MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

TRAGEDIJA ORANKI MANASTIRA PO PRIČI OCA DIMITRIJA BEJANA



Gospod Isus Hrist iza zatvorskih rešetaka,
prikazan na krstu koji je podignut u Oranki manastiru/zatvoru

(U Rusiji postoje milioni mučenika, žrtava boljševizma. Na primer, po priči oca Dimitrija Bejana, postoje posebni dokazi da je na hiljade pravoslavnih bilo ubijeno pod takvim okolnostima. Ovaj rumunski sveštenik video je svojim očima hiljade svetih moštiju koje su bile otkrivene u logoru na mestu starog manastira Oranki (ne znajući detalje u to vreme) i onda u kasnim 1940-im upoznao je ruskog monaha Teodota, jedinog preživelog svedoka masakra 11,000 monaha i sveštenika, svedoka tog  strašnog događaja koji se dogodio u tom manastiru, nedaleko od reke Volge. Godine 1918. ovi monasi su bili zatvoreni od strane komunista, i dato im je 24 časa da odluče između komunizma i Gospoda Isusa Hrista. Oni su doneli odluku za deset minuta. Posle ove odluke, tokom narednih mesec dana, ovi mučenici su kopali sami sebi grobove, bili su ubijani jedan po jedan, 300 do 500 svakodnevno. Njihov vladika im je rekao: „Braćo, vreme je da se stave venci mučeništva. Da li ste sa satanom ili sa Hristom?“ Kako jaka beše njihova vera! Ni jedan ne beše izdajnik! Ali Bog je hteo da samo jedan pobegne, da kasnije sretne oca Dimitrija Bejana i da mu ispriča ovu zadivljujuću priču. Ovo je Njegova Božanska volja!

Želim da zahvalim Vladimiru Protopopesku za obradu ovog teksta na engleski jezik. – JS.)

Iz knjige:   Bucuriile suferinţei: Evocări din trecut , I (Radost stradanja: sećanja iz prošlosti) sveštenik  Dimitrije Bejan, FEP (Tipografska centrala) Moldavija, Kišinjev,  1995.
 
Ova knjiga je objavljena sa serijom snimljenih razgovora sa ocem Bejanom.


Otac Dimitrije Bejan

Recite nam nešto o logoru koji je formiran u Oranki manastiru i o monasima koji su tamo mučenički postradali od strane komunista?


Oranki je bio manastir ruskog plemstva, u centru Rusije, pored same Volge. Godine 1918. komunisti ukidaju manastir pretvarajući ga u logor za monahe, gde je internirano 11,000 monaha iz svih manastira u Rusiji. Bilo je u njemu jeromonaha, sveštenika i episkopa.

Godine 1918. komunistička vojna delegacija stigla je iz Moskve i pitala ih:

“Da li ste sa nama ili ne? Imate 24 sata za odgovor.”

I vladika im je rekao:
“To je veoma dug vremenski period. Dobićete odgovor za 10 minuta. I okrenuvši se monasima on ih je upitao: “ Braćo, imate mogućnost da postanete Hristovi mučenici! Da li želiti da se ujedinite sa komunistima ili želite da date svoje živote za Hrista i da postanete Njegovi Sveti? Ne bojte se! Hristos je sa nama! Hristos nas poziva Njemu!”

I svi su jednoglasno uzviknuli: “Želimo da umremo za Hrista!”

I tako su svi bili ubijeni iz mitraljeza pucnjem u čelo, za mesec dana, 300 do 500 dnevno, a zatim bacani u kotlinu koja se nalazila na manastirskom imanju. Neki od njih su sami sebi kopali rovove, a zatim ubijeni, drugi su ih prekrivali zemljom i nastavljali da kopaju, a zatim je dolazio i njihov red, tako su radili dok ih nisu sve streljali. Na kraju, ubili su i vladiku i sahranili ga kako sedi na maloj stolici među streljanim monasima.

To je bio masovni masakr, jedinstven u istoriji savremene crkve, o kome niko nije ništa rekao ili napisao. Ja sam jedini pravosalvni živi sveštenik, očevidac otkrivanja Svetih Moštiju ovih mučenika Orankijskih, gde sam bio vojni sveštenik-ratni zarobljenik između 1942.-1948. godine. Napisao sam knjigu zvanu Oranki, a koja govori o ovom fenomenu. Ona je spremna za štampanje u Bukureštu. (Napomena: knjiga je objavljena u Bukureštu 1998. Ni jedne reči o monasima! Objavljena je nakon smrti oca Bejana od strane unijata!)

U Oranki kampu bilo je 14,000 zatovrenika iz Staljingrada, Rumunije, Nemačke i ostalih evropskih zemalja. Nedostajali su nam nužnici. Komandant je pozvao nekoliko vojnika da kopaju rovove iznad kotline. Kopajući oni su pronašli kosti ovih monaha. Vojnici su došli kod mene i rekli mi: “Oče Bejane, pronašli smo rov pun tela monaha, ubijenih metkom u glavu, nabacanih jedne na druge,i u monaškim odeždama. Šta da radimo?” Rekao sam im da nastave sa kopanjem i vide šta još moga pronaći. Posle nekog vremena ponovo su došli.

“Oče Bejane, pronašli smo starog sveštenika, njegovo telo se nije raspalo, sedi na maloj stolici, među ostalim monasima. Može se dobro videti da je bio pogođen u glavu. Na vratu ima lanac sa krstom i metalnu ikonu Majke Božije.”

“Braćo,” rekao sam im, “idite komandantu i izvestite ga o ovome. To je veliko čudo! Svi ti monasi sa svojim neraspadljivim Episkopom su Svetitelji, Mučenici, ubijeni od strane komunista 1918.-20.godine. Moramo zaustaviti gradnju nužnika na tom mestu!”

Na maloj stolici sedeo je Arhiepiskop, iguman manastira ili vladika. Odmah sam to znao jer je nosio Panagiju i Krst.

Krst su ukrali kopači. Isekli su ga na delove i podelili među sobom. Uspeo sam da spasem Panagiju, ali je na kraju i nju uzeo komandant logora. Izveo sam ga na mesto. Upitao me je: “Zašto on sedi na stolici? Izvadi ga odatle i sahrani kao sve normalne ljude.” I dao mi je zadatak da to učinim.

Otišao sam u logorsku stolarsku radionicu i oni su mi napravili solidnu hrastovu stolicu. Položio sam ga na stolicu i pričvrstio ga. Pokropio sam ga svetom vodom od glave do pete kao i sve monahe koji su bili oko njega. Onda sam ga sahranio shodno običaju u blizini fontane, u dvorištu manastirskom.

Po svemu sudeći, on je bio svetac!

Ova česma je izbuk ( na rumunskom jeziku izvor koji povremeno izbacuje vodu). Voda dolazi u zavisnosti od vrlina koje ljudi poseduju, a koji na izvor dolaze. U leto, na dan Preobraženja (6. avgusta), mnogi stari sveštenici, bivši zatovrenici iz Sibira, od kojih su mnogi invalidi, dolazili su da služe Svetu Liturgiju. Mi smo takođe učestvovali.

Po komandantovom naređenju, napravili smo jak hrastov kovčeg da bismo zaštitili telo.  I video sam čudo. On je bio pogođen u glavu, ali kada sam ga izvadio iz grupe ostalih leševa, njegovo neraspadljivo telo se odjednom opustilo, kao da je tek tada izdahnuo. 

Ispričao sam ovu priču dvoma mladih ruskih intelektualaca, jedan od njih je rumunskog porekla, i bili su duboko impresionirani. Otišli su u Oranki da se sami u to uvere. Ali nisu mogli da pristupe, jer mesto gde se nekada nalazio zatvorenički logor bio je sada ženski zatvor, i nije bilo dozvoljeno da iko priđe blizu. Oni su pokušali da dobiju dozvolu za eshumaciju tela, ali to je bila veoma velika stvar, da se eshuminira 11,000 leševa i da se sahrane kako dolikuje hrišćanima. To je posao za celo jedno selo, šta da kažem, i više od toga. Razmisli, 11,000 tela monaha čine celu vojsku. To je vojska Nebeskoga Cara! Svetitelji Hristovi!

Kako smo ih pronašli, tako smo ih vratili nazad. Naravno nužnici su podignuti na drugom mestu. I stvar je ostala u Božijoj milosti i znanju. Dva studenta otišla su tamo  i obavili neka kopanja. Našli su upravo ono što sam im rekao. Našli su kosti, ali ne i episkopa zato što nisu kopali po mojim uputstvima. Imali su dozvolu da kopaju samo dva metra u dubinu. Pokrili su sve kosti. Onda su opet došli i potvrdili moje reči. Oni još uvek nemaju neku versku slobodu. Komunistički duh je i dalje jak.

Kada ste pronašli mošti?

Našao sam ih 1942., u jesen. Ali oni su bili ubijeni 1918. Tada su svi ruski monasi i sveštenici bili pitani od strane komunista: “Da li ste sa nama ili ne?” Svi su odgovorili: “Ne, mi ostajemo sa Hristom!” Streljani su na licu mesta, kao što sam već rekao.

To znači da su ove kosti mošti svetitelja?


Naravno! Pravih mučenika, kao u vreme rimskog progona hrišćana. Sve skupa 11,000 mučenika. Sve sami monasi i sveštenici sa svojim Svetim Vladikom na čelu. Ni jedan političar. Ni za vreme rimskog progona hrišćana nije toliko mučenika ubijeno kao za vreme komunista.

Postojao je običaj u Oranki, da svake godine, 6. avgusta, na praznik Preobraženja, sveštenici veterani, stari i nemoćni, bivši politički zatvorenici u Sibiru, održe Svetu Liturgiju kod fontane, sa svima nama prisutnima. To su sve sveštenici svetoga života. U blizini fontane sahranio sam mošti svetog vladike. Žao mi je što sam zaboravio Njegovo ime.

Da li su vlasti dozvolile da ova dva mladića uzmu bar neku od kostiju mučenika iz Oranke?

Ne, ništa. Samo je utvrđeno da su tamo, postoje. Vlasti se pretvaraju da ne znaju ništa. A i zašto bi to njih interesovalo?

Slao sam im svedoka tamo, ne znam da li je još uvek živ. Godine 1918., jedan monah uspeo je da pobegne. Živeo je kao vodeničar u šumi. Imao je svoj mlin, i ljudi su išli njemu da melju svoju zob jer nije bilo kukuruza ni prosa. Njegovo ime bilo je Teodot. Stupio sam u kontakt sa njim 1944.-45., on mi je dao sve podatke o masovnom streljanju, nakon što smo pronašli kosti. On je bio jedini preživeli. Kako je uspeo da pobegne, ne znam. Bio je iz tog manastira, možda je znao gde da se sakrije.

Kako ste sreli ovog monaha Teodota?

Bila je hladna zima, odveli su nas u veliku šumu, severno od logora, da sečemo drva za ogrev. Dok sam išao kroz šumu naišao sam na malu kuću na obali reke. Zakucao sam na vrata i stari, bradati Rus izašao je i upitao me ko sam i šta želim.

Rekao sam mu da sam rumunski ratni zarobljenik i pravoslavni sveštenik. Nije video sveštenika trideset godina. Bilo je to u sred šume. Živeo je hrišćanski vrlo dobro, tamo u tom mlinu. Bio sam stranac, ali ubrzo sam stekao njegovo poverenje. Bio je običan monah. Nije mogao uraditi ništa kao sveštenik, ali savršeno je dobro znao raspored Liturgije. On je imao knjigu iz koje je čitao Kanone, u večernjim časovima, nakon posla.

Bio je veoma pobožan. Ne mislim da je još uvek živ. Svaki put kada sam bio tamo klečao je i podsticao me da činim isto. Zajedno smo se molili. Govorio mi je ono čega se sećao. Uspeli smo da dobijemo Časlov iz Rusije.

Prvi put kada smo se sreli upitao me je:

“Jesi li ti pravoslavni sveštenik?” I počeo je da plače.

“Da,” odgovorio sam.

“Onda hajde da vam kažem tajnu: Ja sam monah iz manastira Oranki. Moje ime je Teodot i 1918., kada sam bio mlad, pobegao sam da ne bih bio ubijen. Sam sam sagradio ovu kuću i vodenicu u šumi. Nisam video pravoslavnog sveštenika od kako sam pobegao iz Oranki manastira. ”

Rekao sam mu da sam otkrio rov pun ubijenih monaha i pitao:

“ Šta se tamo dogodilo. Našao sam taj rov.”

Rekao mi je plačući:

“Kada je došla ateistička komunistička vlast zarobljeno je 11,000 monaha i sveštenika iz svih manastira i dovedeno u manastir Oranki. Ja sam bio tamo. Jednog dana grupa konjanika došla je i pitali su nas: “Da li  hoćete da budete sa nama?”Međutim, episkop i svi monasi jednodušno su odgovorili: “Mi ne želimo da idemo sa vama, jer ste bezbožnici! Mi želimo da umremo za Hrista!”

Ja sam uspeo da pobegnem. Vojnici su naredili monasima da kopaju rovove, stotinama metara u dužinu, i tokom narednih mesec dana sve su ih streljali, vladiku su poslednjeg ubili. Kopali su rovove i ujedno pokrivali tela ubijenih zemljom. Bili su puni vere u Hrista, postili su i molili se dok nisu bili svi streljani.”


Otac Bejan odgovara na pitanja grupe roditelja

Koja posebna sećanja nosite iz velikog vojnog zatvora manastira Oranki?


Nije to bio vojni zatvor, već internacionalni logor za ratne zarobljenike. U ovom logoru, smeštenom u šumama regiona Volge, nedaleko od Gorkog, danas Nijni Novgorod, bilo je internirano  tri kampa od 10 – 15,000 oficira iz svih evropskih zemalja, čak i iz Japana. Oranki je bio muški manastir, svi monasi iz otmenih porodica  - intelektualci. Manastir je imao veliku biblioteku, topografiju, i bio je opštežiće. Oni su štampali veoma dragocene knjige za crkvene službe.

Sovjeti su zatvorili manastir. Monasi i sveštenici bili su dovedeni iz mnogih manastira i skitova, i svi su bili ubijeni tokom 1918.-1920., a tela su im bacana u kotlinu koja se nalazila na manastirskom imanju, i samo su bila pokrivana zemljom.

Kada smo mi Rumuni pristigli u Oranki, stavili su nas da kopamo  rovove (za izgradnju nužnika). Pronašli smo mrtva tela, dugački rov pun leševa. Svi su bili ubijeni jednim prostrelnim metkom, pogođeni u glavu, jer po ukoru svoga vladike, svi su odbili da sarađuju sa ateistima. U sredini leševa, na stolici, neraspadljiv, sedeo je vladika u svojim odeždama, sa krstom i Panagijom na prsima. Sa dozvolom logorskog komandanta, ponovo smo prekrili njihova tela, pošto sam ih pokropio sveto vodom I blagoslovio. Onda smo izvadili  svete vladikine mošti iz hiljade kostiju monaha mučenika, stavili smo ga u kovčeg koga su Rumuni napravili i sahranili u dvorištu manastirskom pokraj fontane. Tada sam bio svedok jednog čuda. Telo svetog vladike se opustilo, kao da je tek tada umro.

Mogu li se ovi monasi mučenici, koji su postradali za Hrista, smatrati svecima? I svi drugi Hrišćani koji su ubijeni od strane ateista u vreme komunizma, mogu li se smatati svetima I mučenicima?

Da, svi masovno! Oni su sveti mučenici, sveštenici i monasi iz Oranki manastira.  To je zato što su oni više želeli smrt od vlasti. I u našoj zemlji,  u šumama i gudurama, sveštenici su ubijani. Oni se mogu smatrati nacionalnim, Hrišćanskim mučenicima.

Skoro, dvojica moskovskih naučnika, samnom predvođena,  preuzeli su istaživanja i potvrdili su moje reči. Ali sadašnja vlast nije im dozvolila da nastave, jer je nekadašnji manastir sada ženski zatvor. (od 2004. to je ponovo muški manastir).

Imam sve ove informacije od bivšeg monaha Teodota, koji je preživeo masakr i koji se sakrio u šumu,radeći kao mlinar kada sam ga susreo. Dva naučnika su ga takođe pronašla živog i potvrdili ovo moje svedočenje.

Koja lepe uspomene o ruskom narodu još nosite u sebi a koje biste mogli da podelite sa nama, I kako biste okarakterisali veliki ruski pravoslavni hrišćanski narod, koji je uvek bio ekstremno mučen?

Rusi, u velikoj većini – i pored svih progona, ostavljani bez sveštenika i crkava – ostali su verni Pravoslavlju, žene su nastavile tradiciju ove velike ruske Crkve. Trenutno, pravoslvalje doživljava svoj preporod u Rusiji, Ukrajini, Belorusiji, Sibiru i na Kavkazu. Danas postoji više sveštenika, crkve se obnavljaju, mnoge se  grade,…no predstoji još dug put da crkva koja je dala najviše mučenika doživi potpun preporod, a mi ćemo biti u stanju da tada mirno kažemo: “Pravosalvna crkva se sasvim preporodila, podigla se kao feniks iz pepela…”U našoj zemlji manastiri i verne žene sačuvale su pravoslavnu veru. Njima pripada sva zasluga.

Otac Bejan govori o krstu iz Oranki manastira

Manastir Oranki podignut je u 18. veku na Volgi i bio je namenjen ruskom plemstvu. Bio je u funkciji sve do 1918. Tada je pretvoren u zatvor.

Bio je zatvor za žene. Tokom II Svetskog rata (početkom 1942.) korišćen je kao logor za ratne zarobljenike. Sada je to ponovo zatvor za žene. Krstovi sa kupola su bačeni na zemlju. Takva dva krsta sam odneo u Rumuniju. Jedan od njih sam poklonio manastiru Sihastrija a drugi će biti položen na moje grudi kada umrem.

Nadamo se da će Gospod pomoći ruskom narodu da obnove ovaj, kao i mnoge druge manastire, i da će monaštvo da zaživi kao i pre 1918. Ljudi odasvuda neka dolaze u Oranki da posete, da se poklone, da se preobraze pred ikonom Vaskrsenja Hristovog, koja se nalazi nad ikonstasom letnje crkve. U ovu ikonu je pucano od strane boljševika, metak je zaglavljen u Hristovom čelu. Treba da ostane tako, ikona Hristova metkom pogođena, a On po drugi put ubijen u manastiru Oranki, kao svedok čovekovog pada u divljaštvo, i svega onoga što će uslediti. 

Odneo sam kopiju ove ikone u Rumuniju. Ukradena je dok sam bio u zatvoru (1949. godine otac Bejan, po povratku iz logora, bio je osuđen zbog “anti sovjetske aktivnosti” sve do 1964.). Bila je to ikona Vaskrsenja sa tragom metka na njoj. Njen gubitak bio je strašan udarac za mene i duboka tuga za sve one koji su znali za ovu ikonu u Oranki. Svi ruski carevi pred njom su klečali, kao i Dimitrije Kantemir, dobro poznati moldavski vojvoda, prognan sa svim svojim sledbenicima u Rusiju. Ovde je živela i kćerka  moldavskog kneza, Marija Kantemirnova, zvana “nekrunisana carica svih Rusa.”

Veoma često carevi su dolazili u Oranki da proslave Vaskrs. Kuća gde su odsedali i dalje stoji. Ispred nje bio je izvor vode i fontana; ako si dobar čovek voda bi se podigla sa dna fontane. A ako si grešan, izvor je ostajao “gluv i nem” (miran).

Ja svedočim ovu istinu. Tu, na tom izvoru, molio sam se za kišu zajedno sa starim ruskim sveštenikom, koji je izgubio oko i ruku. Bilo je prisutno na hiljade pravosalvnih Rusa. U momentu kada smo završili molitvu, kiša je počela. To se desilo 1946. kada je suša pustošila Rusiju i Rumuniju (vredno je spomenuti da je otac Bejan krstio na hiljade Rusa).

Tamo u kotlini, iza oltara, našao sam vladikine neraspadljive mošti, sa prostrelnom ranom na čelu, jer nije hteo da bude sledbenik ateista. U Rumuniji nam je poznato oko 20 pravosalvnih sveštenika koji su ubijeni, ali tamo, u Oranki postoje kosti njih 11,000 ubijenih sveštenika i monaha, koji su rekli “NE” na poziv ateističke vlasti.

Svi ovi sveti monasi, ubijeni zbog svoje vere u Hrista, jesu deo velikog broja mučenika koje je dala Ruska crkva u ovom turbulentnom veku.

Dole potpisani svedoči istinu o svemu što je ovde rekao. I sada, pred kraj svog ovozemaljskog života, on i sam daje pisano svedočanstvo i potpisuje ga svojom rukom.

Dobri Bog mi je pomogao da odem u zatvor, da iz njega izađem podignute glave i prosvetljen. Amin.

Sveštenik Dimitrije Bejan – Harlau




I sada dobre vesti


Godine 2006. grupa hodočasnika iz zapadne Rumunije (opština Bihor) na čelu sa ocem Jeftimijem Mitrem, igumanom skita Huta, krenuli su na pokloničko putovanje i u posetu manastirima Ukrajine i Rusije. Takođe su posetili manastir Oranki i tamo su podigli krst od crnog mermera ,koji na sebi ima sliku Gospoda Isusa Hrista iza rešetaka i sledeći tekst na rumunskom i ruskom:

“Aţi suferit, aţi răbdat aţi plîns şi pentru noi, cei care nu am fost închişi...pentru păcatele noastre. Vă mulţumim” (Pretrpeli ste, izdržali  ste, plakali ste za nas koji nikada nismo bili u zatvoru…za naše grehe. Zahvalni smo vam!) Krst je izrađen u Bejusu, a poklonici su ga transportovali. Doneli su sav material neophodan za postavljanje i sami su ga podigli. Prilikom kopanja temelja, pronađeni su fragmenti ljudskog tela, - ruka, rebra i kičmu, žućkaste boje, “kao svete mošti.” Poneli su ih sa sobom. Jedan deo njih čuva se u skitu Huta, drugi su bili razdeljni različitim manastirima i parohijama, a i spomeniku Ajud (u zloglasnom političkom zatvoru gde je otac Bejan bio zatvoren), a koji sadrži kosti bivših političkih zatvorenika, koji su umrli u zatvoru i čija tela su bacana u kotlinu iza zatvora. Otac Jeftimije Mitre nazavao ga je “rumunskim Antiminsom” (četvorougaono platno sa potpisom episkopa, a u koje su obično ušivene mošti svetitelja, na Antiminisu se savršava Sveta Evharistija) parafrazirajući Patrijarha Alekseja koji je rekao da je Solovki “Antiminis Rusije.”

Skit Huta je usred pravne bitke sa unijatima Bejusa, koji pokušavju da ponište skitu pravo na imovinu, drugim rečima, žele da isele dva monaha. Čvrsto verujem da je plačuća ikona (litografska kopija, veoma moderna, Bogorodice Kazanske) potvrda da je dar krsta Oranki manastiru dobro primljen.

Prevod sa engleskog prof Bojana Popović
4. novembra 2010 godine

izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2009/11/tragedy-of-oranki-monastery-as.html
 

Pročitano: 3880 puta