MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

O ODEĆI I ODEŽDAMA PRAVOSLAVNIH SVEŠTENOSLUŽITELJA



Nema pismenih izvora, niti ikona iz najranijeg doba hrišćanstva na kojima bismo mogli videti kako su apostoli i prvi hrišćanski sveštenoslužitelji bili obučeni kada su vršili bogosluženja.

Liturgičari koji su se bavili i bave temom odjejanja sveštenoslužitelja, smatraju da se apostoli i njihovi naslednici nisu u van-bogoslužbenom vremenu razlikovali po odeći od ostalih ljudi svoga vremena i svoje okoline. I pri bogosluženjima su bili odeveni u gradjanska odela, samo, da se tako izrazimo, “praznična”. Tako, sv. Jeronim piše: “Božanska religija ima jedno odjejanje u obavljanju sveštenoradnji, drugo u običnim odnosima i životu”.

Zastupnici nove prakse da se vernici pričešćuju ­ bez pripreme! ­ na svakoj liturgiji, -brane to argumentom da je tako bilo u početku hrišćanstva. U svom članku, “U pravu su ali ­ greše,” objavljenom na srpskom u knjizi Dozivanja,[1] a na engleskom They Are Right yet ­ They Are Wrong,” u knjizi Wake up Calls[2], naveo sam šta je sve bilo ili nije bilo u početku, a sada je crkvena praksa. Nije bilo velelepnih hramova, liturgije sv. Jovana Zlatoustog, Sv. Vaslija Velikog, liturgije Predjeosvećenih Darova, upotreba Osmoglasnika, Trioda, Pentikostara i mnogo čega drugog. Episkopi su mogli da se žene, a sada toga nema.

I proučavanje istorijata odjejanja i titula sveštensoslužitelja pokazuje da bogoslužbene odežde sigurno nisu ostale iste od osnivanja hrišćanske Crkve pa do danas. CRKVA nije okamenjena ljuštura, već živi organizam. Zbog toga ne može sve biti onako kako je bilo u početku.

Samo, pravo izmena se ne sme dati pojedincima, čak i ako su episkopi, a još manje ako su samo sveštenici, a najmanje ako nisu sveštenoslužitelji, nego je to isključivo pravo CRKVE. Kod Protestanata je to pravo dato svakome. kvalifikovanom i nekvalifikovanom, pa je rezultat toga da kod protestanata CRKVA zapravo i ne postoji, već samo nekoliko stotina sekti.

Nema pismenih izvora, niti ikona iz najranijeg doba hrišćanstva na kojima bismo mogli videti kako su apostoli i prvi hrišćanski sveštenoslužitelji bili obučeni kada su vršili bogosluženja.

Liturgičari koji su se bavili i bave temom odjejanja sveštenoslužitelja, smatraju da se apostoli i njihovi naslednici nisu u van-bogoslužbenom vremenu razlikovali po odeći od ostalih ljudi svoga vremena i svoje okoline. I pri bogosluženjima su bili odeveni u gradjanska odela, samo, da se tako izrazimo, “praznična”. Tako, sv. Jeronim piše: “Božanska religija ima jedno odjejanje u obavljanju sveštenoradnji, drugo u običnim odnosima i životu”.

I pre ere Konstantina Velikog, obraćala se pažnja na odjejanje sveštenoslužitelja, a još više u kasnijim vremenima. Specijalna odeća za sveštenoslužitelje kada obavljaju bogosluženja nije jedinstvena praksa. U Engleskoj, sudije kada obavljaju zvaničnu dužnost, imaju toge i perike. Policajci, vatrogasci, pa i portiri takodje su uniformisani kada su na dužnosti, ali ne i kada nisu.

Postoje nekoliko perioda u razvoju upotrebe i delova liturgijskih odeždi. Nemamo podataka o bogoslužbenim odeždama u najranijim godinama hrišćanstva. Smatra se da su sveštenoslužitelji služili u gradjanskim odelima. Ukoliko je i bilo delova bogoslužbenog odjejanja, sigurno je da se u svakodnevnom životu hrišćani nisu odećom razlikovali od svojih sugradjana. Treba imati na umu da je to bilo vreme gonjenja hrišćana, pa nije bilo celishodno i odelom se razlikovati od nehrišćana. Dovoljno je bilo to što su se hrišćani od drugih razlikovali svojim sledovanjem Gospodu Isusu Hristu, svojim životom i svojim vrlinama.

Drugi period se proteže od četvrtog do devetog veka. To je izvanredno važan period u istoriji hrišćanske Crkve. Dok je prethodni period bio doba gonjenja i mučeništva hrišćana, ovaj period je vreme razvoja i bogoslovlja i bogoslavlja.

U ovom periodu, u borbi sa jeresima, na sedam svehrišćanskih sabora, od 325 do 789 godine formulisani su osnovni i nepromenljivi dogmati i donete najvažnije kanonskie odluke. Ostvarena je i 11. marta 843 godine proslavljena pobeda nad ikonoborcima. Osnovano je monaštvo i napisana su mnogobrojna i veoma važna dela iz svetootačke književnosti. Bogoslužbena himnografija je obogaćena bogoslužbenim himnama sačinjenim od himnopisaca ovoga perioda i predstavlja svepravoslavno nasledje kojim se do danas koriste sve pravoslavne crkve. Ovo je vreme početka gradjenja i skromnih i velelepnih crkava i manastira

Na Istoku je u ovom vremenskom periodu postignuta bogoslužbena jednooobraznost, utvrdjene su vrste, strukture i poredak bogosluženja. Kada je Konstantin Veliki dao hrišćanima slobodu ispovedanja, (318 A.D), nastupio je i razvoj bogosluženja i bogoslužbenih odeždi. Dok je ranije postojao veliki broj mestnih i oblastnih liturgija.[3] na Istoku je zavedeno da se liturgija sv. Jovana Zlatoustog služi svakodnevno, sem u deset prilika kada se služi liturgija sv. Vasilija Velikog, a Liturgija predjeosvedjenih darova da se služi sredom i petkom[4] u toku uskršnjeg posta. Liturgija sv. Marka i liturgija apostola Jakova se takodje mogu služiti, ali nisu u opštoj upotrebi.

Ovaj period je od posebnog značaja za pravoslavne Slovene. Sve do devetog veka, oni nisu imali pismenost, bar u pravom smislu te reči. Kako je Crnorizac Hrabri, pisac iz 10. veka zabeležio : prežde daže Slovene ne imahu pismene, čertami i rezami gatahu /pre nego što su Sloveni imali slova (azbuku, MM) gatali su crtama i rezama. Zaslugom braće Kirila i Metodija, koji su izumeli azbuku glagoljicu, a njihovi učenici ćirilicu, Sloveni su dobili i pismenost i bogsoslžbenu književnost i osnove i uslove za svetovnu književnost. Kirilo i Metodije, kao i njihovi učenici, preveli su najpotrenije bogoslužbene knjige sa grčkog na slovenski jezik i koristili slovenski jezik kao bogoslužbeni.

Vredno je pomena i to da se na Istoku takozvana trijezična jeres, to jest pravilo da se samo jevrejski, latinski i grčki mogu upotrebljavati kao bogoslužbeni jezici, nije održala tako dugo kao na Zapadu. Ovo je posvedočeno tekstovima liturgija koje su se služile na Istoku, a pisane su na govornim jezicima raznih naroda još pre devetog veka. Kada je papa Adrian II (867-872) odobrio da se slovenski jezik koristi kao bogoslužbeni jezik na teritorijama Moravije i Panonije, koje su bile pod njegovom jurisdikcijom, napravljen je jedan važan presedan

U ovom periodu je definitivno zavedeno obavezno oblačenje bogoslužbenih odeždi prilikom vršenja bogosluženja, a nije se više dozvoljavalo služenje u gradjanskom odelu. Tada je uvedeno i čitanje odredjenih molitava prilikom oblačenja svakog pojedinog dela bogoslužbenih odeždi.

Ovaj proces se nije razvijao podjednako i istovremeno na Istoku i Zapadu. Na Istoku je ovaj proces završen pre nego na Zapadu i Istok je bio model prema kome se razvoj standardizovanja bogoslužbenih odeždi razvio i na Zapadu.

Treći period se proteže od devetog do trinaestog veka, koji je u pogledu bogoslužbenog odjejanja važniji na Zapadu nego na Istoku. Na Istoku se upotpunjava arhijerejska odežda. U to vreme su zavedeni sakos, narukvice i nabedrenik, ovaj poslednji ukoliko nije već ranije bio u upotrebi.

Četvrti period traje od trianaestog veka do danas. Nema značajnih promena u delovima odjejanja. već je odlika ovog perioda upotreba skupocenijih materijala i više ukrasa na odeždama.

Upotreba bar nekih delova bogoslužbenih odeždi ima praktičnu primenu, a svaki deo posebno ima i simvolično značenje. Najpre su omofor i orar dobili simovlično objašnjenje, a posle toga i drugi delovi bogoslužbenog odjejanja. Simvolično objašnjenje omofora i orara je dao već sv. Isidor Pelusiotski (+ c.440. A.D.). Najranije tumačenje simvoličnog značenja pojedinih predmeta pravoslavnog liturgijskog odjejanja je iz osmog veka i sačuvano je u delu Crkvena istorija iz toga doba.

Postoje razna tumačenja simvolizma pojedinih delova bogoslužbenog odjejanja. Po nekima pojedini delovi odjejanja simvolizuju morlane kvalitete sveštenoslužitelja. Po drugima, oni simvolizuju duhovno naoružanje sveštenoslužitelja u duhovnoj borbi. Prema tumačenju koje se razvilo u XII veku delovi odejanja simvolizuju stradanja Hrista.
Molitve koje se čitaju pri oblačenju svakog dela odejejanja ukazuju na njihovo simvolično značenje. Molitve koje se sada čitaju pokazuju da svaki deo bogoslužbenog odjejanja simvolizuje specifičnu blagodat koju Bog daje sveštenoslužitelju.

Proučavanjem rukopisa velikog broja Služebnika na mikrofilmovima, kojih u Hilandarskoj naučnoj biblioteci ima u veoma velikom broju, u svima, sem u jednom, te molitve su identične. U jednom jedinom hilandarskom rukopisu iz treće četvrine petnajestog veka (#323) molitva pri oblačenju epitrahilja je očevidno vezana za simvoliku stradanja Hrista, i pripada molitvama prilikom oblačenja koje su bile u upotrebi u XIII veku. Ona glasi: Jemše i(su)sa i vjazavše predaša I pontijskomu Pilatu igemonu (sv. Matej 27:2 )/ uhvativši i svezavši Isusa, predadoše ga Pontiju Pilatu igemonu./I uhvativši i vezavši Isusa, predadoše Ga Pilatu Pontijskom guverneru/
Drugo odstupanje je u molitvi kada se stavlja desna narukvica. U ovom Služebnikiu tekst je: desnica g(ospod)nja vznese mja /desnica Gospodnja me uzdignu /. Molitva prilikom stavljanja desne narukvice koja je u opštoj upotrebi u pravoslavnim crkvama u naše vreme je: /Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u snazi, desna ruka Tvoja, Gospode, porazi neprijatelje, i mnoštvom slave Tvoje rasterao si protivnike./ (Knjiga Izlaska 15:6-7)

Kada se stavlja leva narukvica, izgovara se sledeća molitva: Rucje Tvoje sotvorista mja i sozdasta mja, vrazumi mja i naučusja zapovjedem Tvojim (Psalm 118:73/ Englska Biblija: 119:73) /Ruke Tvoje su me stvorile i sazdale, urazumi me naučiću se Tvojim zaapovestima./

Pre navoda molitava pri oblačenju koje ukazuju na simvoličko značenje svakoga dela, osvrnuću se na odeću sveštenslužitelja u svakodnevnom životu.

Mantija je, ako ne od početka hrišćanstva, ono već vekovima bila odeća monaha (uključujući i iskušenike) i sveštenih lica. Tradicionalna boja je bila crna.

Ne znam kako je u pravoslavnim zemljama, i zemljama u kojima su se posle Drugog svetskog rata naselili pravoslavni hrišćani, ali mogu po ovom pitanju da kažem kako je u Americi.
Ima sveštenih lica koji su u mantiji i u crkvi i na ulici. Ali ima veliki broj pravoslavnih sveštenika koji su van crkve obučeni u gradjanska odela. Skoro svi oni kao svešteničko obeležje nose crne košulje i bele tvrde kragne, isto kao i katolički i protestanski saveštenoslužitelji.

Osim crnih mantija i crnih košulja, popularne su i mantije i košulje drugih boja: sive, plave, žute, crvenkaste i ko zna kakve još. Uz to, neka sveštena lica koja igraju golf, a nadje se medju njima i poneki episkop, kada igraju golf obučeni su kao i ostali igrači: kratke pantalone i košulja.

Nekada je mantija bila odeća sveštenih lica i kaludjera. Sada je u Americi nose i. bogoslovi, i čteci, i akoluti. a ponegde i crkvenjaci.

Da se vratimo na manje delikatnu temu: bogoslužbene odežde i njihovo simvolično značenje. Smatram da su pojedine reči ili fraze u molitvama prilikom oblačenja bogoslužbenog odjejanja ključ tumačenja simvolizma. U primerima koje navodim takve reči sam podvukao.

Osvrnuću se na simvolizam samo nekih od delova odjejanja i citirati molitve koje se izgovaraju kada se ti delovi oblače, pokazujući na taj način opravdanost traženja simvoličnog značenja delova bogoslužbenog odjejanja u molitvama koje se čitaju prilkom oblčenja njima.

Odežda djakona uključuje stihar, orar i narukvice.

Delovi svešteničkih odeždi su: stihar, epitrahilj, pojas, desna i leva narukvica i felon. Ukoliko je sveštenso lice protojerej, on ima i nabedrenik, a ako je protojerej-stavrofor ima i naprsni krst,

Episkopske odežde uključuju: stihar, narukvice, pojas, sakos, omofor, mitru, naprsni krst i panagiju.

Stihar nose preko mantije sva sveštena lica bez obzira na njihov čin. On je, po tradiciji, od platna i bele je boje. Molitva koja se izgovara prilikom oblačenja stihara je sledeća: Zaradovaće se duša moja Gospodu, koji me obuče u rizu spasenja i odećom veselja odenu me, kao ženihu metnu mi venac, i kao nevestu urkasi me krasotom. Na osnovu ovoga može se reći da stihar simvolizuje odeću spasenja, koju kada na sebi ima sveštenoslužitelj Gospod ga daruje radošću i duhovnom lepotom. Bela boja stihara simvolizuje moralnu i duhovnu čistotu sveštenoslužitelja.

Epitrahilj je zapravo udvojeni orar i nosi se oko vrata. Simvoliše jaram, u ovom slučaju jaram Hristov, koji Gospod Isus Hristos traži od svojih sledbenika da ga nose: Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smjeran u srcu i naćićete pokoj dušama svojim. Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako. (Sv. Matej 11:29-30)

Pri stavljanju epitrahilja oko vrata sveštenoslužitelj izgovara ovu molitvu: Blagosloven je Bog koji izliva blagodat svoju na sveštenike svoje kao miro na glavu, koje se sliva na bradu, bradu Aronovu, koje se sliva na skut haljine njegove (Psalm 132:2/ Engleska biblija 133:2/ Blagodat koju Bog izliva na sveštenike svoje daje im snage da nose jaram sveštenički koji sam po sebi nije lak.

Molitve koje se izgovaraju prilikom oblačenja ostalih delova odjejanja takodje služe kao ključ za razumevalje simvoličog značenja tih delova.

Odežde sveštenoslužitelja i molitve koje se izgovaraju prilikom oblačenja su uglavnom istovetne u svim pravoslavnim crkvama. Izuzetak čini Sirijska pravoslavna crkva, gde su neki delovi odežde jedinstveni, a i molitve su drukčije.
Pre nego što otpočne obavljanje proskomidije, sirijski sveštenik skida svakodnevnu mantiju i pritom izgovara molitvu: Skini sa mene, Gospode, grešnu odeću u koju me je sotona obukao nečistoćom mojih zlih dela, i obuci me u izabranu odeću koja je dostojna za služenje Tvojoj slavi i za proslavljanje Tvoga svetog imena, o Gospode i Bože naš, zauvek.

Posle toga sveštenoslužitelj stavlja na glavu specijalnu kapu piro, što znači plod. Kapa je od crnog sukna i sastavljena je iz sedam delova, a donekle liči na jevrejsku kapu jamahu. Ako je sveštenoslužitelj jeromonah, on preko te kape stavlja Eskimo, to jest kapuljaču koju monasi nose na glavi i kada ne bogosluže.

Sveštenoslužiteljima nije dozvoljeno da služe u kožnim cipelama u kojima hodaju izvan oltara. Otuda oni u oltaru nose msone, papuče koje nisu od kože. Kada stavljaju nogu u levu papuču, izgovaraju molitvu: Neka moje noge, Gospode, budu potkovane pripremom jevandjelskog mira, tako da mogu nastupati na zmije i skorpije i na sve sile neprijatelja, zauvek.
Kada stupa nogom u desnu papuču, izgovara: Gospode Bože, stavi pod moju nogu svaku lažnu gordost koja se razmeće protivno Tvome znanju i daruj mi da Tvojom pomoću budem u stanju da pokorim sve telesne požude, zauvek.

Onda sveštenoslužitelj oblači kutino, to jest stihar. Pošto stihar oseni krsnim znakom tri puta, on izgoavara molitvu: Obuci me, Gospode, u odeću netruležnosti pomoću Tveoga Duha Svetoga, i učini me dostojnim da sačuvam pravu veru i hodam stazama čistoće i pravednosti u sve dane moga života.

Zatim sveštenoslužitelj stavlja hamniko, epitrahilj i pri tome izgovara malo izmenjene stihove Psalma 18:39-40: Opaši me snagom za boj i pokori pod noge moje one koji ustaju protivu mene, pokori moje neprijatelje i ućutkaj one koji me mrze.

Posle toga stavlja zenoro, to jest pojas. Pošto ga oseni krsnim znakom jedanput, izgovara molitvu, malo izmenjene stih Psalma 45:3:: Pripaši mač svoj uz bedro svoje , o Ti najmoćniji, sjaj svoj i slavu svoju. Tvoja slava trijumfuje.

Zatim stavlja narukvice. Najpre oseni krsnim znakom dva puta levu narukvicu, i stavljajući je izgovara: Uči ruke moje boju, i mišice moje čini da su luk od mjedi (Psalm 18:34). Pri stavljanju desne narukvice, on govori: Desnica Tvoja mi pomaže i neka me Tvoja ljubazna disciplina uzdigne (izmenjen stih 35 18-og Psalma).

Najzad sveštenik oblači fajno, vrsta felona, i balagosiljajući fajno izgovara molitvu : Sveštenici Tvoji neka se obuku u pravdu, i svetitelji Tvoji neka se raduju.[5] Radi Davida sluge svojega nećeš odvratiti lica od pomazanika svojega (Psalm 132:9-10) Kada ga oblači on izgovara: Odeni sveštenike svoje spasenjem a svetitelje svoje slavom..

Da završim ovaj osvrt na bogoslužbene odežde sveštenoslužitenj jednim zaključkom koji obuhvata više nego samo odežde. Sveta Pravoslavna Crkva poučava, prosvećuje i nadahnjuje svoje vernike ne samo besedom koju izgovara sveštenoslužitelj u toku bogosluženja, već je svako bogosluženje samo po sebi beseda. Propovedaju Jevandjelje i Apostol koji se čitaju, bogoslužbene pesme koje se pevaju, jektenije koje se izgovaraju. A besede su, ako se razumeju, i ikone, freske, odežde, pokreti sveštenika, mali vhod kada sveštenik iznosi jevandjelje, veliki vhod kada iznosi diskos sa još neosvećenim hlebom i putir sa još neosvećenim vinom, otvaranje i zatvaranje carskioh dveri, razvlačenje i navlačenje zavese na carskim dverima, upaljene sveće, polijeleji, kadionica i dim koji se iz nje uzdiže. Sve to zajedno su delovi jedne duboke, mistične, prosvećujuće i osvećujuće propovedi. Samo, potrebno je pomoći vernicima, pa i inovercima i nevernicima, da znaju i razumeju šta im svaki predmet, svaki pokret , svaka reč, sve što čuju i vide za vreme bogosluženja propoveda.

dr Mateja Matejić,protojerej-stavrofor


14. januar 2005
Columbus, Ohajo

[1] Mateja Matejić, Dozivanja, Raška škola ­ Kosovo. 1996:142
[2] Mateja Matejic, Wake up Calls,Raska skola, Beograd:138
[3] Broj liturgija upotrebljavanih na Istoku i Zapadu je bio oko sezdeset. i pisane su na raznim jezicima. Najveci broj tih liturgija su prevedene na ruski, a objavljene su u nastavcima u casopisu Hristijanskoje ctenije. Pisac ovoga clanka je preveo sesnajest od tih liturgija sa ruskog i jednu, Liturgiju sv. Petra, direktno iz rukopisa sa crkveno-slovenskog na srpski i objavio ih u knjizi Drevne hriscanske litugije (Raska: Peta medjunarodna hilandarska konferencija ­ Centar za kulturu “Gradac.”, 2002:286) j
[4] U manastirima i nekim parohijama ova liturgija se sluzi i ponedeljnikom u toku Uskrsnjeg posta
[5] U svim pravoslavnim crkvama pri oblacenju felona svestenosluzitelj izgovara samo stih 9 iz psalma 132.

 

Pročitano: 3607 puta