MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

OPSTATI KAO HRIŠĆANIN



SVEŠTENIK MISIONARI U ČUKOTKI

Praznik je Svetih apostola Petra i Pavla, leto 2001. Okončan je moj višečasovni let preko cele države do Anadira, glavnog grada Čukotke. Različita klima i vremenska zona. Tuga zbog rastanka sa prijateljima iz škole, nepoznata budućnost...Pre šest godina bio sam mlad sveštenik, diplomirani moskovski bogoslov, koji je zbunjeno stajao pred vladikom Diomidom, Episkopom Anadira i Čukotke. Nakon mnogo godina provedenih daleko, moj rodni grad Anadir činio mi se kao nepoznata zemlja, a periferija Čukotki izgledala mi je zastrašujuće. Prvi susret sa Episkopom nije me učinio nimalo optimističnijim. Toga dana on je služio večernje sasvim sam, bez crkvenjaka ili pomoćnika. Četrdeset minuta nije primetio moj stidljiv pokušaj da dobijem njegov blagoslov. Napokon sam čuo: -„O, došao si.Nisi pobegao. Odlično! Pa onda ćeš postati stariji sveštenik u Lavrentiji!“
 
Tundra

 
Odlazak u Lavrenti

I otišao sam tamo. Ali ne sam već sa majkom. Trebalo nam je sat ipo da bismo stigli do istočne strane okruga. Ime ove oblasti je jednostavno  - Čukotski, nastalo je od imena regiona. Pet hiljada ljudi, šest sela razbacanih na ogromnoj teritoriji. Osamdeset procnata ukupne populacije su Čukotski starosedeoci. Nigde biljke, samo jedan put koji povezuje dva susedna sela u tom području. Da bi se stiglo do kopna, potreban je avion ili helikopter. Sve što ovo mesto ima jesu dve farme koje uzgajaju foke i infrastruktura neophodna za život. Skoro kao u rezervatu. Potrebna je propusnica za ulazak u ovo mesto. Majka i ja smo gledali kroz prozor aviona. Ispod nas se prostirala beskrajna tundra, jezera, reke i brda. Niko nas nije čekao u Lavrenti, nismo došli ni kod koga u goste...Nismo znali ni da li smo ikome tamo potrebni. Upitao sam majku: „Šta ćemo da radmo sa Čukči narodom? Nikada nisam bio sa njima ranije.“ Moja majka je dugo radila za Anadir kliniku, na odeljenju za zloupotrebu narkotika, i o ovom narodu znala je iz svog životnog iskustva,a ne iz knjiga. Dala mi je mudar odgovor: -„Pozvaćemo ih na zaslađen čaj i oni će nas zavoleti.“

Lokalna uprava dala nam je napuštenu zgradu bivšeg seoskog savetnika. Prozori su bili razbijeni, krov delimično srušen, grejanje - beznadežno. Uredili smo malo jednu sobu. Osposobili smo jedan uljani radijator za grejanje. Počeli smo sa Bogosluženjima. Samo dvoje ljudi došlo je na prvi praznik - Preobraženje. Na praznik Uspenja Presvete Bogorodice jedino smo majka i ja bili prisutni. Ali u septembru je već došlo nekoliko žena. Počeo sam da razumem specifičnosti lokalnog života. Leto je, vreme godišnjih odmora. Polovina ruskog življa iz sela otišla je na godišnje odmore, a druga polovina ih je zamenjivala. Većina Čukči stanovništva ne ide nikuda, a takođe ne dolaze ni u crkvu.

Dakle, došlo je vreme da proverim misionarsku tehniku moje majke – pozvaću Čukči decu na čaj i kolačiće (kav-kavka na čukči jeziku). Doneli su nam daske, ispravljene eksere i pomogli su nam malo u građevinskim radovima. Oni piju čaj sa velikim zadovoljstvom. Bilo je to nekoliko dečaka i devojčica i njihove mlađe sestre. Njihovi roditelji su alkoholičari, situacija u njihovim kućama je strašna, ali oni su veseli, radosni, baš kao sva deca. Pokazali smo devojčici Olesiji dečju Bibliju i slike koje su prikazivale Rajski vrt. Ona gleda u palme i kaže: „Trava, velika trava.“  Krokodila naziva pacovom,a sve druge životinje za nju su psi. Nikada nije videla drveće u svom životu. Okrenuli smo stranicu i ugledali Adama i Evu proterane iz Raja, kako se greju kraj vatre. Olesija pokazuje više interesovanja. Pita: - "Zašto su izbačeni iz Raja?" Moja majka razmišlja na trenutak i odgovara joj: -„ Oni su se opijali votkom, što je veoma loše, i to je razlog zbog koga su izbačeni!“ Olesija ne razume, njeni roditelji su uvek pijani i njihovi gosti se opijaju...Zašto je to loše? Pravi je izazov objasniti ovako nešto!



 
Pozna jesen 2001


Popravili smo grejanje u crkvi. Izbili smo zidove u tri sobe, koje su nekada bile kancelarije,  i od njih napravili Oltar. Glavne vesti koje do nas stižu su da je stigla Ljuba. Ona je mlada dama, diplomirala je na odseku za crkveno pojanje. Toliko je hrabra da se nije uplašila dolaska ovamo. Želela je da vidi Čukotku  i da uradi nešto dušekorisno u svom životu, da peva u nekoj nedođiji, i uči druge da pevaju.  To je bio veliki poklon za nas! Počelo je da dolazi više ljudi. Oko petoro njih stalno je prisustvovalo nedeljnoj Liturgiji. Počeli smo nedeljnu školu za decu koja su dolazila na čaj. Sve je gotovo isto, osim moralnog učenja pre čaja, čitanja Biblije  i časa muzičkog koji je prava radost za sve. Neko je poklonio klavir, tako da sada, tokom polarnih noći, čuje se inspirativno pojanje kroz prozor crkve: „ I na konju i pešice radosno hitamo Svetom Sergeju...“

Ove reči su izmamile suze jednoj osobi i u njoj probudile želju da ide u lavru Svetog Sergeja. Takođe, želimo da verujemo da tamo, u Carstvu Nebeskom, otac Roman [1] sluša Čukči decu kako pevaju duhovne pesme. Oni pevaju tako nadahnuto iako nikada nisu videli lavru, niti znaju ko je Sveti Sergej. Značenje ovih stihova njima nije baš jasno, ali oni u njima osećaju nešto dobro i čisto. Trudim se da ih učim žitijima Svetih, a onda pogledam u njihove oči i shvatim da je moj pokušaj beskorisan. I onda započinjemo da učimo nešto što će razumeti – lepu pesmu o njihovoj zemlji:

„Ponekad čujem od ljudi,

da naš život nije ništa drugo do tuga,

snažan vetar nosi naše krovove,

 i more uvek besni...“


Ova pesma, kao realan opis svih prednosti i mana života Čukči naroda, završava sledećim stihovima:

„Ponekad čujem od ljudi,

 da naš život nema nade,

 ali brate, ti i ja znamo,

da to nije tačno, da to nije istina.“
 


Oni ovu pesmu pevaju sa zadovoljstvom, ali ni blizu sa entuzijazmom kojim su pevali onu o Svetom Sergeju. Izgleda da se ne slažu svi sa autorom pesme. Upitao sam decu da li vole Čukotku. Devojčice su se kikotale a dečaci su slegali ramenima. -„Da, sviđa nam se.“ Shvatam da je moje pitanje bilo glupo. Kako mogu da znaju kada nikada u svom životu nisu videli išta drugačije. Ali, naravno, oni bi želeli da odu negde drugde, možda neko mesto koje su videli na televiziji, neki lepši, drugačiji svet.

Istorija naše nedeljne škole nije bogata edukativnim uspesima. Čukči deca su prljava, stalno gladna, svi imaju vaške, nose staru, poderanu odeću. Tokom zime nose tanke jakne. Na Bogosloviji i na Akademiji učili su nas svemu, samo ne kako da organizujemo nedeljnu školu. Ali, čak i da su nas učili, mislim da mi  takvo znanje ne bi pomoglo u ovom specifičnom okruženju.

Deo problema je što deca dolaze iz porodica alkoholičara. Zbog toga su zaostala u razvoju. Nije iznenađujuće da oni imaju problem koncentracije, nemaju veštine istrajnosti i marljivosti; jedino što ih zanima jesu crtani filmovi i igra. Svo njihovo obrazovanje je svedeno na svakodnevni život, njihovu porodicu, prijatelje,  i na sve ono što je u totalnoj suprotnosti sa našim učenjem. Začeti u pijanstu, rođeni u pijanstvu, odrasli u atmosferi neodgovornosti i ravnodušnosti. Duše ranjene od samog detinjstva. Bilo je veoma teško razumeti ih i naviknuti na činjenicu da ova deca imaju  u potpunosti drugačiju psihologiju, dolaze iz drugačijeg sveta, drugačijeg života kome mi nismo imali pristupa.

Evo primera. Dve dvanaestogodišnje devojčice bile su svedoci ubistva. Grupa pijanaca  mučila je i ubila dečaka njihovih godina, njihovog rođaka, pred njihovim očima. Pošto su ga ubili, uzeli su njegovo telo i sakrili u sneg iza kuće. Šta je iznenađujuće, one nisu nikome ništa kazale, iako je detaljna istraga sprovedena. Ono što je najviše iznenađuje, nikakva psihološka trauma nije na njima primećena. Stalno su dolazile na naše časove, pevale, smejale se i zabavljale isto kao i pre ovog nemilog događaja. Samo nekoliko meseci kasnije, jedna od njih se izdala u razgovoru sa prijateljima tako da je zločin otkriven. Kada sam upitao devojčice zašto su ćutale one su prosto odgovrile: -„Niko nas nije zaplašio. Momci su samo rekli da ćutimo, pa smo tako i učinile.“
Otac Leonid i njegova majka

Deca iz ruske parohije nikada nisu došla u našu nedeljnu školu. Čak iako bi pokušala da dođu, nisu bila u stanju da se prilagode Čukči deci. Bili su isuviše drugačiji. Za 6 godina imali smo tri grupe studenata. U prvoj grupu bila su najgladnija deca, ali ona koja su najlepše pevala, uglavnom devojčice od 9 do 12 godina. Prve božićne pesme u Lavrentiji one su otpevale. Kakav efekat je to imalo. Ljudi su samo o tome govorili. Pričali su kako deca onih loših roditelja tako divno pevaju i recituju pesme koje nikada nisu učili u školi.

Jedva smo čekali sledeći Božić. Mislili smo da ćemo se po celom selu voziti sankama, sa zvončićima i hvaliti Gospoda. Nažalost, naredne godine imali smo drugu decu u školi, a ona su učila različite pesme. Svaka grupa u našoj nedeljnoj školi obično je bila okupljena oko vođe. Vođa je u školu dovodio svoje drugove. Pre ili kasnije napuštao bi školu. Svaki put razlog bi bio isti – krađa. To je bio naš najveći problem i glavobolja sa ovom decom. Neobično je i teško da se živi u stalnoj napetosti i na oprezu. Da li je neko ukrao novac iz novčanika ostavljenog u jakni? Gde je pakovanje pasterizovanog mleka koje je bilo ostavljeno u frižideru ili boca vina iz Oltara?

S vremena na vreme, stalne sumnje prerastale su u maniju, a ja bih sa tugom pomislio: -„Kakav je ovo cirkus? Sve je odavno izgubilo svoj smisao; ovo nije hram, već pećina razbojnička. Pravu stvar bih učinio kada bih sve isterao napolje.“ Ali ako bismo izbacili studente, bez da im damo šansu za povratak (ponekad treću, četvrtu ili petu šansu), ne bismo imali nedeljnu školu. Tek nakon pete godine postojanja, treća grupa počela je da uči i pamti,da kuva; i što je najvažnije, ova deca su stekla naše poverenje.

 Veoma lep događaj

Svake zime, naša zajednica odlazila bi na Lorinske tople izvore. Mi bismo iznajmili lokalni „autobus“ – kamion marke Ural sa kabinom za ljude. Oko 40 parohijana, dece i prijatelja okupilo bi se. Blagoslovo bih vodu i kupali smo se u toplim izvorima.

Pre jednog takvog izleta,a u toku Liturgije, vreme je počelo da se pogoršava. Jak vetar pravio je snežne nanose, a pored toga, temperatura je bila više od 30 stepeni ispod nule. Autobus je stigao do crkvene zgrade, a Liturgiji je prisustvovalo samo petoro parohijana. Vreme je bilo sve gore tako da smo odlučili da ne idemo. Hteli smo da osveštamo vodu umesto na izvorima u crkvi. Bilo je tužno – praznik više nije izgledao kao praznik. Ali onda je grupa dece, sva pokrivena snegom upala u zgradu. Bili su svi učenici naše nedeljne škole. Oni su me gledali sa tako radosnim očekivanjem da nisam imao izbora. Bilo je prilično opasno i veoma odgovorno da se po takvom vremenu putuje tundrom, ali smo ipak otišli. Bilo je petoro odraslih i dvadesetoro dece.
 
Na termalnim izvorima

U proleće imali smo veliko osvećenje vodice u trošnoj kapeli. Dečaci, prekriveni snegom držali su ikone i barjake, dok su devojčice pokušavale da pevaju. Ruke izvađene iz rukavica bi se ukočile, glas bi promukao posle tri minuta molitve. Svi smo tapkali nogama u mestu. Ali praznični osećaj bio je veći nego na Vaskrs.Posle toga, proveli smo sat vremena prskajući  se toplom vodom, roneći pod vodom kako bismo zagrejali naše glave. Za samo nekoliko sekundi, naše glave bile bi prekivene ledom. No uprkos svemu što smo doživeli, sledećeg dana niko nije bio prehlađen.

Naravno da nisam sumnjao da li će se snaga i vreme koju smo utrošili na ovu decu ikada isplatiti. Samo Bog zna da li će oni primiti nešto korisno iz ovog našeg odnosa; da li će naši časovi i čaj imati pozitivan uticaj na njihove živote u budućnosti; da li će bačeno seme pustiti koren u njihovim dušama i da li će doneti dobar plod. Sumnjam da ćemo biti u mogućnosti da suštinski promenimo njihov život. Takva težnja čini se suviše teškom, nerealnom. Ali i oni su nama pomogli da ne postanemo demoralizovani. U ovom izolovanom, pijanom Čukči selu, oni su bili naša podrška. Možda ih nismo naučili mnogo, ali smo ih gostili čajem. Nema nikakve sumnje da je i to bilo ugodno Bogu.
 
 Bio sam jedini sveštenik u četiri okruga

Dakle, počeo sam da putujem kroz Čukotku. Leto je 2002. Ogromna rastojanja, jedino prevozno sredstvo je avion. Lavrentija, Providens, Egvekinot, Kejp Šmit, i druga naselja. Svaki centar ima crkvenu upravu i prostorije za Bogosluženje.

U Providensu crkva se nalazi u prostorijama bivše apoteke; u Egvekinotu službe se vrše na „sekularan način“, u renoviranom dvosobnom stanu. Dočekan sam toplom dobrodošlicom – za lokalni Pravoslavni živalj, sveštenik je redak i drag gost. Normalno, prvih nekoliko dana mnogi ljudi dolaze da se ispovede, da se pričeste, ili da se krste. Pitaju me da osveštam njihove stanove, ili me pozivaju u škole i bolnice. Ali već posle tri dana oni postaju manje zainteresovani, manje ljudi dolazi u crkvu. Onaj manji broj koji dolazi jesu redovni parohijani. Još tri dana i ja shvatam da su duhovne potrene parohije ispunjene za narednih mesec, dva, tako da je vreme da se krene kući.

Lepo je doći u takve parohije – ljudi dolaze da se vide sa sveštenikom, obezbede mu mesto za boravak, nahrane ga i isprate nazad. Moguće je čak da mu prikupe novac i za kartu. Ako se putuje redovnim letom, svako putovanje košta najmanje 10,000 rubalja. A ako je loše vreme i ako su letovi otkazani, može se čekati dve, tri nedelje u  relativno smirenom raspoloženju. Može se služiti, mogu se čitati knjige, obilaziti komšiluk...Tu bude par parohijana, svi Pravoslavni. Oni vas vole i poštuju.

No potpuno je drugačije u etničkom, paganskom Čukči naselju. Tamo živi malo ili nimalo Rusa. Prva tri dana samo šetaš selom, sav narod gleda u tebe kao u vanzemaljca – došao je sveštenik. Čukči deca bulje iznenađeno i pitaju: - „Ko si ti? Bog? Zašto onda nosiš suknju?“ Pijanica te presreće nasred ulice, počne da se krsti na pogrešan način (s leva na desno) i pita zaplićući jezikom: -„Kako mi...ovaj...šta ljudi rade u crkvi? Krste se ili tako nešto?“



Ko dođe u takvo selo po prvi put, mora da otsedne u kući stranca. Ovi ljudi vas prihvataju na nečiji zahtev, a po pravilu su stidljivi u tuđem prisustvu. Ljudi govore o vama, možete postati predmet široke spekulacije. Oni se raspravljaju međusobno da li ste vi pravi sveštenik, da li oni treba da razgovaraju sa vama ili ne. Konačno, nakon dan, dva, ljudi počinju da dolaze kod vas. Postavljaju ozbiljna pitanja. Vi saznajete nešto više o njima, osveštate prvu kuću, objasnite zašto je to potrebno, kakve molitve postoje i za koga se sve treba moliti.

Božja zaštita od zlih sila je nešto što svaki Čukči razume. Niko ne sumnja u postojanje duhova u tundri. Niko ne dovodi u pitanje činjenicu da postoji jedan Bog, i da se od Njega traži pomoć. Oni dobrovoljno dovode svoju decu na krštenje, iako odrasli retko pristupaju ovoj Svetoj Tajni. Ja ne insistiram da krstim odrasle kad vidim da oni nisu spremni da postanu Hrišćani i da se njihov život neće promeniti. Moj glavni zadatak pri dolasku u selo jeste da se ljudi naviknu na mene, da ih ubedim da nisam došao da pokvarim njihovu tradiciju  ili život, da ih neću prisiljavati na našta. Veoma je važno sačekati da ljudi postanu spremni da slušaju, a ne da budu agresivni prema meni.

Pre odlaska, ja obično pokušam da odslužim Svetu Liturgiju, a u cilju  da se to dogodi,  moram da pitam za prostor u lokalnom klubu. Pričešćujem decu i odrasle koji pokažu duboko interesovanje. Ja ne gledam na sat tokom službe. Čitam Apostole i Jevanđelje na ruskom, jer u takvom okruženju crkvenoslovenski se doživljava kao nešto sasvim strano. Ruski narod, čak iako daleko od Crkve, pokazuje poštovanje za jezik Bogosluženja, prima ga kao nešto sveto, ostavljeno od predaka. Iako manje razumljiv, crkvenoslovenski smatraju važnim delom svoje kulture. Čukči narod jednostavno ne razume staroslovenski, i ne pokazuje poštovanje za taj jezik.

Nije realno služiti svenoćno bdenije u takvim selima. Sve što može da se uradi jeste kratka molitva ili parastos, za ostalo se može moliti jednostavnim rečima. Veoma je teško raditi na takvom mestu. Teško jer se standarndni obrasci ponašanja sveštenika ovde ne mogu primeniti. Bio sam spreman da im dam ono što većina ljudi potrebuje – Bogosluženja, ispovesti, razgovore o problemima. Ali sve ovo nabrojano njih je najmanje interesovalo. Ono što njima treba jeste demonstracija vere u svoj njenoj dubini i jednostavnosti, jasnim rečima i konkretnim delima. Nema koristi u misionarskim savetima, krštenju i propovedi ako nakon svega nestanete, odete, a njih ostavite u samoći.

Seme vere će izniknuti i daće plod ako se formira Pravoslavna zajednica. I crkvena uprava će se uspostaviti ako postoji osoba koja bi mogla da ujedini sve ove ljude. Sveštenik mora da ide po svim krajevima ove prostrane teritorije, tako da u najboljem slučaju može posetiti isto selo svega dva puta u toku godine. Zato sumnjam da bi on mogao da nosi odgovornost i rukovodi crkvenom upravom.

Kako sam sticao više iskustva na ovim putovanjima, postajao sam sve ponizniji. Ponekad bih susreo sve meštane i krstio oko njihšezdeset . S vremena na vreme dosta ljudi bi dolazilo na Bogosluženja ili bih ja odlazio u školu i dugo pričao sa nastavnicima i učenicima. Osećao bih se zadovoljno tada. Osmislio bih „celikupni program“ i ostavljao  publiku zadovoljnom. Šest meseci kasnije, ja bih ponovo došao u to selo, ali izgledalo je kao da je sve bilo uzalud. Jedina dobra stvar je što su me pozdravljali kao nekoga koga dobro poznaju.

Tada bih shvatio da moj rad nije imao nikakvog uspeha jer ljude nije bilo briga. Kvalitetan rad nije dovoljan ovde. Ovde se mora živeti; ovo je mesto u kome je potreban podvig. Ovo je mesto gde se celim srcem, ne samo umom, mogu razumeti Hristove reči:-„Bez mene ne možete ništa činiti.“ Ako ste ovde postigli bilo kakve rezultate, oni se obično smatraju čudom, a u njima gotovo da nema nikakvog sveštenikovog udela.

Jedno od čuda


 Neverovatan primer je kako je Pravosalvna crkvena uprava formirana u selu Enmelenu. Pretpostavljam da je ovo jedini slučaj da se crkvena zajednica Čukči naroda nije raspala odmah pošto je formirana. Još uvek je zdrava, stabilna, uprkos gotovo potpunoj izolaciji.

Zoja Oreškina, direktor jedine prodavnice u Enmelenu, izgubila je 300,000 rubalja. Tolika suma novca, skupljana prodajom namirnica tokom mesec dana, prosto je nestala putujući terenskim vozilom tundrom. Ona je nosila novac u Providens. Neverovatan incident. Gde bi novac mogao nestati u tundri? Niko joj nije verovao i žena je bila optužena za proneveru, a istraga je počela. Iz očaja, vatrena paganka koja nikada nije marila za Hrišćanstvo došla je u crkvu. Tu sam je upoznao.

Šta sam mogao uraditi u ovakvoj situaciji? Očitao sam molitvu, zapalili smo sveće i onda se molili svojim rečima. Sledećeg dana je pronađen novac. Isposavilo se da je novac ukrao osmogodišnji dečak, koji je bio sakriven u istom vozilu. Niko nije ni posumnjao u njega. Nakon ovoga, Zoja se krstila i otišla kući zadovoljna. Dva meseca kasnije, kada sam opet otišao u Providens, ona me je pozvala u  Enmelen.
 
Otac Leonid sa decom iz Lavrentija, Čukotska oblast, Rusija

Enmelen je tipično selo sa 400 ljudi. Male kuće, peći, uvezeni ugalj, pseće zaprege. Neki ljudi govore ruski, neki čukči. Čekalo me je iznenađenje u Zojinoj kući. Tamo, u sobici za molitvu, čekalo me je desetak meštana koji su došli sa određenim ciljem – hteli su da me slušaju. Tako je svetlost Pravoslavne vere osvetlila ovo čudesno mesto, i po milosti Božijoj to svetlo se nije ugasilo.

Bilo je u tom mestu pentakostalaca, tako da su skoro svi koji su počeli da dolaze kod Zoje bar jednom bili na protestantskoj službi. Neki su bili sa njima prilično dugo. Naši parohijani uspešno su pozajmili neke elemente protestanstke službe. Žene bi čitale akatiste, kanone iz molitvenika, Bibliju, žitija Svetih, i pile čaj. One su takođe čitale molile za različite potrebe, kada bi ih pronašle na slovenskom, a kada ih nisu mogle pronaći, molile su se svojim rečima. Svaki put kada bih došao, služila bi se Sveta Liturgija. Svako bi se ispovedio i pričestio. Tokom večernje službe, svako prisutan morao je da čita naglas bar jednu molitvu. Tokom nedeljnog Bogosluženja, mala soba u Zojinoj kući bila je puna. Odrasli bi se gurali oko malog stola koji je služio kao Oltar. Deca su se igrala pozadi, na kauču, i s vremena na vreme plakala i bunila se. Prisutni psi pokušavali su da se pridruže, lajali su i zavijali. Izgledalo je neobično, ali moje srce bilo je radosno. Ne mogu da pronađem odgovarajuće reči da opišem kako sam se osećao.

Pokušavao sam doći u Enmelen što je češće moguće, najmanje četiri puta godišnje, posebno u početku. Svako putovanje trajalo je tri do šest nedelja. Većinu tog vremena morao sam provesti u Providensu, čekajući helikopter ili neki automobil koji je išao u mom pravcu. Zaustavljao bih se i u drugim selima ove oblasti (Čaplino, Nunligran, Sireniki) ali se nigde nije moglo porediti sa Enmelenom.

Providens područjem aktivno su misionarili pentakostalci i harizmatičari. U svakom naselju, oni su osnovali svoje zajednice mnogo pre nego što su to Pravoslavni učinili. Ono što je za nas bilo čudo, za njih je bila uobičajena stvar. U početku, njihovi misionari nisu osnivali zajednice u manjim selima; oni bi samo izabrali pravog lokalnog kandidata. Tako su na destine njih slali u njihove Hrišćanske centre, koji su se nalazili u susednoj Aljasci, na edukaciju. Kao rezultat toga, jedan od tih deset poslatih, vraćao bi se u svoje rodno mesto i tamo bi osnivao zajednicu. Naravno, bilo je lakše harizmatičnim misionarima neko Pravoslavnima. Ova denominacija izgleda da je stvorena za Čukči narod, jer je bila dobro usklađena arhetipovima njihove religijske svesti, ukorenjenim u šamanizmu. Mislim da bi trebalo usvojiti najbolje iz njihovih organizacionih iskustava.

Postoje mnoge druge stvari koje želim da vam ispričam o misionarskim grupama, o studentima i svešteniku hora Moskovske bogoslovije, koji su posećivali naša naselja tri uzastopne godine. Želeo bih da govorim o njihovim koncertima u mestima koja su posetili; o razvoju naše parohije u Lavrenti, ili o našem neverovatnom hodočašću, prvom i jedinom u istoriji naše Eparhije. Išli smo da vidimo krst na Dežneva rtu. [2] Želeo bih da govorim o jedinom priložniku koji pomaže našu parohiju sve ove godine - Švajcarskoj dobrotvornoj organizaciji „Vera u drugi svet.“ Ali, nemoguće je reći sve našim čitaocima – umoriće se od tolikih informacija. Tako ću sada završiti ovu moju priču mišlju koja mi je toliko draga: u realnom životu, misionarski rad u udaljenim oblastima svodi se na najvažnije – čovek mora da opstane kao Hrišćanin. Ne sme da padne, da postane degradiran, da izgubi svetlost vere i postane alkoholičar. Sam Gospod će dodati ostalo našim slabostima.

 
Sveštenik Leonid Tsapok
Fotografija Konstantin Djatčkov

-----------------------------------------------------------------------------------------------
[1] Arhiđakon Roman (Tamberg) 29. juli 1961. – 4. maj 1998. Monah Svete Trojice-Sergijeve lavre, a kasnije manastira Svetog Danijela  u Moskvi, koji je komponovao duhovne pesme.
[2] Godine 1948 čuveni pomorac, Sajmon Ivanovič Dežneva, otkrio je prolaz između Azije i Amerike. U čast njegovog pomorskog otkrića, kasnije je podignut krst na tom mestu, zajedno sa bistom poznatog istraživača.

 
Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović
2 decembar 2010 god.

Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/42776.htm

Pročitano: 10803 puta