MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pojava Koljivara na Svetoj Gori u osamnaestom veku, i u Grčkoj uopšte, predstavlja dinamično vraćanje korenima Pravoslavne tradicije, odnosno dobrotoljublju koje je srž Pravoslavne duhovnosti. Njihov "pokret" je bio regenerativan i tradicionalan, progresivan i Svetootački. Drugim rečima iskreno Pravoslavan. Korišćenjem edukativnih metoda toga vremena (pisanjem tekstova), oni su pre svega otkrili kontinuitet isihazma na Svetoj Gori Atonskoj, i u isto vreme ostali verni Isihastičko-Palaminoj teologiji i njenim praktičnim primenama (na primer, celom spektru asketskog iskustva). Kroz širenje svojih dela i kroz borbu za odbranu tradicije, oni su oformili protiv balans Evropskom "Prosvetiteljstvu" i sami postali Prosvetitelji svoje Nacije i Pravoslavlja uopšte. Zbog toga su ih tradicionalisti voleli, a pristalice Frankske skolastike i Anglo-Francusko "prosvetiteljskog" duha su ih mrzeli i borili se protiv njih i zbog toga bili odsečeni od dobrotoljubskog korena. Metafizički racionalizam zapada, koji je predstavljao opasnost za Svetootačku teologiju, se pokazao stranim iskustveno Sveto-Duhovnom načinu teologije koju su Koljivari čuvali i propovedali. Zahvalnost za očuvanu vezu sa istinitom teološkom tradicijom Otaca do današnjeg dana dugujemo trudu i radu Koljivara.

Kontigent Atonskih monaha druge polovine osamnaestog veka, koji su živeli u tradiciji "noetske molitve" ili "molitve srca" i koji su bili isprovocirani naizgled nebitnim događajima, će odrediti smer Crkve i otkriti kontinuitet ili diskontinuitet punoće Pravoslavlja.

Svetogorski monasi Skita Svete Ane su gradili Crkvu i da bi mogli da rade Subotom da bi je završili, odlučiše da pomere Zaupokojene službe za nedelju posle Svete Liturgije. Ova odluku, koja je u konfliktu sa Crkvenom praksom i teologijom (zato što je nedelja dan Vaskresanja i radosti), je skandalozno primio đakon Neofit Peloponeski, koji se prvi usprotivio teološkom kampanjom odluci monaha Svete Ane. Još jedan događaj je doprineo razbuktavanju vatre. Godine 1777, knjiga koja je savetovala potrebu čestog Pričešćivanja, je izdata među krugovima Atonskih isihasta koji su zbog svog udela u raspravi oko Zaupokojenih službi dobili naziv Koljivari od svojih protivnika (radi koljiva koje se koristi prilikom Zaupokojenih službi). Knjigu je osudio Ekumenski Patrijarhat 1785 godine, jer je navodno kreirala skandal i razdor. Pored otkrivanja kontra tradicionalnog ponašanja monaha Svete Ane, ovo delo je pokazalo pomračenje Pravoslavnog kriterijuma u ovom slučaju i tako potvrdilo, i Grčkoj, ono što je blaženopočivši o. Georgije Florovski nazivao "pseudomorfoza". Odluka Patrijarhata da promeni svoj stav kasnije i da prekine osudu pokazuje nestabilnost ovih pitanja.

Ljudi koji su bili za kanonske Zaupokojene službe Subotom su takođe bili i za često Pričešćivanje (kada, naravno, pravilne Pravoslavne predpostavke duhovnog života postoje) i tako preneli praksu rane Crkve protiv neosnovanih dela protivnika. Kasnije, kao da im je tradicija Svetih Otaca bila potpuno strana, oni optužiše Koljivare kao novotarce, na isti način na koji su skolastici četrnaestog veka (Nikifor Gregoras, Jovan Kiparisiot) optužili Isihaste Svete Gore kao moderniste. Znači da je slučaj Koljivara samo ponavljanje slučaja Isihasta četrnaestog veka. Obe grupe, svaka na svoj način, su bile protiv duha otuđenog Zapada i protiv širenja tog duha na unijate i na Istok. Koljivari su naglašavali problem službe, jer su dijagnozirali da tu u eriji duhovnosti koja je sačuvala jedinstvo potčinjenih Pravoslavnih ljudi problem otuđenja se mogao zapaziti. Oni su podsticali primenu Svetih Tajni Crkve uz paralelnu duhovnu borbu. Oni su težili pravilnom ispunjavanju Crkvenog tipika koji bi održao duhovni balans i za Svetootačko učenje koje bi kultivisalo Svetootački Crkveni um. Zbog toga čast pripada Koljivarima, jer su sačuvali Apostolsko-Svetootački kontinuitet u Crkvi : Umnu molitvu i isihastičku praksu, asketizam i iskustvo, one izdržljive i nepromenljive elemente Pravoslavnog identiteta.
 
Kontigent Atonskih Isihasta (Koljivara) je imao svoje vođe:

1) Neofit Kafsokalivitis (1713-1784), od 1749 rektor Atonske škole na Svetoj Gori, je čovek koji je sve započeo, ali posle njegovog isključenja sa Svete Gore on prestaje da bude aktivan član Koljivarskog "pokreta" zbog neznanih razloga. Radio je uglavnom u školstvu i služio kao rektor u Kiosu oko 1760, u Adrianopolisu 1763, Bukureštu 1767, Bravsku 1770, i od 1773 do svoje smrti ponovo u Bukureštu. Ostavio je za sobom veliki broj važnih radova od kojih su neka o kanonima.

2) Sveti Makarije (1731-1805), potomak poznate Vizantijske familije Notaras, je rođen u Korintu i kasnije postao mitropolit Korintske eparhije (1765-1769). On je bio "animator" pokreta i osoba koja ne samo da je podsticala Svetog Nikodima da piše, već mu je slao materijal za Njegova dela. Upokojio se 16 Aprila 1805 na ostrvu Kios gde je živeo tada, a ljudi tog vremena su ga odmah proglasili Svecem.

3) Sveti Nikodim Atonski (1749-1809), proglašen Svecem 1955 godine, je bio "teolog" Koljivarskog kontigenta.Veliki Isihasta-Asketa i odličan autor Svetootačkog kalibra. Ostavio je za sobom mnoge spise u kojima je cela Svetootačka tradicija pretopljena. Onaj koji pažljivo čita dela Svetog Nikodima može bezrezervno da kaže da je On potpuno prošao kroz Svetootačku teologiju. Njegov Priručnik Pouka, za moderno vreme, su reprezentativan rad na Pravoslavnoj duhovnost. Izdanje nekoliko tomova Dobrotoljublja Otaca (zajedno sa Svetim Makarijem, ali ipak većinom delo Svetog Nikodima) je uticalo na ponovno duhovno rođenje u Pravoslavnim zemljama. Njegovo delo Kormilar predstavlja naj autoritativnu kompilaciju Crkvenih Svetih Kanona i njihovo tumačenje u vezi sa Crkvenom duhovnošću.

4) Atanasije Parios (1722-1813) je bio najmilitantniji od svih Koljivara, ali i najpožrtvovaniji. Od 1776 do 1781 je bio lišen mantije kao jeretik zbog svog čvrstog stava po pitanju tradicije. On se ozbiljno borio protiv Evropskih "prosvetitelja" i ateista, i bio je osuđivan od strane svojih zapadno orijentisanih protivnika. Ipak on se nije borio protiv školstva kome je i sam služio, već protiv bezbožništva i mudrosti ovoga sveta. Bio je veoma plodan autor i ostavio je za sobom mnoge spise ispunjene mudrošću i duhovnošću.

Koljivari su činili veliki uticaj u njihovom vremenu, ali i na generacije koje su došle posle njih. Njihov uticaj je bio veći u početku van Svete Gore nego na njoj. Danas, ipak, Sveta Gora priznaje njihov doprinos ponovnog rođenja Pravoslavne duhovnosti i prati njihovu tradiciju. Broj Anti-Koljivara je bio mnogo veći nego broj Koljivara. Iako su oni činili sistematske progone Koljivara, ne samo da nisu uspeli da zaustave njihov rad već su doprineli širenju Duha Koljivara u Grčkoj i u drugim Pravoslavnim zemljama (Trans-dunavskom regionu, Rusiji, etc.). Koljivari su zaslužni ponovnom rođenju isihazma devetnaestog veka. Čak i danas, Koljivarski Oci predstavljaju duhovne vođe Pravoslavnima i osnovne veze sa Svetootačkom tradicijom. Današnje otkriće i rođenje isihazma četrnaestog veka, i pogotovo njegovog vođe Svetog Grigorija Palame (d. 1357), je izvršeno uz pomoć semena koje su Koljivari sejali u osamnaestom veku.


Autor: o. Georgije Metalinos
(Iz Knjige: "Ispovedam jedno krštenje")


Prevod sa  engleskog Vladimir Srbljak
22 avgust 2010 god.