kod nas u eparhiji su crkve gradili i sami sveštenici, i mirjani, i monahinje – saradnice naše misije u zatvoru.

Ove godine je načelnik regionalnog UFSIN obećao početak izgradnje crkava u dve kolonije: koloniji-naselju u selu Šilekša u Kinešemskom regionu i u ženskoj koloniji broj 3 u gradu Kinešma. Naša misija je počela da gradi crkvu u muškoj koloniji strogog režima u selu Talica u Južskom regionu. Monahinja Fotinija (Abadajeva), koja je pre par godina završila izgradnju crkve u muškoj koloniji strogog režima broj 5 u gradu Kohmi, gradiće novu crkvu. Šta znači graditi? Skupljati sredstva, tražiti građevinski materijal, organizovati osuđenike, nadgledati izgradnju – sve kao i obično.

- U novoj saglasnosti je rečeno da će FSIN ostaviti mogućnost zatvorenicima da dobiju duhovno obrazovanje. Da li već sad postoje takvi primeri?

- Osuđenici odavno pričaju o duhovnom obrazovanju, pitali su da li je moguće vanredno upisati seminar na pravoslavnom fakultetu, ali to su bili pojedinci. Više zainteresovanih je bilo kada smo objavili vest o otvaranju vanrednih kurseva „Osnove pravoslavne vere“ – u svakoj koloniji su na kurs polazili stotine ljudi, ali su se „uz put“ mnogi izgubili: učenje se pokazalo dovoljno složenim, zahteva se disciplina, revnost, umešnost rada sa knjigama, a većina zatvorenika nema te navike.

Znam da su stvari sa obučavanjem bolje u drugim eparhijama. Znači, to je naša krivica – nismo znali pravilno da organizujemo i zainteresujemo ljude.


- Bogosluženja u zoni se, kako shvatamo, služe i za zatvorenike i za stražare. Da li to doprinosi poboljšanju odnosa (s obzirom na to da je u subkulturi osuđenika „zapalo“ to da neformalno kontaktiraju sa administracijom)?
 
- S tim „zapalo“ se aktivno borimo. Nedavno smo se opet suočili sa takvom situacijom. Arhijerejska služba u zoni. Mi – saradnici misije u zatvoru, došli smo u crkvu ranije i vidimo – nema nikoga od osuđenika. Šta je to? Gde su svi? Pokazalo se da je neki „dobronamernik“ prošao po redovima i rekao: „U crkvu nemojte da idete jer će doći više stotina saradnika“. Naše monahinje su se rastrčale po redovima, i počele da razgovaraju s decom i da im objašnjavaju. Slava Bogu, naše molitve su uslišene i osuđenici su se vratili u crkvu.

Odnosi između zatvorenika i saradnika su uvek različiti. Nedavno su iz jedne kolonije u UFSIN prebacili zamenika načelnika za bezbednost. Reklo bi se saradnik, i još iz odeđenja za bezbednost, tako da bi svi trebalo da odahnu, ali su se deca uskomešala, zbog toga što je saradnik – „istinski čovek koji može sve da razume“.

Pitanje resocijalizacije osuđenika je bolno. U nekim regionima se nalaze centri, naselja, farme za bivše zatvorenike, takvi centri postoje i u nekim eparhijama, ali njih ima veoma malo. U našem regionu postoji socijalni centar za lica BOMŽ i one koji su izašli na slobodu, ali oni tamo mogu samo da noćevaju, i to ne više od mesec dana. Bivše zatvorenike primaju manastiri i parohije, pa tako i naš manastir, ali mi možemo da im pružimo koji ne može svako da izdrži, jer većina njih ne teži monaškom životu i želeli bi da oforme porodicu, da se zaposle, a to mi ne možemo da im pomognemo. Mi smo se kao saradnici Društvenog saveta pri UFSIN za Ivanovsku oblast obraćali gradskoj administraciji sa molbom da se u Ivanovu izgradi centar za rehabilitaciju za bivše zatvorenike, ali smo bili odbijeni jer se to pitanje ne može rešiti bez odluke državnih centara.
 
- Zida se „zgrada za sveštenike koji služe u zatvoru“. Kako će se to odvijati?

- Obuka sveštenika koji služe u zatvoru je potrebna, i to se već dešava. Naprimer, kod nas u Ivanovo-Voznesenjskoj i Kinešemskoj seminariji čitaju kurs „Osnove služenja u zatvoru“, ali nisam uverena da svako (sveštenik, jeromonah – prim.prev.) ko odsluša taj kurs može da služi u zatvoru. Služenje u zatvoru je priziv. Ako se u koloniju ulazi sa štapom, samo zbog toga što je tamo upućen, osuđenici to odmah primete i ne stvore se dobri odnosi. Uopšteno govoreći, nije sve tako jednostavno sa sveštenstvom koje služi u zatvoru. Redak je sveštenik koji može da služi samo u zatvoru, da iz dana u dan odlazi samo u koloniju i da više nikog i ništa ne vidi, a to podrazumeva režim rada u zatvoru.

Većini je jednostavnije da budu i na parohiji, i u koloniji. Iako, ima raznih sveštenika. Ima jedan protojerej koji već nekoliko godina dolazi u koloniju, i stalno govori: „Samo nemojte da mi oduzmete službu u zatvoru. Za mene je to odmor. Dođem, popijem čaj s decom, i ona mi ispričaju svoje probleme“. U njegovoj parohiji su same starice i nema s kim da porazgovara.
 

- Da li treba da uslede i analogne saglasnosti sa drugim veroispovestima?

- Znam da muslimani imaju svoje molitvene prostorije, u koje odlazi 5-6 ljudi. Verovatno će se to nekako rešiti sa tradicionalnim veroispovestima, ali će biti složeno i problematično sa jehovistima, pentakostolcima i drugim sektama, jer iskustvo pokazuje da one smućuju um i dušu osuđenika. Zar su u koloniji potrebni dodatni problemi?

- S kojim kategorijama osudjenika je lakše raditi?

- Lakše je raditi u muškim kolonijama – tamo gde je strožiji režim, gde nisu oni zatvorenici koji su tu prvi put, već recidivisti. Oni koji su dospeli u koloniju prvi put su manje disciplinovani, teže ulaze u pravoslavnu zajednicu, a odrasli već imaju iskustvo starosedelaca pa se tako i lakše menjaju ozbiljnije se odnose i prema sebi i prema veri. Obično su u kolonijama sa strogim režimom dobre pravoslavne zajednice, deca se mole, trude se da poštuju zapovesti i čak poste.

U ženskim kolonijama više plaču, ali se manje mole, i kada izađu na slobodu žene ređe dolaze kod nas u crkvu da zahvale i da prosto porazgovaraju i da se posavetuju. A muškarci dolaze.

- Treba li postavljati pitanje da li propoved deluje na one koji nosu ocrkovljeni i ne ocrkovljavaju se, to jest „da li umekšava zla srca“? Kako se prima dobrotvorna pomoć? Da li se dešava da pod vidom toga donose nešto što je zabranjeno?

- Mi se trudimo da razgovaramo sa svima – i sa članovima pravoslavne zajednice i sa onima koji joj ne pripadaju (a njih je većina), prolazimo po ćelijama, učestvujemo u zajedničkim merama koje se preduzimaju u koloniji, trudimo se da zainteresujemo osuđenike za građevinski rad. Ne može svako od njih odmah da primi reč Božiju, važno je da nas vide, sveštenike i monahinje, da se nad kolonijom čuje zvuk zvona, zbog čega u litiji za Vaskrs učestvuju skoro svi osuđenici.

A pomoć, naravno, očekuju. Mi ne nosimo ništa zabranjeno, a i zbog čega bi? Da zbog toga lako izgubimo poverenje saradnika, a njegovo ponovno uspostavljanje bi bilo veoma komplikovano. Radimo samo u zakonskim okvirima. Čestitamo deci praznike, poklanjamo im čaj, konfete, koverte, knjige, lekove, naočare – to je dovoljno.

 
Prevod s ruskog: dr Radmila Maksimović
26. februar 2011.

Izvor: http://www.pravmir.ru/tyuremnaya-missiya-novyj-etap/

Pročitano: 4350 puta