MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ZAŠTO LJUDI NE IDU U CRKVU? Šta misle sveštenici



Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama.

Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.

Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru

Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.

U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.

Sveštenik Mihail Vasiljev,
nastojatelj Patrijaršijskih podvorja pri štabu VDV i RVSM


Prvo, zato što je to teško. Drugo, zato što je to neugodno za savremenog čoveka koji je veoma pragmatičan po svom pogledu na svet. Treba gubiti svoje sopstveno vreme - savremeni čovek živi u iluziji da nema dovoljno vremena, iako mu to ne smeta da ga gubi naprimer pored televizora. I čovek sve vreme živi tim vremenom koje u stvari često uzalud gubi. On stoji u Crkvi i čini mu se da ima mnogo neodložnih poslova, i da treba negde da žuri. I zaista - to su znali još drevni podvižnici blagočestivosti - teško je i neobično ostati sam sa sobom, a kamoli prići Bogu i biti s Bogom, u Koga možda i veruješ, ali još ne vidiš dovoljno. Naravno, sve to zajedno dovodi do toga da savremeni čovek besciljno provod značajan deo svog života, i ne može da nadje vremena da bude ili odstoji, ili bojim se čak i da izgovorim tu reč - da se pomoli na Bogosluženju.

image


Iguman Petar (Mešćerinov)

Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama. Hristos predstavlja samo sredstvo za izbegevanje istog - i to ne sam Hristos, već spoljašnja ocrkovljenost, ispunjavanje obreda, mehaničko stajanje na vaskršnjim službama.

Rezultat toga je da se religiozne duševne potrebe ne zadovoljavaju. I zato se mnogi ljudi koji iskreno traže Boga drže podalje od takve Crkve. Ona im se čini kao neka čudna ustanova u kojoj su ljudi pomešani na tajnom masonstvu i sa zlim duhovima. Naravno da postoje i zli duhovi, i “tajna bezzakonja”, kao i antihrist koji će se i pojaviti naposeltku. Ali nije to strašno, već je strašno to što sve gore navedeno predstavlja osnovu propovedi i iz nekog razloga se naziva Pravoslavljem.

Sveštenik Aleksandar Lavrin,
sveštenik Crkve posvećene Ikoni Majke Božije “Živonosni Istočnik” u Caricinu


Mislim da ovde uzrok nije u ateizmu. Danas nema mnogo ateista, a i ranije ubedjenih nije bilo mnogo. Ljudima je po pravilu svojstvenija religiozna ravnodušnost. I kada se posle pada ateističke ideologije pokazalo da mnogima nije strano postojanje duhovnog sveta postao je jasan ozbiljan uzrok zbog koga ljudi ne idu u Crkvu: samo po sebi to priznanje “onostranog” ništa ne menja u čovekovom životu. Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.

Ne smemo da zaobidejmo ni sporednu i za nas crkvene ljude gorku istinu. Mnogi ljudi ne idu u Crkvu zato što mi hrišćani sami za to dajemo povoda. U religioznom životu je postojao veliki prekid, mnoge tradicije su izgubljene, a pre svega - tradicije trpljenja i smirenja. I ljudi često nažalost ne nalaze u hrišćanima primer jevandjeljskog života.

I mi sveštenici, pastiri takodje tome doprinosimo. Izašli smo iz sredine “religiozne zaboravnsoti” i takodje se učimo hrišćanskom životu. Ali cena naših grešaka je daleko veća od cene grešaka parohijana, onda kada mi ne pružamo srdačnu toplinu i razumevanje. Ja to dobro znam, primećujući ponekad na sebi nebratski i pristrasan odnos - na ispovesti, u razgovoru sa ljudima ...
Zato današnja Crkva ne predstavlja toliko mesto duhovnog podvižništva, koliko bolnicu, koja prima bolesnike i invalide. Znači u nju i odlazi onaj ko je priznao svoju bolest i želi da se leči.

Sveštenik Nikolaj Emeljanov
zamenik dekana Bogoslovskog fakulteta Pravoslavnog Sveto-Tihonskog humanitarnog univerziteta


Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru. Savremena moda, masovna kultura, strašna propaganda, pa ponekad čak i današnja državna politika predstavljaju prepreku za to. Medjutim uprkos svemu mnogi pronalaze tu duhovnu kulturu ili joj veoma teže.

To je uvek proces veoma ličan i veoma težak. On zahteva rad na sebi, mnogo smirenja i pokajanja, što nikome nikada nije bilo jednostavno. Gospod u Jevandjelju, obraćajući se učenicima, naziva ih “so zemlji”. So je značajan i veoma star religiozni simbol. Pored drugih, ona ima i veoma jednostavan može se reći suštinski smisao. U hranu se uvek stavlja malo soli - jedna kašičica na veliki lonac -ali je hrana bez nje bezukusna. Ta “so” su oni koji samo ne “gledaju izdaleka” ili čak “odlaze u Crkvu”, već žive po veri crkvenim životom, - takvih ljudi je uvek bilo i biće malo.

S druge strane, od samog društva pa čak umnogome i od države zavisi, hoće li ono biti okrenuto ka visokoj duhovnoj kulturi ili će njegov život izgubiti svoju “so”, postati “bezukusan” i besmislen.

Jeromonah Makarije (Markiš)
Sveto-Vavedenjski manastir, Ivanovo


Ja sam petanest godina morao da živim i radim daleko od Rusje, u američkoj državi Masačusets. U Sjedinjenim Državama teško se može zamisliti da čovek koji sebe naziva pravoslavnim nije redovno u Crkvi. To se jednako odnosi i na one koji su primili Pravoslavlje, kao i na one koji su se u svom zrelom uzrastu vratili svojim nacionalnim i kulturnim korenima. I naravno na one koji su slično trgovcu iz jevandjeljske priče, koji je pronašao biser neprocenjive vrednosti, prišli u Pravoslavlje “spolja”. Primetite da je i za jedne i druge i treće karakteristično interesovanje za religiju uopšte a posebno za Pravoslavlje. Neka neznanje i dominira na kulturno-društvenoj sceni, ali ljudi ga savladjuju i dolaze u Crkvu.
A ako se uopštenije odgovori na pitanje ... Primenjeno na ljudski život, pitanje “Zašto” daje ogroman prostor za odgovor, i šta god da se odgovori biće u većoj ili manjoj meri istina: zato što ne žele, što nisu navikli, što nemaju vremena, što nemaju potrebe za tim, zato što im je tamo tesno, hladno, vruće, zagušljivo, dosadno i sl. Koreniti uzrok je naša slabost, nesabornost, raslabljenost, neodgovornost, ravnodušnost. Naš greh. Ako bi se pitanje preciziralo na sledeći način: “Ukažite nam razlog koji je danas najrealniji”, onda bih ja odgovorio: neznanje. Da bi se ono odstranilo, potrebno je omogućiti prosvećivanje u školama i misionarsku propoved po mestima i u SMI-a, u čemu će nam Gospod pomoći.

Sveštenik Jovan Ohlobistin,
sveštenik Crkve svetog Nikolaja u Zajickoj slobodi


Kada je tek počinjalo ponovno radjanje Pravoslavlja, sami verujući ljudi i sveštenici su nenamerno radili mnogo toga što ljude može da odvrati od Crkve. Kao na primer starice koje su vikale na mlade devojke koje su prvi put ušle u Crkvu u pantalonama, svi ti mladi starci i mlade starice sa svojim “proročanstvima” i polupaganskim “poukama”, kao i čudna histerična literatura koja se naziva “pravoslavnom”. Pa zatim sva ta zastašivanja od strane sveštenika da ste svi vi strašni grešnici, nevaljalci. Odmah razdelite svu svoju imovinu, a sami padnite na kolena i idite u planine. I bez obizra na sve neće vam biti oprošteno ... Prosto me jeza prolazi kad se setim svega toga. Došlo je do toga da je sam Svjatijejši Patrijarh morao da se umeša.
Mnogi ljudi koji su prvi put ušli u Crkvu i susreli se s takvim odnosom prema sebi su pomislili: bolje da odem negde u budizam, tamo nije sve tako mračno. Naravno vremenom su se dodale teme za kritiku, a medju njima i posedovanje telefona i automobila od strane sveštenika (interesantno, a kako bez toga znati da li treba posetiti nekog bolesnog parohijana?) i tako dalje.
Na sreću, postepeno se izgladjuju sva ta izobličavanja u odnosima izmedju svetskih ljudi i Crkve. Prestali su da zastrašuju narod, a sve više ljudi dolazi u Crkvu. Sada možemo vernicima da pružimo ono što je najvažnije - ljubav, a ne strogost, jer Bog i jeste Ljubav.

Sveštenik Dionisije Podznjajev,
Hong Kong, Kineska narodna republika, Ruska Pravoslavna Crkva Moskovske Patrijaršije


Mislim da su uzroci različiti. Postoje prosto ljudi koji ne veruju u Boga - tu nema nikakvog komentara. Sećam se jedne starije dame koja je govoreći o crkvenoj službi uporedjivala je sa pozorištem: “Dva-tri puta se može ići na predstavu, ali ne i više od toga ...a istovetne službe iz dana u dan - to je strašno, mora da je jednoobrazno i dosadno!” Tu je očigledno prisutno neznanje moljenja u Crkvi, nepoznavanje službe, neshvatanje smisla onoga što se dešava. Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.
U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.
Mnogi ne mogu da sebe primoraju da praktikuju duhovni život - kao što je Gospod rekao: “Carstvo Nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju” (Mt. 11, 12). - a ljudi su lenji da se mole, teško im je da poste, um se nije navikao da bude usredsredjen, stide se da se ispovedaju! To su glavni razlozi.
A ako se govori o više spoljnjem poretku, onda je to - zauzetost sveštenika, njihova ponekad hladna pažnja, ... Ponekad je to - grubost parohijana, danas tako rasprostranjen primitivizam ... To je najveći problem za one koji stoje na crkvenom pragu i nadaju se da vide Lik u njenim čedima.

Protojerej Igor Pelincev,
pres-sekretar Nižegorodske eparhije


Nevolja je naravno u tome što u narodu postoji odredjena religiozna samodovoljnost - skoro 80% Rusa sebe smatraju pravoslavnim hrišćanima. “Mi smo kršteni...”, “mi ništa ne odričemo...”, a takodje “istina, tu nešto ima ...”Ako se tim tvrdnjama doda još i to da mnogi ljudi zaista dolaye u Crkvu samo jednom ili dvaput godišnje (na Vaskrs da upale sveću ...) onda se može zaključiti zašto je takav crkveni život u narodu. Neki se čak pričešćuju (jednom godišnje ili čak jednom u nekoliko godina) ne znajući da uzimaju učešće u velikoj Tajni. Pravim crkvenim životom živi samo 1-3% Rusa.
Saglasno tome, naš pravoslavni narod predstavlja glavnog potrošača masovne “duhovne” kulture - aktivno obnovljenig paganstva s njegovim uobičajenim atributima - horoskopima, gatanjem, isceliteljima i religioznom ravnodušnošću i prihvatanjem svega. Crkveni život nije tako zanimljiv kao savremeni “misticizam na divanu” - i zato se nema potreba za njim. Crkovnost treba učiti, ali to ne nalazi odziv u duši savremenog čoveka, koji je navikao da koristi “duhovnu fast-fud” (duhovnu brzu hranu).
S druge strane je očigledno da naša draga i mnogostradalna Crkva još ne nalazi u sebi dovoljno snage da krene u susret narodu. Neki sveštenici i neki mirjani smatraju da Crkva ne treba da snishodi savremenom čoveku, već da ga izdiže iznasd sveta koji gine. To je tačno po smislu ali ne i po taktici. Ti ljudi smatraju da ne treba nigde ići - kome treba, doćiće u Crkvu sam i mi ćemo ih svemu naučiti (čak štaviše pod “svim” se podrazumevaju spoljnje stvari - kako se krstiti, kako stojati na službi, itd, a bogoslovlje - ono je za bogoslove).
Treba nešto reći i o pravoslavnoj “fast-fud”. Postoje zajednice koje špekulišu sa mističnim osećajima savremenog čoveka, koja su često zatrovana neopaganstvom, i oni svojim članovima u zamenu za pravu dihovnu hranu daju sumnjivu hranu. Uopšten naziv takvih zajednica je: “Kako izbeći kraj sveta i ostati sa svojima”. Put takvih zajednica je sektaški i suprotan Crkvi i zdravom razumu, ali on neke ljude veoma privlači odvraćajući ih od prave pravoslavne crkovnosti.
Veliku ulogu u rascrkovljavanju neocrkovljenih igraju naravno i SMI-a. Ona s jedne strane unose nove (a u stvari - stare) paganske vrednosti, a s druge strane prljaju obnovljeno Pravoslavlje, prikazujući društvu Crkvu i Njene sližitelje krajnje negativno.
I rezultat toga je da narod bojažljivo tapka u mestu i prolazi pored, a sveštenici sa vernim parohijanima izviruju iza crkvenih vrata u nadi da će još neko svratiti kod njih, i da će ih svemu naučiti.

Jeromonah Sergej (Ribko)
nastojatelj Crkve Silaska Svetog Duha na apostole na Lazarevom groblju u Moskvi


Pravi uzrok je u tome što čovek prosto nema posebnu želju da ide u Crkvu. Dok je mlad i pun optimizma, njemu nije do toga. On gleda na život kroz ružičaste naočare, kuje svoju svetlu budućnost ... I tek kad odraste i suoči se sa životnom realnošću, počinje da razmišlja i da se upoznaje sa hrišćanskim vrednostima - i često kao rezultat toga dolazi u Crkvu. To su obično ljudi zrele dobi, stariji od 40 godina. Pored svega, sreću se mladi ljudi koji su od mladosti posvetili sebe Bogu. Oni su ili rano preživeli neke tragedije, ili su se razočarali u ovozemaljske vrednosti, ili su to čiste duše koje je Bog prizvao. Ja sam takve ljude često sretao iako je takav čovek u današnje vreme - pravo čudo. Dešava se da se neko ocrkovi sa trideset ili čak i sa dvadeset godina iako za to ne postoji neki vidljivi uzrok - nesrećna ljubav, životne tragedije, i sl, - ne. Ko ima otvoreno srce - njemu Bog prilazi ranije.

Protojerej Aleksandar Sorokin,
nastojatelj Crkve posvećene Teodorovskoj ikoni Majke Božije i kapele sv. ruskih Novomučenika i Ispovednika, predsednik Izdavačkog odeljenja Sankt-Peterburške eparhije


Uopšteno govoreći ljudi dolaze u Crkvu, doduše retko. Ako želite da kratko odgovorim uzrok je naravno u samim ljudima. Pritom, kako u onima koji ne idu u Crkvu, tako i u onima koji idu. Ne treba dokazivati da je svaki čovek religiozan po svojoj prirodi, i on tu svoju religioznost izražava na razne načine i u raznoj meri. Ali procenat onih koji svoju veru iskazuju javno i svesno kao veru u Boga, o Kome uči Biblija - nije tako velik. A još manje ih je medju onima koji odlaze u Crkvu.

To je zbog toga što mnogima ni do dan-danas nije jasno šta je to Crkva i zašto je čoveku bez Nje teško i loše. Opšte prihvaćeno mišljenje o Crkvi se toliko ukorenilo u svesti većine ljudi, da oni ne mogu da shvate da je Crkva nešto sasvim drugo, sem brigama preopterećeni sveštenici i malodušni mirjani. Mnogi Crkvu poistovećuju samo sa svešteničkom jerarhijom, to jest smatraju je kao neku organizaciju, koja vrši odredjene funkcije. A novozavetno učenje o Crkvi kao hrišćanskoj zajednici, okupljenoj oko Vaskrslog Hrista, je malo poznato većem broju ljudi. I nevolja je u tome što mnogi ljudi i u samoj Crkvi ne dolaze odmah do toga saznanja pa time ne doprinose prilasku Crkvi drugih ljudi koji zato u Nju ni ne dolaze.

Protojerej Arkadije Šatov,
predsednik eparhijske komisije za crkveno-socijalne poslove Moskve


Ljudi ne idu u Crkvu iz raznih razloga. Neki zato što misle da je hrišćanski Bog isti kao i sami nedostojni hrišćani. Neki ne idu zato što ih privlači ovaj svet, i važniji im je spoljašnji lažni sjaj, kao što su za divljake važniji stakleni biseri, nego grumen zlata. Neki ne idu zbog lenjosti, a neki zato što ih Bog još nije prizvao. Neki od tih ljudi koji ne idu u Crkvu su posednuti zlim dusima, neki su - glupi ...Neki drugi opet ne dolaze u Crkvu jer su izdali Boga. Ljudi ne idu u Crkvu jer kako kaže Jevandjelje jedan je kupio njivu, koju treba da obradjuje, drugi volove koje treba da upreže, a treći se nedavno oženio. Zato oni ne dolaze na bračnu gozbu (Lk. 14:1).

Jeromonah Kalistrat Romanenko,
natojatelj Crkve posvećene Svetoj Živonačalnoj Trojici na Antarktidi


Kao prvo, ljudi ipak ne idu Crkvu, pa ni u moju, iako ne svi i ne često. Ali za ovu godinu dana otkako sam ja ovde, nema nijednog čoveka iz stanične ekspedicije koji je propustio neku službu. I to ne ekskurziju, već upravo službu, Božanstvenu Liturgiju.

Postoje ljudi koji odlaze u Crkvu ali ne tako često. Oni su bez obzira na to verujući i pravoslavni. Ja ne mogu da kažem da je njihova vera lošija od moje, iako sam ja sveštenik i služim Božanstvenu Liturgiju. Drugi opet ne idu u Crkvu zato što ne znaju da je to Božiji Dom. To su prosto neprosvećeni ljudi, koji ne shvataju zašto treba stajati dva sata na službi i slušati nerazumljive pesme i molitve. Ali to je obično samo dotle dok "pečeni petao ne klone". Tada počinju da pitaju: “Šta ja treba da uradim da bi me Bog uslišio?”

A neki ljudi ne dolaze zato što vide kako sveštenik živi - koristoljubivije i pohotljivije od drugih neverjućih ljudi. Znao sam jednog čoveka koji je u većini stvari ispunjavao jevandjeljske zapovesti (pritom nijednom ne pročitavši Jevandjelje), ali nije počeo da odlazi u Crkvu, zbog toga što se sveštenik nije baš najbolje ponašao.

Od sveštenika se danas zahteva da mirno, korak po korak vaspitavaju i one koji retko dolaze u Crkvu pokazujući im život u Bogu. Treba propovedati, i to pre svega sopstvenim životom a ne rečima, ispunjavajući reči Svetog Pisma: “Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega Koji je na nebesima” (Mt. 5:16).

Komentari

Elena: Gospode spasi i sačuvaj moga brata, raba Tvoga Davida. Neka spozna da si Ti u svemu. Daj njemu i svima nama mudrosti, trpljenja i razumevanja.

Tatjana: Veoma me je zainteresovao sam članak (u već izdatom broju časopisa), kao i komentari. I ja sam imala period kada sam mislila da je odlazak u Crkvu samo gubljenje vremena, (a ja imam toliko toga da radim). Medjutim, kroz neko (kratko) vreme sam osetila neku veliku snagu. I obrnuto, ukoliko ne odeš u Crkvu, osećaš se kao da ne živiš pa čak i da ceo dan ništa ne radiš. Gospod ne dozvoljava samo iskušenja, već daje i snagu da se ona prevazidju. Što je čovek jači, to on ima više iskušenja. Gospod nikome ne daje da nosi više od onoga što može. Ljudi ne idu u Crkvu jer ne vide potrebu za tim (“Bog je u duši”). Crkveni život smatraju samo nekim dodatkom a ne samim životom i opet izgubljenim vremenom. Daleko od toga da je Gospod na prvom mestu za ljude u sistemu životnih vrednosti, već u najboljem slučaju na 15-16. Oprostite, ako sam nekoga uvredila.

Sergej: Aleksandra, ubedjen sam da na Bogosluženju (posebno na Liturgiji) u Crkvi, čak i ako je zagušljivo i nema se mesta za stajanje od velikog broja naroda, ali samo tu čovekova duša dobija najuzvišenije primere Ljubavi preko molitve Bogu i Njegovim Svetima. I ne samo primere već i samu Ljubav kroz Pričešće. Spasi nas Gospode!

Jevgenija: I “običan” život je takav da te je ponekad stid od težine grehova - ali tačno znam da duša počinje da se suši ukoliko dugo ne idem u Crkvu. I treba učiniti preokret, i vratiti se nazad. Gospod nam često pomaže, zaustavlja nas i vraća k Sebi.

Izgubili su se normalni odnosi, normalno svakodnevno opštenje izmedju sveštenstva i mirjana. Postoji podozrivost od strane mirjana i nerazumevanje mnogih problema “običnog” života od strane sveštenika (o čemu je pisala Elena Golovina). Iz ovoga proističu dalja narušavanja medjusobnih odnosa ...A vama Sergeje ću ovako odgovoriti. Vi ste u najvećoj meri naravno u pravu. Medjutim ljudi koji su sposobni da tako rasudjuju i vide da se Crkva bez obzira na sva svoja nesavršenstva kreće prema Odredištu, i koji to Odredište smatraju toliko važnim da bi zbog njega prenebregli sve ostalo - su takvi vernici od kojih svako može da se nauči bio on ocrkovljen ili neocrkvoljen. A kako rasudjuju svi ostali ljudi? Do njih su odjednom doprle reči “ljubite jedni druge” i osetili su da je u njima neki duboki smisao. I oni oprezno, iako još nisu savladali ni sumnje, ni strahove, ni gordost - odlaze u Crkvu gde treba tome i da se nauče. Da vole bližnjega. I šta oni vide kada dodju u Crkvu? Ponekad vide primere dobrote i pravednosti, ponekad ispunjavanje “ruskih narodnih običaja”, a ponekad i zlobu u odnosu na “spoljašnje”. U poslednjem slučaju se dalje izvodi iako netačan ali dovoljno prirodan zaključak: ako su ti ljudi koji su sav zivot proveli u Crkvi puni zlobe i gordosti i ako su se naučili da svojim gresima daju formu “blagočestivosti” (naprimer, blagočestivi gnev na mladu parohijanku koja nije stavila maramu) onda oprostite kako se od njih može naučiti ljubav prema bližnjemu, smirenju i milosrdju?

Sergej: Za nekoga je cilj boravka na brodu - “dobar” kapetan i komforni uslovi plovidbe (uz prognozu oluje), a ne Odredište, i taj verovatno nikada ne seda u brod, ili seda u drugi brod, koji ne plovi kroz olujnu oblast pa samim ti ne ni ka Odredištu. Kome pastir u Crkvi nije Sam Gospod Isus Hristos sa svim Svojim Svetima, već samo sveštenik takav čovek verovatno neće odlaziti u Crkvu.

Sergej: Ljudi ne idu u Crkvu iz istog razloga iz kog nisu išli u Nju još u vreme Jovana Zlatousta pre pet stotina godina. Srca tih ljudi još nisu dotakle reči: “(Ps.83, 11)”.”O, kada bi vi mogli da udjete u njihovu (onih ljudi koji nisu u Crkvi) savest, onda biste jasno uvideli koliko imaju rana, koliko trnja! Kao neobradjivana zemlja koja se suši i zarasta u korov, tako i duša koja se ne hrani duhovnim poukama daje trnje. Jer ako i mi, koji svakodnevno slušamo proroke i apostole, jedva zadržavamo svoj gnev i jedva obuzdavamo jarost, jedva ukroćujemo pohotu, jedva izbacujemo iz sebe gnoj zavisti i neprekidno svoje strasti uskladjujemo stihovima iz Božanstvenog Pisma, jedva umirujemo te nagle zveri, reci mi onda kakvu nadu na spasenje mogu da imaju oni koji se nikada ne koriste tim lekovima, i ne slušaju Božansku mudrost?” (Jovan Zlatoust - iz treće besede “Saveti da se ide u Crkvu”)

Igor: Iguman Petar (Mešćerinov) je dao najtačniji odgovor od svih. Da u Crkvi postoji istinska propoved, ljudi ne bi gledali ni na kakve prepreke. I svima bi bilo očigledno šta rade SMI i pojedini sveštenici i niko se ne bi sablaznio. A reči protojereja Arkadija Šatova o izdaji Boga su već drugo pitanje, zar ne?

Elena Golovina: Zahvaljujem svim sveštenicima za korisne i istinite zaključke. Primećujem da se zaboravljaju neke čisto suštinske stvari. Ponekad se zaboravlja da smo mi pravoslavni hrišćani stanovnici velikih gradova i da svi radimo ... U našim Crkvama se večernje i svenoćna služba služe u vreme dok smo mi još na poslu - u 17.00 po lokalnom vremenu. Radni dan se završava u 19.00. Liturgija se služi u vreme kada moramo da idemo na posao - to je radnim danima. I ostaje SAMO JEDAN slobodan dan kada posebno zaposlene žene treba da počiste kuću, spreme hranu, odu u poslugu, posvete se porodici i na kraju sebi. Zbog čega recimo u prvu sedmicu Velikog Posta kada se čita Pokajni Kanon sv.Andreja Kritskog služba ne počinje u 19.00? Jer mi ne radimo zbog toga da bismo gomilali materijalna dobra, već zato da bismo od nečega živeli. Ako velikoposna služba počinje u 18.00 onda oni koji završavaju s poslom u 18.00 još mogu i da odu u Crkvu, a da ne govorimo još tome da se popije šolja čaja... Nema se snage posle radnog dana. A kada se u tom slučaju vraćamo kući? Isto se može reći i za post. Retko koji poslodavac se slaže da u toku cele jedne sedmice pušta dva sata ranije nekoga sa posla ko želi da se dostojno kako treba pripremi za primanje Svetih Tajni. Ili da ujutru dodje dva sata kasnije. Rećićete da postoje manastiri u kojima služba počinje kasnije, kao i u pojedinim Crkvama. Tu ste potpuno u pravu uvaženi očevi, ali uračunajte u to vreme za putovanje i rastojanje. Pre revolucije, koliko mi je poznato, radnici su dobijali nedelju dana odmora radi posta. Seljaci u to vreme nisu bili opterećeni nikakvim teškim poslovima. Djaci su takodje imali raspust. Molim vas takodje da obratite pažnju na to da su većina parohijanki naših Crkava - zaposlene žene. One imaju kuću, porodicu, i rade na plaćenom poslu, da bi prehranile porodicu. I jasno je da su veoma opterećene. Malo ko o tome govori ili piše, ali od vremena apostola Petra koji je žene nazvao “nemoćnijim sasudima” (1 Petr. 3) oni to nisu ni prestale da budu ... Savremeno društvo zahteva previše od tih sasuda ... Pomolite se dragi naši pastiri za svoje sestre u Hristu kako bi im Gospod dao snage da ispune ne samo poslovne i porodične obaveze, već i hrišćanske.

Elena: Potpuno se slažem sa tim da se SMI (najveći deo) brinu samo za auditorijum i odgovarajući honorar. Teme o Pravoslavlju izazivaju direktnu mržnju izmedju novinara pravoslavaca. Neću pričati ništa više o tome. Živim u Krasnojarskom kraju već dovoljno dugo i navikla sam se na mnogo štošta. Imam i svoje omiljene lokalne novine - “Komok”, koje su dobre i pružaju razna saznanja. Ali nedoumicu mi je izazvao pristup jednog og autora - g-dina Vasiljenka (izmedju ostalog, najobrazovanijeg čoveka, nastavnika budućih studenata-novinara) prema pitanjima vere. Taj gospodin u retko kom broju novina u svojoj rubrici ne oskrnavi ono što je drago mnogim pravoslavnim čitaocima. Taj čovek je u nekoj meri autoritet za mnoge, a posebno za mlade. Ima se osećaj da taj čovek ima nezdrav nemir sa ciljem da nanese štetu, i pokaže svoje (prividno) preimućstvo. Pravoslavlje je po njegovom shvatanju religija neobrazovane mase i “botaničara”, dok o restoranima i svojim razgovorima sa poznatim ljudima može da razgovara neprekidno. Oprostite ako sam unela neku zabunu. To naravno nije za “štampu” samo sam prosto iznela svoje mišljenje o onome što me najviše boli. Hvala vam što ste ovo pročitali. S poštovanjem i svako dobro!

Natalija: A Vama Davide bih savetovala da ne gledate sve crno. Ni vi sami niste bez greha, i zbog čega okrivljujete Crkvu u stanju uninija? Zamislite se nad time šta se Vama dešava u odredjenom trenutku i zapamtite da je sve što nam se dešava po Božijem Promislu. Želim Vam vere i ljubavi!

Natalija: Divan članak! A mi smo uvek išli i ićićemo u Crkvu! Iskren pozdrav i najlepše želje o.Aleksandru Lavrinu!

S poštovanjem,
Natalija




preuzeto sa http://www.fomacenter.ru/index.php?issue=1&section=3&article=1007

nastavice se...

Pročitano: 8028 puta