MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

RAZGOVOR SA MITROPOLITOM MOLDAVIJE I BUKOVINE TEOFANOM (SAVU)



Mitropolit Moldavije i Bukovine Teofan (Savu)

Mitropolija Moldavije i Bukovine ima veoma veliki značaj za Rumunsku Pravoslavnu Crkvu.Da je to tako  svedoči činjenica da su prethodni Rumunski Patrijarh  Teoktist (+ 2007) i sadašnji Poglavar Rumunska Crkve, Patrijarh Danilo,  bili na čelu upravo ove Mitropolije. Ova Mitropolija je, u okviru Rumunske Crkve, po svoj prilici, najbogatija monaštvom.Ovde se nalaze i najznačajniji manastiri, izgrađeni u periodu od XV-XVI veka; ovde se podvizavao i prepodobni Pajsije Veličkovski. Pre tri godine na čelo ove  Mitropolije stao je  Mitropolit Teofan (Savu),  koga, pre svega, karakteriše neverovatan podatak   njegove biografije. Naime, od šestoro braće i sestra, troje su, kao i sam vladika, izabrali monaški put. O rumunskom monaštvu, o njegovom značaju za zemlju i društvo, razgovaramo sa Mitropolitom Moldavije i Bukovine Teofanom (Savu)

 
***

– Vladiko, koliko ima manastira u  Rumuniji i kakav je značaj monaškog života?


– Imamo 420 manastira. Tu su i manji skitovi,  u kojima se podvizava najviše sedam monaha. Tu su i veće monaške zajednice, gde ima od 300 -400 žitelja. U Rumuniji je trenutno oko 9.000 monaškog življa.
Monašto u Rumuniji, kao i svuda, daje mogućnost da se prođe jednim od ona dva puta, kojima čovek može da dostigne Carstvo Nebesko. Drugi put je blagočestivi život u svetu pobožnog hrišćanina.  Gospod je ljudima dao monaštvo da bi već u ovom svetu, u vidljivoj formi, mogli osetiti predukus Nebeskog života.

– Poznato je da je u vreme komunističkog režima monaštvo bilo ugnjetavano.

– Položaj monaštva se u periodu između 1945-1990 godine nekoliko puta menjao. Moglo bi ovde da se govori o tri perioda. Prvi – to su godine od 1945-1959. Tada se dogodila jedna paradoksalna situacija. U manastire je počelo da dolazi mnogo ljudi, koji su želeli da se podvizavaju u monaštu. Broj monaha i monahinja počeo je naglo da se povećava. Zbog toga vlasti počinju sa represijama protiv verujućih i veliki broj monaha, zajedno sa parohijskim sveštenicima biva bačeno u tamnice.

Godine 1950-te oko 200 manastira biva zatvoreno, dok je veliki broj monaha, i to uglavnom mladih, koji su bili ostali,  proterano. Od te godine počinje odbrojavanje vremena drugog perioda, dakle, do 1964-te godine. To je bio najbolniji period za istoriju monaštva u komunističkom periodu.

Od 1964-1990 godine nagoveštavalo se slabljenje progona monaštva. U to vreme su ponovo otvoreni  neki manastiri, i u njih se vratio deo monaha, kako su koga puštali iz zatočeništa.

– Da li su uspeli da sačuvaju monaško predanje?

– U manastirskom, kao i u parohijskom životu kod nas se uvek održavao kontinuitet. Parohijskih crkava nije mnogo zatvoreno, tako da je svako naseljeno mesto imalo sveštenika, koji je bez problema krštavao narod, venčavao, vršio opelo.

Godine 1990. u Rumuniji se retko gde mogao sresti nekršten čovek. U isto to vreme pritisak komunističkog režima na Crkvu svuda je bio prisutan. Bilo je jako teško dobiti dozvolu za izgradnju novog hrama. Istina, bez obzira na to, Crkva je uspela da izgradi oko 700 hramova. Izdavane su pravoslavne knjige, ali u veoma malim tiražima, koji nije mogao da zadovolji potrebnu potražnju. Imali smo Bogoslovske škole,  dva fakulteta na univerzitetima i šest Bogoslovija.  Ali, broj bogoslova tih duhovnih škola nije zadovoljavao potrebe Crkve i sveštenstva. Crkva je mogla slobodno da služi Liturgiju, ali je bilo teško da se propoveda Jevađelje u školama ili u vojsci. To smo morali  da radimo tajno, skriveno.

Ali, slava Bogu, najvažnije smo uspeli da sačuvamo: hramovi su bili otvoreni, sveštenici su služili Liturgiju, krštavali, ispovedali, venčavali i vršili opela. Uvek smo imali pomoć Božiju.

– Danas se u Rumunskim manastirima može da vidi veoma mnogo mladih, obrazovanih i, u principu onih, koji su već formirane ličnosti. Čime ih to privlači monaštvo?

– Ustvari, da bi se popunio broj monaha, koji je neophodan za misionarske potrebe, mnogo još monaštva nedostaje. U poslednje vreme  broj novih manastira se uvećao, a broj iskušenika, koji dolaze u manastire,  smanjio.

Šta mlade ljude privlači monaškom životu? Oni, koji biraju put monaškog života, prvenstveno slede unutrašnji priziv da u potpunosti posvete sebe Gospodu. Upravo je takav priziv i kod onih koji odlaze u manastir i u Rusiji, a i u drugim zemljama. To je  p r v o.

 D r u g o   je  -  naše predanje starčestva. Mi imamo mnogo izuzetnih podvižnika, čije reči i životni put privlače u monaštvo one, koji su ih čuli i videli. I   t r e ć e -  u Rumuniji postoji vekovno predanje prisustva monaštva u duhovnim, kulturnim i vaspitnim sferama života društva. U razvoj rumunskog društava manastiri su dali veliki doprinos. Zato je sasvim prirodno, da u zemlji, gde živi 20 miliona pravoslavnih ljudi,  ima nekoliko hiljada ljudi, koji su izabrali monaški put, gde bi ceo svoj život u potpunosti posvetili Bogu. 



– Kakvu ulogu igraju manastiri u današnjoj Rumuniji?


– Ne mislim da se ta uloga mnogo razlikuje od one, koju su manastiri  uvek imali. Monaštvo – to je predukus Carstva Nebeskog u ovom životu. Monaštvo unekoliko predstavlja oličenje nebeskog života.

Za to vreme, manastir jeste mesto, gde se sa svih strana slivaju pravoslavni vernici. Ovde se oni, na nekoliko sati ili na nekoliko dana, sabiraju jednim umom i jednom dušom, a zatim, ispunjeni manastirskom svetlošću i molitvom, vraćaju u svet, u svoje porodice, da bi osnaženi na životnom putu, lakše nosili svoj krst.

Neki manastiri imaju posebne funkcije: izdaju knjige, održavaju duhovne škole i drže duhovnu nastavu za mlade monahe i monahinje, zatim u ovoj ili onoj formi vrše i socijalnu službu. Ali, takvih manastira je malo, jer, osnovno, što ljudi od manastira očekuju jeste molitvena pomoć, živi primer života u Hristu i propoved Reči Božije.

Upravo zbog toga, ukupan rad Crkve po socijalnim, kulturnim i obrazovnim programima, po pravilu, vode sveštenici pri Eparhijskoj upravi.

– Da li se monaštvo odaziva na socijalne probleme savremenog života?


– Ne smatramo da monasi i monahinje treba direktno da učestvuju u rešavanju tih problema? Oni su dužni da se mole za ceo svet, a u okviru toga i za ljude, koji imaju takve probleme. Stav i poziciju Rumunske Crkve što se tiče tih problema,  iznose jerarsi i bogoslovske škole.

Naravno, ima manastira koji se odazivaju na takve pozive i nešto preduzimaju. To njihovo učešće pomaže Crkvi u odbrani od tih negativnih socijalnih pojava, jer, kada crkvena jerarhija ne iskaže svoj odnos prema nekakvom izazovu, pojavljuju se problemi.

Ima i monaha koji se, na primer, bave zatvorenicima, njihovom duhovnom hranom, zatim radom sa vojskom. Ali, to su posebni slučajevi. Uglavnom se takva delatnost vrši preko parohija ili specijalnih crkvenih struktura.

– Vi ste učili u Evropi, dobili ste dobro obrazovanje. Koliko to pomaže u Vašem radu što se tiče upravljanja Mitropolijom?


– Ako ti upoznaš drugu realnost, osim one, u kojoj si se rodio, a to se odnosi kako na Crkvu, tako i na društvo, to je prosto neverovatno. U arhijerejskoj službi to mnogo pomaže, zato što, poznavajući predanja i običaje drugih Crkava, drugih naroda, ti bolje shvataš svoju Crkvu, svoj narod. Evropsko obrazovanje dozvoljava da se bolje upozna i shvati šta je danas Crkvi neophodno da bi se najbolje realizovala njena misionarska delatnost. Rumunija je članica Evropske Unije. Shvatanje tog konteksta, u kome se ti nalaziš, dozvoljava ti da se jače i trajnije zaštitiš od nagomilavanja onih vrednosti, koji protivureče Jevenđelju. Za to vreme, poznavanje korisnog iskustva drugih, omogućava da to iskustvo primenimo i u svojoj praksi.

– U komunističkom vremenu rumunska omladina je bila iskušavana ateizmom, koji je nudio da se zaboravi Bog radi socijalne pravde. Sada pak pred hrišćanskim narodima, koji žive u bivšim socijalističkim zemljama, stoji novo iskušenje:  predlaže se dobro uređen život u materijalnom smislu, ali katkad u zamenu, za još veće odstupanje od Hrista. Da li pred rumunskom omladinom stoji iskušenje kao što je bogatstvo, komfor, ili mogućnost bilo koje lične realizacije? 

– To iskušenje je pred Hristovom Crkvom stajalo još od njenog osnivanja. Bilo je veoma teških vremena, a bilo ih je i lakših. Sada je najveća opasnost upravo to, što je borba između dobra i zla, između normalnog i nenormalnog, sve nevidljivija. I mladom čoveku je veoma teško  da se sa tim suoči sam. Greha je uvek bilo, ali ranije su ih uviđali i oni koji su ih činili. U poslednjim decenijama gresima se prilazi na drugačiji način. Dobro se pomešalo sa zlom, i ljudima je postalo teško da ih odluče jedno od drugog. Ja vidim kako je mladima teško da pronađu sebe, svoj put.

Drugo veliko savremeno iskušenje jeste relativizacija jevanđeljskih vrednosti i Reči Hristove. Rezultat je da ti sebe možeš da smatraš hrišćaninom, ali da ne moraš da živiš sasvim jevanđeljski. Ranije je to bilo nemoguće. Ponoviću, borba između dobra i zla bila je vidljivija. Zbog toga, taj savremeni, mladi čovek, koji je smogao snage da reši te probleme, ima pred Bogom veće dostojanstvo, nego onaj koji je svoj put ka Bogu pronalazio takođe u veoma teškom, ali jasnijem i shvatljivijem vremenu. Bilo bi idealno, kada bi više mladih umelo da koristi dostignuća i uspehe ekonomije i progresa, ali da pri tome ostane u krilu Crkve. U istoriji imamo primere ljudi koji su bili bogati, ostajući pri tome veoma bliski Bogu. To je Avram, Jov, car David...Ideal nije u tome, da bi se, živeći u savremenom društvu, govorim o porodičnom životu,  a ne o monaškom, čovek sasvim odrekao materijalnog dobra, već da bi vodio hrišćanski život i bio pravi hrišćanin, čak i ako si biznismen, profesor, vojnik ili političar.

– Da li su Rumunski političari verujući ljudi?

– Prisustvo političara u parohijskom hramu ili manastiru običnim danom ili na dan praznika – je sasvim uobičajena stvar. Predsednik Rumunije, polažući zakletvu, poklanja se Svetom pismu. Kada je sadašnji predsednik Trajan Besesku izabran u svom prvom mandatu, na svečanost povodom inauguracije pozvao je Patrijarha Teoktista. Na njegovoj drugoj predsedničkoj inauguraciji prisustvovao je Patrijarh Danilo, koji je odslužio moleban uz sasluženje jerarha i blagoslovio Predsednika da služi na dobro društva. 

– Da li država odbija da pomogne manastirima?


– Ima nekoliko vrsta pomoći. Vraćen je deo Crkvene imovine, konfiskovane od strane komunista. Pomaže se pri rekonstrukciji manastira i hramova i izgradnje novih crkava i crkvenih zgrada. Istina je, da je sada kada su se, zbog svetske krize, u državi pojavili ekonomski problemi, takva podrška manjeg obima.

Osim toga, monaške Bogoslovije su uključene u sistem državnog obrazovanja, tako da plate predavačima i stipendije polaznicima daje država. Država takođe plaća sveštenike i učitelje, koji predaju zakon Božiji u školama. U Rumuniji i monasi dobijaju mala primanja, koje manastiri koriste za svoje potrebe.

– Vladiko, na kraju našeg razgovora kao zaključak, šta biste poželeli ruskim čitaocima?

– Verujući ljudi neka se još više učvrste u životu u Hristu za očuvanje Duha Svetoga. A onima, koji još nisu u Crkvi, želim da Bog pomogne da otkriju put ka Njemu, da bi imali pravi život na zemlji i da dobiju blagoslov da budu u Carstvu Božijem na život večni.

S Mitropolitom Moldavije i Bukovine Teofanom (Savu)
razgovor vodili jeromonah Ignatije (Šestakov) i Igor Zibin.
24. septembra 2010. godine

Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović
 

Izvor:
http://www.pravoslavie.ru/guest/39328.htm

Pročitano: 5109 puta