MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

IDEAL MONAHA JE DA U SVOJE SRCE USELI BOGA




Jeromonah Simeon, namesnik Sveto-Trojickog Ahtirskog manastira (Sumska eparhija).

350-ogodišnjica jedinog aktivnog manastira u našoj eparhiji je – značajan datum. Još pre dve godine teško da je ko mogao da poveruje da će se taj jubilej samo spominjati, a kamoli slaviti. Ahtirski Sveto-Trojicki manastir je bio beznadežno razrušen, i samo su graffiti sada već “ovde bivših” Dima i Roma, kao i zvonik sa otvorenom rupom od granate, i pećine u planinama podsećali na manastir koji je tu postojao. I kao da su još sasvim nedavno došli naši monasi i naselili se u planini, gde nije bilo nikakvih uslova za život, a danas manastir ima čak i svoj Internet, i sprema se za izdavanje prva knjiga. Mislim da će se tim etapama u izgradnji manastira uvek procenjivati i manastirski život – otvoren je tad i tad, izgradili su ga ti i ti, uveli su telefon, a ono najvažnije, zbog čega se manastiri otvaraju nekako promiče izmedju. Vodili smo razgovor sa namesnikom Sveto-Trojickog Ahtirskog manastira, jeromonahom Simeonom (Gagatikom), o smislu obnavljanja monaštva.

- Oče, zbog čega su u naše vreme potrebni manastiri? Da li ljudi na taj način stvaraju sebi pogodnosti za život i molitvu?


- Niste precizirali u svom pitanju “kome su potrebni”? Ali pošto pitate monaha, onda ću vam i odgovoriti sa tačke gledišta monaha. Sama reč manastir znači “stanište monaha”. Reč “monah” znači “sam”, to jest to je onaj čovek koji se odrekao svetskog i porodičnog života iz ljubavi prema Bogu. Medjutim, “sve što je dobro ili prijatno je da bratija žive zajedno”. Šta naprimer da radi čovek koji želi da svoj život posveti Bogu? Ukoliko ostane da živi u svetu, onda će neprekidno osećati pritisak od ljudi koji ga okružuju: oni će ga pritiskati da živi kao i svi ostali ljudi, to jest da se brine pre svega o životnim problemima i zabavama, a ne o Carstvu Božijem. Ukoliko se takav čovek u potpunosti osami, onda će se unutar sebe susresti sa još ozbiljnijim problemom, koji će mu predstavljati prepreku da živi sa Bogom. U samoći čovek neizbežno shvata da je njegova duša obremenjena grehovnim skolonostima, navikama, lenjošću i drugim strastima i da skoro uvek biva pobedjena njima. Takav čovek je već sam neveran u svom obećanju Bogu da živi sveto. Od ta dva životna ćorsokaka najbolji izlaz je manastirsko ustrojenje života.

U manastiru je najvažnije delanje molitva: Bogosluženje u Crkvi i kelijsko molitveno pravilo. To daje takvu dominantu čovekovom životu, koja mu ne dozvoljava da se pogruzi u životnu sujetu. U manastiru postoji i najdelotvornije sredstvo protiv strasti, i grehovnih slabosti duše. Strasti se najbolje pobedjuju kada čovek odluči da ne živi po svojoj volji, već po poslušanju svom duhovnom ocu i kada je njegov život u potpunosti posvećen služenju bratiji. To jest, vi ste pravilno rekli da je manastir udobno sredstvo za život i molitvu. U njemu se čovek izbavlja od uticaja sveta životom po manastirskom ustavu, a od uticaja strasti odsecanjem svoje volje, poslušanjem.

- Vi ste učili i u Moskvi, i u Atini i dobro ste upoznati sa načinom života ruskih i grčkih opštežiteljnih manastira. U čemu su suštinske razlike izmedju njih?

- Naš otadzbinski manastirski ustav, kao i grčki, vodi poreklo od prvobitnog monaštva Egipta i Palestine. Grci su ga nasledili neposredno odatle, a mi smo ga preuzeli od Grka. Rodonačelnik manastirskog načina života u našoj Otadzbini je prepodobni Antonije Pečerski, koji je ustrojio svoj život na mestu na kome je nastala Kijevo-Pečerska Lavra, onako kako je to naučio na Svetoj Gori. Prepodobni Sergej Radonješki je obnovio manastir i ustanovio principe opštežića u svom manastiru, poslušavši savet, koji mu je u vidu ličnog pisma uputio Konstantinopoljski patrijarh sveti Filotej, bivši iguman svetogorske Lavre prepodobnog Atanasija. Obnovitelji monaških ideala, prepodobni Nil Sorski i prepodobni Pajsije Veličkovski su iste ovaplotili u svom životu i životu obitelji koje su formirali, zavolevši ih i naučivši se njima opet na Svetoj Gori. A prepodobni Serafim Sarovski i Optina pustinja su već plodovi obnove manastira, čije temelje je postavio prepodobni Pajsije. Sveta Gora je za nas za sva vremena obrazac manastirskog ustrojstva života. I zato ću vam ispričati o tome šta sam tamo video i šta sam zavoleo.

Sva bratija na čelu sa igumanom posećuje sve službe svakodnevnog bogoslužbenog ciklusa. To je kao što sam već rekao, najvažnije monaško delo. Monasi nemaju ličnu svojinu, ni novac. Hrane se samo za zajedničkom trpezom, koja je obavezna za sve. Svaki monah ima svoju keliju, koja mu pre svega služi za pojedinačnu molitvu. I zato su pijenje čaja i razgovor u keliji prosto nezamislivi.

Ni stranci, a ni sama bratija ne idu u goste jedni kod drugih, trudeći se da koliko je to moguće očuvaju tihovanje. Sva bratija se redovno okuplja zajedno radi razmatranja najvažnijih opštemanastirskih pitanja. Svi se ispovedaju kod igumana – jedinog duhovnika u manastiru, koga bira sama bratija. I zato je u takvom manastiru poslušanje igumanu u stvari poslušanje svom duhovniku. Pri takvom životnom ustrojstvu sva bratija se oseća i izgleda za ljude sa strane kao jedna duhovna porodica, ujedinjena zajedničkom molitvom i zajedničkim radom, zajedničkim principima i ciljevima. Njihov cilj je isti kao i cilj svih hrišćana, a to je – spasenje. Ali takav opštežiteljni manastir je izuzetan po tome što svakom bratu pruža najbolje mogućnosti na zemlji za postizanje tog cilja, i za zadobijanje zaloga spasenja već u ovom životu.

- Recite nam kada i kako je nastala ideja o obnovi Ahtirskog Sveto-Trojickog manastira?

- Manastiri se ne obnavljaju po ljudskoj volji, već po Božijem Promislu. To je bilo u pitanju i sa obnovom Ahtirskog manastira. Jednom, dok sam još predavao u Sumskom duhovnom institutu i služio u njegovoj Crkvi, naš prijatelj sveštenik iz sela Olešnja je mene i mog brata pozvao za praznik svetog Nikolaja da služimo. Put iz Sume u Olešnju prolazi kroz Ahtirku, i mi smo ujutru 19 decembra krenuvši u taj grad, i prošavši kroz Vorsklu, ugledali kroz prozor automobila snežnu, i šumom prekrivenu planinu sa zvonikom na vrhu. Vozio nas je naš student-bogoslov, I mi smo ga upitali šta je to.

- Ovde se nalazio manastir, - odgovorio je.
- A šta je sada?
- A sada tamo nema ničega. Ostao je samo jedan zvonik. To mesto nam je ostalo u duši: pusto i idealno za manastir u svakom pogledu …Ni o čemu tada nismo smeli ni da pomislimo.

A pre nekog vremena sam u kabinetu vladike Jova ugledao sliku sa predivnim manastirem na zelenoj planini iznad reke i nisam se uzdržao a da ga ne upitam gde se nalazi tako čudan manastir? Kako to da ga nikad ranije nisam video, jer obično svi znaju za tako lepe manastire?

- To je Ahtirski Sveto-Trojicki manastir u našoj eparhiji.
- A šta se danas tamo nalazi?
- Ništa. Ostao je samo jedan zvonik.
I tada sam se setio toga, što smo videli na praznik svetog Nikolaja.
- Vladiko, ovaj manastir treba obnoviti, - rekao sam, ne dozvoljavajući sebi da pomislim ništa konkretno.
- Tamo nema monaha.

Kroz neko vreme sam zamonašen. I u duši je postepeno počela da sazreva misao da treba da se pozabavim tim manastirom, jer bez obzira na sve monah treba da živi u manastiru, a ne na institutu gde je tada bilo naše boravište.

- Od čega se počelo sa obnavljanjem, u kakvim ste uslovima živeli na planini u prvo vreme?

- Obnavljanje manastira je kako i dolikuje počelo sa blagoslovom našeg episkopa. Po njegovom blagoslovu smo počeli da odlazimo tamo i da posmatramo, kao i da se bavimo agrarnim i drugim organizacionim poslovima. Ali tamo uopše nismo imali gde da živimo. Čak nismo uspevali da dovezemo prikolicu za privremeno boravište. “A vi se leti naselite tamo u kolibi od pruća i granja”, - rekao nam je vladika. Pomislo sam da se šali, ali se pokazalo da su te reči bile proročke.

Bližilo se leto, i odlučili smo da se nastanimo u šatoru, nadajući se da lokalni stanovnici neće dozvoliti sveštenicima da dugo žive u takvim uslovima, i da će nam nekako pomoći da dovezemo prikolicu (lokalni naftaši su imali mnogo prikolica). Šator nam je na privremeno korišćenje dao komandir lokalnog pionirskog garnizona Jurij Vladimirovič Voznicki, spasi ga Gospode. Ali pred samo naseljavanje na planini mene je počela da obuzima malodušnost: kako ćemo tamo preživeti, jer tamo nema čak ni vode? Ako se hrana i može imati u rezervi za nekoliko dana i periodično se donositi iz sela ili grada u ruksaku (tada još nismo imali svoje prevozno sredstvo), voda nam je potrebna neprekidno: voda iz reke nije bila za piće.

Priznajem ovde svoju malodušnost, kako bi se što više proslavio Božiji Promisao i kako oni koji žele da posvete svoj život Bogu ne bi sumnjali, da će se Bog o njima uvek više brinuti, nego što bi to mogao da uradi bilo koji čovek. Moj sabrat je na moja kolebanja odgovorio upravo tako: Bog će pomoći. I 28 maja 2002 godine smo na planini, na šumskoj poljani, postavili šator uz pomoć vojnika i odslužili našu prvu kratku službu: moleban pred svako dobro delo. Naselili smo se na tom mestu na praznik prepodobnog Pahomija Velikog, oca opštežiteljnog monaštva. Od tada svake godine svečano slavimo praznik tog svetitelja kao pokrovitelja obnovljenog manastira. Božiji Promisao nam je od prvog dana pomagao očigledno i čudesno. To veče kada smo se naselili je kod nas na planinu došao jedan čovek, Ahtirčanin, po imenu Valerij, s kojim smo se upoznali nedugo pre toga, ali mu ništa nismo govorili o danu naseljavanja, jer ga ni sami nismo znali. Njemu je tog dana došla misao da treba da ide na planinu. On je došao, ugledao naš šator, upitao nas kako može da nam pomogne, i od tada je tokom tri meseca skoro svakodnevno dolazio na planinu i svojim automobilom dovozio vodu i sve neophodno za život – dotle dok i mi nismo nabavili automobil.

Ceo maj pre našeg naseljavanja nije uopšte bio kišovit. Prva kiša je pala u toku večeri našeg prvog dana na planini i tokom dve nedelje je padala svakodnevno, i jako je zahladnelo. Stari šator je samo čudom ostao čitav. Hranu smo spremali na vatri u pauzama izmedju kiša, ali su uskoro sva drva bila toliko mokra, da su mogla da se razgore samo obilnim i čestim polivanjem benzinom. U šatoru je sve bilo vlažno. Posle te dve nedelje sam odjednom osetio da više nemam snage da se suprotstavljam hladnoći i vlagi. To je bilo ujutru pre početka službe, a na njenom kraju su se prvi put u toku nekoliko poslednjih dana razišli oblaci i probio se prvi sunčev zrak. Odmah je otoplilo i u vazduhu i na duši. Nikada u životu se nisam tako radovao suncu, kao toga dana. Moglo se živeti dalje. Tako je prošla i prva faza života na Svetoj Gori. Od prvog dana smo ustanovili služenje svih službi svakodnevnog bogoslužbenog ciklusa, što predstavlja jedno od glavnih pravila svih manastira. Služili smo pod otvorenim nebom, pred ulazom u šator. Imali smo dva analoja: na jedan od njih smo stavili ikonu, a na drugi knjige i tako smo služili. Kada je padala kiša, analoji su ostajali u šatoru i tamo smo služili.

Prve nedelje posle naseljavanja na službu je došlo mnogo Ahtirčana: na svenoćnom bdeniju su ahtirski sveštenici objavili narodu da su se na planini naselili monasi i da treba da im se pomogne što je moguće više. I od toga dana su ljudi zaista počeli da nam pomažu, donoseći najneophodnije stvari, raščišćavajući zajedno sa nama šumske čestare, gradeći nastrešnice koje smo adaptirali za privremenu crkvu, trpezariju i kuhinju. Prva nastrešnica je bila gotova mesec dana posle našeg naseljavanja, pre Trojica, prestonog manastirskog praznika. Manastir smo ukrasili zelenilom, okačili smo ikone, ali nije bilo samo Svetog Prestola. A vladika nam je blagoslovio da služimo prvu Liturgiju u obnovljenom manastiru upravo na naš prestoni praznik. I po milosti Božijoj, čovek koji nam je pomagao da izgradimo crkvu od nastrešnica, je u noći izmedju subote i nedelje Trojica uradio i privremeni Presto. Zahvaljujući njemu, na Trojicu smo u normalnim uslovima mogli da služimo prvu Božansku Liturgiju.

Čovek (njegovo ime je Vjačeslav), koji nam je izgradio crkvu od nastrešnica i Presto, je postao jedan od najvećih manastirskih dobrotvora. Njegovo veliko dobro delo je bilo u tome što je već u junu počeo da brine o tome gde ćemo zimovati. Našao nam je razbijenu prikolicu i svojim rukama ju je uz pomoć drugih prijatelja koji su došli doveo u pristojno stanje, pogodno za život. On je celo leto, praktično svakodnevno radio na planini, bez ikakve nadoknade, i zahvaljujući njemu smo dobili stan, u kome smo mogli da prezimimo prvu zimu na planini. Ta zima je bila najsurovija za poslednjih nekoliko godina. Stan smo zagrevali električnim uljanim radijatorima, ali smo noću morali da stavimo torbu na pod, kako bi se ispod nje obrazovao led – zbog prestanka cirkulisanja vazduha. Naša prikolica je potpuno izdržala mrazeve, spasi Gospode Vjačeslava!

Celo prvo leto smo se trudili da organizujemo izgradnju crkve, ali je u avgustu postalo jasno da imamo samo jednu mogućnost da sebi izgradimo topli hram, a to je da osposobimo jedinu očuvanu manastirsku zgradu: polurazrušenu zvonaru. U julu je pre praznika sv.kneza Vladimira na inicijativu i uz pomoć dva Vladimira – saradnika “Ukrnafte” i direktora lokalnog gasopreradjivačkog preduzeća – na zvoniku bio postavljen sveti Krst. A u septembru smo počeli sa remontnim radovima, i zahvaljujući odluci direktora GPZ obezbedili platu za radne brigade. Ciglu su nam dale lokalne fabrike cigle, gvozdene delove za prekrivanje – naftaši, a ostalo smo nabavili samo od darovanog novca. Pet hiljada cigli je bilo potrebno za popunjavanje ogromne rupe u zidu zvonare. Postavljeni su prozori, vrata, uradjen je pod i krov, podignut je oltar i postavljen hrastov pod. Nadali smo se da ćemo početkom zime moći da udjemo u novu crkvu, i radili smo na tome. Ali Gospod nam je pokazao da se u manastiru sve radi u prvom redu po Njegovom Promislu, a tek potom – ljudskim snagama.

Zima je počela tačno 1 decembra, uoči koga je bilo nešto više od nule. Do poslednjeg dana jeseni smi služili pod nadstešnicom obavijenom polietilenom, a spremali smo hranu i jeli ispod druge nastrešnice. Ponekad se preostala voda pretvarala u led, i tada smo u čašama zajedno sa šećerom imali i led, kada smo pili čaj. Ali sve je to bilo još nekako podnošljivo. A u noći uoči 1 decembra temperatura se spustila sa nule na minus četrnaest stepeni. Zvonara još nije bila spremna za služenje službi. Jutrenje smo odslužili u prikolici, a na Liturgiju smo došli kao na boj sa mrazom. Skoro svi naši parohijani su došli na Liturgiju bez obzira na zimu. U takvim borbenom uslovima je odslužena poslednja Liturgija pod nastrešnicom, najčudnijim hramom u našem životu.

Pre 3 decembra smo uspeli da pripremimo novi hram za službu. Prva služba i istinski prva Liturgija za više od 300 godina postojanja zvonare je bila odslužena u njoj na svenoćno bdenije u čast Vavedenja u hram Presvete Bogorodice, u noći uoči 4 decembra. Takvim uvodjenjem bratije u prvi, pravi hram, obnovljenog manastira Božiji Promisao nam je pokazao da je Majka Božija naša prva pokroviteljica, zastupnica i pomoćnica monaha. Samo u Njenoj pratnji monasi mogu da udju u Carstvo Nebesko, čiji simbol predstavlja svaki Božiji hram na zemlji. Samo Ona odredjuje sve glavne dogadjaje u životu zajednica monaha, koji su svoj život posvetili Njenom Sinu. A samo nešto više od mesec dana posle toga, u nedelju posle Božića, naš vladika je osvetio novi hram.

Poslednja faza našeg života na planini je završena završetkom zime. Naše nove kelije u zvonari su bile spremne za useljenje pre početka Velikg Posta. Prave kelije, pravi hram – sve se to prima kao velika milost i veliki Božiji dar, posle dugotrajnog i teškog života u uslovima bez svega toga. U toku Velikog Posta smo otpustili naše gradjevinare i mogli da odahnemo od izgradnje i usredsredimo se na unutrašnji monaški život. A zatim je došao prvi put na planini i nezaboravni Vaskrs. A potom i prva godišnjica obnovljenog manastira, koju smo proslavili svečanim svenoćnim bdenijem u čast prepodobnog Pahomija Velikog. U svim ključnim dogadjajima u istoriji obnove našeg manastira Sam Gospod je slao neophodnu pomoć, neophodne ljude i neophodna sredstva i Sam je odredjivao sve periode dešavanja. Sve što smo mi po našem mišljenju trebalo da uradimo kako nas Božiji Promisao ne bi ostavio je bilo ispunjavanje glavnih monaških obaveza: molitva i rad, neprekidno služenje svih službi i ispunjavanje ustava manastirskog života, koji su nam ostavili sveti Oci.

- Šta predstavlja manastir danas i kako izgleda uobičajen manastirski dan?

- Danas u manastiru ima šestoro bratije, koji služe službe u hramu zvonare i rade na dobrobit manastira. Gradjevinske radove izvode troje ljudi.

Pored zvonare smo opravili i bivši poligon za ispitivanje antena, koji je u sovjetsko vreme bio postavljen na planini pored lokalne fabrike “Promsvjaz”. Tamo smo napravili trpezariju, kuhinju, radionicu i kelije. Cela planina sa okolnim zemljištem zauzima svega 30 hektara i predata je našem manastiru, po principu dugoročne arende.

- Recite nam ukratko o žiteljima manastira. Šta konkretno predstavlja manastirsko bratstvo?

- Trenutno bratiju sačinjavaju dva jeromonaha, uključujući namesnika, jednog djakona, jednog radnika, jednog crkvenjaka i jednog pojca. Poslednja dva brata još nisu ništa odlučila u pogledu izbora svog životnog puta, ali pomažu manastiru i žive po manastirskom ustavu. Svaki brat ima po nekoliko poslušanja. Moj sabrat jeromonah Smaragd služi sve sedmične službe, nadgleda red u hramu, organizuje trpezariju, prima poklonike, peče prosfore.

Djakon Sergej je odgovoran za svu tehniku u manastiru i vozi automobil. Namesnik se brine za snabdevanje manastira svim neophodnim životnim potrepštinama, kao i za nastavak gradnje. Manastirsko bratstvo se projavljuje u jednodušnosti bratije. Svi mi smo saglasni u našim ciljevima i idealima, kao i u principima ustrojstva našeg manastirskog života. Sva važna pitanja rešavamo na našim skupovima. Naravno i medju nama kao i medju svim ostalim ljudima ima iskušenja, slabosti i nerazumevanja. Ali dvaput dnevno molimo jedan drugog za oproštaj i trudimo se da uz pomoć Božije blagodati ne dočekamo zalazak sunca sa gnevom jedan na drugoga. I do sada nas Gospod nije posramio u našem uzdanju u Njegovu pomoć u podržavanju bratske ljubavi i saglasnosti.

- Kako se stanovnici Ahtirke odnose prema obnovljenom manastiru, da li ga pomažu?

- Da nije bilo pomoći stanovnika Ahtirke mi ne bismo uspeli ništa da uradimo. Već sam vam pričao za neke Ahtirčane, ali je ovde nemoguće sve pomenuti. Pomažu nam rukovodioci regiona, grada i ahtirskih preduzeća. Mnogi daju svoje priloge za obnovu manastira. Posebno želimo da zahvalimo našim stalnim parohijanima, koji ne samo da se s nama mole na sve praznike, već nam pomažu i u svakodnevnom životu, brinu se o potrebama manastira, kao i o svakom bratu kao o svom sopstvenom članu porodice. Zato ih mi i smatramo kao članovima naše duhovne porodice. Tako, moleći se jedni za druge i ukazujući medjusobnu podršku jedni drugima, mirjani se spasavaju zajedno sa monasima, a monasi mogu da nastave svoje radove na obnovi manastira.

- U čemu je po Vašem mišljenju ideal monaštva – u potpunoj osami ili u delatnom milosrdju?

- Ni jedno ni drugo ne predstavlja ideal monaštva, već samo sredstvo za ostvarivanje monaškog ideala. Taj ideal je na najbolji način formulisan u poznatim rečima prep.Serafima Sarovskog o cilju hrišćanskog života. Ideal monaha je da u svoje srce useli Boga, da postane Božiji prijatelj, da stiče blagodat Duha Svetoga. I to što doprinosi postizanju tog ideala, to i jeste idealno sredstvo spasenja – bila to potpuna osama, bilo delatno milosrdje. Toj osnovnoj istini je neophodno dodati da u praksi treba da se primenjuju sva spasonosna sredstva, ali razumno.

Tako se sam prepodobni Serafim u početku dugo usamljivao, a zatim je delatno projavljivao svoje milosrdje prema ljudima koji su mu dolazili. Tako je i savremeni monah od početka obavezan da nauči da se moli u keliji i da se bori sa strastima u svom sopstvenom srcu, živeći pritom zajedno sa bratijom u jednom manastiru i služeći im, i vežbajući se u smirenju pred njima.

Samo posle toga on može da bude od koristi mirskim ljudima, i to u smislu one pomoći koju svet može da dobije samo od monaha, prema rečima velikog učitelja monaštva prepodobnog Jovana Lestvičnika: “Angeli su svetlost monasima, a monasi – svetu”.

Razgovor vodio V.Pankratov


Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic

Preuzeto sa http://pravoslavye.org.ua/index.php?r_type=article&action=fullinfo&id=4586

Pročitano: 3544 puta