MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Krajem 2005 godine Sjatijejši Patrijarh Moskovski i Cele Rusije Aleksej II je dao blagoslov za formiranje grupa podrške pri moskovskim crkvama, za ljude koji stradaju od alkoholizma i narkotičke zavisnosti. O tome, kako Ruska Pravoslavna Crkva traži nove metode pomoći onim ljudima koji stradaju od ovih bolesti zavisnosti, dopisniku IA REGINUM je ispričao rukovodilac rehabilitacionih i adaptacionih programa Patrijaršijskog centra za duhovni razvoj dece i omladine pri moskovskom Danilovom manastiru jeromonah Jona (Zajmovski).

REGINUM: Oče Jona, vi se već sedam godima bavite organizacijom grupa podrške za ljude koji stradaju od alkoholizma i narkotičke zavisnosti, kao i njihovih bližnjih. Recite nam nešto više o vašoj današnjoj delatnosti.

Kod nas, pri Sveto-Danilovom manastiru se primenjuje profilaktički program pomoći alkoholičarima, kartašima, narkomanima i njihovim rodjacima pod nazivom «Preobraženje», koji će se uskoro pretvoriti u ambulatorni program. Kod nas rade profesionalci – konsultanti iz oblasti hemijske zavisnosti (alkoholizma i narkomanije) i psihoterapeuti. Taj program se realizuje u okvirima Patrijaršijskog duhovnog centra za razvoj dece i omladine, kojim rukovodi iguman Joasaf. Svake subote od 14.30 mi pozivamo sve ljude, koji imaju problema sa alkoholom, narkoticima ili hazardnim igrama, kao i njihove rodjake.
Naravno, to je pravoslavni program, ali se mi pritom trudimo da se ne mešamo u duhovno-religioznu čovekovu slobodu. Naš principijelan stav je da ne vučemo čoveka u Pravoslavlje, ukoliko je on neverujući ili pripada nekoj drugoj religiji. Uvek smo radi da ukažemo pomoć svakom čoveku, nezavisno od njegove veroispovesti.

Iniciranje ambulatornog programa je samo početak. Naši planovi su formiranje rehabilitacinog centra, stacionara za pomoć zavisnim ljudima i zajednice neprekidnog boravka. To će biti samostalna struktura pri Danilovom manastiru, koja će postojati uporedo sa Patrijaršijskim omladinskim centrom. Danas je pored manastira u toku izgradnja nove zgrade Patrijaršijskog omladinskog centra, u kojoj će se nalaziti sopstveni hram, prostorija za kafu i čak i bazen. I za nas će tamo biti odvojena veća prostorija.

Treba reći, da naš Danilov manastir saradjuje sa takvim društvima, kao što su Anonimni alkoholičari, Al-Anon – pokret rodjaka alkoholičara, Anonimni kartaroši. Kod nas se pojavila i grupa KODA (od engl. «co-dependance» - suzavisnost). To je pokret za pomoć onima koji stradaju od bilo koje vrste zavisnosti, naprimer od TV serija ili Interneta.
Ta drušva su veoma revnosna prema svojoj nezavisnosti, i zato želim da podvučem da mi ni u kom slučaju ne pretendujemo da sebi potčinimo njihove strukture. Crkva za tako nešto nema nikakve potrebe – polje za rad je tako veliko, da ima mesta za sve.

Naravno, mi smo specifični na svoj način. Svjatijejši Patrijarh je dao blagoslov za organozovanje centra za rehabilitaciju ljudi, koji stradaju od alkoholizma i narkomanije. Specifičnost tog centra će biti u tome, što će u njemu prolaziti rehabilitaciju oni, koji su profesionalno povezani sa crkvom, a pre svega crkveno- i sveštenoslužitelji, kao i studenti duhovnih škola. U njihovom slučaju je posebno potrebna anonimnost. Naš program rehabilitacije je još u fazi formiranja, ali mislim da ćemo se umnogome oslanjati na iskustvo grupe za uzajamnu pomoć (ili samopomoć, ili podršku. Ove reči su u datom slučaju iste) Anonimnih Alkoholičara i sjediniti ga sa onim duhovnim iskustvom, koje poseduje Pravoslavlje.

REGNUM: Veoma često se može čuti, da metode koje su kod nas došle sa Zapada, ne odgovaraju našem pravoslavnom narodu ...

Da, nažalost, medju sveštenicima ima veoma velikih protivnika metode Dvanaest koraka, koja predstavlja duhovni stožer, odnosno sadržaj organizacije Anonimnih Alkoholičara. Ja sam zbog toga veoma ogorčen. Po mom mišljenju, odbacivati iskustvo, koje je taj pokret stekao, znači u suštini, osuditi mnoge ljude na smrt, zato što mi tim nesrećnicima, koji stadaju od alkohola, ne možemo da predložimo neko delotvornije sredstvo. Crkvene zajednice ne raspolažu takvim univerzalnim, maksimalno podnošljivim metodama, koje su pogodne praktično za svakog čoveka, koji traži isceljenje od bolesti.
Anonimni Alkoholičari koriste metodiku Dvanaest koraka, a njihov osnovni instrument su grupe medjusobne pomoći, u kojima se okupljaju ljudi, koji stradaju od bolesti zavisnosti, kao i njihovi rodjaci. Ti skupovi su uglavnom zatvorenog tipa, i na njima mogu da prisustvuju samo ljudi sa problemom, kako bi se očuvala poverljivost. Ali ima i otvorenih skupova – specijalno zbog toga da društvo ne bi mislilo da su to neke nerazumne sektaške organizacije.
Treba doći na takav otvoren skup, da bi se videla lica tih ljudi. Tamo se okupljaju razni ljudi, i očigledno je kako neki od njih snažno i duboko ljube Boga i Crkvu, koja im nažalost nije uvek blagonaklona.

Te strukture, su po mom mišljenju, dovoljno bezazlene, iako oni ne dozvoljavaju da se neko meša u njihovu delatnost, bilo to crkva, medicina ili političke strukture, a i sami zauzimaju principijelan stav ne mešajući se ni sa kakvim ideologijama, nemajući lidera, već je to društvo zasnovano na demokratskim principima, gde su svi jednaki pred problemom.

Nažalost, prema društvu Anonimnih Alkoholičara postoji mnogo strahova. Taj pokret je došao iz Amerike, i ima forme koje su tamo razradjene i nisu tradicionalne za pravoslavnu sredinu – naprimer, u vreme molitve ljudi se drže za ruke itd. I pored svega, Svjatijejši Patrijarh se dajući intervju za moju knjigu «Slatki plod gorkog drveta» specijalno dotakao toga i rekao, da tradicije spoljnjeg poretka ne treba da nas smućuju.
Da bismo razumeli, da dvanaestokoračna metoda ne sadrži nikakvu duhovnu opasnost, veoma je važno znati, da su Anonimni Alkoholičari potekli iz hrišćanske crkve, iz protestantskih Oksfordskih grupacija. U suštini, metoda Dvanaest koraka je zasnovana na jevandjelskim principima, i sa propovedi Isusa Hrista na Maslinskoj Gori.

To je u početku bilo hrišćansko društvo, zasnovano na tome da je Hristos davao treznost, a zatim kako su njemu počeli da se pridružuju neverujući ljudi, ono je počelo da se transformiše. Radi toga da bi se spasli i ti ljudi, Anomimni alkoholičari su zamenili pojam Hrista sa pojmom «Bog, onoliko koliko Ga svako shvata» i čak i «Viša sila». To i jeste osnovni momenat, koji smućuje mnoge pravoslavne, pa samim tim i sveštenike.
Ali se toga ne treba bojati. Mitropolit Antonije Suroški je povodom toga govorio da to u prvoj etapi može da bude korisno kao put koji vodi ka Bogu, za ljude koji pre toga nisu bili upoznati ni sa crkvom, ni sa religijom uopšte. Isto kaže i Svjatijejši Patrijarh.

Metoda Dvanaest koraka daje veoma veliki procenat otrežnjenja, ali toga je malo. U knjizi «Anonimni alkoholičari», po kojoj je to udruženje dobilo svoj naziv, kaže se da je prestanak konzumiranja alkohola samo početak ozdravljenja. U toj knjizi se neverujućim preporučuje da pronadju sopstveni religiozni sistem, a onima koji su i pre toga pripadali nekoj religiji – da se u njoj ukrepe duhovno, i da još dublje idu ka Bogu.
Od tih ljudi, koji pripadaju grupi «Preobraženje» pri Danilovom manastiru, mnogi su postali verujući pravoslavci. Jedan deo njih dolazi kod mene na ispovest, a deo odlazi kod drugih sveštenika. To je činjenica. Žene iz grupe rodjaka Al-Anon privlače veoma aktivno ljude ka crkvi, a neki ljudi iz grupe Anonimnih kartaroša su takodje tražili moju pomoć kao sveštenika.

REGNUM: Ali metoda, o kojoj govorite, verovatno nije jedinstvena. Postoje sveštenici koji je odbacuju i rade po svome.

Da, postoji otac Anatolij Brestov – doktor medicinskih nauka, profesor, koji rukovodi Dušebrižnim centrom sv.pravednog Jovana Kronštatskog na Krutickom podvorju u Moskvi, koji prvenstveno radi sa narkomanima; postoji i otac Aleksej Baburin – profesionalni lekar-narkolog, nastojatelj crkve Nikolaja Ugodnika u selu Romaškovu u Podmoskovlju, koji takodje mnogo godina pomaže alkoholičarima i narkomanima. A ja nisam ni biolog, ni lekar, a uspesi naše grupe su pored svega dobri.

Duboko sam uveren, da mi, sveštenici, koji pomažemo nesrećnim narkomanima i alkoholičarima, ne treba da kritikujemo jedni druge, već nasuprot da ujedinjujemo naše snage. Nekome odgovaraju Anonimni Alkoholičari, nekome pravoslavni porodični klub, a nekome čisto crkveni metod: molebani i akatisti. Kako je rečeno u Poslanici Galatima apostola Pavla: «Nosite bremena jedni drugih i tako ispunjavajte zakon Hristov».
REGNUM: Otkako je prihvaćena Socijalna koncepcija Ruske Pravoslavne Crkve, socijalno služenje crkve se razvija dovoljno intenzivno, medjutim uglavnom u tradicionalnim pravcima – pomoći sirotima, prestarelima, bolesnima itd. Takve specifične forme socijalne podrške kao pomoć alkoholičarima ili narkomanima su značajano manje razvijene. Zbog čega je to tako?

To je pre svega, povezano s tim, što takvi ljudi predstavljaju veoma težak kontigent. Svešteniku je neverovatno teško da radi sa njima. Počevši da razgovara sa alkoholičarima ili narkomanima, on biva uvučen u krug suzavisnih, kao što se to dešava i sa njihovim bližnjima. Ali sveštenik može da uzme učešće u udelu tih stradalnika ukoliko naprimer jednom nedeljno ustupi prostoriju grupi medjusobne pomoći alkoholičarima (AA) ili njihovim rodjacima (Al-Anon). Na taj način se on sam ne uvlači u krug suzavisnosti, i može da se bavi drugim vidovima socijalnog služenja. Zbog toga smatram da je taj put najjedniostavniji i najefektivniji.

Jedna od obaveza koje ulaze u program Anonimnih Alkoholičara je i duhovno uzrastanje, što je veoma logično, s obzirom da grupe dvanaestokoračne metode mole u crkvi za prostorije za svoje potrebe. To je veoma korisno za alkoholičare, medju kojima ima mnogo ljudi, koji su emotivno rastrojeni, psihički nezdravi, duboko nesrećni, za koje je važno da dodju u crkvu, da celivaju ikone i osete da tu deluje Bog. To opštenje je korisno i za našu crkvu. Smatram da svaki sveštenik može da obezbedi prostoriju za okupljanje grupe medjusobne pomoći – to može da bude trpezarija ili soba u nedeljnoj školi.
Kod nas postoje sveštenici, koji pri crkvama formiraju male zajednice u kojima neprekidno borave prvenstveno narkomani, ali za to je pored posebne predispozicije i duševne sklonosti potrebno posedovati još i teritoriju. U takvim zajednicama se terapija radom spaja sa molitvenim životom, kao i sa raznim vidovima ponovne socijalizacije čoveka. Čak štaviše, tu metodiku su takodje prvi razradili Amerikanci. Prve zajednice treznih ljudi su nastale u SAD 1794 godine.

Postojanje takvih zajednica, medjutim, ne zamenjuje neophodnost dvanaestokoračnih grupa. Te grupe su veoma važne i za bolesne, koji odlaze iz zajednice, a i za zatvorene rehabilitacione centre i potrebna im je pomoć, kako bi održavali svoju treznost. Veza izmedju grupa podrške i profesionalnih centara postoji, iako su to različite strukture. Naprimer, mi aktivno saradjujemo sa rehabilitacionim centrom «Dom nade na gori» ispod Petrograda. To je rusko-američki, bezmedikamentni stacionar, koji radi po metodi Dvanaest koraka. On ni na koji način ne pozicionira svoju religioznu pripadnost, iako se o njemu stara Fjodorov državni sabor u gradu Puškin; tamo se nalazi pravoslavna kapela, i jedan broj saradnika su pravoslavni hrišćani. Gradeći svoj rehabilitacioni centar, mi ćemo se umnogome orijentisati na njihovo iskustvo. Tako sam naprimer na stolu direktora tog centra video pismo od njihovog bivšeg pacijenta, koji je poželeo da u svom mestu otvori grupu Anonimnih Alkoholičara i molio je za pomoć i preporuke.

REGNUM: U Rusiji je pre revolucije postojalo sopstveno iskustvo borbe sa alkoholizmom – bratstva treznosti, koja su početkom XX veka bila široko rasprostranjena. Ona su takodje formirana pri crkvama i radila su pod rukovodstvom sveštenika. Po čemu se ona razlikuju od savremenih metoda rehabilitacije?

To je bio čisto crkveni sistem – služili su se molebani, sveštenici su govorili duhovno-moralne pouke, a članovi tih bratstava su davali zavete da neće piti odredjeno vreme – do deset godina, ali je pritom nedostajala tako važna komponenta kao što je anonimnost, poverljivost. Medjutim, Svetska Organizacija za očuvanje zdravlja klasifikuje alkoholizam kao tešku, progresivnu, hroničnu, naslednu bolest. Na taj način, bolesni alkoholičar daje maltene zakletvu da neće piti to jest biti bolestan u toku odredjenog perioda: godinu ili recimo tri godine. Razmislite sami da li je to razumno?
Znam primere, kada su zahvaljujući grupama Anonimnih alkoholičara postali trezni i neki sveštenici i monasi – ljudi duboko verujući, ocrkovljeni, koji su stradali od alkoholizma i koji nigde nisu mogli da dobiju pomoć, iako su se iskreno kajali, pribegavali i molitvama, i Tajnama, išli na hodočašća, obraćali se duhovnicima ... A došavši u takvu grupu, oni su pored nade zadobili i treznost i produbili svoje odnose sa Bogom i Crkvom.

REGNUM: Lekari kažu da su medicinari najteži pacijenti. Očigledno da to pravilo važi i u duhovnoj sferi?

Da, i to što sveštenici postaju trezni na taj način, samo po sebi govori o efikasnosti metode Dvanaest koraka. Naravno, grupe ne moraju da se okupljaju samo pri crkvama, već i u medicinskim ustanovama ili prosto stanovima, ali je veoma važno da Crkva saradjuje sa Anonimnim alkoholičarima. Nije slučajno Svjatijejši Patrijarh u intervjuu, o kome sam govorio, rekao da «ukoliko Crkva ne bude saradjivala sa Anonimnim Alkoholičarima, Anonimnim Narkomanima i drugim sličnim udruženjima, učiniće to sekte».

Pravoslavna Crkva ima iskustva po tom pitanju. Arhiepiskop Aleksej Orehovo-Zuevski, namesnik Novospaskog manastira, koji već 15 godina ustupa prostorije Anonimnim Alkoholičarima i Anonimnim Narkomanima, kaže da su te grupe poklon od Boga izmučenim ljudima. 12-13 godina radi sa takvim ljudima i otac Aleksandar Borisov – nastojatelj moskovske crkve svetih Kozme i Damjana u Šubini. Sasvim nedavno se nastojatelj crkve Pokrova Majke Božije u Krasnom Selu obratio s molbom da kod sebe organizuje grupu Anonimnih Alkoholičara, i ona je već počela uspešno da radi. U Podmoskovlju takodje postoje grupe, ali njih nema tako mnogo. Nažalost, van velikih gradova grupi podrške ima jako malo.
Važno je, da medju sveštenicima, koji formiraju takve grupe postoje ljudi, koji su manje ili više nastrojeni tradicionalistički, ali nezavisno od toga prihvataju iskustvo Anonimnih Alkoholičara.

Želeo bih da svi naši sveštenici odobravaju ta udruženja, kako bi više sveštenonačalstvo reklo: «Da, vidimo dobre plodove i spremni smo da saradjujemo i da pomažemo», kako je rekao otac namesnik našeg manastira. To nije lako uraditi, ali Bog pomaže na očigledan način. Za novac, koji su dobrovoljno skupili članovi Anonimnih Alkoholičara koji sebe smatraju pravoslavnima, naš manastir je poručio kopiju ikone Majke Božije «Čaša koja se ne ispija», tom istom ikonopiscu koji je naslikao original za Serpuhovski Visocki manastir. Tu ikonu je po blagoslovu Svjatijejšeg Patrijarha osveštao u Serpuhovu episkop Aleksandar Dmitrovski, i donešena je kod nas i svečano dočekana od strane svih u manastiru na čelu sa ocem Namesnikom. Sada se trenutno nalazi u kapeli svetog kneza Danila, blizu metro stanice Tuljska, i svake srede se u 17 časova pred njom služi moleban. Naš manastir je poručio četiri stotine reprodukcija te ikone, i na eparhijskom skupu u decembru prošle godine Svjatijejši Patrijarh je blagoslovio da se one razdele po svim moskovskim crkvama s pismenim blagoslovom za formiranje grupe podrške pri moskovskim hramovima. Radi se pre svega o grupama Anonimnih Alkoholičara i njihovih rodjaka.
Trenutno se spremamo da pošaljemo propratno pismo, u kome će biti razjašnjena suština tih programa, i ja se bojim zbog toga, jer nema toliko onih koji žele da ozdrave, koliko može da se pojavi nastojatelja crkava, koji žele da se uključe u taj projekat. Danas u Moskvi, koja po svojim razmerama faktički predstavlja državu, postoji svega 30 grupa Anonimnih alkoholičara, koje imaju po otprilike 25 ljudi; kod nas se naprimer neradnim danima okuplja do 70 ljudi. A u Njujorku, po zvaničnoj statistici, ima 1400 grupa Anonimnih Alkoholičara. Na nesreću, Rusija još uvek hoće da pije i umire od toga ...

REGNUM: Možda je stvar u tome da u Rusiji još uvek malo ljudi zna za taj put otrežnjenja?

Da, mali broj ljudi zna, ali je interesovanje veoma veliko. Pre deset godina je na Radiju Rusija bila emisija o programu Dvanaest koraka, i na njenu adresu je pristizala gomila pisama i poziva. SMI su svojevremeno u Americi uradila veoma mnogo za propagandu Anonimnih alkoholičara, a mi se sada spremamo da snimimo film u 12 nastavaka o programu Dvanaest koraka. Čak štaviše, mislim da će čitaocima biti interesantno da znaju da je pri Patrijaršijskom omladinskom centru Danilovog manastira započeo sa radom ambulatorni dobrovoljni program pomoći zavisnim ljudima. Mi primamo sve, nezavisno od njihovih religioznih uverenja.

REGNUM: Oče Jona, šta biste poručili onim našim čitaocima, kojima je možda potrebno isceljenje od hemijske zavisnosti?

Bog je mnogo snishodljiviji prema čoveku, nego mi, Njegovi služitelji, On ume da govori sa ljudima na njihovom jeziku, kada im je Njegov jezik previše težak. «Bog uvažava čoveka, Bog ostavlja slobodnim čoveka, koji se na neko vreme udaljava od Njega. Ali Bog čeka tog čoveka i nastavlja da ga voli. Mi, sveštenici, treba da pokažemo kako Bog voli čoveka. Mi to treba da pokažemo alkoholičaru», - rekao je Aleksej, episkop Orehovo-Zuevski. I ja želim da kažem tim ljudima: Crkva i A-grupe vas čekaju. Neka dodju oni koji su u potrebi, i vide one koji su stali na put isceljenja i neka pronadju nadu.

http://www.regnum.ru/news/597151.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

A+ A-