MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

1963. godine monaška republika Sveta Gora stigla je do kraja svog prvog milenijuma. Tada je izgledalo da ona završava svoj životni ciklus i da je na pragu izdisaja. Bila je rođena, dostigla je svoju zrelost, dala bogate plodove i isčekivala svoj kraj. Izgubila je na snazi. Broj monaha se smanjio, a njihova prosečna starost bila je preko 55 godina. Stariji monasi su umirali, a mlađih nije bilo da naslede njihova mesta u manastirima i isposnicama. Ogromni manastirski kompleksi koji su nekad pulsirali životom bili su napušteni, opusteli.

Sve je polako nagoveštavalo nestajanje. Iako se isto ponavljalo i u ranijoj istoriji Svete Gore, svi su verovali da je ovo poslednje vreme. Mnogi od monaha su govorili da neće imati naslednike. I tako na domaku hiljadugodišnjeg postojanja, Svetogorske proslave bile su u stvari opelo ili rekvijum za Atonsko monaštvo.

Prve decenije drugog milenijuma davale su utisak da se sumorna prognoza ispunjava. Broj monaha se i dalje smanjivao, znakovi depopulacije bili su očigledni i budućnost je zaista izgledala sumorno. Šta više, u glavama onih koji su bili odgovorni, počele su da se rađaju ideje da neprocenjivo bogatstvo ove hiljadu godina stare republike treba iskoristiti kao turstičku atrakciju. Ali uspeh u ovom pravcu nije se mogao očekivati. Istraživanja su pokazala da bi troškovi dovođenja turista na Svetu Goru i eventualno zapošljavanje kustosa i čuvara koji bi zamenili monahe i koji bi se starali o kulturnoj baštini ovog mesta, bili veći nego očekivani prihodi.

Međutim, neočekivane promene počele su da se odigavaju na Svetoj Gori, u Vrtu Presvete Bogorodice (kako monasi vole da zovu ovo mesto.) To su promene koje niko nije mogao da predvidi; promene koje su opravdale naivne i jednostavne nade pojedinih Atonskih monaha da Bogorodica nikada ne bi dozvolila da Njen "vrt" opusti.

Na kraju te prve dekade posle "opela", izvršen je grub popis stanovništva. Ovaj akt bio važan pokazatelj promena  i privukao je pažnju mnogih. U predhodnim decenijama vođena statistika pokazala je da je broj monaha na Svetoj Gori bio svake godine sve manji i manji,ali u 1972. godini podaci pokazuju da brojka nije ponovo pala već da je u odnosu na predhodnu godinu porasla za jedan. Sveta Gora imala je 1,145 monaha u 1971. godini. Međutim, naredne 1972. godine bilo ih je 1,146 -cifra tada očigledno zanemarljiva, ali u stvrnosti veoma značajna. Od tada broj monaha nastavlja da raste sve do današnjih dana. Povremeno broj monaha opadne, ali to se dešava zbog visoke stope smrtnosti među starijom monaškom populacijom.  Dakle, od 1972. godine do 1996.godine kada je bio poslednji popis, 1,036 monaha došlo je na Svetu Goru. Preciznije, u prvih pet godna (1971.- 1976.) došla su 143 nova monaha. Njihova prosečna starost bila je oko 29 godina. 284 monaha sa istom prosečnom starošću došlo je između 1977.  i 1986. Od 1987. do 1996. došlo je novih 609 monaha u proseku starih 60 godina.

Priliv novih monaha  ne samo da se održao, već se povećao za 100% u poslednjih deset godina.

Međutim,  novopristigli monasi nisu bili pravilno raspoređeni među svim manastirima. Do sredine 1970. godine samo osam manastira od ukupno dvadeset doživelo je procvat. U preostalih 12 manastira broj monaha se i dalje smanjivao.  Manastiri koji su doživeli procvat bili su Iviron, Hilandar, Karakal, Filotej, Simonopetra, Sv. Pavle, Grigorijat, Esfigmen. Tri od ovih osam manastira (Filotej, Simonopetra i Grigorijat) imali su, u odnosu na druge, neuporedivo veći broj monaha, dok je u Simonopetra manastiru broj monaha utrostručen. To je zato što monasi nisu pojedinačno dolazlili, već u grupama. Te grupe su uglavnom bile sastavljene od mlađih monaha koji su živeli van Svete Gore. Oni su bili pozvani da dođu od preostalih Svetogorskih duhovnika. Bili su alarmirani o nemilosrdnoj depopulaciji Atonskih manastira. Bilo je neophodno da se prevaziđu neke formalnosti za novajlije kako bi isti dobili stalan boravak na poluostrvu.

Bratstvo manastira Hilandar

Na samom početku postojala je tendencija grupa da se kreću u celosti od jednog do drugog manastira. Usamljeni pojedinci koji su dolazili da započnu monaški život nisu se zadržavali u manastirima, nego su prednost davali skitovima i isposnicama. Tamo su živeli podvižnički i dostizali su visok stepen duhovnosti.  1950. osnovana  je grupa starca Josifa Isihaste,a 1960. grupa oca Pajsija.

Osnivanjem novih grupa pojavio se problem stanovanja. Monasima koji su pripadali ovim grupama bilo je teško da opstanu u zajednicama. Postojala je nasušna potreba za većim smestajem.Ovaj problem bio je rešiv u manastirima koji su vremenom ostajali pusti. Oni  su imali dovoljno prostora  i mogli su da zadovolje rastuće potrebe tih grupa.Tako da su vremenom monaške grupe počele da naseljavaju opustele manastire. Novi monasi bi postepeno preuzimali upravu manstira u kome bi se nastanili, i prilagođavali ga ne samo njihovim ličnim potrebama stanovanje, već i za dolazak novih monaha.

U drugoj polovini 1970-ih, monasi su ponovo u grupama počeli da se sele iz manastira koji su bili u dobrom stanju ka manastirima koji su bili u lošijem stanju. Tako je izbegnut nesrazmeran porast stanovništva jednog manastira  ili totalna depopulacija drugog.

U ranim 1980-im  počinje migracija iz manastira u isposnice . Monasi koji su u manastirima živeli po nekoliko godina  i koji su stekli potrebno monaško iskustvo, povlačili su se u osamu tražeći mir i tišinu. Broj monaha rastao je.  Skoro svi novi monasi su mladi ljudi, doseljeni u poslednjih 25 godina. Njihova  starosna dob je od 30 do 40 godina.

Osim toga, nivo obrazovanja monaškog stanovništva Svete Gore znatno je veći od nivoa obrazovanja Grčkog stanovništva u celini. Mnogi početnici su zavrsili više ili visoko obrazovanje i imaju kvalifikacije u različitim disciplinama. Na primer, u period od 1960.do 1964. samo  3 monaha imala su univerzitetsko obrazovanje (2.8%) dok danas, 343 monaha imaju univerzitetsku diplomu  (27%). Od njih 133(10. 5%) ima završenu teologiju, a 210 ima zvršene druge fakultete.
Jedino 1.7 % monaha na Svetoj Gori nije zavrsilo osnovnu školu. Što se tiče organizacije monaškog života, znatne promene su se dogodile tokom ovog  perioda. Život u opštežiću, koji odbacuje ličnu imovinu,generalno je priznat kao jedini oblik kolektivnog monaškog života danas. Medjutim, idioritmički sistem dozvoljava posedovanje lične imovine. Svih 20 manastira prošlo je kroz neku vrstu idioritmičkog sistema.Pre 25 godina 9 od 20 manastira bilo je idioritmičko, danas ni jedan.

Skitovi, kelije, kalivije, danas su pod jurizdikcijom jednog od 20 suverenih manastira. Isto se odnosi i na metohe van Svete Gore, od kojih su mnogi postali značajni duhovni centri. Važno je napomenuti da to nisu samo tradicionalno Pravoslavne zemlje(Grcka, Rusija, Rumunija, Bugarska, Srbija, Gruzija) koje se nalaze na Svetoj Gori. Monasi iz svih krajeva sveta naseljavaju vrt Presvete Bogorodice: Engleska, Nemačka, Kanada, Holandija, Peru, Sirija i Afrika. Atonsko monaštvo zaista je vaseljensko. Od vitalnog je značaja da ovaj aspekt ekumenskog bude sačuvan i ojačan, ne samo zbog monaštva već Pravoslavne Crkve uopšte.

Razlog ovakvog preporoda Atonskog monanštva može se pripisati broju mnogih moćnih, harizmatičnih ličnosti koje su imale visok moralni i duhovni uticaj. Neki od njih još uvek žive, neki su se upokojili, ali svi oni su stvorili moćne struje koje su mnoge privukle monaškom životu. Oni koji su se upokojili, Josif Isihast,(1959) bio je duhovnik monasima šest Svetogorskih manastira, starac Pajsije (1994) bio je takođe važna ličnost u formiranju i oživljavanju nekih manastira i duhovni otac mnogim Atonskim monasima i mnogobrojnim vernicima. Yatim, tu je Starac Sofronije (1993) mada je poslednju deceniju svog života proveo u manastiru Svetog Jovana Krstitelja u  Eseksu , koga je sam osnovao. Više od dvadeset godina živeo je na Svetoj Gori (1925-1947) i kroz svoju knjigu Sv. Siluan Atonski mnoge mlade ljude privukao je monaštvu.  

Što se tiče oblika monaškog života, jedna značajna karakteristika drugog milenijuma je udruženje usamljničkog i isihazma. Isihastička tradicija  sa kontinuiranom unurašnjom Isusovom molitvom ušla je u opstežića i sada je fundamentalni aspekt manastirskog života. Po istoj logici, redovna bogosluženja koja su jednom bila nepoznata isihastičkoj tradiciji, sada su postale osnovni deo nje. Ovo zbližavanje isihastičkog i manastirskog tradicionalnog bilo je praćeno određenim zbližavanjem monaštva sa sekularnim svetom. To je uvek bila odlika Pravoslavne Crkve, ali je zbog toga često bila kritikovana.Situacija se sada promenila. Na hiljade vernika iz svih krajeva sveta stiže na Svetu Goru da oseti duhovnost i iskusi monaški način života. Putem orgnizovanih javnih tribina, specijalnih publikacija, iznoseći svoj stav o važnim crkvenim i socijalnim pitanjima , i još više nudeći pojedinačni duhovni nadzor, monasi snažno utiču na duhovni život hrišćanskih zajednica i značajno utiču na Crkvu i društvo uopšte.

Reanimacija verskog života i veliko interesovanje za duhovnost sada se u Grčkoj i u pravoslavnom svetu manifestuje direktnim zbližavanjem monaštva i ljudi u svetu.

Centar za očuvanje Svetogorskog kulturnog nasleđa  osnovan je  1981.godine. U ovaj centar uključene su Grčka vlada, generalni sekretar ministarstva Makedonije i Trakije, koje je civilno telo odgovorno za Atos,  i Svetogorska uprava. Između ostalog, centar raspolaže novcem namenjenim za projekte i sve druge radove koji se obavljaju na Svetoj Gori.

Grčki ulazak u EU predstavljao je problem zbog veoma specifičnog načina života na Svetoj Gori. Ovo je bilo rešeno kada je Grčka, zajedno sa drugim zemljama članicama EU potpisala zajedničku dekleraciju o očuvanju specifične prirode i posebnog pravnog statusa poluostrva Atos.

Jedna zanimljiva aktivnost koja se sada odvija na Sv. Gori - iako neki ljudi smatraju da je ovo za brigu - jeste grozničava obnova. Vremenom uništene i zapuštene manastirske zgrade se obnavljaju. Osim toga, veliki broj poklonika i posetilaca  koji dolaze tokom cele godine, zatim, mašine i vozila, zajedno sa izgradnjom puteva uzimaju danak i bitno utiču na način i tempo života Svetogorskog monaštva. Ono što ljudi zaboravljaju je da nekih ozbiljnijh obnova nije bilo na poluostrvu čak od kraja XIX veka. Ruinirane zgrade zahtevaju rektifikaciju. Sve veći broj poklonika stvara dodatne potrebe na poluostrvu. Ako se imaju u vidu sve promene koje su se zbile u društvenom životu i tehnologiji poslednjih nekoliko decenija, moguće je zaključiti da sve to neminovno utiče na Svetogorski način života i sve ovo može da se posmatra kao deo prirodnog sleda događaja.

Prevod sa engleskog prof.Bojana Popović
17.avgusta 2010 godine

Izvor: http://www.pravmir.com/article_245.html