MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

VOLJA BOŽJA NEKA BUDE



Mati Katarina, Manastir Sv. Mironosica

Moguće je biti član Pravoslavne Crkve, završiti teološki fakultet, ili čak postati deo klira ili sveštenstva, ali ipak ne verovati u Boga i Njegovu Promisao. Ja bih htela da razmotrim ovu stvarnost.

Ja kažem da ima Boga, da je On sve ono što teolozi uči o Njemu na teološkim fakultetima i što se propoveda po Crkvama bez obzira da li mi vidimo dela Njegova u istoriji kao što su ga pisci Svetog Pisma videli. On je živ, aktivni Izvor svega živog. A to uključuje i nas ovog momenta dok sedimo i čitamo, slušamo ili sanjamo ili razgovaramo telefonom.

Ako je ovo istina onda sledi da je vitalna veza sa Njim verovatno dobra ideja.

Znam da postoje razni pristupi liturgiji i molitvi. Ali  ono što sam nažalost zaključila tokom godina je da mnogi ljudi koriste liturgiju, molitve, molitvenike, brojanice, i ostalo što je povezano sa religijskim izražajima, umesto da prvo izgrade vezu sa Bogom i Ocem našeg Gospoda Isusa Hrista.

Sada ću vam ispričati moje razgovore sa sveštenikom, a koje sam više puta u mojih trideset i više godina monahovanja sa njim vodila.

"Mati, zašto su Američki manastiri i vaš manastir tako mali?"

"Oče, ko je u vašoj parohiji spreman za ovaj život?"

Nije da bih ja želela da Crkva zaposli nekog da pravi postere i da reklamira monaški način života u Crkvenim salama, ali ne bih bila protiv ako bi se dodalo za vreme litije da se molimo ne samo za naše bratstvo u Hristu već i za muške i ženske monaške obitelji celog sveta.

Ipak ja mislim da je zdrav monaški život rezultat zdravog Crkvenog života. Monaški život cveta kada je život Crkve zdrav. Mali manastiri koji se bore sa raznim iskušenjima su znak da nešto nije u redu sa Crkvenom okolinom. Isto kao što žabe čudno mutiraju zbog bolesti i nestaju sa zemlje pokazujući da je okolina zatrovana.

Postoje narodi u kojima mladi ljudi traže da spoznaju volju Božiju pa je manastir jedan od zdravih izbora. Ali mi imamo običaj, čak Crkveni običaj, u kome se fraza "Volja Božja neka bude" smatra negativnom i fatalističkim prilazom životu. Ko bi zdravog razuma ovako razmišljao.

Tokom godina  naučila sam ovo od mojih palestinskih prijatelja, od kojih su većina Hrišćani pod uticajem muslimanskih običaja, i koji ne znaju za reči Sv. Pavla: "Radi na svom spasenju znajući da Bog radi u tebi."

Dvoje zajedno rade na ovom slučaju. Bog koji je stvorio realnost, univerzume, galaksije, solarne sisteme, crne rupe, i našu planetu, i koji nam je dopustio kratkotrajni boravak na ovoj čudnoj Zemlji, i ja kojoj je Bog dozvolio da pišem ove reči, a tebi dozvolio da ih čitaš ovog momenta. Jednostavno on nam je dozvolio da postojimo. U prostoru iznad prostora i vremenu iznad vremena gde Bog obitava, ti i ja imamo večnost da stojimo licem u lice sa Njim i da produbljujemo našu vezu uzrastajući večno u toj vezi.

Vekovno učenje Crkve govori da je veoma bitno kako koristimo ovaj mali deo datog nam vremena i prostora koji mi nazivamo život. Da smo mi Anđeli, Sile, ili Poglavarstva bilo bi drugačije jer oni već prolaze kroz stvoreni univerzum na način koji mi ne možemo ni da zamislimo. Mi smo ljudska bića i baš zbog toga smo stvoreni po liku i podobiju Božjem, na način na koji ni jedno drugo živo stvorenje nije stvoreno.

Iz ovog razloga, što smo stvoreni kao ljudska bića, mi smo ličnosti. I ako na neki način svako od nas pronađe sebe u definiciji Pravoslavno Hrišćanske osobe, onda mi ne možemo da vidimo Boga kao silu novog doba koji je sve stvorio, nego kao jednog Boga u tri Lica po kome smo stvoreni. Šta više, od kada je Isus hodio po ovoj zemlji, mi vidimo drugo Lice Svete Trojice kao Čoveka, odnosno kao Boga i Čoveka.

Jedna od poslanica Sv. Apostola Pavla nam govori da ako smo Hrišćani onda ćemo i mi raditi isto što je i Hristos radio. Mnogi od nas sa čuđenjem gledaju na narukvice koje protestanti nose a na kojima piše "Šta bi Isus Uradio?". Ali zašto je to tako? Čak je i pisac Svetog Pisma rekao da treba da idemo Njegovim stopama. Sviđalo se nama ili ne, mi smo u rukama Živoga Boga i to je strašna činjenica. Ali što više upoznajmo Boga kroz Isusa Hrista shvatamo da je On naš istiniti prijatelj.

Kao Pravoslavni Hrišćani mi treba da naučimo da pronalazimo naše srce koje je centar našeg bića. Mi treba da razmotrimo naš odnos sa Bogom ozbiljnije nego bilo koji drugi odnoos: bio to odnos sa suprugom, prijateljem ili kolegom na poslu. Svako od nas treba da vidi Boga kao supružnika, inače bilo koji drugi naš odnos bi bio idolopoklonstvo.

Šta ovo znači? Ovo ne znači da bi trebalo da zanemarimo supružnika, sestre i braću, našu decu, prijatelje, kolege i ostatak našeg života da bismo mogli da mislimo o Bogu i da govorimo molitve neprestano. Ovo sigurno ne znači da treba de se osećamo ušuškani ili da imamo teološko razumevanje istine da je Bog stalno prisutan. Ni jedno od navedenog ne predstavlja osnovu za neprestanu molitvu, koja je zdrav monaški poziv, poziv svakog Hrišćanina, bilo mirjanina ili sveštenika, jer su svi pozvani da budu Sveto Sveštenstvo našeg Boga u ovom zemaljskom životu.

Svi znamo da oni koji se vole traže da budu blizu jedan drugom. Ali mi isto znamo da nešto nije u redu ako jedno drugo ne mogu ni na kratko da ispuste iz vida. Vi koji ste srećni u braku znate da vam brak pruža podršku koja vam je potrebna da odete u svet svakoga dana i na poslu radite najbolje što možete. Ne možete misliti o vašem supružniku svakog momenta. Vi morate da upotrebite vaše misli i trud za učenje, vaš posao, vašu decu, vaše klijente ili bilo šta drugo. Vaš brak vas stabilizuje, ali vas ne definiše, već vi i vaš supružnik pomažete jedan drugome i uzrastate u ličnosti u koje vas Bog po Njegovoj beskrajnoj mudrosti izgrađuje.

Jedino nas naša veza sa Bogom definiše. Ako smo Pravoslavni Hrišćani, mi smatramo našeg Boga najvažnijim u našim životima. Mnogi Pravoslavni Hrišćani su kao ateisti što se tiče ovakvog odnosa prema Bogu, ili bolje rečeno Pravoslavni Hrišćani novog doba. Da li se ponašamo prema Bogu bezosećajno? Ustajemo i puštamo muziku, pijemo kafu, proveravamo poštu pre nego što se pomolimo. Često se ponašamo kao da Bog nije tu, Onaj koji je svuda i sve ispunjava. Kada celog dana ne progovorimo sa Njim, koji je u našoj kući, onda naša veza sa Njim ima problema.

Pozvani smo da budemo promenjeni Bogom koji je realno uvek tu. Mi smo pozvani da iskoristimo Liturgiju i molitvu da produbimo naš odnos sa Bogom koji nam omogućuje da budemo ono što jesmo.

To je Božja Volja. Ovo smo mi kada stojimo pred Bogom koji nam kaže da nas je pozvao kao prijatelje. Biti prijatelj znači nositi ogromnu odgovornost na leđima. Biti prijatelj znači postati pomagač i odnositi se sa beskonačnim poštovanjem prema drugom i prema sebi. To poštovanje treba da bude kao poštovanje koje se daje deci svojih bliskih prijatelja ili kolega.

Biti prijatelj znači zahvaliti se svom prijatelju i odati mu počast čak i kada osetimo da nas je On ostavio, kao što je bio ostavljen Isus na Krstu. Ovo ne treba da nas iznenadi. "Ako neko hoće da bude moj učenik neka uzme svoj krst izamnom neka ide." Mati Tereza iz Kalkute je prošla ono što su mnogi prijatelji Hristovi prošli. To joj je omogućilo da se formira kroz iskustvo još kao mlada devojka koja voli Boga, čak i kada je izgledalo da je Bog napustio.

Mi smo stvoreni po liku Božjem koji je odličan životopisac. Kako živimo svoj život, naše postojanje kao stvorena bića, takvo će nam žitije biti koje ćemo drugima ispričati.

Postoje tri negativne fraze koje govorimo sebi: "Ja to ne mogu." "Ne osećam se dobro." "To je njihova krivica." Ako ove fraze ponavljamo iz dana u dan one će zaista postati naše žitije. Postoje i druge fraze: "Ja mogu da radim šta ja hoću." "Ja mogu da imam šta god hoću." "Ja mogu da iskoristim koga god hoću."

Sve ove fraze imaju jednu zajedničku osobinu, a to je da opisuju našu ljudsku stvarnost odvojenu od Boga. Da bi počeli da živimo po Volji Božijoj mi moramo da stavimo sebe u Božju stvarnost. Moramo da ponavljamo sebi sve dok ne prihvatimo srcem Jevenđelske priče: o dobrim vestima za siromašne, isceljenje bolesnih, vraćanje vida slepim, vaskrsenje mrtvih, vraćanje nade beznadežnim, i mi moramo da stavimo sebe u te priče. Mi moramo sebe i one oko nas ponovo i ponovo da vraćamo u Božju stvarnost, čija je volja istinita, živa i aktivna. Stavljajući sebe pod Njegovu volju mi sebe ne ograničavamo, već otvarajući vrata poniznosti prihvatamo Bogom dana ograničenja i potencijalna uzrastanja.

Naša odgovornost kao odraslih, kao roditelja ili učitelja, parohijskih sveštenika, lekara, profesionalnih radnika, umetnika, je u našoj, od Boga nam danoj, mogućnosti da ispišemo i interpretiramo žitija onih oko nas. Svakodnevica može doneti dosadu i ekonomsku krizu, pa da li se zapitamo kako nam On pomaže svakog dana, kako nam daje hleb naš nasušni? Da li prihvatamo Njegove blagoslove kao nišči duhom, i da li smo naučili od Sv. Pavla da se radujemo u siromaštvu kao što smo se radovali u bogatstvu?

Ako je naša Crkva izgorela, kako tu katastrofu objašnjavamo ljudima i vladici imaće uticaj na budućnost naše zajednice. Ako je prijatelj dobio na lutriji, da li smo mu pomogli da ostane priseban i da razmišlja o svojoj familiji i prijateljima? Ako je neko iznenada umro u nekoj familiji, da li smo im pomogli kada od nas traže pomoć, a ne samo trivijalno?

Ja sam podelila sa vama ono što mislim da je korisno za život u sadašnjem vremenu, sećajući se prošlosti, i radujući se budućnosti.

Naše naklonosti diktiraju na kakav način sagledavamo prošlost, sadašnjost i budućnost. Ako sagledavam ljude i prošlost ili sadašnju situaciju kroz demonske oči onda vidim samo zlo, hladnoću, ograničenost, greh, laž, i sve loše oko mene sa zastrašujućom preciznošću. Dok druga varijacija, naravno, omogućava sagledavanje mojih prijatelja i sebe kroz veliku ljubav i razumevanje, jer se mi nalazimo u talasu budućnosti. Dok su svi ljudi i institucije koje su stvorile ovaj metež bili jadni beznadežni, izgubljeni, čije ideje i projekti moraju biti uništeni, ako hoćemo da bude Volja Božja na zemlji.

Knjiga o pravednom Jovu bi trebala da nam bude vodič. Uloga đavola je da okrivljuje našu braću. Svako od nas, bez obzira na našu poziciju u Crkvi, trebalo bi da bude veoma pažljiv i da ne obavlja posao za njega. Mi smo pozvani da vidimo Hrista jedan u drugome. Mi smo pozvani da stvaramo raj za sebe i druge u parohiji, na poslu, u školi, u kući, pa čak i u najgorim situacijama: bilo to u logoru ili bilo kojoj situaciji.

Što je naše žitije istinitijte to će sve više ličiti na Njegovo žitije. Daj Bože da želimo i volimo oba žitija, našeg života i Njegove stvarnosti. Daj Bože da se nađemo svi zajedno u večnosti, radosni i veseli kao Neveste Hristove za Bračnom Večerom.

Ovo je zaista Volja Božja.


Autor Mati Rafaila Wilkinson
Mar 24, 2010

Prevod sa engleskog Vladimir Srbljak

Izvor http://www.pravmir.com/article_910.html

 

Pročitano: 7204 puta