MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U PSIHIJATRIJSKIM BOLNICAMA PREVIŠE PACIJENATA, A MALO OSOBLJA



U bolnicama boravi oko 3.000 štićenika, često nema elementarne lekarske brige, a među pacijentima ima dece kojoj tu nije mesto

U ustanovama zatvorenog tipa u Srbiji nalazi se više od 20.000 osoba – oko 12.000 njih smešteno je u zatvorima, u psihijatrijskim ustanovama ima oko 3.000 osoba, a 5.000 živi u ustanovama socijalne zaštite. Kako za naš list objašnjava Miloš Janković, zamenik zaštitnika građana, osnovni problem je što uslovi smeštaja u socijalnim i psihijatrijskim ustanovama nisu precizno rešeni zakonom niti su podržani podzakonskim propisima koji bi na jasan način utvrdili njihova prava i položaj. Kada su u pitanju psihijatrijski bolesnici i osobe sa mentalnim teškoćama postoje odredbe Zakona o zdravstvenoj zaštiti koji uređuje uslove i načine njihovog smeštaja u ustanove zatvorenog tipa, a kako ističe zamenik zaštitnika građana nemoguće je očekivati da se jednim članom zakona reši pitanje prava i smeštaj lica u ustanove u kojima će mnogi od njih provesti ceo život.

„Mandat zaštitnika građana je da štiti prava posebno ugroženih kategorija stanovništva i u sklopu svojih redovnih poseta ustanovama zatvorenog tipa. Prošle godine članovi našeg stručnog tima su, između ostalog, obišli Dom za decu i osobe ometene u razvoju „Dr Nikola Šumenković” u Stamnici i Specijalnu psihijatrijsku bolnicu „Gornja Toponica” kod Niša. Te institucije su preglomazne i imaju manjak stručnog kadra – ilustracije radi u Domu u Stamnici među 200 zaposlenih samo je jedan lekar opšte prakse koji vodi računa o 427 osoba i svojim pacijentima stoji na raspolaganju samo u jednoj, prepodnevnoj smeni. On se u poslepodnevnim satima konsultuje telefonom ako nekom korisniku doma treba hitna medicinska pomoć, a poseban problem nastaje u vreme godišnjih odmora, bolovanja ili dužeg odsustva tog lekara.

Naš sagovornik dodaje da je od juna 2008. godine rešenjem Zdravstvene inspekcije Ministarstva zdravlja zabranjeno obavljanje ginekološke i stomatološke zdravstvene delatnosti u ovom domu dok se ne obezbede prostor, oprema i kadrovi. Ostalo je nepoznanica kako se korisnicima ovog doma pružaju stomatološke usluge, s obzirom na to da smo od zaposlenih dobili objašnjenje da stomatolozi u lokalnom Domu zdravlja odbijaju da pružaju stomatološke usluge „zbog straha lekara od pacijenata koji su pod dejstvom psihijatrijskih lekova”.
Mnogi pacijenti provedu život u ustanovama

Ilustrujući šta je na njega ostavilo najupečatljiviji utisak o Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici „Gornja Toponica” kod Niša Miloš Janković kaže da glomaznost ove institucije, odnosno ogroman broj pacijenata (skoro hiljadu) isključuje mogućnost adekvatne nege i brige o njima. „Problem osoba smeštenih u ustanove zatvorenog tipa jeste u tome što one nisu izolovane samo od društvene zajednice već često i od svojih najbližih, odnosno roditelja i srodnika. Posete rođaka su veoma retke i stiče se utisak da je većina stanara ovih domova zaboravljena. Primera radi, od ukupnog broja korisnika doma u Stamnici mlađih od 18 godina, samo 36 njih ima redovan kontakt sa roditeljima ili srodnicima, a 43 njih nemaju nikakav kontakt”, navodi Miloš Janković.

„Jedan od pravaca reforme socijalne zaštite i zaštite mentalnog zdravlja jeste zatvaranje ovih glomaznih ustanova i vraćanje njihovih korisnika u prirodno okruženje. Ali zaštitnik građana ne može zanemariti činjenicu da ostvarenje tog koncepta zahteva vreme, a u tom periodu neophodno je imati jasna pravila koja se odnose na položaj i prava tih osoba smeštenih u velikim ustanovama. Ideje o novom konceptu i uveravanja o skorom zatvaranju tih ustanova ne mogu biti opravdanje za neregulisan i loš položaj njihovih korisnika”, ističe Miloš Janković.

Docent dr Đorđe Alempijević, sa Instituta za sudsku medicinu i član stručnog tima zaštitnika građana, kaže da je osim očiglednog deficita stručnog kadra upadljiva činjenica da ustanove zatvorenog tipa ne pružaju mogućnost adekvatne rehabilitacije.

„Uočili smo da ne postoje razvijeni programi za savladavanje osnovnih životnih veština (pranje ruku i zuba), za vežbanje komunikacijskih veština, programi za osposobljavanje za eventualno nezavisno stanovanje – kuvanje, spremanje i održavanje stana… Drugim rečima, stručno osoblje ne pokušava da razvije očuvane mentalne kapacitete korisnika ovih ustanova. Uočili smo, takođe, da neki mališani imaju lakše mentalne poremećaje, na osnovu kojih ne bi trebalo da budu u ovim ustanovama, ali njih je centar za socijalni rad kategorisao kao teže. S obzirom na to da veoma mali broj roditelja i srodnika obilazi korisnike ovih ustanova, naš zaključak je da bi trebalo da postoji bolja saradnja između centara za socijalni rad, koji su uputili korisnike u dom, i njihovih roditelja”, zaključuje dr Đorđe Alempijević.

Katarina Đorđević
[objavljeno: 03.06.2010.]

Izvor: http://www.politika.rs/

Pročitano: 3223 puta