MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CXLIX)




o.Gavrilo >>> ‎"SAMOĆA: MUŠKARAC"

Ali kako razbiti tu ljušturu našeg ega, kako se osloboditi samoće? «Voleti bližnjega se ne može drukčije ni pre nego u našem srcu budu izbačeno svako samoljublje, svaka gordost, - govorio je sveti pravedni Aleksej Mečev I dalje je još jače: «Ljubav se zadobija radom na sebi, prisiljavanjem samog sebe i molitvom».

“Zdravo Marija. Pročitao sam vaš članak u “Ruskom časopisu – Nedelja” “Priča o predanoj ljubavi” i želim da napišem nešto o tome o čemu mi je sada neprijatno i da pričam. O usamljenosti muškarca. Pre dve godine otišla je (ruka ne može da napiše “umrla”) je moja žena. Otišla je brzo, za tri meseca – onkologija. Tamo je bilo mnogo takvih mladih, lepih na tom odeljenju. Otišla je tada kada je još mogla da živi.

Ela i ja smo zajedno skoro petnaest godina, dece nismo imali, ali za mene to nikada nije bio problem. Bilo nam je dobro zajedno. Naravno ponekad se osećao neki umor. I već smo se spremali da usvojimo dete, počeli smo da idemo po lekarima, kada su Eli i postavili tu strašnu dijagnozu. Elku je Bog darežljivo nadario svime – bila je talentovana slikarka, ali isto tako je znala i sve ostalo čega bi se prihvatila – bilo da peče kolače ili sadi alpsku gorku na letnjikovcu. Lagana, vesela, velikodušna, ona je reklo bi se sve radila igrajući, nije hodala već letela po kući, sve vreme nešto pevajući. Čak i kada se spremala na onkologiju, obrisala je sve prozore, prostrla sve zavese, i prebrala nešto što se godinama povlačilo po ormanima. Sećam se kako sam pokušavao da je zaustavim, govoreći: “Ostavi sve to vratićeš se pa ćeš završiti, hajde da ovu nedelju prosto budemo zajedno!”. A ona je odgovarala: “Ne, sada ću to! Ako dovedeš nekoga dok sam ja u bolnici da bi ta videla kako imaš čudesnu ženu…”. Pokušavali smo da se šalimo. Elka me je volela i nekako pokušavala da mi olakša život bez nje.

Sećam se njenog mršavog lica sa smešnom i žalosnom jež kosom – sve što je ostalo od nekada raskošne, neposlušne, kovrdzave kose. Sećam se u šta se na moje oči pretvarala njena bolest. Sećam se kako se hrabro borila. Sećam se kada sam stajao i plakao – zbog nemoći, jer je bilo jasno da ona odlazi, od stida, što ona strada, a ti si živ, i čak hoćeš da jedeš i piješ. Poslednje dve nedelje svog života Ela se mnogo promenila – u njoj se pojavila neka usredsredjenost i otudjenost od mene. Ona je otišla, a ja sam ostao.

Prvih pola godine posle Eline smrti je prošlo kao u adu – posao je leteo u kantu, i da nije bilo prijatelja ne bih isplivao. Činilo mi se da se ruši sve okolo i ako ćemo iskreno nije mi bilo žao. Čudo je da sam uspeo da se zaustavim: shvatio sam još malo i više niko neće moći da mi pomogne. Ali nad glavom mi je visio ogroman kredit – on me je i spasao. Ali ostao je osećaj hladnoće od toga što šetam krajem, što je pored provalija, i da mogu i da se ne uzdržim.

Opet sam naučio da zaspim bez Henessy, i navikao sam se na tišinu u stanu. Nisam radio bezumne stvari, samo jednom, ne znam čak šta mi je bilo, uzeo sam Eline haljine i noću kao lopov izneo sve iz kuće samo da više ne gledam i ne osećam njen miris. Činilo mi se da me je izdala time što je otišla. I danas me je stid da se sećam toga.

Sestra i Elkine prijateljice su organizovale neka slučajna poznanstva sa nekim naprednim studentkinjama, razvedenim damama i udovicama. Od njih se moglo spasti samo namernom grubošću. Par puta sam i sam odlučio da nešto promenim,ali bih se u najvažnijem trenutku počeo da ponašam kao poslednji idiot. Sećam se da mi je jedna ne tako lepa ali pametna žena rekla: «A znaš tebi ništa ne treba ti se samo svetiš zbog svog bola». Nisam se svetio već ništa nisam mogao da uradim sa sobom. Znam. Jelka je bila mnogo dobra, i bilo bi joj nepodnošljivo da gleda kako ja stradam. Ona bi se radovala zbog mene kad bih ponovo mogao da postanem srećan, oprostila bi mi tu sreću bez nje, kao što mi je opraštala moje muške slabosti – sve je praštala. Ali ja ne mogu. Pokušavao sam ne da zavolim, već samo da se naviknem na ljudsku nežnost. I kada bi neka druga žena sutradan počinjala da skuplja po uglovima tvoje sokne i košulje i bila spremna da mi pruži svu svoju nežnost, ja sam je skoro mrzeo ...

Znate u mladosti kada si večno gladan, kada je ljubav igra tela i bujanje hormona, tada te sve neizrecivo vuče ka svakoj nežnosti, i čak i slučajan osmeh sluti avanturu, i sve se čini jednostavno. Imam prijatelja koji ima nešto manje od pedeset godina, zajedno smo počinjali devedesetih, potom sam ja promenio posao, napredovao i ponekad se čujemo. Tako on ima bojazan da ga vole zbog položaja,novca, boji se ali se svaki put upeca. I svaki put ostavlja odredjenoj prijateljici te stan, te vikendicu, kaje se i misli da će postati pametniji. A potom se opet zaljubi. I to opet nakratko i znate ja mu zavidim.

Muškarac bez ljubavi se pretvara u zver. Ali zar meni to više nije dato – da ljubim? I koliko ću još umirati? I kako dalje živeti ako se ti odjednom usred noći budiš i iznenada osetiš da nema nikog više pored tebe i jasno osećaš da je ona samo na minutu skliznula sa kreveta. I da će se vratiti. I čak osećaš to kretanje od njene plastične mačke i znajući sve i shvatajući, pri trezvenom umu i zdravoj pameti očekuješ da će se bosonoga vratiti ...Čekaš, a potom shvataš da je to bilo samo strujanje vazduha ...Oleg N.

Odgovor: Zdravo Oleg. Vjačeslav Ivanov ruski pesnik-simbolik, je napisao tako divne duboke stihove:

«S ljubavlju u srcu živimo
...iako ono samo ne pokazuje
kakvo zlato u njemu čuvamo
i čiji je na zlatu žig».

Verujućem čoveku ne treba objašnjavati čiji je žig na tom zlatu. Kome se obratiti sa svojim bolom, Kome prići ranjen. Nije slučajno da u jednoj molitvi za upokojene postoji sledeća molba Bogu: «Utoli tugu moju zbog rastanka sa sluškinjom Tvojom, prijateljem mojim, ...». To je pored reči za oproštaj grehova upokojenog i moljenja za milost prema njemu molba da te ne muči bol rastanka. Oleg, ta rana s kojom vi sada živite je poznata svima ko je preživeo gubitak voljenog čoveka. Kada je sveštenik otac Aleksej Mečev, sveti pravednik XX veka, izgubio svoju ženu, onda je njegova tuga prema svedočenju očevidaca bila blizu očajanja. I tada je iznemogao potražio pomoć od Jovana Kronštatskog koji mu je odgovorio: «Ti se žališ i misliš da na svetu nema veće tuge od tvoje, tako ti je teška. A ti budi sa narodom, udji u njegovu tugu, svaku tugu uzmi na sebe i videćeš da je tvoja tuga mala i laka u poredjenju sa tim tugama; postaće ti i lako». Podvig na koji je jedan sveti pozivao drugog bio je u stvari podvig ljubavi jer da bi se primio bol nekog čoveka, treba ga voleti – to ne treba uraditi ni zbog kog drugog osećanja ili pobude već samo iz ljubavi. I od tada otac Aleksej u potpunosti ulazi u tudju tugu, u tudje stradanje. Sveštenik Pavle Florenski je pisao o tome s kakvom nežnošću se otac Aleksej odnosio prema svima koji su dolazili kod njega. Gde je on u sebi našao tu ljubav? I zbog čega to zlato koje se kako tvrdi pesnik čuva u našim srcima sada postaje nedostupno?

Bol kapsulira ćoveka. Čovek se instinktivno fiziološki zatvara od sveta koji mu je naneo udarac – to je prirodna reakcija na nanešenu bol. A ljubav prema rečima velikog mistika Pravoslavlja Isaaka Sirina – je veliki dar otvorenosti. Otvorenosti prema svemu što postoji. Setite se kako su zaljubljeni darežljivi i milostivi prema celom svetu! Ali ako se bol ne leči Time, Čije je zlato, Čiji dar da volimo nosimo u našem srcu, onda ona počinje da nas izoluje od svih. I tako živimo žaleći sebe i ne primećujući druge.

Ali kako razbiti tu ljušturu našeg ega, kako se osloboditi samoće? «Voleti bližnjega se ne može drukčije ni pre nego u našem srcu budu izbačeno svako samoljublje, svaka gordost, - govorio je sveti pravedni Aleksej Mečev. I dalje je još jače: «Ljubav se zadobija radom na sebi, prisiljavanjem samog sebe i molitvom».

Naravno zapremina srca svetog je drukčija nego kod nas običnih ljudi. Ali ako se molite Oleg verujem da će jedno slučajno duvanje vetra podsetiti vas ne samo na bol i gubitak, već će ispuniti vaše srce zahvalnošću za to što je bilo. I obuzeće vas neizreciva nežnost prema svemu živom – tako ranjivom i krhkom.

S poštovanjem, Marija Gorodova

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović
preuzeto sa: http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/samoca_muskarac/

Bojan Radic Vidi se jedna linija zivota,od zemlje ka nebu,od zivota ka beskonacnom zivotu...Svetlost obasijava jednog brata koji razmislja o zivotu u beskonacnoscu... Ipak se vidi zivot i pun snage,voda daje pitkost....



Ljiljana Batricevic
Da ,ljubav se zadobija radom na sebi,prisiljavanjem samog sebe i molitvom........



Dragan Kovačević
Interesantna tema... Dodao bih da i bol gubitka (nekadašnje) voljene osobe usled rastanka ili razvoda što implicira gubitak porodice može da se uvrsti u ovu temu. Suštinsko pitanje je šta raditi u datom momentu gubitka? Da li se povući u manastir (ukoliko je osoba o kojoj govorimo i prethodno bila religiozna, inače nema smisla) - to je legitimno. Postoje još 3 "rešenja": 1. totalno se povući u sebe do kraja života (definitivno nije dobar pravac), 2. odati se promiskuitetu (takođe ne služi na čast i na spasenje) i na kraju 3. ponovo se oženiti/udati (?).

Dunja Neda Pomaže Bog,Oče! Istina je da´bol kapsulira čoveka`i da se čovek instinktivno zatvara od sveta koji mu je nanio bol,pa čak još i gore,od sveta.Prava je sreća ako čovek pronađe LJUBAV kojoj jedino veruje - a to je ONA koja ga neće NIKADA IZNEVERITI - LJUBAV PREMA GOSPODU.Na takvu ljubav se NIKADA nisam prisiljavala - ONA je uvek bila u meni prisutna; spašavala me u najtežim trenucima...iskušenjima...i rečenica: "A šta ćeš da celom svetu ugodiš,a duši svojoj naudiš!"...i nju mi je Gospod poslao. Slava Gospodu! I toliko toga bi se moglo pisati o molitvenom duhu,krotosti,trpljenju,skromnosti - svemu onome što nam dariva ljubav;a samoljublje,isticanje svoga ´ega`,pohlepa su rezultat ili neverovanja,ili zalutalih duša kojima treba pomoći. ISUSE HRISTE,SINE BOŽIJI POMILUJ NAS GREŠNE. AMIN! BOŽE DAJ !

Jelena Stojanović Blagoslovite Oče. Čovek zivi onda kada voli.. Ljubav Gospodnja uvek je tu, samo je treba pronaci u sebi, svaki je covek ima..



Željka Kremenović
Bol zbog gubitka osobe koju smo jako voljeli se uistinu čini strašnom, svi živi oko tebe su ti tada, u tom jadu, krivi što te osobe više nema. Pitaš se 'Zašto Bože?". A Bog ti pruža svoju ruku, daje ti vremena. Prihvataš, shvataš, bol je lakše podnijeti. Vjeruješ Bogu, vjeruješ da je voljena osoba kod njega, čak ti se i osmjeh pojavi na licu jer znaš da joj je lijepo kod oca našeg nebeskog. I kažeš "Hvala ti Bože"! I ne boli! Blagoslovite oče Gavrilo!


Dragana Tešanović
Bol oplemenjuje coveka,patnja ga cini covekom....Kada mu je bezbrizan zivot,gde je tu ljubav,tu se sve pretvara u telesna zadovoljstva,materijalnu bezbriznost,ali tu nema one tanke niti ljubavi,pozrtvovanja,celomudrenosti.....



Svetlana Ležaić
Pomaže Bog i srećan praznik. Ukoliko je bilo ljubavi, između supružnika, čovek će da oseti strahovit bol od otcepljivanja druge polovine svoga bića, ukoliko nije onda će osetiti slobodu.
Ukolio ima ljubavi prema Bogu, on će osetiti da će samo u...z Božiju pomoć ovo iskušenje prevazići.U suprotnom, ako nema ljubavi, pašće u depresiju, samosažaljenje i stalno će skretati pažnju na sebe, pa će, posle nekog vremena, njegova porodica imati problema sa njim.
Jedan put vodi Bogu, drugi ne.
Onaj ko veruje zna da će nas Bog ponovo spojiti. Samoća je teška ali je to možda bio način da se neki okrenu Bogu.
Blagoslovite oče Gavrilo.

Dragica Mamić Ako vjerujemo da je ljubav koju osjećamo prema bliskim osobama dar od Gospoda,ako uspijemo nekoga voljeti na način da ta ljubav nije opterećena samoljubljem i gordošću moramo biti zahvalni Gospodu na tim darovima.Sve je od Gospoda pa i gubitak voljenih osoba....Opet novo iskušenje da to prihvatimo kao trpljenje i kao povećanu molitvu za pokoj duše izgubljene osobe.Molitva zahvalnosti Gospodu što je u naša srca uselio tu i takvu ljubav,molitva da ne tražimo utjehu zbog gubitka voljene osobe na mjestima gdje je ona samo prividna, već u nezamjenljivoj Vjeri našoj. Gospod će naći načina da nam pruži utjehu, prema tome koliko u tim teškim trenucima kada izgubimo voljenu osobu, bodemo spremni da mu se obraćamo.Samoća kao posledica gubitka nama dragih osoba, ne b ismjela biti opterećena samosažaljenjem i isticanjem našeg bola već misaona veze sa upokojenima i molitva Gospodu da pruži mir dušama njihovim! Slava Gospodu!

Nenad Badovinac Supružnici su kao jedno.. Oni su si najbliži rod na zemlji, koliko znam ne postoji niko tako blizak jedan drugome kao što su supružnici. Čak nisu ni rod prvog kolena, već nešto iznad toga. Važniji su nego otac i sin, čiji rod spada u prvo koleno. Ako im se dogodi da jedno mora otići odavde, ovaj drugi nastavlja da živi tužno i bolno. Medjutim, znamo da je Bog stvorio ljubav da sve trpi i da bude večna i ako je njihova ljubav dovoljno jaka na zemlji, tada i jedan i drugi posle smrti sigurno nastavljaju da zajedno žive u večnosti po svojoj ljubavi koje se nisu odrekli na zemlji. Nihovu međusobu istinsku ljubav Bog neće zaboraviti, već će je preneti u večnost.

Svestenik Aleksandar Mitkovski ‎"Muškarac bez ljubavi se pretvara u zver."...Sad but true...hvala vam oce Gavrile.



Veka Crnjanski
Kako je rekao sv.Jovan Kronštatski,naša tuga ja mala kada je uporedimo sa tugom drugih ljudi koji nas okružuju....ovo sam danas osetila dok sam stajala u crkvi na sv.Liturgiji u bolničkoj crkvi, sa bolesnom decom koja su paralizovana u kolicima prisustvovala službi.Sva težina mog života i opterećenost brigama,sav bol nestao je na trenutak dok sam posmatrala njihova bolesna telašca,ali lica nasmejana...Osvrnimo se oko sebe i pogledajmo možemo li pomoći drugima čija je bol možda veća od naše!Zaista U Hristu Gospodu sve naše nesreće bivaju lakše podnošljive!On koji je Vaskrsao daje mi snagu da gubitak dragih ljudi prebolim živom verom,da se oni svi sada nalaze u naručju Hristovom i mole se za nas na Zemlji,kao i mi za njih!Molitva i post,i opet molitva kao disanje potrebna da bi se duša u razgovoru sa Bogom oslobodila - ega,strasti,očaja...Ljubavlju u Hristu,sav bol za dragim bićima se prevazilazi!I muškarac i žena, bez ljubavi u Hristu su duhovna siročad.

Snezana Trajkovic Blagoslovite Oče. Neznam kako da počnem,ali želela bih da iznesem i moje slično stanje sa Olegom. Pre 16.god. sam nesrećnim slučajem izgubila rodjenog brata,tada nisam znala za Boga kao što znam od tog trenutka pa nadalje,Ubrzo sam izgubila... i brata od ujaka i sestru od tetke i sestrića,sve su to bili nesrećni slučajevi. Ja sam bila izgubljena,ako može tako da se kaže, nekoliko godina.Nisam dozvoljavala nikom da mi se približi i pomogne.Krenula sam u crkvu i tamo našla utehu, i sada posle toliko vremena ima trenutaka kada me uhvati kriza ali uz Božju pomoć uspevam da se izvučem, i svima koji su u sličnoj situaciji pokušavam da pomognem. Hoću reći i to da sam izgubila mnogo mojih dragih rodjenih ali sam i dobila mnogo prijatelje,ali tek onda kad sam shvatila da treba da se otvorim i da dozvolim da mi pridju.Pomenite Oče!

Zorica Spika Pomisljam na zivot onih koji su se odrekli suzivota u smislu braka i telesne ljubavi, zarad ljubavi Svevisnjeg.Oni nisu ni proziveli takvo iskustvo pa ipak cvrstinom duha jacaju nasu krhkost i daju smisla ovom zivotu nasem prolaznom.Cija je tuga veca? Tuga se izmeriti ne moze.A ni sreca.


Jovana Čonjić
Prema jednom psiholoskom istrazivanju od svih gubitaka sa kojima se covjek moze susresti tokom zivota najteze se podnosi gubitak bracnog druga, cak je ispred gubitka sopstvenog djeteta..sto bi mozda mogla biti neka vrsta indirektne potvrde o ispravnosti izabranog puta - braka. Ne znam na koji nacin monasi podnose gubitak sabrata (kad vec spomenuh 2 moguca puta), ukoliko se to uopste moze na neki nacin porediti..

I moram stvarno reci da mi se najvise svidja komentar brata Nenada, ne mogu samo da lajkujem..zvuci onako idealisticki,i primjenjivo na sve ljubavi,rodbinske,prijateljske,bracne,prema duhovniku..

Marko Popović Pomaže Bog! Meni je pradeda bio sveštenik i ja se često molim ispred njegove slike, obraćam mu se, kako da kažem, pogotovo kad je teško. I verujte, uvek odem iz sobe srećan i uvek mi bude lakše. To je to, naši upokojeni su još sa nama. Pogrešno je, čak sektaški, očekivati da vidite pokojne osobe, jer one nam dolaze kad je baš teško, a ne kad smo mi radoznali. A, i toga se čuvajmo, hvala Bogu, otac Gavrilo je lepo napisao o duhovnim viđenjima. Ali su oni tu, spremni su kako god mogu da nam pomognu. Kad su neki naučnici vršili merenja na skeletima od 2000 godina, našli su oko njih energiju i nikako nisu mogli da objasne od čega je to. Međutim, čovek mora i da se moli za pokoj duša njegovih bližnjih, a ne samo da očekuje pomoć.
A teško je biti sam, verujte to znam, imam 18 godina i nikada nisam bio u vezi, ali na krajnjoj liniji ništa nije lako. Sve je to Bog dao na spasenje nama ljudima. Ako je već čovek sam, onda se treba truditi da pomaže drugima, da pruža milostinju na bilo koji mogući način. Jer milostinja nije samo davanje para. To je i usrdan pozdrav, i pomoć u teškoći, i pružanje pažnje. A milostinju je svaki Hrišćanin dužan da daje, Gospod lepo kaže da će razdeliti sa leve i desne strane kao ovce i jariće one koji su pružali milostinju i koji nisu. A zna se šta će sa kojima biti. Eto, izvinite sad što sam se raspisao. Nadam se da će ovo nekome biti na korist.

Saša Lazić Nije uzalud rečeno da se Oca Nebeskog najviše voli jer sve na ovom svijetu izgubiti možeš ali Njega nemožeš...svaka prava ljubav ovdje na zemlji ujedno nosi i sol na ranu, ali ljubav prema Gospodu je vječna i neuništiva...sve je lakše podnijeti ako ljestvicu ljubavi podignemo do samog Boga, svaka druga će manje boljeti...zato je otac Abraam bio i spreman i sina žrtvovati za ljubav Božiju i vjeru...ZATO TREBA RADITI NA SEBI, PRISILJAVATI SEBE I MOLIT...


Snježana Simovic
Čitajući mi se učinilo da naslov moze komotno biti ČOVJEK I SAMOĆA premda žena je često jos tuznija osjecajuci i tugu "drugog".



Bojana Srbljak
Sve smo mi na neki način osetili samoću, tugu, razočarenje. No, verujuća osoba drugačije tuguje od one koji nema vere u sebi, verujući zna da će se nad njim ostvariti Gospodove reči „blaženi oni koji plaču, jer će se utešiti“, a neverujući? Neverujući neuporedivo više strada u teškoćama i razočaranjima. Njegov život gubi smisao, baš kao život ovog usamljenog čoveka iz današnje priče koji gubeći svoju voljenu ženu više ne zna za radost. On traži načina da je izbaci iz srca, da je zaboravi kroz laka zadovoljstva, druge osobe...misli da ako sve njene stvari izbaci iz kuće, oslobodiće se i sećanja na nju. Kakva obmana! Ako je ljubav iskrena smrt nikada ne može odvojiti ljude jedne od drugih zajedništvo zasnovano na ljubavi nikada se ne može prekinuti. Ono se nastavlja zauvek.

Sam Gospod nam je dao način da i dalje ostanemo u vezi sa onima koji su nas napustili privermeno, dao nam je molitvu. Mi nismo samo fizički vezani jedni za druge, vezani smo i duhovno. Iako nas smrt lišava fizičkog prisusva nama bliskih osoba, ipak duhovna veza nije prekinuta...ona se nastavlja. Kada bi mi znali koliko naši mrtvi potrebuju našu molitvu, činjenje dobrih dela, dvanje milostinje u njihovo ime ne bi sebično tugovali nad sobom „jao jadan ja...ostah sam.“ Već bi se trudili da tu energiju lične patnje, ljutnje, razočarenja usmerimo na sve to, gore nabrojano. SREĆAN SVIMA DANAŠNJI PRAZNIK SV. PETKA!

Snježana Simovic Da sve je dobro dok tuga ne ugasi plamen nade u čovjeku.



VUK ROGANOVIĆ
divna i poucna prica.hvala vam od srca oce GAVRILO.Ovu pricu ljudima treba besediti, jer tuga i samoca ovladala puno ljudskim srce nazalost.
 


 

Pročitano: 4499 puta