MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CCL)



TERITORIJA DETINSTVA

o.Gavrilo Sveto-Aleksejevski manastir je postao rodna kuća za tri stotine dece...

Deca su polako prolazila na biciklima prema staroj gimnazijskoj zgradi, ostavila su ih pored ulaza i žurila na svoje delatnosti. Jedan mališan je i dalje okretao pedale i nije želeo da sidje sa svog dvotočkaša.

- Vanječka, - rekao je stariji muškarac, - požuri, požuri, rodjeni. Treba nešto raditi, vozio si se…
Još dva mališana su prošla na rolšuama, pri punoj zaštiti na rukama i nogama i šlemu na glavi, razgovarali su nešto medjusobno o sviranju na harmonici i skrivali se u zgradi gimnazije. Sudeći po zvucima raznih melodija, koje su dopirale sa prozora, deca su došla na časove muzike.
Kod mene je ušla učiteljica informatike Liza Fajruzova, koja nije bila tako zauzeta, kao drugi predavači u to vreme, i ljubazno je pristala da sprovede malu ekskurziju po teritoriji koju naseljava tri stotine dečice, da nam pokaže starinsku crkvu, nekoliko muzeja, gimnaziju, zgradu za kadete, mini-zoološki vrt, štalu, konjušnicu, polja. I celo to prostranstvo i veoma živo domaćinstvo se nalazi daleko od gradova i naselja, u polju na kraju šume i zove se kao i drevni manastir – Sveto-Aleksejevski manastir Jaroslavske eparhije.

"Znak od Gospoda"

Nastojatelj Aleksejevskog manastira jeromonah Petar je u to vreme bio još protojerej Aleksej Vasiljenko, i 1991. godine su ga odredili da služi u Pereslavlju Jaroslavske oblasti u selu Novo. S petoro dečice i popadijom Ljudmilom otac Petar je tražio svoj kutak, stanova u selu nije bilo, te je na neko vreme iznajmljivao neku kućicu. Potom mu je neko pokazao lepo mesto sa zapuštenom starom crkvom. Otac je odlučio da po mogućnosti počne da obnavlja tu crkvu. I nekako je postepeno sa celom porordicom prešao iz Novog u selo Slobodka. Posadili su povrtnjak, izgradili kuću i počeli da obnavljaju ruševine, kako se posle pokazalo manastirskog skita. A potom su oca Alekseja počele da savladjuju sumnje: koliko god se trudio nije mu polazilo za rukom da restaurira crkvu, i već je hteo da odustane, kad odjednom ... Na rodjendan – koji se kod oca Alekseja poklapa sa imendanom, 30 marta na praznik Alekseja, čoveka Božijeg, - došle su lokalne starice i donele platnene trube. Govorile su otac tobože voli da skuplja razne starine. Otac je razvio platno a u njemu je bila uvijena ikona Alekseja, čoveka Božijeg. On je na ikoni izgledao kao živ. Praktično punog rasta, u rastvorenoj košulji, ruke skupljene na grudima, i s neverovatno čistim pogledom dobrih očiju. Otac je odmah shvatio da nije slučajno došao do ove razrušene crkve, i da to nije samo obična podudarnost da mu na njegov imendan donesu ikonu Svetitelja, u čiju čast je i on dobio ime. Gospod je ukazao na neophodnost obnavljanja crkve iz ruševina, bez obzira na sve teškoće.

Zatim se na osnovu dokumenata pokazalo da je u XIX veku jedna baronica izgradila fabriku cigala u selu Slobodka i od te cigle je izgradila nekoliko prostorija za sestre Teodorovskog manastira iz Pereslavlja, kao i crkvu poscvećenu Alekseju, čoveku Božijem.

"Utočište izgubljene dece"

Majka Sergeja Ž. Je nestala, oca su ubili zbog životnog prostora u glavnom gradu, odrasli ujaci su oduzeli stan od desetogodišnjeg mališana i on se našao na ulici. Susetkinja sa mnogo dece s prvog sprata se sažalila na Serjožu i primila ga kod sebe. Ovu priču je ocu Alekseju ispričala jedna njegova duhovna ćerka Ljubov Ivanovna, kojoj je otac predložio da dovede dečaka za letnji raspust iz moskovskog smoga kod njega na selo, na svež vazduh. A dečak potom nije želeo da se vraća za Moskvu, jer je tako zavoleo porodicu oca Alekseja, i sve koji su se brinuli o njemu. Potom je otac Aleksej postao postepeno dečakov zaštitnik. Tako se pre šesnaest godina ovde u Sveto-Aleksejevskom manastiru pojavilo prvo dete – od onih koja nikome nisu bila potrebna u velikom i sujetnom gradu. Ovde je bilo prihvaćeno i postepeno je počelo da se navikava na školske časove kojih je već odavno bilo lišeno. Sergej je morao da nadoknadi propušteno, a to je po školskom programu bilo nekoliko razreda. Danas prvenac Sveto-Aleksejevskog manastira studira na tehničkom fakultetu i radi u manastiru kao vodič.

Tada je otac Aleksej, gledajući na Sergeja, počeo da razmišlja o takvoj odbačenoj deci, bilo mi je jako žao i odlučio je da ih okupi kod sebe, da ih školuje, vaspitava, i radi sve što su rodjeni roditelji odbili ili nisu mogli da urade. Kažu da se zemlja puni glasinama; možda je to istina jer su uskoro iz raznih krajeva Rusije sveštenici počeli da dovode decu raznih uzrasta. Sva deca su imala podjednako teške sudbine. Za jednu devojčicu iz Kurske oblasti je zamolila sama vaspitačica u domu, posle koga deca dospevaju u dečiji popravni dom, uz reči – «propada dobra devojčica». Druga iz Voronješke oblasti je došla sama, mala devojčica je učinila veliki korak za koji ni svi odrasli nisu sposbni. «Da mami ne bude tako teško ...». Kuća je izgorela, trebalo je nedge živeti, a imala je i malog brata. Majka je pozajmila novac za život, i svaka kopejka je bila dragocena. Devojčica je tako odlučila da pomogne svojoj majci. Po dolasku je položila mali ispit, a potom je primljena u gimnaziju. Ovde je nastavila svoje omiljene časove fortepiana i bavila se slikanjem. U manastiru pomaže i radi i iskusni pravnik Oleg Mihajlovič Trajnin, kako bi zaštitio mnoge mališane od prevaranata i kako bi sve bilo uradjeno po zakonu. Njemu jedinom od svih iz Sveto-Aleksejevskog manastira su možda poznati svi dogadjaji iz života te dece. – Kod nas već 12 godina postoji gimnazija, imamo i rehabilitacioni centar, dečiji vrt. Deca uglavnom danas dospevaju do nas preko organa za staranje. Jednom se kod nas pojavio dečak koji je bio sav u modricama. Bilo je očigledno da je pretučen profesionalno i surovo. Rekao je da je pobegao od očuha. Učinili smo sve što je bilo u našoj moći. Pokrenuli smo protiv očuha krivično delo, a majku koja je takodje bila surova prema njemu smo ograničili u roditeljskim pravima. Porodica je sa strane izgledala normalna, inteligentna, a dečak je čak išao u Pravoslavnu nedeljnu školu. Tamo je i saznao iz filmova i časopisa o našem manastiru. Posle redovnih batina koje je dobijao od očuha, otišao je od kuće i zamolio svog učitelja nedeljne škole da mu pomogne da dodje do nas. A potom je preko organa za starateljstvo bio zvanično upućen u manastir. Bio je dobar djak i završio je kod nas 12 razreda, a trenutno studira na Moskovskom Avijatičarskom institutu i živi s majkom. Ona je posle sudjenja počela da posećuje sina, i to niko nije branio, te su se njihovi odnosi normalizovali. Dete treba da živi u porodici, kako porodična atmosfera ne bi bila protiv njega i kako ga ne bi uništavala fizički i duhovno.

Druga priča. Devojčica živi zajedno sa ocem, potom otac nestaje i dete ostaje samo. Neko vreme pomažu susedi, pojavljuju se dalji rodjaci, nekako izdržavaju dete i uskoro je dovode kod nas. Devojčica se pokazala kao talentovana za umetnost. Naša rehabilitaciona ustanova ne vaspitava toliko tu decu, koliko im pomaže da se harmonično razviju bez porodice i da tu pronadju porodicu.
- Da li je neko dete želelo da se vrati kući iz Aleksejevskog manastira?
- Niko iz centra nije otišao. Bilo je slučajeva kada smo mi sami vraćali dete u porodicu, pošto bismo uspeli da rešimo neke probleme, i sve se normalizovalo. A deca koja dolaze samo da uče u gimnaziji ne mogu da izadju na kraj zbog tuge za roditeljima i vraćaju se kući. Postoji i druga kategorija dece koju programi ne privlače, jer se u gimnaziji studiozno izučavaju razni predmeti. Uče se mnogi strani jezici. Engleski od prvog razreda, latinski, grčki, crkvenoslovenski od petog.

"Sve za dečije dobro"

Bio je petak i u trpezariji se služila posna supa, i na stolovima je bilo kuvane gorbuše u izobilju, i ta ukusna riba se ne može često videti u dečijim ustanovama. A ovde se razmišlja o svemu, jer u crvenoj ribi ima toliko neophodnih vitamina za razvoj organizma. Dok su deca jela, jedna od starijih stanovnica je držala malu besedu u kojoj je govorila o reči «koze». Pokazalo se da ona u sebi skriva nešto veće – pri Svom Drugom Dolasku Hristos će odvojiti «ovce od koza» i poslednje će oterati od Sebe. Tako da je jednom rečju moguće zapisati čoveka u one koji su odbačeni od Boga, a sebi natovariti greh osudjivanja. Deca su brzo jela kašikama, potom su pila kompot i naizgled ostala samo slušaoci, ali je u stvari svako dete počelo da razmišlja o rečima koje ponekad nekako slučajno izlete i rastuže bližnje. Niko od njih neće više nazvati tom strašnom rečju svoga druga. Ala je pre tri meseca došla iz Moskve u Aleksejevski manastir sa dobrovoljnom pomoći. Donela je deci kolače, razgovarala o životu sa jeromonahom Teodorom, i ostala. Uskoro su joj našli posao, te je počela da se brine o odeći svih žitelja u manastiru. Jednom je otišla da poseti rodjake i u moskovskom metrou uhvatila svoje misli o tome kako su gradjani neukusno odeveni. Sasvim druga stvar je odeća u Aleksejevskom manastiru, od prirodnih materijala i sa dobrim umetničkim ukusom. Neke narudzbine rade učenici starijih razreda pod rukovodstvom pravog umetnika prema kostimima Irine Borisove. Ona uči decu krojenju i šivenju. Tog dana su učenici petog razreda radili na izradi torbi – tradicionalnog elementa ruske ženske odeće. Kostim za venčanje koji su napravili učenici starijih razreda je izazvao buru oduševljenja. A na maturskoj večeri su se mogle videti haljine napravljene po srpskim tradicijama.

- Da li može? – ušla je devojčica u radionicu. – Pocepala mi se kecelja. Devojčice su joj već počele da rade.

Deca u manastiru znaju mnogo toga: da rade u polju, da pomognu u štali, očiste konjušnicu, a istovremeno nadju vremena da posede u biblioteci. Biblioteka je tako lepa, dvospratna, s velikim brojem knjiga – pedeset hiljada tomova! Sve to unosi divne i retke sadržaje ljudima koji rastu na zemlji, ali koji su uzvišeni u svojim duhovnim stremljenjima.

Pre osam godina učitelj biologije je doneo četiri kutije sa osušenim leptirima, okačio ih na zidu u razredu i rekao da mašta o muzeju. Otac Aleksej je tada rekao: «U mnogim kućama negde u uglu stoji neka stara stvar, i ako bismo sve to skupili imali bismo grandiozni muzej». Rekao je to i izdao naredjenje za otvaranje muzeja. Uskoro su se pojavile police sa starinskim eksponatima, koji su svedočili istoriju manastira, i nalaze se na ulazu u zgradu za administraciju.
Ka biblioteci vodi niz eksponata etnografskog muzeja. U geografskom muzeju se nalazi i sala u kojoj je na neki način predstavljeno more. Ona je sva zalivena svetlošću, i u ormarićima sa ogledalima su predstavljeni skoro svi stanovnici morskih dubina. U tom muzeju se čuvaju i stvari poznatog putnika Fjodora Konjuhova. On je čak neko vreme i živeo u manastiru i izgradio sebi mali dom koji je potom pretvoren u muzej. Takve eksponate, koje deca Sveto-Aleksejevskog manastira mogu da vide svaki dan, saznajući o životu kroz različite periode iz istorije i poznanja prirode, ne mogu uvek da se vide ni u muzejima glavnih gradova.

Bio je dan za kupanje. Deca su trčala da se umiju, skidala su prljav veš i dobijala čisti prema svom broju. Zainteresovalo me je zbog čega je napravljena baš sauna a ne tradicionalno rusko kupatilo. «U kupatilu je para pa bi deca prokuvala...» - čula sam odgovor. Nastojatelj sveštenik Aleksej Vasilenko, koji je u postrigu dobio ime u čast svetog blagovernog muromskog kneza Petra, je reklo bi se brižljivo razmišljao čak i o takvim detaljima.

On je pre nekoliko godina uspeo čak da organizuje i odlazak dece na more. A potom su deca počela da odlaze na more svake godine. Deca su upravo te večeri razgovarala o predstojećem putovanju u avgustu. Još su se sećala prošlogodišnjeg letovanja na moru. Spominjala su i kako je jerej Evgenije donosio s pijace voće, da bi kod dece stvorio rezervu vitamina da zimi ne bi bila bolesna. Sećala su se i kako je ponestajao novac i otac Evgenije je počeo da razmišlja kako dalje da se živi, kako su se odjednom pojavili ljudi, neko sa novcem za decu, neko sa voćem, a neko samo sa običnom ali od sve duše pripremljenom hranom…

Moj vodič po Aleksejevskom manastiru je bila Liza Fajruzova, majka tri mile devojčice i diplomirani specijalista u oblasti multiplikacije. Liza je završila VGIK, i po specijalnosti je režiser animacije kompjuterske grafike, i mašta da svojim ćerkama pokloni dobar crtani film. To su zasad planovi. A u stvarnosti je nedavno snimila dva dokumentarna filma o Aleksejevskom manastiru. Ove godine su ti filmovi zauzeli zavidna mesta na medjunarodnom konkursu filmova «Slavjanska mladost. Mašte i nade». Ujutru, posle molitve, Liza je odvela mladju ćerku Matronu u vrtić i požurila na posao.

Napustila sam manastir prošavši pored cvetnog luga, gde je sestra Martinijana, radnica u dečijem vrtu, izvela mališane da prošetaju. Ona je nešto pokazivala Matroni i njenim prijateljima na zelenom listiću, možda kaplju rose u kojoj se ogledalo jutarnje nebo. Počinjao je novi dan, ispunjen raznim delima, uobičajenim radovima na zemlji i srdačnim dečijim molitvama.

Na fotografijama: od ove ikone Alekseja, čoveka Božijeg je počela obnova Sveto-Aleksejevskog manastira; čas geografije – jedan od omiljenih predmeta vaspitanika u manastiru; nastojatelj Sveto-Aleksejevskog manastira jeromonah Petar (Vasilenko) i poznati putnik Fjodor Konjuhov; fotografija iz manastirske arhive; u čitaonici biblioteke Aleksejevskog manastira uvek ima mnogo dece; učiteljica informatike Jelisaveta Fajruzova sa svojom ćerkom Matronom razgovara sa vaspitačicom u dečijem vrtiću sestrom Martinijanom.

preuzeto sa http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=29&article=12730
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

o.Gavrilo NAPOMENA: Svaki komentar koji se ne bude odnosio na postavljenu fotografiju biće obrisan. Takođe, molim Vas da ne kopirate druge tekstove i onda ih stavljate u komentare, nego svojim rečima – svako za sebe, bez diskusije sa drugim komentatorima i iznošenja kritika na račun drugih - napišite svoj komentar. Izbegavajte i postavljanja linkova na razne klipove sa You Tubea.

Svako ko bude vređao ili širio mržnju na verskoj, nacionalnoj osnovi biće udaljen i banovan. "Svoje čuvaj tuđe poštuj"

Ovde je mesto samo za komentare na postavljen tekst. Molim Vas da poštujete ovu napomenu.

o.Gavrilo Zamolio bih vas da komentare ne pišete velikim, nego malim slovima.



o.Gavrilo http://www.stalexis.ru/index.php



Radomirdrugi Vucic Interesantna je ta ideja o seoskom okupljanju, i konkretizaciji života i rada djece, recimo vodič, mašinac, piano-sviranje. Jedno od djece je čak i avijatičar. Zaista, to je plodonosno.



o.Gavrilo http://www.stalexis.ru/photo_4_bird_p.php



Radomir Vucic
Po konkretizaciji duhovnosti kroz milosrđe i pedagoško-prosvjetni rad treba se ugledati na Sveto Aleksejevski manastir i o. Gavrila, pogotovo po brzom i energičnom djelovanju očevom uz korišćenje duhovnih i modernih informacionih tehnologija


o.Gavrilo Hvala Bogu što mije dao dobre učitelje informatike i saradnike za misionarenje putem interneta preko ove društvene mreže te jednim klikom meže se stići na svakom mestu zemaljske kugle.



Radomir Vucic Da, mada sam se uvjerio po ko zna koji put, pa i danas, da Vaša duhovna informatika je uglavnom brža i od ove moderne koja je zaista dobro pomagalo. Uz put već se prebrojavamo.



Milos Kovac
Kod nas je tako malo ili gotovo da nema takvih primjera,Omladina luta i odaje se raznim porocima,imao sam priliku da dugo vremena provedem u drustvu <<nemirnih<< maloljetnika i to su divni momci,hrabri i srcani samo nema ko da ih povede usmjeri tu njihovu energiju i cesto zavrse na ulici u raznim neprilikama ....Ukinuli smo vojsku,van nastavnih aktivnosti gotovo da nema i omladina je prepustena negativnim uticajima razlicite vrste ,Nemirna djeca su cesto nadprirodno inteligentna i pogresno ih dozivljavaju ....Svako dobro Oce Gavrilo vam zelim jer vase djelo je za svaki primjer i pohvalu Neka bi vam Dragi TVORAC dao snage i volje da istrajete u vasem predivnom djelu i najljepsi pravoslavni sajt koji uredjujete bude jos bolji i svima nama na korist i spasenje .

o.Gavrilo Za darove koje nam je dao Gospod moramo se potruditi da ih umnožimo, da kad odemo pred Njega čime ćemo se pokazati ako nismo ništa uradili, neće nas Gospod pitati da li smo završili fakultete, da li imamo doktorate, koliko diploma imamo ili koliko smo kotirali u visokim društvima, nego pitaće nas Gospod da li smo imali dela milosrđa, koliko smo imali hrišćanske ljubavi prema bratu čoveku u nevolji koje danas sve manje ima među ljudima. Danas je sve više zavladala pohlepa, gramzivost i sebičnost, Gospod nas opominje kroz razne bolesti, razne kataklizme, ratove, zemljotrese, poplave, zarazne bolesti, ove zarazne bolesti zbog pohotne grehova pijanstva i opojnih droga od kojih naviše mladi naraštaj skraćuje svoje mlade živote.

o.Gavrilo Brate Miloše, u isto vreme smo pisali ova dva komentara, niti si ti video mene ni ja tebe dok smo pisali komentar, ali eto skoro se podudaraju na ovu temu, što bi se reklo - jednomislije.



Saša Lazić
Ova slika govori hiljadu riječi...inače manastir je doživljen kao svetionik na osami, a ovdje vidimo promet do vrata, živost u punom smislu...kada bi bar u svakom mjestu centar bio manastir i da sve ulice ka njemu vode sa bratijom dostupnom 24 sata za ljude i odjel za nezbrinutu djecu u sklopu manastira... --ma o čemu ja to sanjam..?! Prelijepo da bi bilo istinito...


Vera Gerovac
Pomaze Bog, braco i sestre! Blagoslovite, oce Gavrilo!
Ova prica me je, samo u jednom delu, podsetila na knjigu koju sam odavno citala. Tada sam bila odusevljena njom, jer je govorila o jednom engleskom profesoru koji je osnovao privatnu skolu sasvim drugaciju nego bilo koja druga skolska ustanova u Engleskoj u to vreme. Mislim da je i danas jedina tog tipa u Engleskoj. U svakom slucaju, deca koja su je pohadjala bila su SRETNA tamo. Sto nije bio slucaj sa ostalom decom u engleskim skolama (u nekim njihovim skolskim ustanovama jos uvek decu kaznjavaju fizicki i trpe strasne pritiske od strane profesora - i verbalne i emotivne). Kako je govorio osnivac skole, trudili su se deca steknu znanja, ali im je najvaznije bilo da izgrade sretne ljude... Knjiga se zove "Samerhil - deca slobode". Pisac je Aleksandar Nil, osnivac skole. To je istinita prica i skola radi i dan-danas.

Naravno, "Samerhil" se ne moze uporediti sa ovim manastirom i svim o cemu clanak govori. Osnovna razlika, i najbitnija, je da nad Sveto Aleksejevskim manastirom, tom decom - bdi sam Gospod, a po molitvama svetog Alekseja. Duhovna osovina je najvaznija, sve je okrenuto ka Gospodu. Zato im i jeste blagosloveno sve sto pokrenu: i Gimnazija i biblioteka i muzeji... A deca rastu sretna, zasticena ljubavlju same Majke Bozije. To u Engleskoj nemaju. Nazalost...

Volela bih da i u Srbiji postoji ovakav manastir. I mislim da u takvu, manastirsku skolu ne bi isla samo nezbrinuta deca, iz razorenih porodica,vec i druga deca, iz tzv. normalnih porodica. Pustili bi ih roditelji, kada bi videli kakva je tamo blagodat... Da li je ikada bilo pokusaja da se i kod nas osnuje ovakav manastir? Sa internatom, skolom...?

Bojana Srbljak Detinjstvo je najbitiniji period čovekovog odrastanja. To je period iskrenosti, jednostavnosti, mašte, lepote, ljubavi. To je period kada ono što se zaseja na plodnom tlu dečje duše celoga života niče i dobre polodove nosi.



Radomirdrugi Vucic Ne baš tako davno, pričala mi je jedna veoma pametna djevojčica koja je prilično izmučena, skoro da je kao beskućnik, moglo bi se reći. Nekako se našla jednog dana kao ispomoć na nekom banketu da preživi. Jela se guščija pašteta, bilo je ića i vina svih mogućih vrsta, creme de la creme, kvalitetnih i da ne nabrajam, a ona je radila tu, pomagala. E, kako je bila zaposlena nije stigla ništa da pojede. Cijeli dan nije jela, možda danima nije jela. Kad se završio banket, kasno u noć krenula je nazad u nesigurni dom. Bilo je hladno i bila je sva skrhana od dana. Dok je čekala na autobuskoj stanici, prišli su joj ulični psi, lutalice, htonična bića, bića podzemlja što su ličili na vukove, ali nisu bili opasni, barem ne prema njoj. Jedan je u čeljustima držao krofnu i nudio joj stavljajući joj pred noge to parče hrane, stalno joj je prilazio i na svoj životinjski način nudio milost. Osjećao je koliko je gladna.
Poslije toga, poslije te priče danima skoro da nisam mogao da spavam, kao da sam povamprio što bi se reklo. Pitao sam je da li su joj zbog dobro obavljenog posla ponudili nešto. Ponudili su joj vino.
Maslina za nju nije bilo.

Vera Gerovac Znaci, i zivotinja ce se smilovati, instinktivno osetiti da je bice gladno i ponuditi hranu. Ono sto ima u tom trenutku. A covek ce joj ponuditi vino, da je opije i, ne daj Boze, unesreci?!
Eto, da postoji ovakav manastir kod nas, sa skolom i internatom, ona bi imala gde da ode. I bude voljena i sigurna. Sta li je tom devojkom danas...?


Radomir Vucic Možda su neki plemeniti ljudi na banketu primjetili njenu izgladnjelost i iscrpljenost. Možda bude utješnih riječi i djela.



Radmila Drinic Karanovic
Priča o Sveto-Aleksejevskom manastiru koji je je postao rodna kuća za tri stotine djece je više nego dirljiva, ali i divan primjer hrišćanske ljubavi, koje je nekao malo u nasem drustvu u kome zivimo, izuzev casnih i pozitvnih ali rijetkih primjera. Ovdje nam se pokazuje kako je Bog veliki i kako vodi računa o svakom svom stvorenju- a prije svega o malim nevinim djecjim životima, odbačenim i zaboravljenim , pa čak i od najblizih srodnika. Takođe priča (Radomira drugog Vučića) je ''nevjerovatna'' ili za ne povjerovati- ali ipak istinita.Pa ni psi nisu htjeli da naude sirotoj i umornoj djevojčici, jer i oni su živa bića i osjetli su njenu ''slabost'' i svu bespomoćnost, i još su joj nudili hranu ..... dirljiva prica.Primjer na koji treba da se ugladaju ljudi i da budemo jedni prema drugima nenasilni, zlobni i spremni i za barem malu pomoc, bilo koje vrste.Hvala ocu Gavrilu za ovako zanimljive teme koje nas podsjećaju u upucuju na hršćanske vrline, a to je pružanje pomoći slabima, nejakima, bolesnima i svima kojima je to potrebno.

Lana Vasovic Sva odgovornost za nedaće koje trpe ovi mladi ljudi leži na nama odraslima. Ovdje ne mogu da se ne sjetim rečenice našeg velikog pjesnika Miroslava Antića “Dete je, čini mi se, kao reka. Ima čist izvor i bistra je u svom početku. Pa otkud,onda, toliko zamućenih potoka, toliko blatnjavih tokova, toliko presahnulih korita?“ Mi odrasli moramo biti visoke litice koje ne dozvoljavju da se bistra voda pretvori u kaljugu, u rit, u stajaću vodu. Sveto-Aleksejevski manastir je litica koja okružuje tri stotine djece, ali je on i ishodište i polazište-emocionalana luka u koju sve te male napaćene duše mogu da se sklone, ali i isplovi iz nje (u samostalan život), sa saznanjem da je to topla luka u kojoj uvijek mogu naći utočište. Različiti su primjeri kako nastaje nesreća i kako ona uništava ljudski život. Otac Aleksej, sa motom „ Sve za dječije dobro“, daje primjer kako djeca mogu da se vaspitaju tako da do nesreće uopšte ne dođe, gradeći humane odnose, bez nasilja, gdje svi imaju priliku da se ostvare kao zdravi, plemeniti i pametni ljudi, da utvrde sebe u vjeri i da vrate povjerenje u dobrotu i ljubav, za dobrobit svih.
I ja bih voljela da ne samo u Srbiji, već svuda u svijetu postoji što više ovakvih manastira i srcem i dušom stremim ka tome.
Do tad, želim svako dobro ocu Alekseju, bratiji i ljudima koji ga okružuju.

Lana Vasovic Divno je, Vera, što ste spomenuli Samerhil i mislim da on može da se uporedi sa predivnim radom o.Alekseja, jer je u oba slučaja cilj dječija sreća. Da to kažem ovako: iz larve i gusjenice nastane leptir. Da, leptir razmahanih krila što stremi nebu, slobodan i radoznao. Bog nam nije dao krila, ali dao nam je duh koji isto treba da teži božanskim visinama. Mudri Meša Selimović nas upozorava, on kaže: Kad leptiru otkinete krila on postane crv koji gmiže po zemlji i blatu.
I još nešto, Vi ste Vera divna i nesebična žena, koja svoju plemenitost širi na ovaj način, što je samo još jedan primjer koristi koju svi mi imamo od rada o. Gavrila.
 
Milena Puaca Cini mi se da se sve vise moramo moliti Gospodu citajuci 123 psalam,jer savki dan je sve tezi. Uzdam se u Gospoda i njgovu milost, da ce se nasa srca odmrzuti od leda u koje je zaledjeno ,i da cemo poceti gledati oko sebe i pomagati jedni drugim s ljubavlju .

 
Tvrtko Tvrtkovic Blagorodni prilog koji svi možemo dati da svakom detetu bude bolje jeste molitva čistog srca. Molitvom, tj. razgovorom sa Gospodom, naročito razgovorom sa našom brzom pomoćnicom Presvetom Bogorodicom, razgovorom sa bilo kojim stanovnikom Nebeskog Siona, mi možemo da pomognemo nevoljnicima ma gde se mi nalazili i ma gde se oni nalazili. Molitvom iz čistog srca pomoći ćemo da se uredi domostroj života svakog nevoljnika. Molimo se i za one koje ne poznajemo. To je ona lepta, prilog u haznu Božiju i za naše spasenje.

Ljiljana Botić Vilotić Pomaže bog oče Gavrilo. Rečeno je : Blagosloveni milostivi srcem.
 

Pročitano: 2452 puta