MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SPECIJALAN IZVEŠTAJ O TAJANSTVENOSTI RUSKE DUŠE



Neophodnost verovanja je ključna osobina ruske duše

RussiaProfile.org, internet izdanje koje sadrži detaljne vesti iz sveta ruske politike, ekonomije i kulture, objavio je neobičan „Specijalan izveštaj o tajanstvenosti ruske duše“. Petnaest članaka koji se bave ovom 150 godina dugom koncepcijom, predstavili su ruski i inostrani autori sa savremene tačke gledišta. Sledeći tekst je deo iz ove kolekcije.

Jednog junskog popodneva čekali smo sat vremena u redu da bismo stigli do najveće svetinje u ruskoj prestonici – do moštiju Blažene Matrone Moskovske, koja se nalazi u Pokrovskom ženskom manastiru, u istočno-centralnom delu Moskve. Vikendom i praznicima čekanje u redu se može odužiti i po nekoliko sati.

„Svi dolazite k meni i razgovarajte sa mnom kao da sam živa; govorite mi o vašim nevoljama, i ja ću vas videti i čuti i pomagaću vam“,  napisano je zlatnim slovima iznad srebrnog, neobaroknog kivota, koji se nalazi u samoj crkvi. Ovde leži telo nepismene, prozorljive Matrone Nikonove, koja je bila rođena bez očiju 1881.  u porodici tulskih seljaka. Počela je da čini čuda još kao devojčica. Od svoje 16. godine imala je paralizovanu jednu nogu, a od 1925. do svoje smrti 1952. išla je Moskvom od kuće do kuće, pričajući ljudima u parabolama, povremeno ih lečeći i pomažući im da pronađu supružnike, da izbegnu zatvor, odbrane svoje doktorske disertacije.

Godine 1988, kada su hodočašća na njen grob postala sve učestalija i kada su počele da se objavljuju knjige o njenim čudima, crkvene vlasti ekshumirale su njeno telo. Sledeće godine, Blaženu Matronu je, ubrzanim procesom, kanonizovao  Patrijarh Aleksej II, uprkos malodušnim gunđanjima crkvenih intelektualaca, dok su dubiozne episode tajanstvenog izbačene iz njene zvanične hagiografije.

Hiljade ljudi dolazi da joj se pokloni svakoga dana; većina njih nosi sveže bukete cveća, kako se veruje da je Matrona molila. Dovoljno je samo pogledati na kolonu ljudi i shvatiti da mnogi od prisutnih ne odlaze redovno u crkvu. Oko četiri petine prisutnih su žene od kojih većina nosi pantalone i neadekvatne marame. Ljudi se krste, celivaju kivot i dobijaju nešto isitnjenog cveća,  da ponesu sa sobom. Zašto?  „Stavite ispod Vašeg jastuka i izlečićete nesanicu“, usledio bi odgovor.

Religioznost, koja se smatra suštinskim elementom duše, živa je i zdrava kod Rusa. Ona je u značajnom stepenu oblikovana od strane Pravoslavne Crkve, ali ne samo Crkve - ruske nepravoslavne  i nehrišćanske religije, različiti  fenomeni Novog doba, očevidni ateizam i ostaci paganstva svuda su rasprostranjeni. „Rusija nije znala ni za reformaciju niti za kontrareformaciju sa svim njenim značenjima i simboličkim govorima, kao ni za iskorenjivanje srednjovekovnog idolopoklonstva“, piše poznati ruski mislilac Georgije Fedotov u svom klasičnom delu „Ruski religijski um“ iz 1946. „Ruski seljak, čak i u XIX veku, živeo je kao u srednjem veku. Mnogi inostrani pisci rekli su da je ovo najreligiozniji narod u Evropi. Ali, u suštini, radi se  o različitim stepenima zrelosti pre nego o suštinskoj osobenosti duha i kulture. Isti istorijski faktori očuvali su religijsku svest ruskog naroda u doba racionalizma, ne dotičući se paganskih običaja, kultova, pa čak ni paganskih pogleda na svet unutar Crkve i van nje.“

U XX veku, kobna revolucije dovela je do kratkotrajnog religijskog preporoda, natopljenog krvlju mučenika, kao što je bilo  u prvim vekovima Hrišćanstva. Religijska misao je cvetala u krugovima političkih emigranata. Ali masovno iskorenjavanje crkvenih organizacija i obrazovnog sistema, kao i ubrzana, prinudna urbanizacija, doveli su do daljeg održavanja ove srednjovekovne mešavine Hrišćanstva i paganstva – do situacije koju je posebno teško ispraviti u postmodernom dobu sa svim njegovim pluralističkim i sinkretističkim, nepotpunim sistemima vrednosti. Iskaz Nikolaja Leskova, pisca XIX veka, da je „Rusija bila krštena, ali ne i prosvetljena“, i dalje se citira u crkvenim krugovima, a predstavlja stanje masovne religioznosti, uprkos evidentnom napretku u razvoju verskog obrazovanja, društvenim dostignućima i pojavom značajnog broja aktivnih mirjana iz različitih slojeva društva u poslednjih 20 godina verske slobode.

U novinarstvu je postala opšte poznata misao da je religija „popunila vakuum“ koji je za sobom ostavila komunistička ideologija. Ali prateći ruske verske mislioce iz prve polovine XX veka, kao što je Nikolaj Berđajev ili Sergej Bulgakov, podjednako se može tvrditi da je komunizam pustio korene u Rusiji kao rezultat ruske religiozne težnje za apsolutnim, za Carstvom Nebeskim, koje je tako uzaludno pokušavano da se izgradi na zemlji. Sa crvenim barjacima u koloni, kojima su bile ispraćene Lenjinove „mošti“ i „crvenim uglom“ u svakoj školi, kancelariji i fabrici, Sovjetski Savez je završio kao jedna od najritualnijih država u svetu. „Sovjetski narod živeo je u kulturi verskih obrazaca“, izjavio je u jednom intervjuu savremeni teolog i socijalni filozof Aleksandar Kirležev.
Šira Crkva

Česte ankete pokazuju veliki jaz, formiran između 60 do 80 odsto Rusa koji sebe identifikuju sa Pravoslavnom Crkvom i malog broja onih koji se zaista trude da žive hrišćanskim životom, onako kako je to propisala Pravoslavna Crkva. Postoje neka mesta, kao što je Pokrovski manastir, u kojima se možemo sresti sa ovom „širom Crkvom“, koju čini od oko 60 do 80 odsto ruskog stanovništva, a možda i više. „Ja sam musliman, ali ovde dolazim svake nedelje“, rekao nam je 31-godišnji Ravil Subhangulov, koji je sedeo na klupi u manastirskom dvorištu. „Ja ne idem ni u jednu drugu crkvu, jer bi to bio greh za mene kao muslimana.“ Ravil nam je ispričao da deset godina on i njegova žena, hrišćanka, nisu mogli da imaju dece, a ni doktori nisu mogli pomoći. Prošlog avgusta, bračni par je došao u Pokrovski manastir, pošto su od kolega čuli da Blažena Matrona pomaže u takvim problemima. Čekali su 12 sati u redu.

„Ono što smo toliko željno iščekivali desilo se u novembru“, rekao nam je Ravil. Sada, on kupuje i deli ikone Blažene Matrone rođacima i prijateljima. „Radim u Lubjanki“, rekao nam je, misleći na sedište Federalne službe bezbednosti. „Posle svih košmara na poslu, dođem ovde, sednem, moja duša se odmori, i ja odlazim sa suzama u očima“.

Reproduktivno zdravlje je jedan od glavnih problema koje ljude dovodi Blaženoj Matroni. Angelina Zvereva, koja je po profesiji hirurg, kaže da je prvi put došla Blaženoj Matroni nakon što joj je prijateljica bila izlečena od ponovljenih spontanih pobačaja. „Ljudi ne mogu da žive bez vere“, rekla je Zvereva. „Ljudi veruju – neki u političku partiju, drugi u Boga.“

Sredovečna žena obučena u dugu suknju i povezana elegantnom maramom, pila je čaj u malom restoranu koji se nalazi van zidina manastira sa Anom Suloevom. Ana se bavi nekretninama. Niska je rastom, obučena u farmerke, nalakiranih noktiju. Suloeva nam kaže da dolazi ovamo svakog meseca u poslednje četiri godine. „Ljudi dolaze kod Matrone kada se nađu u bezizlaznom stanju, kada nemaju više gde da odu, kada više nemaju vere u svoje sopstvene snage“. Kada  je Ana poslednji put primila Sveto Pričešće, koje je srž pravoslavnog hrišćanskog verovanja i prakse? „Nikada“, odgovara nam. „Znate, nije dovoljno samo da dođete ovamo, potrebno je da odlazite na bogosluženja, da idete na ispovest, da se pričešćujete”, kaže joj Zvereva. „Znam, ali ja nisam dobra u tome“, odgovara Ana.

Šest  motiva

U svom tekstu „Zašto ljudi idu u crkvu“, koji je objavljen 2004. godine, socijalni filozof Aleksandar Morozov izdvojio je šest motiva. Jedna grupa koju on opisuje vođena je u crkvu motivom „lojalnosti“. Vladini zvaničnici odlaze u crkvu baš kao što odlaze na koncerte Lučijana Pavarotija, jer je to pokazatelj njihove odanosti sistemu. Ovi ljudi ne baziraju svoje poglede na svet u odnosu na Crkvu, ali pokazuju, kroz Crkvu, svoj „korporativni identitet“, kao što je to bio slučaj pre revolucije u Rusiji. Drugi motiv je „društveni“. Parohijani, uglavnom žene, zajedno „piju čaj“, kao što je to nekada bilo tokom radnog vremena, u doba Sovjetskog Saveza. Trećoj grupi pripadaju oni kojima je „pripadnost dugoj istorijskoj tradiciji“ od  centralnog značaja. Ovi ljudi, uglavnom muškarci, naklonjeni su da se intelektualno više bave dokrtinama i istorijskim pitanjima, i većina ruskih verujućih nacionalista pripada ovoj grupi. Tu je i „jezgro Crkve“ – oni kojima je „spasenje i sticanje Svetoga Duha jedini cilj“. Na kraju, postoje i oni koji „rade u Crkvi“.

Jedna od najvećih grupa je ona koju su čuda privela Crkvi. „Posle dugog perioda ateizma, kada je sve čudesno bilo isključeno iz života ljudi, i moglo biti ispoljeno samo u vidu pojava NLO-a, došlo je vreme kada se otvorila mogućnost za legitimno postojanje druge realnosti“, piše Morazov. „Hiljade ljudi posećuje sveta mesta, mošti isceljuju bolesne, ikone plaču, a svedočanstva o čudima se umnožavaju. Postoji ogroman broj ljudi koji učestvuju u crkvenom životu samo zato što su im se čuda dogodila u jednom ili drugom obliku: ili su sami bili svedoci čuda, ili su čuli o njima, ili ih nikada nisu doživeli ali očekuju da ih vide.“ Morazov opisuje ovu grupu kao „problematičnu“, jer genijalno religijsko iskustvo ovde koegzistira sa „nepouzdanim izobličenjima religioznosti“ – falsifikatima, mentalnim oboljenjima i ideološkim spekulacijama.

Većina stručnjaka se slaže da su potraga za čudima i pobožno poštovanje svetih objekata i mesta dve osnovne karakteristike ruske religioznosti. Kirležev je govorio o „religijskom materijalizmu“, kao jednom od osnovnih karakteristika pravoslavne religioznosti – sa svim svojim osobenostima: svetom vodom, uljem, kandilom, svećama i peskom iz svetiteljskih grobnica. Protojerej Maksim Kozlov, profesor Moskovske duhovne akademije i  rektor kapele Sv. Tatjane  pri Moskovskom univerzitetu, vidi „sujeverje“ kao negativnu stranu snage odnosno sposobnosti da se svakodnevni život učini svetim u celosti. „Negativna strana je da su materijalne stvari i okolocrkvena praksa zauzeli centralno mesto, koje treba da pripada Jevanđelju“, rekao je on.

Ali crkveni istoričar Aleksej Beglov veruje da je ova kombinacija više karakteristika tradicionalne religioznosti, koja je bila zastupljena u prvoj polovini XX veka – za vreme Blažene Matrone, kada su se milioni ruskih seljaka preselili u gradove. Moderna, masovna, urbana religioznost, kaže Beglov, „i dalje mutira, poprimajući karakteristike konzumerizma – dođeš, upališ sveću i rezultat se postiže bez ikakvog napora“.

U ekstremnoj manifestaciji ovog stava, predsednik udruženja za zaštitu potrošača u Jekaterinburgu, Aleksej Konjev, pokušao je 2008. da tuži mesnu parohiju smatrajući da je nad njegovim rođakom odsluženo nepravilno opelo. Crkva je davalac usluga, „kao servis za hemijsko čišćenje ili stomatološka ordinacija“, izjavio je Konjev za Lanta.ru sajt.

Prelazak iz ruralnog u urbano je verovatno jedna od najvećih promena koja se dogodila u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Pozitivno gledano, ova urbanizacija dovela je do vidno obrazovane klase u okviru Crkve, koja u velikoj meri čini njenu aktivnu grupu. Opšti trend je: što je grad veći, to u njemu ima više univerziteta  i crkveni život je aktivniji.
Manja crkva

Nije ni čudo da je Patrijarh Kiril, kada je došao na mesto poglavara Ruske Crkve, izjavio da je glavni cilj njegovog rada misija i obrazovanje. To nije lak zadatak,  a nedostatak sredstava nije jedini razlog. Postoji snažan izolacioni pokret unutar Crkve, čiji je glavni zadatak zamrzavanje religioznosti i prevencija svakog dijaloga sa spoljnim svetom. Pokret iz 90-ih, koji se zalagao za kanonizaciju carske porodice  i cara Nikolaja II, ispoljava ne samo žaljenje za sovjetskim vremenima, no u mnogo većoj meri nostalgiju zbog izgubljene imperije. Nije neobično u današnjoj Rusiji upoznati ljude koji poštuju Cara i istovremeno podržavaju sovjetsku eru – ponekad istovremeno i samog sovjetskog diktator, Josifa Staljina. Neki članovi ove grupe su naklonjeni „pravoslavnom antiglobalizmu“ - odbijaju da prihvate poreske identifikacione brojeve, nove pasoše, bankovne kartice ili mobilne telefone.

Ali čak i van ovih strogo fundamentalističkih krugova, tipično je za ocrkovljenu zajednicu da idealizuje neka prošla vremena ili da traga za idealnim na nekom drugom mestu. Dok je idealizovanje XIX veka najšire rasprostranjena pojava, neke zajednice pokušavaju da imitiraju kneževine iz XIV veka. „Postoji trend da se traže spoljašnji ideali“, rekao je Beglov.

    Na prelazu iz 80-ih i 90-ih, oslobođenje Crkve i drugih religija od sovjetskog geta održano je pod sloganom da će Crkva „podići moral“ u narodu. To se nije dogodilo – bar ne u meri masovne religioznosti, a ni među „crkvenim“ krugovima. „Crkva pokazuje način života koji je pun problema, a ne šta je dobro a šta loše“, kaže Kirležev. Ali se Kozlov usprotstavio tome - iako je pogrešno da se Hrišćanstvo poistovećuje sa etikom, „ako ne ide prema etici, onda je opet pogrešno“.

Analizirajući rusku religioznost u prvoj polovini XX veka, ruski religiozni mislioci, od kojih su mnogi bili marksisti preobraćeni u hrišćane, posvetili su mnogo vremena ruskom mesijanizmu i ljubavi za socijalnu pravdu,  smatrajući ih centralnim delovima ruske religioznosti. Začudo, teško je pronaći ove karakteristike danas.

Ali Beglov je rekao da se one mogu ponovo vratiti. „Teško je odgovoriti kako će se socijalni aspekti razvijati – na politički ili mistični način,“ rekao je on. „Ali pitanje postoji.“

 
Andrej Zolotov, RIA Novosti
Prevod s engleskog: prof. Bojana Popović
21. februar 2011.

Izvor:  http://www.johnsanidopoulos.com/2010/07/special-report-on-mysterious-russian.html
 

Pročitano: 6064 puta