MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Sergej je napustio roditeljski dom sa 22 godine – i otišao je ni sam ne znajući kuda... A pokazalo se da je išao ka sigurnom pristaništu. U monaškom postrigu su mu dali ime Mihail.

-Molitvama svetih otaca naših, Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas! – čulo se iza vrata.

-Amin! – odazvala sam se, očekujući da vidim sedokosog monaha («Kako mlad glas!» - uspela sam da pomsilim). Ali u redakciju je ušao sasvim mlad monah u crnoj jakni povrh podrjasnika, u monaškoj skufejki. Da na njemu nije bilo te odežde, samo jedan njegov čist pogled kao nebo svetlih očiju već govori: to je verujući, Pravoslavni čovek.

«Tražio sam put ka Bogu»

-Monah. Mihail. U svetu – Sergej Kočerov. Tražio sam vašu redakciju po sećanju u ulici Eroševskog...

-Da li ste bili kod nas na prethodnoj adresi?

-Ne. Ali sam čitao časopis pa sam tako i zapamtio staru adresu.

Pokazalo se da je otac Mihail rodom iz Otradnog, nevelikog ali ne ni malog samarskog gradića.

-Dugo sam sebe smatrao neverujućim, - rekao je otac Mihail. – Podsvestan osećaj Gospoda je postojao, ali to je bilo samo podsvesno. Prošao sam svašta, nagutao se svakakve prljavštine u svetu. Kada sam poverovao u Gospoda, spalio sam dva i po dzaka antipravoslavne literature, koju sam dotada nakupio kod kuće. Tamo su bili Rerihi, Blavatskaja i slične knjige u tom duhu.

-Koliko vam je godina kad ste uspeli toliko da prodjete?

-Dvadeset četiri. Lutao sam po Rusiji i vidim da danas mnogo mladih ljudi, sa 24-25 godina, prilaze veri. I ne samo da prilaze veri, već potpuno raskidaju sa prošlošću, a neki čak napuštaju roditeljske domove. I to ne zbog toga što su neuspešni. Već odlaze iz dobrostojećih porodica...Evo Ilja sa Altaja. Ide ulicom, i odjednom seda u autobus i odlazi u manastir. Reklo bi se, prosto tako, bez ikakvih spoljašnjih razloga. Danas ima mnogo takvih ljudi u Rusiji.

-A gde ste se sreli sa Iljom?

-U Sveto-Trojickoj Sergejevoj Lavri. Tamo sam ga sreo – četiri meseca je pešačio do Lavre iz Kazahstana. Granicu je prešao bez dokumenata, nije imao čak ni pasoš. Neka tragedija mu se desila, lična drama. Nisam ga pitao šta mu se desilo, nisam bio radoznao jer je i tako bilo očigledno da je život bio surov prema njemu. Isto je bilo i sa mnom. Kako je sve počelo? Nikada nisam bio zadovoljan svojim životom, sve sam pokušavao da ga izmenim, tražio sam duhovnost. Ali nisam otišao na pravu stranu i našao sam negativnu duhovnost. Bavio sam se jogom, meditacijom, svakojakom prljavštinom, oprosti mi Gospode. Upisao sam fakultet psihologije, studirao dve godine i ...sam sam upao u psihozu. Dva puta mi se to dešavalo. Video sam demone. Realno. Došlo je do toga da su me negde vukli. Užasavala me je adska hladnoća, a oni su se kikotali: «I tebe ćemo učiniti hladnim! I mrtvim!» Nisam poznavao Boga, ali sam se u strahu molio: «Gospode spasi me!..» Demoni do toga dovode čoveka, posebno preko čitanja okultne literature tako da prosto postaješ neuračunljiv, i kada sam bio u potpunosti neuračunljiv roditelji su pokušali da me odvuku u bolnicu. Oni su bili daleko od vere. Ali lekovi pomažu duševno bolesnim, a kada je bolestan duh ...

I tako sam postao svestan da samo Bog može da spase. Plakao sam pred ikonama. Trčao sam u crkvu, ali nisam mogao u njoj da se zadržim duže od deset minuta.

-Vi verovatno niste bili kršteni?

-Bio sam kršten, ali sam živeo kao poslednji paganin. Sada sam počeo da se ispravljam polako, i to kako je Apostol Pavle govorio, «što ne želim, to radim». A tada...

Tražio sam put ka Bogu. Putovao sam u manastire u Samaru, išao sam u crkve...Veoma sam želeo da se pričestim, duša je tražila Pričešće. Ali nisam mogao da se molim! A kada sam dolazio u crkvu, plakao sam na ispovesti, kajući se za svoje grehe kojih sam mogao da se setim, a otac bi me pitao: «Da li si se spremao za Pričešće?» - a ja sam odgovarao da nisam mogao da pročitam kanone i molitve pre Pričešća. «Pa spremaj se, moli se, i sledeći put se pričesti», - odgovarao je sveštenik. I odlazio bih iz crkve s bolnom dušom, razbijen. Bez Pričešća prosto nisam imao snage da počnem da se molim, niti da se suprotstavim demonima koji mi nisu dozvoljavali da pridjem k Pričešću.

Gospode kako sam srećan što sada mogu da se pričešćujem! Na svakoj Liturgiji!

Moskva suzama ne veruje

Tada sam osećao da više ne mogu tako da živim. To nije bio život već neko umiranje. Strašno umiranje u demonskom okruženju...

I odjednom sam prosto kupio kartu za autobus koji je išao za Moskvu. Bez novca, bez korice hleba i nekih drugih stvari, bez rodjaka ili poznanika u prestonici, kod kojih bi mogao da ostanem u prvo vreme. Nikome ništa nisam rekao, samo sam otišao.

I ubrzo sam dobio očiglednu potvrdu rečima: «Moskva suzama ne veruje».

Na ulici je stajao muškarac sa tablicom na grudima: «Dobri ljudi pomozite! Teško sam bolestan, treba da se operišem, potrebni su mi skupi lekovi!..» A ljudi su samo prolazili pored. Pogledao sam ga i srce mi se steglo. Eto ja sam zdrav, a on ...I stavio sam svojih poslednjih sto rubalja na njegov dlan. «Neka ti Gospod pomogne!»

Drugom čoveku, koji je bio slabo odeven, dao sam dzemper. Njemu je potrebniji. A ja sam radi Gospoda otišao od kuće, znači mene će Gospod i nahraniti i odenuti.

Ali Moskva nije videla ni moje nevidljive suze! Govorio sam da sam gladan, molio sam da me nahrane, ali ljudi bukvalno nisu slušali. Nisam imao novca za put. Gladan i promrzao išao sam ravnodušnim gradom – ne znajući kuda. Slava Bogu rekli su mi da mogu da dodjem u Sergejev Posad Jaroslavskom trasom. I pošao sam kod Prepodobnog Sergeja. I već u Mitišćima obična starica se sažalila na mene i nahranila me. Do kraja života neću zaboraviti to «pijenje čaja u Mitišćima»!..

Pristanište nade

Prepodobni Sergej mi je pomogao! S Božijom pomoči sam došao do Lavre, i tamo mi je postalo lakše pored svetiteljevih moštiju. Koliko tamo u Lavri ima posednutih, koliko bolesnih, i stradalnika! Tamo sam sreo vršnjake s kojima sam izgubio kontakt. Oni su se molili i nalazili svaki svoj put u životu. I ja sam našao svoje ne samo obično pristanište, već pristanište nade. Ne odmah: još sam malo lutao po Rusiji. Boravio sam kod shimonahinje Serafime i osetio blagodatnu snagu njene molitve. Do tada nisam nikako mogao da ostavim pušenje, a kod nje sam odmah bacio.

Gospod me je doveo u Opočku Pskovske eparhije kod oca Sergeja, u kome sam pronašao dugoočekivanog duhovnog oca.

Dve godine sam se čistio od greha. Ispovedao sam se pre svake Liturgije, ne samo prosto navodeći grehe, već sećajući se svakog konkretnog slučaja. Bio sam obliven suzama, stideći se poroka. I sam sam se koreo: nisi se stideo da grešiš, a stidiš se da priznaš greh! ...Ali kakva mi je nagrada bila svaki put kad sam se pričešćivao Svetim Hristovim Tajnama! Nema ništa sladje nego sjedinjavati se sa Hristom! I postalo mi je laše i da se molim, ukrepljen Samim Spasiteljem. Naučio sam da se molim! I ne samo da pročitam odredjene molitve. Ne ja sam se kao dete molio Gospodu i znao sam da On neće ostaviti mene grešnog, i da će mi dati sve što mi je zaista neophodno.
 
«Tako mi ih je žao!..»

Sada molim Gospoda da pomogne mojim roditeljima, sestrici. Znate, tako mi ih je žao! Kada sam otišao od kuće roditelji nisu znali gde sam otišao, šta je sa mnom, da li je sve u redu. Tražili su me po bolnicama, u miliciji, svuda gde su mogli ...- i nisu me nalazili. I tada su takodje pošli k Bogu! Počeli su da idu u crkvu, da zakazuju trebe, da se mole. Kako su se obradovali kada sam došao da ih posetim i kada su saznali da je sa mnom sve u redu. Da nisam nestao i da sam živ i zdrav. Naravno oni su mi želeli ovozemaljsku sreću ali sam ja izabrao drugo. Ja ne mogu u svetu, moj svet je – Božiji, monaški. Zato i nisam odlazio u rodni grad jer sam mislio: doćiću, videću mamu i tatu, biće tužno...I šta ako ne odolim majci, šta onda?

I sestrica mi je dobra, ali živi svetskim životom, pomozi joj Gospode da ne propadne kao što sam ja!

Bilo je teško susretati se sa poznanicima. Oni me se sećaju kao sasvim drugačijeg i veoma se čude promenama koje su mi se desile. I ne žele u njih da veruju. Pitaju me sa osmehom: «A ti naravno imaš ženu?» - «Ne, to je blud, veliki greh! Ja sam sada monah...» A oni ne mogu da shvate da nema nikakvih sredstava za obuzdavanje grešnog tela sem posta i molitve. U svetu se najporočniji gresi ne smatraju za greh to je «prirodna potreba». I sam sam bio takav, ako ne i gori. Tonuo sam u tim gresima, strašno mi je i da se setim.

Ne, predjašnjeg Sergeja Kočerova više nema. Postoji monah Mihail. Imam retkog Nebeskog zaštitnika: prepodobnomučenika Mihaila, igumana Zovijskog, on je postradao krajem osmog veka u blizini Sevastije Apmjanske. Agarjani su zauzeli manastir Zoviju i počeli da primoravaju monahe da prime islam. Ali oni su svi odlučili da umru, a da ne izdaju Hrista. Svi su bili posečeni mačem, i nijedan se nije odrekao mučeničkog venca. A poslednji je ubijen nastojatelj, otac Mihail. On je blagosiljao svoju bratiju monahe i bodrio ih svojim molitvama i mudrim rečima. Ja sam naravno daleko od takve odlučnosti, jer i najmanje iskupenje ne mogu da izdržim bez Božije pomoći i molitvi duhovnika. Ali primer Nebeskog zaštitnika veoma ukrepljuje duh. Otac Sergej i ja na starom kompjuteru pravimo kopije duhovnih filmova i ikonice i potom ih delimo, pomažemo ljudima da se učvrste u veri. Žao mi je mladih ljudi koji žive bez Boga. I zato se tako radujem kada sretnem svoje vršnjake koji žive po Božijim zapovestima čak iako nisu monasi! Ali se i brinem naravno jer je neprijatelj veoma lukav i jak i trudi se da svakojakim lukavostima skrene ljude sa pravog puta. A u svetu ima toliko sablazni...Za dve godine sam se odvikao od bestidnih filmova i emisija, od reklamnih plakata na koje je sramota i gledati...Gospode pomiluj! Teško je živeti u svetu, previše je poroka, mnogo je iskušenja.

Ni sam nisam izdržao iskušenja. Zato sam sada ovde u Samari. Posvadjao sam se sa ocem, oprosti mi Gospode! Napravio sam ikonice po svome a ne kako je otac blagoslovio. Učinilo mi se da će tako biti bolje, pravilnije. A kada me je razobličio za neposlušanje, ja sam se još bunio. Zalupio sam vrata i otišao ...A na duši mi je takva tuga. Shvatio sam da sam podlegao neprijateljskom iskušenju; a gordost mi nije dala da se vratim s praga i da zamolim za oproštaj, da priznam da nisam u pravu. Tako sam i otišao. I posle nekoliko dana sam pozvao oca i zamolio za oproštaj i on mi je oprostio! Sada se spremam nazad, odmah posle redakcije idem na železničku stanicu.

Jedva čekam kada ću da dodjem kući, kod oca Sergeja!

Izvor: http://www.cofe.ru/

Prevod s ruskog: Dr. Radmila Maksimovic