MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Danas hiljade posetilaca iz raznih krajeva Ukrajine i inostranstva mogu da vide Sveto-Trojičnu crkvu u obnovljenom vidu, sa izrezbarenim ikonostasom i predivnim živopisima. Svakog praznika tu dolaze reke ljudi, koji žure da se odvoje od svakodnevne sujete. Manastirskim gostima i parohijanima se posebno svidjaju Bogosluženja prema ustavu, ulepšana svečanim horskim pojanjem. Posle Liturgije i večernjeg Bogosluženja mogu se čuti stare ruske i vizantijske pesme. Mnogobrojni parohijani manastira, od onih najmladjih do onih u zrelom dobu, izučavaju Sveto Pismo i istoriju Crkve, uče grčki jezik, kao i osnove ikonopisa i horskog pojanja. Mnogi od njih se trude da pomognu u izvodjenju restauracionih i drugih radova, kojima je obremenjena malobrojna bratija. U toku božićnih praznika neponovljivu atmosferu stvara pojanje prazničnih kolednih pesama u izvodjenju manastirskog i dečijeg hora, kao i hora nedeljne škole. U manastiru se izdaju omladinski časopis “Dete” i jednom nedeljno “Joninski listić”, druga periodična i neperiodična izdanja, služe se molebani sa surdoprevodom za vernike sa nedostatkom sluha, a funkcioniše i poklonička služba “Navigator”. Ima već nekoliko godina kako bratija vodi radio i televizijske emisije, i učestvuje u organizaciji filmskog festivala “Pokrov”. Novosti i oglasi narednih dogadjaja se redovno objavljuju na manastirskom sajtu (http://www.iona.kiev.ua).

- Oče Jono, vi rukovodite manastirom, koji je nastao relativno nedavno. Kako uspevate da očuvate prejemstvo monaške tradicije?

- Kao i u svim ostalim novootvorenim kijevskim manastirima, osnovu našeg manastira predstavlja bratija Kijevo-Pečerske lavre. Lavra je otvorena 1988 godine, i nju su sačinjavali monasi od kojih su neki bili postrigani pre njenog zatvaranja 1961 godine. Medju njima je bio čak i monah shiarhimandrit Dionisije, koji je postrižen 20-ih godina. Praktično je cela naša prvobitna bratija imala lavrsku pripremu, i prošla je lavrsku školu. Stari monasi su se još sećali stare tradicije, i manastirska bratija je u opštenju sa njima mogla da promeni stil opštenja i života, i poprimi unutrašnju ličnost predjašnjih monaha.
Starac Pajsije Svetogorac je govorio: “Monah treba uvek u svim svojim postupcima da radi kao monah, da hoda kao monah, da jede kao monah, da se moli kao monah, pa čak i da gleda kao monah”. I zaista, monah treba neprekidno da se preispituje u skladu sa monaškim tradicijama. I ako nemaju pred očima one, koji su svojim očima videli žive podvižnike i starce, onda je zaista teško obnoviti ono što je bilo izgubljeno.

Kijevo-Pečerska Lavra je u tom pogledu stvorila dobre uslove. I slično tome kako je Lavra u vreme prepodobnih Antonija i Teodosija bila rasadnik monaštva po celoj Rusiji, tako je i u XX veku rasadnik monaštva po celoj Ukrajini. U krajnjoj meri, svi kijevski manastiri nose klicu pečerskih monaha. i slava Bogu, zbog toga se kod nas očuvala tradicija, kao i životni poredak, poredak medjusobnih odnosa izmedju bratije, ustav Bogosluženja, i poznati kijevo-pečerski napev…Bogoslužbeno pojanje se kod nas obnavljalo ne samo zahvaljujući partiturama, već i bratiji koja se lično sećala karakteristika kijevo-pečerskog napeva.

- Joninski manastir se nalazi na teritoriji Botaničkog vrta, u centru Kijeva. Kako okolni gradski život utiče na manastir?

- Još pre revolucije gradski manastiri su imali svoje specifičnosti, jer su bili pustinjsko-asketski, kao što su Glinska, Nilo-Sorska pustinja i mnoge druge, koje su bile potpuno izolovane. U njima je bio skoncentrisan način života i način rada. Ali bilo je i gradskih manastira, koji su pre bili centri duhovnog rukovodjenja vernika. Zbog toga istorijski postoji gradacija. Svi su čitali žiotija prepodobnih i znaju da je ono što je specifično za monaha to je molitva za sebe, molitva za ceo svet, plač zbog svojih greha, ali su poslušanja različita. Jedni imaju poslušanje u seoskom domaćinstvu i fizički rade, dok drugi rade u izdavačkoj delatnosti, na prosvećivanju, obrazovanju, a treći – misionare i propovedaju. Tako i svaki manastir ima manje više izraženu manastirsku delatnost. Tako je bilo pre revolucije, tako je i danas.
Naš manastir se nalazi u megapolisu, u glavnom gradu Ukrajine, i zaista svet nas okružava sa svih strana. Ali ćovek koji bira monaški put treba da odredi šta očekuje od manastira. Ukoliko ga ljudi razdražuju, a on želi maksimalno da se skoncentriše na molitvu, nije razumno da bira manastire u glavnim gradovima. Tada je bolje birati usamljeno mesto, gde će postajati uslovi za askezu i udubljivanje u sebe. Ali ako čovek odlazi u gradski manastir, onda treba da bude spreman na to da će svakodnevno morati da se susreće sa ljudima i opšti sa njima, kao i da se trudi da im pomaže na osnovu svojih snaga. Postoji poznata izreka: monasi su svetlost svetu, a Angeli su svetlost monasima. Mnogim mirjanima je za ukrepljenje snaga dovoljno da vide ljude koji teže da žive radi Gospoda, koji teže da se odreknu sveta i strasti, kako bi se i sami potrudili da postanu bolju i da se očiste.

- Ali ne žele svi ljudi da posmatraju monahe kako bi dobili duhovnu podršku. Postoje i mnogi skeptici koji dolaze u manastir kao u muzej, sa turističkim ciljevima?

- Naša bratija se u poslednjoj deceniji nije susretala sa nekim projavama neprijateljstva ili skepticizma. To je rezultat toga što pravoslavlje danas ima mogućnost da se razvija i da bude predstavljeno u informacionim prostorima. Ljudi sve više saznaju o manastirima kao i o tome radi čega ljudi žive u njima. 90-ih godina su zaista u Lavru dolazili ljudi sa odredjenom dozom skepticizma i postavljali provokativna pitanja. Ali bratija je nekako sa humorom reagovala na to: “Nama je Gospod već dao blagodat, kako bismo Ga spoznali i postali čeda Crkve, a njima još nije dao blagodat”. Najvažnije je da se na to reaguje nekako sa raspoloženjem i ljubavlju, i tada će ljudi videti da su njihovi napori bezuspešni, i posle će razmišljati o tome da li su bila umesna pitanja koja su postavljali.

- Govorili ste o razlici izmedju poslušanja u otšelništvu i gradskim manastirima. Da li se u tom slučaju može govoriti i o različitom monaškom podvigu? Postoji li uopšte neki poseban savremeni monaški podvig?

- Zaveti, koji se daju tokom monaškog postriga su isti za sve monahe. Obećanja da će živeti celomudreno, biti u poslušanju i u postu su ista za svaki manastir. I monah je kao vojnik: dao je zakletvu i više ne pripada sebi već Crkvi. Zbog toga treba da se trudi da ne bi tugovao “zbog besciljno proživljenih godina”. Ukoliko ga je Gospod prizvao na taj put, onda treba da nosi ta poslušanja, ili u gradu ili na nekom drugom mestu. Neke posebne razlike nema: tu gde te je Gospod prizvao, na tom mestu se i trudi.

- Mnogim ljudima koji su čitali knjige o drevnom monaštvu, paterike, se u predstavu o monaštvu ne uklapa to što vide monahe koji se voze automobilima, odgovaraju na pitanja preko interneta, susreću se sa omladinom, žive u dovoljno civilizovanim uslovima. Kako savremeni uslovi života mogu da se uporede sa drevnim vremenima?

- U takvom slučaju treba imati na umu crkveno Predanje, i posmatrati stvari šire, van uskog vremenskog perioda. Ukoliko se posmatra život prvih monaha iz vremena Antonija Velikog, tada je postojalo potpuno samoodricanje, izlazak iz sveta. Ali možemo se setiti i monaha iz kasnijeg perioda, koji su živeli oko Konstantinopolja i čak u samom tom megapolisu. Možemo uzeti i primere koji su nam bliži. U srednjem veku su u Rusiji postojale neke podele. Naprimer, postojala je polemika izmedju Josifa Volockog i Nila Sorskog. Josif Volocki se praktično bavio tim istim što danas rade savremeni gradski manastiri s razlikom što su sredstva komunikacije, izdavaštvo i mogućnost opštenja na daljinu bili mnogo arhaičniji. On se takodje bavio i polemikom, i misionarenjem, i zastupao je interese Crkve, to jest bavio se svime time čime se i danas bave gradski manastiri.

- Da li na monaški podvig utiče to što neki od bratije moraju da upravljaju velikim i složenim projektima, koji zahtevaju neprekidnu kontrolu i dugoročno planiranje? Oni imaju plan rada i nemaju uvek mogućnost da budu na Bogosluženjima. Šta oni treba da rade?

- Najvažniji neprijatelj monaha je – praznina. Molitva je i dar i podvig. Malo ko ume u naše vreme da se moli. Ukoliko čovek nije sticao pravu molitvu, a malo je onih koji su to činili, onda treba obavezno da bude zaposlen nečim, kako u glavu “ne bi ulazila svakava vaš” i kako ga ne bi vuklo na nepotrebne “podvige”. Kada je čovek pogružen u poslušanja onda on nema vremena ni snage za zabave i nepotrebne ovosvetske utehe.

- A šta da radi u manastiru onaj čovek koji je dobio savremeno obrazovanje, koji ne ume da plete brojanice, koji nikada nije kopao povrtnjak, niti naučio neku posebnu rukodelju?

- Gospod je svakog čoveka obdario nekim talantima, i svakoga vodi posebnim putem. I ako je On proveo čoveka kroz službeni centar ili automobilsko preduzeće, onda to nije slučajno. Gospod ništa slučajno ne radi u ovom svetu. I ako je čovek dobio neku profesiju, došao u manastir i koristi je prema savetima igumana, onda ga u svakom slučaju barem kod nas podržavaju u tome. Kako kažu, bez nevolje nema bogomolje. Svaki iguman zna da ukoliko čoveku poslušanje nije interesantno, on ga neće iskreno ni raditi.

- S jedne strane, odlazak u manastir je – odlazak iz sveta, od sveta. Ali mi vidimo da su današnji manastiri postali aktivni učesnici društvenih, i čak i političkih procesa.

- Apostol Pavle je rekao: “Ništa ne treba da vlada mnom” (1 Kor.6, 12). Ukoliko se neki manastir bavi društvenim ili čak i političkim životom, onda je sve to za dobro Crkve. U manastiru se sve radi po poslušanju. Bratija je u poslušanju svom igumanu, nastojatelju, a on je u poslušanju svom eparhijskom arhijereju. Ukoliko manastir vrši neku delatnost, to nije zbog toga što bratija želi da se ispolji na društvenoj ili političkoj areni, već zbog toga što je dobila takvo poslušanje, i to je njihovo služenje. U sovjetsko vreme je postojala pesma: “Ako nisam ja, ko je? Ko je, ako nisam ja?”. I zaista, ko će se ako ne manastiri, baviti ocrkovljenom društvenom, humanitarnom, izdavačkom delatnošću?
Monah nema porodicu, on nije obremenjen životnim brigama i živi faktički kao u komunizmu: od svakoga po mogućnosti, svakome prema potrebi. Komunisti su preneli tu parolu monasima. Monah prinosi manastiru, Crkvi ono što može, i dobija ono što mu je potrebno kao neophodno.

- Može li politika da utiče na manastir? Ili manastir na politiku?

- Ukoliko je manastir uticajan i poseduje autoritet, onda je to potpuno moguće. Ali ne po pitanju politike u širem smislu, već u užem, u crkveno-državnim i moralnim odnosima. Mišljenja takvih manastira kao što je Trojice-Sergejeva Lavra, ili Kijevo-Pečerska Lavra može da utiče na umove i nastrojenja mnogih ljudi. Odlično se sećam kako je 1992 godine, kada se bivši mitropolit Kijevski Filaret upokojio, cela Ukrajina posmatrala – s kim je Lavra, koga u Lavri pominju. Zahvaljujući tome što je Lavra ostala pravoslavna, posledice raskola nisu bile toliko pagubne. Ostala je samo polemika izmedju nacionalista, koji u Crkvi ne traže Isusa Hrista. Zahvaljujući zdravom manastirskom konzervatizmu, dva jaka raskola XX veka – obnovljenički i filaretovski – nisu mnogo uticali na Crkvu. Manastiri su ostali verni Pravoslavlju, a otišao je samo deo belog duhovništva.

Naravno, postoje i primeri ultra-konzervatizma. Kao naprimer, svima su poznate kampanje borbe sa INN, kanonizacija Raspućina i tome slične bapske priče. To pre svega svedoči da je pojam “poslušanje” u manastiru otišlo u zadnji plan i ne prihvata se kao monaška vrlina. Ukoliko se gleda ekleziološki, Duh Sveti upravlja Crkvom. Sveti Duh deluje preko sabora arhijereja. Gospod nije poverio vlast odredjenim starcima, već saboru episkopa. I zato bilo koje globalne odluke i zaključke može da donese sabor preko predstavnika – patrijarha ili kao što je u našoj Crkvi, - mitropolita, a ne preko odredjenih staraca-duhovnika. I shodno tome, monah kao i svaki drugi čovek, koji razmišlja crkveno, treba da ispunjava odluke episkopa.

- U ustavu o jerarhiji u Crkvi je ukazano da episkopi treba da se postavljaju iz redova monaha. Da li monasi teže da budu episkopi? I da li medju njima postoje dostojni kadrovi za takvo služenje?

- Kadrovi naravno postoje i uvek će ih i biti. Ukoliko su oni postojali čak i u najtežim vremenima, to tim pre oni postoje u naše vreme. Gospod će uvek naći i postaviti na tu službu one koji to žele i mogu. Ne treba zaboraviti da je glava Crkve – Hristos, i Sam On njom upravlja.
Žele li monasi da postanu episkopi? Kažu da je loš onaj vojnik koji ne želi da postane general. Verovtano su mnogi imali slična razmišljanja. To su po srcu neka sujetna razmišljanja. Ali kod onih koje ja znam, ukoliko se čak nešto slično pojavilo, srce nije otišlo na tu stranu, već na onu na koju je um govorio: pokušaj da se spaseš ispunivši te zavete koje si dao, bio ti monah ili jeromonah, bio sveštenik, pokušaj da se spaseš. Već pri tom služenju, šansa za spasenje je veoma iluzorna, a tim pre u arhijerejtsvu, kada odgovaraš za mnogobrojnu pastvu. To je veoma teško – mudro upravljati svojim stadom, to je najteži krst crkvenog poslušanja.

- Ako se govori o mladim ljudima, koji stupaju u manastir, oni su veoma često veoma revnosni. U novinama i na televiziji se neprekidno prikazuju sadržaji koji su suprotni zavetu celomudrenosti. Kako se danas poštuje taj zavet koji daje mladi monah? Postoje li tragedije u vezi sa tim zavetom?

- Danas je zaista sa tim teško. Svet prosto navaljuje sa svih strana. Mnogi duhovni ljudi smatraju monaštvo jednim od crkvenih Tajni, iako se ono ne ubraja u Tajne, ali se u svakoj Tajni čoveku daje blagodatna snaga kako bi se spasao. U monaštvu čovek daje zavet, i Sam Gospod tog čoveka javno ukrepljuje. O tome da je to zaista tako znam i sam lično. Od 1990 godine svojim očima vidim da samo pojedinci nisu očuvali taj zavet. Iako nam je teško i borimo se sa mnogim strastima, Gospod nam javno pomaže i ukrepljuje nas.

U naše vreme je podjednako teško čuvati celomudrenost kako u monaštvu tako i u braku, jer ako čovek živi sa jednom ženom u hrišćanskom braku i dalje je podvrgnut uticaju razvratnih reklama SMI. Njemu se neprekidno predlaže da “sidje sa krsta”. Čovek se neprekidno poziva na izmenu, jer ga svet vuče od sopstvene žene negde “na stranu dalje”. I zato je danas podjednako teško spasavati se kako mirjanima, tako i monasima.

- Dešava li se da neko odlazi iz manastira?

- To se kao po pravilu dešava zbog toga što se čovek nije prilagodio bratiji i nastojatelju, i što je imao nesporazume i nedoumice. Dešava se da se radi crkvene koristi monah prebacuje u drugi manastir i to po pravilu u onaj koji treba da se obnovi. U monaškim zavetima je rečeno: “Obećavaš li da ćeš do smrti boraviti u tom manastiru ili gde ti bude naredjeno od strane sveštenonačalstva?”. Ukoliko je monah prebačen u drugi manastir po poslušanju, onda je to dobro i spasonosno delo. Ukoliko sam to učini, to je onda nepravilno i neduhovno. U Otačniku je opisan primer jednog monaha koji je išao po manastirima i svuda tražio duhovni život, ali se nigde nije prilagodio. Jednom je sreo starca koji mu je rekao: “Ti svuda tražiš mesto gde nema djavola”. Neprijatelj ljudskog roda će uvek terati čoveka na drugo mesto, pokazivati perspektive duginih boja i ubacivati misao da je “dobro tamo gde mi nismo”. Obično se “bacanje” ne završava time ukoliko je čovek prešao iz jednog manastira u drugi. On traži još i još … to jest počinje da nosi podvig na “klimavoj pustinji”.

- Kakva je razlika izmedju izmedju čovekovog ličnog smirenja i onoga kada ga smiruju? Koliko je «dobrovoljno poslušanje» zaista dobrovoljno?

- Dešava se da čoveka nekad “slamaju”, kao u vojsci. Ali pre nego što čoveka neko drugi smiri, on sam treba da stiče smirenje. Ukoliko neko sam zna šta znači teško raditi, biti u poslušanju, on nikoga neće smiravati. Tim pre u naše vreme, kada ljudi dolaze iz rascrkvoljenog sveta, iz nehrišćanskih porodica i bez prethodnog vaspitanja. Od nasilnog “smirenja” ne dolazi do poboljšanja duhovnog stanja onoga koji se smiruje, već suprotno tome – do njegovog ozlobljenja, roptanja i drugih nehrišćanskih osećanja.

Jedan od mojih prijatelja je otišao u podmoskovski manastir. On sam je bio nesmiren mladić, odsečan, i potiče iz potpuno ovozemaljske sredine. Kada je kroz pola godine sestra došla da ga poseti, videla ga je kao spokojnog, radosnog. Upitala ga je: “Mora da su te smirivali, kad si postao tako poslušan?”, a on je odgovorio da je baš suprotno tome, da ga niko ne prisiljava i ne uznemirava. “Da su me smiravali, ja bih bio još raspusniji i ozlobljeniji, - rekao je, već su se prema meni odnosili ljudski, hrišćanski”. Zbog toga je postao mnogo bolji.

- Roditelji uvek žele sreću svojoj deci. Pod tim se podrazumeva da oni žele da vide potomstvo svoje dece, svoje unuke. Ali oni takodje mogu i da ne daju blagoslov mladom čoveku koji želi da stupi na monaški put i da zavet bezbračnosti. Kako postupiti u tom slučaju?

- Svaki čovek koji čita Žitija Svetih će uvideti da su mnogi prepodobni imali problema u medjusobnim odnosima sa roditeljima. Posebno ukoliko se radi o mladićima. Pogledajte recimo žitija prepodobnih Teodosija ili Varlaama Kijevo-Pečerskih. Revnost njihovih roditelja je bila velika. Ali to nije samo pri stupanju u monaštvo. Često i pri stupanju u brak, roditelji revnuju svoje dete prema suprugu ili supruzi. Roditelji se često uznemiravaju i ukoliko dete često odlazi u manastir i ocrkovljava se. I nije obavezno da su oni pritom bezbožnici, ateisti, protivnici pravoslavne vere. Prosto, to je takva roditeljska revnost: dete je do 15-16 godina bilo pod “njihovim okriljem”, i sada se pojavljuju neka nova uverenja, prema kojima ono teži da upravi svoj život, i odjednom odlučuje da ode u manastir …Ukoliko su roditelji praktikujući pravoslavni vernici, tada blagoslov treba da ima i duhovno značenje. Dete oseća roditeljsku podršku, kao i da je ono – molitvenik za ceo svoj rod, jer su ga roditelji blagoslovili da se moli za sve svoje pretke: i za upokojene i za žive. Ali ukoliko roditelji nisu ocrkovljeni, onda oni u devedest devet odsto slučajeva ne dozvoljavaju detetu da ode u manastir. Medjutim, oni se kroz neko vreme umire jer žele sreću svome detetu. I ukoliko vide da je ono srećno, bodro, veselo, radosno, da je u manastiru pronašlo smisao života i svoga postojanja, onda kroz neko vreme i sami počinju češće da odlaze u crkvu i da žive crkvenim životom. To se dešava veoma često, praktično u većini slučajeva.

- A šta je sa brigom o roditeljima u njihovoj starosti, kada im je potrebna materijalna podrška ili svakodnevna nega? Šta, ako je jedino dete otišlo u manastir?

- U takvom slučaju iguman obično daje blagoslov da se roditeljima pomaže. To može da bude materijalna ili fizička pomoć – naprimer, otputovati kući i pomoći roditeljima da iskopaju krompir. Sve su to rešivi problemi. Jedan od drevnih Svetitelja je kada mu se majka razbolela napustio otšelništvo i do majčine smrti se brinuo o njoj. To je jedna od vrlina – pomagati roditeljima.

- Da li današnji monasi imaju svoja lična sredstva, novac?

- Monasi nemaju lična sredstva i lične stvari samo u posebno strogim manastirima, možda negde na Svetoj Gori ili u posebnim kelijama. U našim manastirima skoro svi monasi imaju svoju ličnu imovinu. Ali u čemu se ona sastoji? Prema rečima Vasilija Velikog, monah treba da stiče knjige duhovne sadržine, pomoću kojih čovek treba da se razdvaja od nepravilnih misli. Ukoliko bratija i dobije neka sredstva, naprimer kada neko moli da se za njega pomole i daje nešto zajedno sa ceduljom sa imenima ili na praznike kada iguman manastira daje bratiji neka sredstva, taj novac po pravilu treba da se koristi za kupovinu nekih knjiga ili ikona. Ukoliko ta sredstva nisu dovoljna za duhovne, životne ili specijalne potrebe, onda se brat obično obraća nastojatelju, i on po potrebi uvek izdvaja neophodna sredstva.

- Da li stariji monasi dobijaju neku nadoknadu od državnog penzionog fonda?

- U Ukrajini se, koliko ja znam, tako nešto nigde ne praktikuje. Ali ukoliko se monah prepušta u Božije ruke, onda se Gospod brine o njemu. Zaista, “ne videh pravednika ostavljena” (Ps. 36, 25). Manastirska bratija će se uvek u starosti brinuti o tebi i pomagati ti, kako bi poslednja etapa na putu ka Bogu bio put, a ne period ozlobljenosti i razdražljivosti, roptanja na sudbinu i na to što ti nešto nedostaje. Svi se trude da učine sve kako bi starost bila bez bolesti, nepostidna i mirna.

- U Poslanici apostola Pavla Filipljanima je napisano hrišćanima: “Radujte se uvek u Gospodu …radujte se” (Fil. 4, 4). Kako se to odnosi na monahe?

- Monasi su najardosniji i najsrećniji ljudi! Na njima se ostvaruje princip: čovek nema nikakvih briga. Mirjani se brinu o tome kako da prehrane porodicu, kupe odeću, plate stan, poprave automobil ili kuću – sve je to gomila tričavih sujetnih životnih briga. Monah ispunjava neveliki rad: moli se Gospodu i izvršava poslušanje. I to je sve. On nema više nikakvih briga, živi tim životom koji je izabrao, i neprekidno pokušava da ispuni zavet apostola Pavla: “Uvek se radujte. Neprestano se molite. Za sve zahvaljujte” (1 Sol. 5, 16-18).

- Crkveni ustav, Tipikon koji koristimo je napisan pre mnogo vekova. U naše vreme su ljudi raslabljeniji i uglavnom se žale da im je teško da nose sve to što je napisano. Da li postoji neki minimum pravila, neki univerzalni principi, kojih ukoliko se čovek pridržava se može smatrati pravoslavnim hrišćaninom?

- Ali to je sve spoljašnje. “Žrtva je Bogu duh skrušen: srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti” (Ps. 50, 19). Gospod ne moli čoveka: “Sine, daj Mi tvoje noge ili tvoje vreme”, već ga moli da Mu da svoje srce. Sva spoljašnja dela su sredstva za sticanje unutrašnjih. Podvizi koje čovek nosi su sredstvo, a ne cilj. Važno je da se čovek pričešćuje. A veće ili manje molitveno pravilo, strožiji ili slabiji post je stvar koju odredjuje duhovnik. Najvažnije je živeti u Hristu i u Crkvi.
Ukoliko se govori o savremenom monaštvu, setimo se da je “Hristos isti juče i danas i sutra i u vekove vekova” (Jevr. 13, 8). I zato je monaška garda uvek ista. Suština monaškog služenja ostaje zauvek nepromenjena – to je služenje Bogu, bližnjima, i naravno, molitva za ceo svet.

Razgovarao Ivan Pikovski

Preuzeto sa: http://www.pravoslavie.ru/guest/060829165233
Prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović

A+ A-