MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MIROTOČIVE LOBANJE IZ MANASTIRA BOGORODICE PANAHRANTOS NA OSTRVU ANDROS




(Donosimo vam zapis o velikom čudu koje se desilo na Androsu 3. maja 2009. godine, na Nedelju mironosnica. Tog dana su mirotočive lobanje otkrivene ispod crkve Svetog Preobraženja Gospodnjeg, u kripti među stotinama drugih moštiju. Više o ovom čudesnom otkriću može se pročitati u časopisu “Pravoslavna reč” (izdanje maj-jun, 2009.), koji sadrži članak pod nazivom „Tajni vrt svetitelja: Sveti Manastir Bogorodice Panahrantos na Androsu u Grčkoj“ Lorensa Damjana Robinsona (koji je ujedno obezbedio fotografije).
 

          Zapis o čudu iz Manastira Bogorodice Panahrantos na ostrvu Andros, onako kako mi je prenela Marta Zisimu, očevidac.

Pričao sam sa svojom snahom Martom o događaju koji se desio u manastiru na Androsu, i pokušaću da zapišem što više detalja dok su mi još sveži u mislima. Ona je bila toliko uzbuđena da je govorila takvom brzinom i toliko puno stvari da naprosto ne znam odakle da počnem. Ali prvo mi dozvolite da kažem nešto o samom manastiru, a što sam prikupio iz onog što mi je ona ispričala.

          Pre svega, ovaj manastir nije jedan od poznatijih na Androsu (poput manastira Svetog Nikole ili Svete Marine). Manastir je posvećen Bogorodici “Panahrantos” i osnovan je 961. godine, nakon što je vizantijski car Nićifor (Nikiforos) Foka, koji je u to vreme bio vojni komandant (još uvek ne i car), posetio ostrvo. Okolnosti posete i osnivanja manastira izgleda da su bili neobični sami po sebi, sudeći po onome što mi je Marta ispričala. Izgleda da je Nićifor Foka bio poslan iz Konstantinopolja za Krit da uguši tamošnju pobunu, ali je na tom putu njegova flota naišla na loše vreme, pa je bio prisiljen da pristane na ostrvo Andros.

          U blizini današnjeg manastira nalazio se skit sačinjen od više monaških pećina, i kada su monasi čuli da se Nićifor Foka nalazi na ostrvu, otišli su da mu odaju počast (kao vrhovnom zapovedniku Vizantijskog carstva). Rekli su mu da imaju čudotvornu ikonu Bogorodice koju je naslikao sveti jevanđelist Luka, a pošto su živeli u pećinama, rekli su mu da će se svakodnevno moliti za njega kako bi izvojevao brzu pobedu na Kritu ako bi se vratio nazad i dao im novac za gradnju manastira. Rečeno je da je on pristao, i kada je otišao na Krit, pre nego što je isplovio, u snu ga je posetila Bogorodica i rekla mu šta tačno treba da uradi kako bi osigurao mir i bez borbe, ali mu je rekla da se obavezno vrati na Andros i tamo sagradi manastir. On je poslušao viđenje i sve je bilo upravo onako kako mu je Panagija rekla – brzo je smirio pobunu na ostrvu bez krvoprolića, i vratio se na Andros te priložio veliki iznos novca za gradnju manastira na mestu gde je pronađena ikona. Iguman manastira u to vreme je očigledno imao dar proroštva i Nićiforu Foki je rečeno da će postati car, što mu je bilo toliko drago da je izdvojio još novca za manastir. Kao rezultat toga, sagrađen je veliki manastir koji je u osnovi ličio na tvrđavu (ja ga još nisam video, ali tako ga Marta opisuje, i to je važan detalj za nastavak priče).

          Danas je manastir u veoma zapuštenom stanju, sa svega dva monaha: starim igumanom, starcem Evdokimom, koji je star oko 80 godina i ima zdravstvene probleme, i mlađim (35-40 godina starim) jeromonahom, ocem Etiosom (nazvanom po jednom od 40 svetih mučenika Sevastijskih), koji, prema Martinim rečima, stalno trčkara naokolo kao lud radeći sve što treba da se uradi. Jedva da imaju imalo novca, čak dotle da ne pale svetla sve do potpunog mraka, pa čak ni tada ako to nije zaista neophodno. Nemaju telefon (čak niti mobilni), a manastiru je teško prići autobusom, tako da ih brojne organizovane grupe koje idu u posetu drugim manastirima zaobilaze. To je nesretna okolnost s obzirom da manastirska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, poseduje bogatstvo svetih moštiju. Oni imaju lobanju svetog Pantelejmona (za koju o. Etios kaže da još uvijek sadrži kosu i kožu sa zadnje strane lobanje, i koja često obilno toči miro za vreme služenja Svete Liturgije), kao i mošti svete Nedelje i ruku svete Anastasije Rimske. Marta je takođe spomenula i neke druge svete mošti, ali ja više ne mogu da se setim koje.

          A sada o glavnom događaju. Marta mi je rekla da kada su ona i njena majka otišle na hodočašće tokom vikenda na Andros, isprva su nameravale da idu u jedan od poznatijih manastira na ostrvu (Svetog Nikole ili Svete Marine), ali nekako su odlučile da prvo posete ovaj manastir. One su rekle da je to prekrasno mesto okruženo javorima, sa izvanrednim pogledom, te sa pet ili šest izvora unutar manastirskog kompleksa. One su se tu zaustavile i na brzinu ručale, i onda odlučile da pitaju o. Etiosa da li manastir ima konak (samo u slučaju da ne budu mogle pronaći smeštaj u jednom od ostalih manastira koje su nameravale posetiti). Manastir je imao konak, ali je o. Etios morao pitati igumana da li one mogu ostati (posebno zato što nisu bili navikli da imaju goste, a i sam konak je bio u zapuštenom stanju). Iguman je blagoslovio da one ostanu, i o. Etios im je rekao da će narednog dana (u nedelju) Svetu Liturgiju služiti na groblju a ne u manastirskoj crkvi, te da će ispirati kosti monaha. Izgledalo je da je on bio veoma uzbuđen zbog toga. Marta i njena majka nisu baš razumele značaj onoga što im je o. Etios rekao, ali videvši kako su oni bili radosni što ih imaju za goste, a ne želeći da ih ražaloste, nisu otišle u druge manastire, nego su ostale tu.


          Sledećeg jutra, Sveta Liturgija je služena u maloj crkvi van manastirskog kompleksa, posvećenoj Preobraženju Gospodnjem. Dozvolite mi da pojasnim šta je o. Etios mislio pod služenjem Liturgije „na groblju“. Izgleda da su u nekom ranom trenutku njihove duge istorije monasi počeli da sahranjuju upokojene monahe u skrivenoj kripti koja se nalazila ispod crkve posvećene Preobraženju. Marta kaže da je to bilo stoga što su se plašili da će Turci oskrnaviti grobnice i ostatke, ali nisam siguran da razumem vremensku odrednicu s obzirom na to da Turci nisu zauzeli Andros pre 10. ili 11. veka; međutim, moguće je da je to bilo zbog gusara (koji su bili uobičajeni i veoma divlji u tim vekovima). U svakom slučaju, crkva je sagrađena iznad kripte, za koju Marta kaže da je verovatno promera od 60 do 90 kvadratnih metara i visine oko dva metra. Jedini otvor na kripti jeste šupljina u podu crkve u blizini mesta gdje stoje pojci, koja je pokrivena kamenom pločom debljine stopala i koja se uklapa u podu. Drugim rečima, svako ko ne zna da se ona tu nalazi i čemu služi, zamenio bi je za jednu od kamenih ploča na podu crkve. Ne postoji nijedan drugi znak da ispod crkve postoji prostor, zato što vanjski zidovi kripte izgledaju kao temeljni zidovi. Dakle, očito da se stotinama godina, sve do oslobođenja Grčke od Otomanskog carstva 1821. godine, ova kripta koristila kao mesto sahranjivanja upokojenih manastirskih monaha, čiji su ostaci polagani u tu šupljinu. O. Etios je rekao Marti da postoje podaci koji ukazuju na to da je u 18. veku čak 400 monaha sahranjeno samo u jednoj godini. Oni ne znaju koliko se tamo tačno ostataka nalazi, ali procenjuju da ih ima preko hiljadu. Nijedan od tih ostataka nikad nije bio uklonjen iz kripte, jer ona nikad nije bila otvorena do juče.

          O. Evdokim i o. Etios (koji je u manastiru oko šest godina) već su duže vreme želeli da otvore kriptu i obave ispiranje kostiju, ali konačno su odlučili da to urade ove godine u Nedelju mironosica. Stoga, nasuprot onome što sam napisao u svom prvom izveštaju, to nije nešto što oni rade svake godine. Ovo je bio prvi takav događaj, i desilo se da Marta i moja punica dobiju blagoslov da budu tamo u to vreme. Kriptu su morali da otvore tako da se probuši zid sa vanjske strane – izuzetno naporan proces s obzirom da su zidovi napravljeni od kamena debelog najmanje jedan metar (setite se, mesto je napravljeno u vidu tvrđave kako bi izdržalo napade osvajača) – i napravljena su mala vrata. Bilo je tu nekoliko pobožnih ljudi koji posećuju manastir i koji su došli sa alatom za različite poslove. Marta je rekla da im je trebalo dugo vremena da probiju zid. U svakom slučaju, prema Marti, događaji su se ovako dalje razvijali - tokom trajanja Svete Liturgije tamo se nalazilo ukupno desetak ljudi: O. Etios (iguman o. Evdokim je morao otići da služi Liturgiju u nekoj drugoj crkvi), njegova majka, koja je bila u poseti, dva muškarca koja su došla da pomognu oko otvaranja kripte, Marta i Efina majka, kao i nekoliko drugih pobožnih hodočasnika, koje su monasi pozvali posebno za ovu priliku. Svi oni su za vreme Liturgije osetili miomiris koji je dolazio i strujao kroz crkvu, ali za koji niko nije bio siguran odakle dolazi. Marta je rekla da je jedno vreme mislila da potiče od tamjana, ali je zatim primetila da on nije goreo niti negde dimio; onda je mislila da se radi o parfemu jedne žene koja se tu nalazila, kada je primetila da svi gledaju naokolo i udišu mirise s vremena na vreme. To je postalo zaista očigledno svima za vreme Heruvimske pesme i zatim za vreme čitanja Simvola vere, posebno na rečima „Čekam vaskrsenje mrtvih“. Marta je opisala miris koji je delovao kao da ih je pogodio zemljotres – to jest, kao nešto što je bilo tako snažno da ih je sve potreslo. Rekla je da je nakon Svete Liturgije sveštenik otvorio rupu u podu crkve i iznenada je miris postao tako snažan da su jedva mogli da budu unutar crkve. Takođe je kazala da je miris ispunio sav prostor, da je čak bio jak i izvana, kao i na putu koji vodi prema manastiru. (Zamislite samo kako mora da je bio snažan miris kad je izlazio kroz tako debelo kamenje!)

          Nastavili su rad oko otvaranja spoljašnjeg zida kako bi došli do kripte, i o. Etios je insistirao da sveće u svećnjaku u priprati gore sve vreme dok se bude radilo. U jednom momentu Efina majka se vratila nazad do manastira, a Marta je ostala da ih posmatra kako rade i da vidi šta će se desiti, jer je bila sigurna da će nešto videti. Konačno su probili zid i počeli uklanjati kamenje, i ona je navela da je u tom momentu miris postao toliko snažan da su imali osećaj vrtoglavice. Kada su konačno otvorili zid do tačke kada su mogli ući u kriptu, mogli su samo kročiti na nekoliko sekundi, jer je miris bio isuviše snažan. Radnici su bili zabrinuti zato što bi moglo biti zmija unutar kripte, ali o. Etios im je rekao da nikad u toj oblasti nije vidio zmije i da su škorpije najgore na šta mogu naići. Ali kada su konačno uspeli ući unutra, pronašli su da je, pored zemlje koja je unutra bila ubačena s kostima monaha, prostor bio veoma čist (tj. nije bilo buđe ili gljivica, niti stvorenja bilo koje vrste).

          Tamo su se posvuda nalazile kosti i lobanje, sve izmešane jedne s drugima, i to u tako velikoj količini da pod uopšte nije bio vidljiv; međutim, kako je izgledalo da snažan miris dolazi iz blizine mesta na kom su otvorili zid, počeli su da traže njegov izvor. O. Etios se usredsredio na jednu posebnu lobanju za koju je mislio da je ona ta (Marta je rekla da je on kazao radnicima zašto je tako mislio, ali da ona nije shvatila šta je govorio). Oni su je pomirisali i potvrdili da je mirisna – ali u tom trenutku miris više nije bio tako jak kao do tada. U svakom slučaju, oni su pomirisali i ostale kosti, ali nisu pronašli ništa što bi širilo miris. Zatim su počeli da iznose kosti iz kripte, da ih na brzinu čiste od nakupljene prašine i polažu na stolove izvan crkve, kako bi ih kasnije još pažljivije isprali. Lobanju za koju su mislili da je izvor mirisa na isti način su očistili, stavili na sto pored ostalih i nastavili sa radom.

          Nakon određenog vremena, o. Etios je tražio od Marte da ode do manastirske kuhinje i napravi testeninu za sve, ali da pre toga proveri da li gore sveće u crkvenoj priprati, te da odstrani one koje su izgorile i upali nove. Ona je otišla da to uradi i kada je izašla van crkve s namerom da se popne do manastira, počela je glasno da doziva sveštenika. Lobanja za koju su mislili da je mirisna sa vrha je točila miro, koje je počelo curiti sa strana. Marta je rekla da je svojim očima videla kako je miro počeo teći, i dok je isticalo oko lobanje, sama lobanja je iznenada promenila izgled. Pre nego što će miro krenuti da teče bila je bela kao i ostale, ali kako je miro isticalo svuda oko nje (a ona je navela da je teklo svuda, preko cele lobanje), počela je da menja boju i postajala je više žućkaste (ćilibar) boje dok ju je posmatrala. Ne samo to, nego je rekla da gde god je lobanja bila prekrivena prljavštinom (sveštenik je samo obrisao ono što je bilo slabije pričvršćeno, a ostatak se trebao ukloniti ispiranjem), na tim mestima je sada bila potpuno čista sama od sebe (u tom trenutku, samo o. Etios, Marta i još dva radnika su ostali u crkvi, a ostatak je otišao u manastir, tako da nije bilo nikoga ko ju je mogao oprati). Ona je takođe navela da je osetila jasno prisustvo – lobanja kao da nije bila više samo beživotni objekat, već kao da je ispred nje bila živa osoba koju poznaje.

          O. Etios i dva muškarca su potrčali gore i ostali iznenađeni onim što su videli. Svi su počeli plakati i moliti se, a o. Etios je uzeo svetinju u svoje ruke i odneo je u svetinju nad svetinjama (oltar, prim. prev), nakon čega je iznenada miro počelo da curi još obilnije. Stavio je lobanju u lanenu tkaninu obmotanu pamukom sa svih strana kako bi upijala miro, ali čim bi obrisali miro, još više bi ga poteklo. Marta je pozvala svoju majku na mobilni telefon, ona je došla iz manastira i takođe sve videla, te mi potvrdila da je istina sve ono što je Marta ispričala. One su takođe donele sa sobom komad pamuka kako bih ga mogao pomirisati, i zaista, iako nije bilo vidljivih znakova boje na njemu, bilo je neverovatno mirisno sa slatkom, cvetnom aromom. Toliko je bilo snažno da ne samo da sam mirisao, već takođe i okusio nešto. Marta mi je potvrdila da kada su oni osetili taj miris u crkvi, oni su takođe i okusili nešto slatko iz mirisa.


          Kao što sam naveo u svom ranijem e-mailu, oni ne znaju čije su to mošti (na hiljade je kostiju unutar kripte i možda se otkriju mošti nekih drugih svetaca), ali ljudi koji su bili tamo molili su se svetitelju da se nekome javi u snovima ili viđenju kako bi saznali čija je lobanja.

          Divan je Bog u svetima Svojim!

 

Damjan Robinson,
Penteli, Atina, Grčka

Prevod s engleskog: Dragana Pećanac

Pročitano: 8205 puta