MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ČETRDESET GODINA OD UPOKOJENJA STARCA AMFILOHIJA SA PATMOSA




16. aprila ove godine navršilo se 40 godina od upokojenja starca Amfilohija (Makrisa), čuvenog duhovnika, molitvenika i misionara Grčke Crkve.


Blaženi starac Amfilohije (Makris) je rođen 13. decembra 1889. godine na svetom ostrvu Patmos, gde je Sveti Jovan Jevanđelista primio i napisao poslednju knjigu Novog Zaveta, Otkrivenje. Njegovi blagočestivi roditelji Emanuil i Irena su mu na krštenju dali ime Atanasije. Kao i mnogi drugi sveti starci i Svetitelji Crkve, Atanasije se rodio u velikoj porodici prostih seljaka. Porodične priče govore o pobožnosti Atanasijevih dede i babe po ocu i načinima na koji ih je posećivala božanska blagodat. Činilo se da mali Atanasije ima urođeni smisao za crkveni duh budući da je odbijao majčino mleko sredom i petkom. Još kao dečak je uspeo da ubedi svoju baku, koja se verila, da otkaže veridbu i proživi ostatak svoga života u devstvenosti. Atanasije se sačuvao od svetovnih zamki i u uzrastu od sedamnaest godina stupio u manastir. Roditelji su mu rado dali blagoslov. Tako je mladi Atanasije postao iskušenik u manastiru Svetog Jovana Bogoslova na Patmosu, marta 1906. godine. Ubrzo je postao miljenik ostarelog bratstva i, napredujući u dobrodetelji i podvigu, zamonašen je u rasu u avgustu iste godine, dobivši ime Amfilohije.

Mladi monah Amfilohije je bio strog prema sebi. Svestan svojih raznih nedostataka, da bi duhovno napredovao, izumeo je načine za borbu protiv svojih grešnih sklonosti. Bio je naročito strog prema hrani, i ne bi uzimao više od deset zalogaja hrane tokom svakog obroka, dok bi posnim danima jeo samo sedam ili osam maslina. Posle sedam godina u manastiru, dovoljno je napredovao udostojivši se velike shime u martu 1913. godine. Amfilohijev duhovni otac, starac Antonijadis, izvršio je postrig. Nije zanemarljivo da je o. Antonijadis bio duhovni sin otaca pokreta Koljivara,[1] koji je duhovno podmladio Grke, napaćene pod turskim jarmom. Time se može objasniti misionarska i podvižnička revnost starca Amfilohija.

Otac Amfilohije je bio potpuno posvećen svom monaškom pozivu. Pa ipak, nadao se da će vremenom ići na poklonička putovanja radi duhovnog obrazovanja. To se ostvarilo 1911. godine kada je iguman manastira odlučio da pošalje mladog Amfilohija na Svetu Goru da izuči drvorezbarstvo. To je bila dušekorisna poseta koje se rado sećao do kraja života.

Nekoliko godina kasnije, u maju 1913. godine, iguman je priznajući Amfilohijeve vrline i napredak, postigao dogovor sa manastirskom bratijom da ovaj bude rukopoložen u đakonski čin. Poslali su ga na ostrvo Kos da bi ga episkop tamo rukopoložio. Ipak, Amfilohije je, brinući zbog svoje nepodesnosti i nedostojnosti, bio naveden da promeni pravac. Svome saputniku, sabratu iz manastira koji je takođe trebalo da bude rukopoložen, objasnio je: „Brate moj, nedostojan sam takve časti. Radije bih da idem sa čistom savešću iz mesta u mesto proseći, nego da nedostojno primim čast rukopoloženja. Idi u miru. Ja krećem za Svetu Zemlju.“

Tako je osećanje nedostojnosti spojeno sa karakterističnom slobodom duha i plamenom željom da vidi Sveta Mesta, odvelo oca Amfilohija u Egipat a potom u Svetu Zemlju. Budući veoma dirnut svojim pokloničkim putovanjem, odlučio je da zamoli jerusalimskog patrijarha da ga primi kao jednog od čuvara Svetog Groba. Iako je patrijarh bio voljan da ga primi, bratstvo manastira Svetog Jovana Bogoslova sa Patmosa je insistiralo da se on vrati u manastir svoga pokajanja. Na povratku na Patmos, bratstvo ga je „kaznilo“ za neposlušnost poslavši ga u isposnicu u Apolo, da živi pored starca Makarija. Ispostavilo se da je on bio tamo veoma srećan, jer je mogao da se potpuno preda molitvi u pustinjskoj tišini.

Starac Amfilohije je od početka sanjao da najzad pomogne svojim sunarodnicima koji su duhovno oslabili nakon vekovnog turskog ugnjetavanja i tuđinske vlasti; da otkriju svoje duhovne korene i uđu dublje u duhovni život. Već je kao prosti monah u manastiru uspeo da obezbedi plac zemlje na stenovitom obronku zapadnog Patmosa. Sagradio je dve kelije pripojene kapeli koja je već bila tamo i sanjao da vremenom tamo podigne ženski manastir. Konačno je 1920. godine Bog poslao Amfilohiju prvu saradnicu na misionarskom polju, Kaliopu Gunaris, (potonju monahinju Evstohiju).

Značajno u starčevim misionarskim poduhvatima je bilo njegovo rukopoloženje u đakonski čin 1919. godine a ubrzo i u sveštenički čin, zbog obnovljenog insistiranja manastirske bratije. Iako mu je to donelo dodatnu odgovornost, takođe mu je omogućilo da slobodno služi Liturgiju, prima duhovna čeda i donosi blagodat Tajni u svoju misionarsku delatnost. Ubrzo po rukopoloženju bio je poslan da služi u manastirskom metohu na ostrvu Kos. To je bio i prvi period njegovih misionarskih putovanja kada je, pored svešteničke službe u manastiru Svetog Jovana Bogoslova, služio i kao ispovednik za Dodekaneska ostrva. Mnogo vremena i energije je potrošio na ostrvu Kamimnos, gde je Kaliopa Gunaris radila kao učiteljica, i gde je počelo da se razvija jezgro ženskog manastira.

Godine 1926. manastir je poslao starca da služi u pećini Otkrovenja na Patmosu. Tokom ovog perioda proveo je dobar deo vremena sa studentima patmoske Crkvene akademije. Brinuo se o tome da duhovno i umno sazreju kako bi bili korisni služitelji crkve i društva. Mnoga semena koja je posejao tamo su donela dobar plod, uključujući brojne stace i igumane manastira.

Teška situacija se razvila do 1935. godine na ostrvima koje su okupirali Italijani. Oni su uspeli da izvrše uticaj na Crkvu i tamošnje manastire da bi njom manipulisali u svoju korist. Kada se postavilo pitanje o novom igumanu manastira 1935. godine, Vaseljenski patrijarh (pod čijom je crkvenom vlašću Dodekanez) je insistirao da se ova nepravilna situacija ispravi. Bratstvo je izabralo starca Amfilohija za igumana, ne obraćajući pažnju na vlast Italijana koji su želeli da se izaberu njihove marionete.

Ubrzo posle njegovog izbora za igumana, otvorila su se vrata za ono što će biti seme budućeg ženskog manastira Blagoveštenje, na udaljenosti od petnaest minuta hoda od manastira Svetog Jovana. U početku, u tamošnjoj zgradi trebalo je da se smesti radionica za pletenje i tkanje (Kaliopa Gunaris se tada već preselila na Patmos, gde je trebalo da vodi školu uz pomoć drugih pobožnih mladih žena). U stvari, tajni razlog za osnivanje radionice je bio osnivanje ilegalne škole u kojoj su deca sa Patmosa mogla da nauče grčka slova, budući da su Italijani gotovo zabranili deci da uče grčki jezik.

Italijani su sve više uznemiravali zbog starčevog rada, i najzad ga uklonili 1937. godine, prognavši ga u „slobodnu“ Grčku sa Kaliopom Gunaris. Na starčevom mestu Italijani su izabrali i ustoličili igumana – jednog od svojih saradnika, monaha iz manastira. Mala zajednica Blagoveštenja koju je starac uspeo da uredi, tokom njegovog izgnanstva je bila ostavljena bez duhovnog oca. Starac, koji se čitavog svog života posebno posvetio monahinjama, bio je veoma zabrinut za njih tokom ovog perioda izgnanstva i progona.

Kada je starac stigao u Atinu, bratstvo „Zoi“ mu je pružilo gostoprimstvo. Iz Atine je putovao po celoj Grčkoj, konačno stigavši do Krita, gde su ga zamolili da preuzme dužnost duhovnog oca za celo ostrvo. Njegovo izgnanstvo se okončalo 1939. godine, kada je sa velikom radošću primljen na Patmosu.

Posle italijanske okupacije ostrva, usledila je nemačka okupacija 1942. godine. Starac je, iscrpljen izgnanstvom, odlučio da se ne vraća na dužnost igumana, već je provodio vreme u raznim metosima manastira i usredsredio svoju snagu na duhovno i materijalno ustrojstvo ženskog manastira Blagoveštenje. Pažljivo je uredio manastirsko opštežiće, davši mu osnovu sa koje je mogao da napreduje. Pored manastira na Patmosu i Kalimnosu, starac se nadao da osnuje ženske manastire i u drugim delovima Grčke. Vremenom su njegove molitve i borba bili nagrađeni kada je doneta odredba za manastire na ostrvima Egina i Ikarija kao i za crkveni centar i crkvu na ostrvu Kritu.

Starac Amfilohije je realno razumevao ljude i njihove potrebe, shvatajući da je čovek sazdan i od duše i od tela. On je smatrao da dobro u čovekovoj duši treba postaviti u središte svakog dela, i ne odvajati ga od ostalih čovekovih osobina. Dakle, vidimo da je pored svojih nastojanja da obezbedi centre monaške borbe za one koji su tražili takav život, on takođe želeo da pruži priliku za učenje i razvijanje njihovih talenata. Godine 1947. data mu je prilika da pomogne siročićima sa Rodosa, koji su bili u bednoj materijalnoj situaciji. Organizovao je malu grupu svojih monahinja na čelu sa igumanijom Evstohijom, radi osnivanja sirotišta i jedinice za trudnice.

Starac Amfilohije je, možda pre nego zbog bilo čega drugog, zapamćen po velikoj ljubavi i žrtvi za stradalni narod Božji. Uprkos bolesti i slabosti, sa radošću je primao verne. Na primedbu jedne od sestara, koja je bila zabrinuta za njegovo zdravlje, odgovorio je: „Ja sam sluga Božiji i ne mogu da se odmaram!“

Silina njegove ljubavi i molitve za narod se potvrdila u sledećem događaju. Kasno jednog popodneva, dok je starac bio u Atini, posetile su ga dve duhovne kćeri. Napustile su kuću u kojoj je boravio kad je već pao mrak. On im je uz blagoslov poželeo laku noć. Ipak, bio je nespokojan zbog njihove bezbednosti. Kada su otišle, počeo je da se usrdno moli za njihov bezbedan povratak kući. Posebno je bio zabrinut jer je jedna od njih imala probleme sa kolenima i često je padala. Dok su se vraćale kući, nejaka sestra se osećala kao da je bila podignuta u vazduh, a njena prijateljica se uverila da je ova hodala gotovo stopu i po iznad zemlje. Sutradan je starac potvrdio da je to bio odgovor Božiji na molitvu za njenu bezbednost. Starčeva briga za narod je bila duboka i zbog njegovog stradalnog srca, Bog je uslišavao njegove molitve.

Na Vaskrs 1968. godine, starac Amfilohije je primio božansko obaveštenje o svom bliskom prestavljenju. Tako mu je dato gotovo dve godine da pripremi sebe i svoja duhovna čeda za svoj odlazak. Pa ipak, bio je na velikim mukama zbog pomisli da ostavlja svoju duhovnu decu. Sa suzama je molio Boga da mu dozvoli još vremena kako bi mogao da ohrabri i razvije svoja duhovna čeda. Kratko pred upokojenje rekao je jednom duhovnom čedu da ga je Bogorodica sa Svetim Jovanom Bogoslovom posetila i obavestila da Gospod nije uslišio njegovu molbu da ostane na zemlji do Vaskrsa 1970. godine. Ubrzo ga je napad gripa oslabio i njegovo stanje se nije moglo poboljšati. Oprostivši se i izvršivši poslednje pripreme za svoja duhovna čeda, predao je svoju dušu Gospodu 16. aprila 1970. godine.

U eseju „Duhovni vodič u Pravoslavnom hrišćanstvu“, episkop Kalist (Ver) govori o starcu Amfilohiju kao savremenom primeru tradicionalnog pravoslavnog starca. Njegove reči su karakteristične:

„Ono što se najviše isticalo u njegovom karakteru je bila blagost, (smisao za) humor, toplina ljubavi, i osećaj tihe no likujuće radosti. Njegov osmeh je bio pun ljubavi, ali lišen svake sentimentalnosti. Život u Hristu, po njegovom shvatanju, nije bio težak jaram, breme koje je trebalo nositi sa sumornom pomirenošću, već lični odnos koji je trebalo iskati sa srdačnom revnošću. Čvrsto se protivio svakom vidu duhovnog nasilja i surovosti. Bilo je karakteristično da je ležeći na samrti i otpuštajući monahinje koje su bile pod njegovim staranjem, ponavljao igumaniji da ne bude prestroga prema njima: ‘Ostavile su sve da bi došle ovde, ne smeju da budu nesrećne.’

Naročito se sećam dve stvari o njemu. Prva je njegova ljubav prema prirodi i, posebno, prema drveću… Druga, koja se ističe u mom pamćenju je savet koji mi je dao kada je došlo vreme da se kao tek rukopoloženi sveštenik vratim sa Patmosa u Oksford, gde sam predavao na univerzitetu. On sâm nikada nije posetio Zapad, ali je mudro razumeo stanje Pravoslavlja u Dijaspori. ‘Ne plaši se’, insistirao je. ‘Ne plaši se zbog svog Pravoslavlja’, rekao mi je. ‘Ne plaši se jer ćeš kao pravoslavac na zapadu često biti izolovan i uvek u manjini. Ne pravi kompromise i ne napadaj druge hrišćane. Ne brani se i ne napadaj. Jednostavno, budi ono što jesi.’“

German Midlton

Prevod: Milena Tejlor


[1] Pokret Kolivades ranog devetnaestog veka je u svom središtu imao Sv. Nikodima Svetogorca, Makarija Notarasa i Atanasija Paroskog, i bavio se raznim pastirskim nepravilnostima koje su ušle u crkveni život tokom turske okupacije. Dva pitanja-problema do kojih im je najviše bilo stalo su bili: povratak čestog pričešćivanja i očuvanje vaskrsnog karaktera nedelje; naročito, ukidanje parastosa u nedelju. Za cilj je imao pravo obrazovanje ljudi kako bi oni živeli punim, savesnim hrišćanskim životom.

april 16, 2010

Izvor: http://radiosvetigora.wordpress.com/
 

Pročitano: 5275 puta