MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PROLOG

Ako bi neko istraživao modernu svetsku istoriju u potrazi za revolucionarnim  likom koji bi se mogao porediti sa poznatim Če Gevarom, takvu osobu mogao bi naći u Grčkoj, na Pelopnezu i Kikladi. Bio je to pravoslavni monah i živeo je u XIX veku.

Istoriju svaki put pišu pobednici, a njih je malo. To su oni koji nemaju granica, oni koji su bez kompromisa, hrabri i smeli. To su oni koji više vole pokret od statičnosti, akciju nasuprot pasivnosti, iako takav pristup životu može voditi u zarobljeništvo i progonstva. Među nekoliko revolucionarnih ličnosti XIX veka moguće je ubrojati i svetog monaha Hristofora Panagiotopulosa ili Papulakosa kako su ga drugačije zvali. On je bio iz sela Arbuna, koje se nalazilo u blizini grada Klitoria na Peloponezu. Bio je značajna nacionalna i verska ličnost u Grčkoj tokom sredine XIX veka. Živeo je u periodu kada je na Svetoj Gori nastao poznati pokret zvan „Koljivari“.

Papulakos je bio veoma aktivan u periodu velikih istorijskih previranja. Formiranje nove Grčke države bilo je u toku.  On se pojavio kada je postavljen kamen temeljac države i pravoslavlja, tokom perioda koji je bio politički i eklistički veoma značajan. Grčki narod, nakon revolucionarne pobede 1921. pokušao je da zauzme stav kao nezavisna država.

Za to vreme 500 od 600 postojećih manastira, koje su skupa činili citadelu Pravoslavlja u Vizantiji (324-1453) i tokom Turske okupacije, bili su zatvoreni od strane Maurera po komandi kralja Ota. Ovo je značilo gušenje nacionalnog i kulturnog nasleđa; tako nešto nije bilo preduzeto ni u vreme Turske vladavine (1456-1821). Jedino što je bilo moguće jeste pobuniti se, ma kakve posledice to prouzrokovalo.Tako da je ovaj period bio od posebnog značaja ne samo za istiriju, već i za svakog građanina koji danas traži odgovore na mnoga socijalna i politička pitanja.

U roku od deset godina, Papulakos je uspeo da uzdrma sociološku strukturu novorođene grčke države. Njegovo delo, njegove propovedi su nastavak onih koje su započeli druga dva hrabra muža naše istorije, Sv. Kozma Atonski (+24.avgust 1779.) i manje poznati Sv. Sofronije (+26. Novembar 1711.), Episkop Argirokastre, koji je bio aktivan u Egiptu 70 godina pre Sv. Kozme. Kasnije je postao njegov naslednik. Papulakos možda nije bio toliko obrazovan kao Sv. Kozma i Sv. Sofronije, ali je imao snage i odvažnosti da se bori za iste stvari kao i oni. Iz istih razloga Sv. Kozma je žrtvovao sebe a Sv. Sofronije se odrekao prestola kako bi privoleo Hrišćanstvu one koje su silom preobratili u muslimane. Drugim rečima, ovi muževi su kroz svoje učenje i rad branili svoju Pravoslavnu tradiciju, kako bi njihove zemlje ostale slobodne od bilo kakvih unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja.

Kao početak, pogledaćemo zabeleške o istaknutoj ličnosti zvanoj Papulakos, tj. njegove biografske zapise.

1)      Ime Papoulakos

Prema pričama savremenika, svetovno ime Hristofora bilo je Hristos Panagijotopulos, međutim ljudi su ga prozvali Papulakos ili Papulaki. Postoji nekoliko različitih mišljenja kako je on dobio ovakav nadimak. Neki smatraju da su ga tako prozvali zbog njegovog malog rasta. A neki su govorili da je dobio takav nadimak pošto je svoje propovedanje započeo u starosti,  nakon jedne vizije, koja mu se ukazala u njegovoj rodnoj, napuštenoj kući u Arboni. I dan danas stari monasi u Grčkoj zovu se Papulaki.

Papulakos je umanjenica za papuli. Pošto su ga Spartanci veoma cenili i poštovali, promenili su naziv papuli u papulakos. On sam sebe je nazivao Hristofor monah ili Hristofor - grčki propovednik. Dokumenti u javnom registru, a i ona dokuenta izdata od strane Svetog Sinoda Grčke kao i zvanični izveštaji oslovljavaju ga ovim imenom, dobijenim od ljudi - „Papulakos.“

2)      Mesto rođenja

Rođen je 1770. u planinskom selu Arbuna. Ovo selo nalazi se severoistočno od grada Klitoria i jugoistočno od istorijskog grada Kalavrita. Na 900 metara nadmorske visine, Arbuna se širi  amfiteatralno između dva planinska masiva. Kuće su podeljene na dve padine, u podnožju velikih Aronianskih planina. To je mesto gde se po grčkoj mitologiji spominju Ahil i njegova majka, boginja mora Tetis, koja je pokušala da svog sina učuni besmrtnim, kupajući ga u reci Stiks.

Tako da je Papulakos najveći  deo svog života proveo tiho u Arbuni, radeći kao mesar. Živeo je spokojno, bio je poznat kao miran, praveden i pošten. Zato je bio veoma omiljen među  stanovnicima ovoga kraja.

Niko nije mogao da zamisli da će ovaj čovek, koji je bio nabavljač mesa, postati nosilac poruka za otpor protiv sila tame, koje su se podigle i pobunile protiv Pravoslavlja i male tek formirane Grčke nacije.

3)      Njegov monaški život i početak monaškog puta

Otprilike kada mu je bilo 60, Papulakos se okrenuo monačkom životu. Prema nekima od istoričara ova promena u njegovom životu pripisuje se viziji koju je imao u njegovoj kući, u Arbuni. Priča se da je tokom ovog događaja izgubio svest na tri dana. Izgledao je kao da je mrtav. Videvši njegovo beživotno telo, roditelji su očekivali čudo. Njihove molitve su bile uslišene pošto su njegovo telo položili u Crku Sv. Atanasija, koja se nalazila severno od njihove kuće.

Nakon što se povratio svesti, smisao postojanja se totalno premonila za Papulakosa. Odlučio je da svoju imovinu podeli braći Atanasiju, Andreasu, Giorgiosu, i jednoj sestri. Onda im je poverio zadatak da brinu o porodičnoj kući u kojoj je imao čudesno viđenje.

Posle ovog viđenja postao je monah u manastiru Sv. Atanasija u Filiji, u gradu Klitoriji. Išao je po obližnjim selima prikupljajući različite stvari i novac koje bi delio siromašnima i siročadima. U isto vreme, širio je reč Božiju. Spriman da čini dobročinstva, pažnje usmerene na one koji pate i na one koji su bili nepravedno tretirani bio je svuda omiljen. Stanovnici su bili iznenađeni kada su videli da se ovaj do skorašnji mesar odrekao sveta da bi obukao monašku rasu. Uvek je želeo da njegova dobročinstva ostanu tajna.

S vremena na vreme kada nije putovao, vraćao bi se u svoje selo i ostajao u svojoj kući. U to vreme svoju kuću je tajno pretvorio u manastir i posvetio ga Uspenju Presvete Bogorodice, jer je njegova porodica posedovala Njenu čudotovronu ikonu. Izgradio je monašku keliju (skit) na donjem spratu porodične kuće, u kome su se nekada čuvale životinje. Tu je Papulakos počeo da živi monaškim životom.

No, 1847. godine on napušta svoju monašku keliju i putuje po selima, propovedajući i šireći reč Božiju. Proučavanje religioznih knjiga toga vremena i njegova velika duhovnost učinili su da postane veoma omiljenim među ljudima. Svako je želeo da sretne, da dobije neku duhovnu pouku i blagoslov od ovog veoma poštovanog 70-ogodišnjeg starca sa dugom belom bradom, koji je nosio grubo tkanu odeću.

Ljudi su pažljivo slušali njegovo učenje o Jevanđelju, o etici i hrišćanskim načelima, koje je pretstavljao toplo i istinito. Rado su ga prihvatali jer su u njemu videli i čuli reč Božiju. A on ih je uporno učio kako da tu Božiju nauku primene u svakodnevnom životu. Iz Ahajskih sela preselio se u Arkadijanske planine, gde je sa istom ljubavlju i žarom širio Jevanđeljsko učenje. Seljanima je o Jevanđelju govorio prostim , njima razumljivim jezikom; učio ih je da ne kradu, da ne lažu, da ne mrze, već da čine dobro jedni drigima.

Učio je roditelje da svoju decu opismene čitajući im religiozne knjige. Govorio je da knjigama koje su dolazile sa zapada treba prilaziti sa posebnim oprezom  jer su imale pogešnu etiku, moral i skriveni ateizam. Ova opreznost kojom je prilazio zapadu nije bila zbog njegove nepismenosti, kako su neki govorili, već što su tada zapadne knjige bile glavni obrazovni problem.

Poznato je da su Bavari želeli da razbiju Grčku naciju,a taj plan želeli su da sprovedu kroz obrazovanje. Skoro sav obrazovni program toga  vremena  bio je u rukama katolika i protestanata. Takoreći, školstvo je bilo u tuđim rukama.Već od 1821. zapad je ušao u sve pore socijalnog života Grčke zemlje. U drugu ruku, katolici su bili veoma zainteresovani da osnuju svoje škole, iskorištavajući  u ovom sektoru odsustvo grčke administracije jer se nezavisna država tek osnovala. Takođe, bilo je dosta protestantskih misionara , koji su različitim misijama širili svoja učenja smatrajući se „spasiocima“ Istoka. Sve ovo je bilo kontradiktorno Papulakosovom učenju koje je bilo protiv globalizacije i otuđenja.

1848. Papulakos odlazi u Atinu i traži dozvolu Svetog Sinoda Grčke Crkve da kroz učenje i propovedanje narodu  širi reč Božiju. Međutim Sinod odbija da mu da dozvolu. Mogući razlog ovog odbijanja bio je što monah Hristofor nije imao formalne kvalifikacije u okviru njegove povezanosti  sa manstirom Megalo Spilio u Kalavriti. Brojni monasi ovog bratstva pripadali su „Društvu prijatelja Pravoslavlja“ koje je činilo grupa filosovski i duhovno visoko obrazovanih  monaha. U isto vreme, crkvena administracija toga vremena nije reagovala povoljno na ovaj pokret. Na kraju 1851.dozvola je data Papulakosu da propoveda na Peloponezu, ali samo u ograničenim oblastima Arkadije, Lakonije i Mesinije.



4)      O prirodi njegovog putovanja

Posebna pažnja data je Papulakosovim posetama selima. Njegovo kretanje sa jednog mesta na drugo pratila je određena procedura. Pre nego što bi krenuo na put, gde god da je išao, slao je grupu svojih sledbnika da najave njegov dolazak. U mestu bi zazvonila zvona od radosti. Stanovništvo sela bi izašlo da ga dočeka. Grupu za dobrodošlicu činili su sveštenici u odeždama i učitelji sa svojim učenicima, zvanično postrojenim u redove. Žene bi nosile svoju novorođenčad i Papulakos bi ih blagoslovio. Posle ove kratke dobrodošlice celu noć bi se u selu slavilo. Kada bi se Papulakos malo odmorio, izašao bi na balkon neke kuće i govrio ljudima. Ako nije bilo balkona u selu, ljudi bi napravili platformu da na njoj stoji ili bi se on popeo na drvo. Ispred sebe postavio bi ikonu Presvete Majke Božije. Po završetku svoje propovedi ostajao bi preko noći u manastiru, ako bi postojao neki blizu, ili sa siromašnima i nesrećnima.

5)      Njegovo Učenje

Svojim iskrenim propovedima, Papulakos je doticao ljudksa srca i podizao njihov moral. Čak iako je njegov glas bio mekan i slabašan, kada bi propovedao sticao bi intenzitet i mladalačku snagu. Njegova propoved nije imala duboko verski smisao, ali je sadržala jednostavne istine i delove uzete iz Jevanđelja. Takođe, govorio je jezikom dostupnim svima, jezikom sela. Možda je u svom rečniku  koristio reči van onih koje su koristili obrazovani ljudi toga vremena.  Bilo kako bilo, takvi obrazovani ljudi su se isključivali a to je uticalo na formiranje posebne klase. Ipak, oni koji su želeli da shvate Papulakosove svete reči  sa lakoćom bi uspevali zbog jednostavnosti njegovog govora. Drugi su se odvajali od pravoslavnog Hristoforovog učenja, jer su bili više naklonjeni zapadnom duhovnom učenju, koje su prihvatali i podržavali.

Papoulakosove reči nisu samo imale duboko teološko značenje,  već u moralnom  smislu bile su veoma značajne za period u kom se živelo. On je govorio protiv nepravde nanete slabima, govorio je protiv lopova, magije i drugih grehova. Takođe, bio je protiv Engleza, Turaka i Jevreja koji su tajno pokušavali da osnuju vladu velikih sila i kralja Ota. Na primer, on je otvoreno osudio lošu politiku Engleske sa Jonskim ostrvima, kojima su kasnije Englezi i vladali. 

Njegov trud je ubrzo urodio plodom. Gde god da je prošao, stanovništvo nije samo slušalo njegove propovedi, nego je odgovaralo boljim ponašanjem na sve etičke zahteve. Vremenom krađe i pljačke su potpuno nestale. Njegove propovedi su imale toliko snažan uticaj da je ljubav počela da vlada među ljudima kao i unutar porodica kod kojih je godinama postojala duboka mržnja, pa čak i ubistva.

Od značaja su informacije nađene o tom periodu zabeležene od strane francuskog putopisca o Peloponezu. On je bio grčkog porekla i poznat kao Evgenije Jeminiz, a koji je pisao o doprinosu Hristofora Papoulakosa. Tu je i poznata vendeta (krvna osveta) koju je Papulakos privremeno uspeo da reši. To je nepisani Papulakosov zakonik, koji i danas važi  u Mani oblasti. Vlasti Peloponeza pisale su centralnoj vlasti u Atini da su njihovi građani postali primerniji zahvaljujući  Papulakosu.

Imao je Papulakos i neprijatelja, ali oni koji su imali zdrave i ispravne kriterijume, formirali su o njemu ispravno mišljenje. Njegov život i dela ubrzo su ocenjeni kao sveti i čistog duha. Uprkos naporima nekolicine mržnjom zatrovanih umova, njegova ličnost je dostigla zvanje svetog čoveka. Njegova svetost je dostigla tu veličinu da su ljudi sekli delove njegove grubo tkane haljine, prišivali ih kao amajlije za svoje da bi štitili telo i dušu od svakoga zla.

Žene koje su bile njegovi najverniji i najveći poštovaoci i sledbenici, čuvale su deo njegove odeće kao ikonu u svojim kućama, smatrajući ih nečim zaista svetim. Drugi su ove komadiće tkanine kačili deci oko vrata, kao amajlije, dok su ih drugi dodavali u testo kada bi pripremali hleb. Hristoforova haljina je toliko visoko cenjena da su je ribari u Kikladi utkali u svojemreže. Ovo bi im donelo veliki ulov baš kao što je Hristov blagoslov učinio čuda po molbi Apostola na Galilejskom jezeru. Pored toga, sa ekološkog stanovišta, Papoulakos je ohrabrivao narodnu veru u isceljenje biljkama koje su bile obilato prisutne svuda gde je propovedao.

6)      Njegov prvi odlazak u Kalamatu

U septembru 1851. propovedao  je u selima oko Olimpije. Malo kasnije bio je u oblasti Trifileje, Arkadije i Lakonije. Na hiljade ljudi ostavljalo je svoje dnevne poslove da bi ga pratilo i slušalo njegove propovedi. Dana 10.oktobra 1851. njegov ulazak u Kalamatu imao je dosta sledbenika i to je bio trijumf. Skoro svo stanovništvo izašlo je da ga dočeka. Tadašnji župan napisao je da je hiljade i hiljade ljudi izašlo da ga dočeka, da ga vidi, sluša, da ih on izleči.

No, čim je civilna lokalna vlast bila informisana o Papulakosovom trijumfualnom dočeku, burno je reagovala. Poslala je izveštaj o njegovom kretanju do centralne uprave u  Atini, ali nije se tu zaustavila. Župan je naložio Papulakosu da napusti njegovu oblast, no Papoulakos nije poslušao jer je imao Hrista kao svog vođu i zaštitinika. Tako da odlazi na Kiparisu, glavni grad Trifileje. Lokalna vlast je i tamo pokušala da spreči njegovo propovedanje, ali nije uspela. Sve prepreke koje su vlasti postavljale nisu bile u stanju da zaustave Papulakosovu reč, jer je Jevanđelje bilo jako oružje, koje nisu mogli pobediti.

Iako je ovo doba bilo zabeleženo kao vek nedostatka duhovnosti, ljudi su bili žedni reči Božije. Iz tih razloga svaka lokalna vlast, gde god da je otišao, pokušavala je da ga udalji. Međutim nisu uspeli da osujete njegov rad. Kada je seme njegovog učenja počelo da klija u plodnim srcima ljudi, njegov ugled je još više porastao, posebno među običnim stanovništvom. Panika je izbila u vlasti i oni su odlučili da preuzmu delotvorne mere.

7)      Mere preduzete od strane vlade i reakcija naroda

Vlada je zatrazila od Grčke Pravoslavne Crkve da preduzme neku akciju. Tako da su Papulakosa pozvali u Atinu na razgovor. No, Papoulakos nije obraćao paznju već je nastavio još intenzivnije sa svojim putovanjima. Iz Korinta otišao je u Kranidhion i Argolis,a odatle u Spetsaj. Tamo je pridobio mnoge sledbenike. Ljudska vera u njegovu svetost dostigla je zenit. Čak i kamenje po kome je hodao smatralo se blagoslovenim; vernici bi ga nosili svojim kućama kao amajlije. Ljudi su mu bili toliko odani, da u nekim oblastima kao što je Kranidhion sveštene crkvene usluge nisu se naplaćivale u ime kralja, već u ime Papulakosa. U noći, mladi i stari, izlazili su na ulice sa svećama, kadionicama, i njegovom ikonom moleći se za zdravlje i zaštitu.

Aprila 1852. prešao je iz Argolisa u Lakoniju. Njegove propovedi izazvale su pravo duhovno buđenje ne samo grčkog već svih pravolavnih naroda. Zbog pritiska vlasti koja je nastavila da proganja starca, ljudi su se plašili da bi ga neko mogao ubiti. Zato su preuzeli odgovornost da zaštite svoga duhovnog oca. Njegovi sledbenici nosili su oružje i svuda ga pratili. Ljudi su napuštali svoje kuće prateći ga i danju i noću na njegovom svetom putu. Sa ljudima je bilo i mnogobrojno sveštenstvo, uključujući Episkopa Makarija, koji  ga je zvanično primio u Episkopsku rezidenciju  u Sparti. Vlasti, videvši toliko veliku ljubav ljudi prema Papulakosu, a u nemogućnosti da bilo šta učine, vršile su pristisak na crkvenu administraciju da preduzme hitne akcije.

U mesta gde je sveti starac išao i propovedao poslali su svoje propovednike kako bi uticali na narod i okrenuli ga protiv starca. Arhimandrit Kalinikos Kasroris poslat je u Lakoniju. Onda Arhimandrit Neofitos Konstantinidis posalt je u Ermioni i Spetsaj.No, njihovo  propovedanje u ovim oblastima bilo je bezuspečno. Ljudi su kamenovali neprijatelje Papulakosa gde god bi oni propovedali, tako da su oni brzo odlazili. U maju 1852. Sinod je posalo pismo sveštenicima i narodu Lakonije u kojem je pisalo da je Papulakos promenio reč Božiju. Ali ni ova akcija nije dala rezultate. Naprotiv, narod je još više voleo Papoulakosa.

Vlast, videvši da Crkva ne može da zaustavi duhovnu revoluciju odlučila je da se i sama umeša. U Lakoniju je poslato 2,000 vojnika pod hrabrim Kolikotronisom sa naređenjem da mobiliše stanovništvo iz te oblasti, uključujući i mobilizaciju ratnih brodova. No, Papoulakos je nastavio da neometano putuje i propoveda Spartom. Međutim, ljudu su prepoznali akcije koje vlada sprovodi i postali su uznemireni. U mestima gde je Papulakos bio i propovedao organizovane su demonastracije koje su osporavale vladine akcije.

Tipičan primer, koji je karakterističan za ove demonstracije jeste epizoda o kojoj izveštava Sekretar Spetsaja 22.maja 1852. Lokalna vlast zabranila je Bogosluženja u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Spetsaju, jer je stanovništvo organizovalo demnostracije u odbranu Papulakosa. To je prouzrokovalo burnu reakciju stanovništva. Oko 3,000 meštana okupilo se iste večeri pred gradskom opštinom. Vlasti su odmah popustile i dale dozvolu za vršenje Bogosluženja u crkvi.

26. maja 1852. Sveti Sinod šalje pismo u kojem obaveštava narod da Pravoslavna vera nije ničim ugrožena, da kralj i vlada štite interese Pravoslavne Crkve.

Dok se sve ovo dešavalo  Papulakos je bio veoma prihvaćen od strane svih u Sparti. Nekoliko puta su pokušavali da ga uhapse, ali bezuspešno. Čim bi narod primetio pokrete vojske i žandarmerije, okupio bi se, a zvona na svakoj crkvi dizala su uzbunu. Sledbenici bi zauzimali borbene redove.

Dana 23. maja Papulakos je odlučio da po drugi put poseti Kalamatu i da pozove ljude da ga slede. 2,000 ljudi i još 500 naoružanih odmah je odgovorilo pozivu. Župan Mesinije poslao je dopis pokušavajući da zaplaši stanovništvo rekavši da su Papulakos i njegovi sledbenici ustvari ljudi sa Manija, koji dolaze da pljačkaju . Hitno je naredio da svi sakriju svoj novac, naoružaju se i da zaštite svoju imovinu. Dopis je završio rečima da ko god bude slušao Populakosove propovedi biće proglašen zločincem.Pod ovim uslovima Papulakos je znao da ne može da uđe u Kalamatu, vratio se u Manu.

U međuvremenu kraljevska vojska stigla je u Lakoniju. Narod je bio ravnodušan na dolazak vojske. Odbijali su da daju hranu vojnicima, te je vojska bila pirmorana da donosi hrani iz drugih oblasti. Grupe vojnika su se rasporedile Spartom ne bi li uhvatili Papulakosa, monaha niskog rastom.



8) Njegovo hapšenje

Negovo hapšenje bilo je nemoguće u Mani jer mu je stanovništvo ponudilo zaštitu. Čak ga je lokalni zvaničnik skrivao snabdevajući ga neophodnom hranom i pružajući mu sklonište. No, naredba beše jasna: „da se uhapsi.“ Na žalost, hapšenje je imalo tragični kraj u izdaji. Oni su tražili izdajnika i jednog takvog su pronašli. Bio je to Vasili, sveštenik iz Langadije, jedan od Papulakosovih najvernijih sledbenika. U zamenu, izdajnik je dobio 6,000 drahmi.

Tokom ovog perioda Papulakos se skrivao u manastiru Voivontis, blizu Kardamale. Njegov „pouzdan“ sveštenik je bio uz njega. Trebalo je da pripremi stražu za bezbedan odlazak na Krit, dok se stvari ne smire. Umesto da izabere stražare među Papulakosovim sledbenicima, on dovodi  6 žandara maskiranih  u Papulakosove spatranske sledbenike. Jedan maskirani žandar imao je kod sebe lažno pismo Episkopa Asinisa, koji ga je navodno pozivao da dođe u njegovu oblast i propoveda. Papulakos je uradio šta god mu je bilo rečeno i krenuo je 23. juna 1852. Sledećeg dana Papulakos se sa navodnim stražarima sakrio u Tingos manastir, blizu Areopolisa jer je tokom dana postojala opasnost da će ga otkriti i uhapsiti.

U međuvremenu neko iz žandarmerije obavestio je vojnike da je Papulakos u manastiru. Vojska je stigla istoga časa i uhvatila strarca koji nije imao straha od hapšenja. Verujuća osoba je spremna da bude progonjena. Nastavak njegovog hapšenja odvijao se u najvećoj tajnosti, Papulakos je ukrcan na bord „Matildu“, odakle je ponovo prebačen na brod „Oton“, a njegova krajnja destinacija bio je Pirej.

Čuvši vesti da je starac Hristofor uhapšen, ljudi su bili veoma tužni i frustrirani. Župan Lakonije napisao je da je stanovništvo njegove oblasi u dubokoj žalosti. Međutim velike oružane snage iz Sparte bile su pozvane da uguše narodni protest.

Vredi pomenuti da je izdajnik tužno završio. Mržnja ljudi prema njemu bila je velika. Spartanci nisu mogli da veruju da je jedan Papulakosov sledbenik dozvolio sebi da bude potkupljen. Tražili su da izdajnik bude kažnjen. Videvši da ga Spartanici više ne žele, izdajnik je otišao u Atinu da postane sveštenik u vojsci. Međutim, mržnja prema njemu nije bila samo među stanovncima Sparte, već svuda. Kada je brod sa sveštenikom Vasilijom stigao u Spetsaj , pokušali su da ga linčuju. On je odbranjen nakon velikih napora oružanih snaga.

Konačno, nakon godinu dana, jedan mladić ga je ubio. Izdajnikov otac ne samo da nije bio tužan zbog sinovljevog ubistva, naprotiv, bio je toliko srećan da je dao nagradu onom ko mu je javio da mu je sin ubijen. Razlog tome bila je porodična tregedija koju je on prouzrokovao.

9)      Papulakosovo zatvaranje u Patrasi

Vest o dolasku Papulakosa u Pirej uzdrmao je Atinu. Na hiljade ljudi svakodnevno ga je posećivalo. Međutim, niko nije mogao da mu priđe, jer ga je čuvalo na stotine vojnika i žandara. Uslovi u kojima je živeo kao zatvorenik negativno su uticali na njegovo zdravlje. Doktor koji ga je pregledao rekao je da on mora da bude uklonjen sa broda. Posle nekoliko dana, odveden je u vlažnu tvrđavu u Riju, u Patrasi. Tamo je čak i stražarima bilo zabranjeno da ga posećuju. Bez obzira što je bio vezan, on je uspeo da se oslobodi na „čudan način“, da govori i pomogne ljudima u njegovom rodnom mestu.

Posle godine dana provedenih u samici, bio je poslat na suđenje 26. jula 1853. u okružni sud u Atinu. Tamo su ga optužili da je bio vođa organizacije koja je radila protiv države. Mase ljudi su se okupile van i unutar sudnice. On je pokazao i hrabrost i odvažnost u sudnici odbijajući  da imenuje odbranu rekavši da ima Hrista kao svog branioca. Odsustvo svedoka rezultiralo je da suđenje bude odloženo do 16. septmbra.

Odlaganje suđenja pratili su i događaji u svetu. Krimski rat stvorio je napetost i nelagodnost među ljudima. Avgusta 1853. kraljevski dekret proglašava Papulakosa nevinim, kao i njegovih sledbenika unutar i van crkve.

10)  Njegovo oslobađanje i njegova smrt

Pod pritiskom strane vlade Crkvene vlasti odlučile su da ga drže zatvorenog u Panakratos manastiru u Androsu. Mnogi sledbenici iz cele Grčke posećivali su ga, dolazili su sa ostrva, čak iz Krita i Jerusalima. Slušali su ga kako govori kroz otvoren prozor kelije. On je uistinu bio „slobodan“ zatvorenik. Ništa mu nije smetalo jer je njegovo telo bilo na zemlji , a njegov duh počivao je mirno u Raju.

Njegovo boravište u manastiru Panakratos nije se mnogo razlikovalo od njegove vlažne ćelije koju je imao u zatvoru. Kelija je imala mali prozor kroz koga je ulazilo vrlo malo svetlosti i vazduha. Bio je danonoćno čuvan od žandarmerije. Oni su mu branili komunikaciju sa ljudima koji bi mu dolazili iz daleka; ustvari  zabranili su mu komunikaciju sa spoljnjim svetom. Bio je u krajnjoj izolaciji. No kada je Mitrofanis Enkomidis postao Vladika Andros, poreklom iz Kalavrita, ograničenja su bila još strožija. Godinama kasnije zbog starčevog javljanja stranicima u vizijama, kelija u kojoj je bio zatvoren locirana je. U ovoj njegov keliji pronađena je ikona pesvete Bogorodice Vrefokratusa. Kelija je kasnije bila pretvorena u crkvu.

Nakon nimalo lakog podviga u ovakvim  živitnim uslovima,njegova duša se uznela na Nebo u noći između 18. i 19. januara, baš na dan Sv. Atanasija. Ovaj dan se praznuje u crkvi Sv. Atanasija u njegovom selu Arbuna. Sahranjen je na Panakrantoskom manastirskom groblju. Za njim su tugovali oci manastira i stanovnici ostrva , bio je poštovan kao svetac. Njegov grob  je i danas duhovni izvor i ponos ovog manastira i grčkog naroda.

11)  Sećanje na starca Papulakosa danas

Odmah nakon njegove smrti učinjeni  su svi napori da se starac Papulakos upiše kao svetitelj u kalendar Grčke Pravoslavne crkve, da se ekshumira njegovo telo  i da se ispriča priča njegovog života. Dve stvari su se dogodile, ali Grčka nije odobrila njegovu kanonizaciju. Njegove revolucionarne akcije stvorile su problem za zvanično priznavanje.

Polako ali sigurno sećanje na njega počelo je ponovo da oživljava ne samo u mislima ljudi koji su uvek verovali u njegovu svetost, nego i u svesti sveštenstva. Postoje nebrojena svedočanstva sveštenih lica koji ne samo da podržavaju njegov rad , već veruju u njegovu svetost. Ekshumacija njegovih kostiju bila je izvršena u tajnosti. Njegove mošti bilo su položene u kapeli Panakrantoskog manastira. Posle mnogo insistiranja stanovnika njegovog sela, Episkop Kalavritski Jorgos 12. septembra  1973. orgnizuje prenos Populakosove lobanje u njegovu keliju u Crkvu posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice, koju  je on izgradio sebi u Arbuni.

Posle ovog premeštaja, mnogi ljudi dolazili su u ovo planinsko selo da odaju počast i poljube njegovu svetu lobanju, koja mirotoči i koja je čudotvorna. Glava se čuva u kivotu koji je zaveštao Arhiepiskop Nektarius Moulatsiatis, a ukrašen je vrednim nakitom. Ma gde se čuvale mošti ovog svetog čoveka, to je urađeno u skladu sa grčkom pravosalvnom tradicijom.

Monasi tokom postriga i ljudi na krštenju ponekad uzimaju njegovo skromno ime kao svoje. Crno beli portret Papulakosov nalazi se u mnogim crkvama i kućama do danas. Takođe, svuda po Grčkoj, postoje ikone Sv. Hristofora, od kojih mnoge sadrže njegove svete haljine.

Mnoge crkve širom Grčke podignute su u sećanje na njega, posebno u mestima gde je živeo i činio čuda. Mnošto savremenih dokaza je ostalo. To su njegove usmene propovedi, ili njegove reči zabeležene od strane savremenika, tu su proročansta i čuda koje je činio za života, kao i ona posle njegove smrti.

Starac Hristofor je prorokovao mnoga iskušenja i nevolje koje se danas dešavaju. U Moreji na Peloponezu kaže se „živimo u danima Papulakosa.“ Čeka se da Hristofor bude zvanično kanonizovan od strane Vaseljenske Patrijaršije.

Vredno pažnje jesu neke dodatne informacije Arhimandrita i nastojatelja manastira Panakratona u  Androsu, Evdokima Frangulakija. Odnose se na događaj kada je lobanja Sv. Pantelejmona preneta u Rusiju. U razgovoru Patrijarha Moskovskog Alekseja i Arhimandrita Evdokima, Patrijarh je rekao da je u manastiru živeo monah koji je bio voljen u Rusiji. Patrijarh i njegovi Episkopi uveravali su ga  da je starac Hristofor Papulakos poznat u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi koja ga je već kanonizovala i koja ga često obeležava na Božanstvenim Liturgijama.

Ova informacija nam daje nadu, iako dolazi iz daleka, za konačno priznanje njegove svetosti i u Grčkoj, jer bi se tako opravdalo delo ove važne ličnosti iz Grčke istorije, čija se reputacija proširila izvan uskih granica Balkana.

EPILOG

Na kraju, spor Grčke sa Zapadom, koji je trajao vekovima,  uspeo je da se Papulakosovim zalaganjem reši za manje od dve dekade. Otpor koji je Papulakosov Narodni Pravoslavni Pokret projektovao, nije mogao potpuno zaustaviti planove Bavara. Međutim, zaustavlja ih na kratko i daje zračak duhovne ideje za borbu budućim generacijama. Ovaj zrak svetolosti je veliko nasleđe za mlade Grke.

Danas, mladi „Bavari“ u kojoj god formi to bilo, ubačeni su u Grčko društvo i pokušavaju da odstrane grčku pravoslavnu tradiciju. Mi smo obavezni da zadržimo ovaj zračak svetlosti, koji nam je predat od prvog savremenog mučenika Grčke države, tako da možemo izdržati i odbraniti se od narednih osvajanja i invazija.

opet postoje tamne internacionalne anti-grčke snage, koje žele da otuđe naš nacionalni indentitet, da razbiju naš nacionalizam, društvene i verske kohezije. Ovo vreme zahteva zdravu vlast Helenizma i iziskuje od pravosalvnih da se suprotstave svom snagom.

12)  Hristofor Papulakos fondacija

Papulakosova kuća i danas postoji u Arbuni ali je u ruševinama. Prvobitno pripadala je njegovim potomcima koji žive u Australiji.

Arhimandrit Nektarije N. Petas, doktor Arheologije u Patrasi, skoro je kupio Papulakosovu kuću. U planu je da se kuća restaurira i obnovi pre nego se totalno uništi, jer bi se njenim uništenem izgubio vitalni deo Grčke istorije.

Cilj Arhimandrita Nektarija N. Peta je da se osnuje Papulakosova fondacija. Ona bi pokazala Hristoforov rad, kao i zalaganja drugih važnih grčkih i pravoslavnih ličnosti. Istovremeno,  kuća bi radila kao centar za proučavanje grčke kulturne baštine. Ovaj predlog je nedavno prošao na sudu. Predlog je registrovan pod brojem 14560-2008, a fondacija kao sveta apostolska, filantropska, neprfitna organizacija, koja je nazvana Hristofor Papulakos fondacija.

Zahvalnica

Moju iskrenu zahvalnost izražavam Teni Elizabet Babouri za njen prevod, čime je približila Papulakosa engleskom govornom području.

Prevod sa engleskog prof Bojana Popović
22 septembar 2010 god.

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/01/papoulakos-righteous-christoforos.html