MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Cvetaju jezici i kulture – ali prolazi vreme, i za njih znaju samo ljudi koji se njima bave. Pojavljuju se različite ideje, različite predstave o svetu, koje ovladavaju ljudskim umovima, i koje se prihvataju kao nešto nesumnjivo što se samo po sebi razume, a zatim gube svoj uticaj i postaju interesantne samo istoričarima. Da li u našoj civilizaciji postoji nešto, što se ne menja, ta osovina, oko koje se nevidljivo okreće sve ostalo? Da li u haotičnom procesu sukoba raznih snaga i ideja postoji nešto što stoji čvrsto, kao stena usred burnog mora?

Naš posmatrač će uskoro uvideti neku realnost, koja prolazi kroz sve te vekove, ostajući potpuno identična samoj sebi – Hristovu Crkvu. To je jedina institucija, koja se sačuvala od antike, najstarija aktivna evropska ustanova (institucija i ustanova su zaista uslovni nazivi, jer Crkva nije ni jedno ni drugo i ne može se tako nazvati, ali su zbog verodostojnosti prevoda zadržane ove reči – prim.prev.) – ako ne i celog sveta. Mnogo puta – još od vremena antičkog pisca Celsa – Crkvi su predskazivali skori nestanak; njega predskazuju i dan-danas. Mnogo puta u istoriji – posebno u istoriji XX veka – ljudima se činilo da su konačno pronašli neku novu ideju, koja otkriva konačnu istinu o svetu i čoveku, obrušavali su se – kao što se obrušavaju i danas na Crkvu, napadajući je za to da ona ne želi da promeni svoje veroučenje, kako bi se prilagodila tekućoj ideologiji. Ideologiji, koja se uvek njenim sledbenicima predstavlja kao večna (ili bar hiljadugodišnja), ali koja neizbežno zamire kroz nekoliko decenija. Mnogo puta su Crkvu krivili oni, čiji su pogledi na današnjicu već beznadežno zastareli. Ali Crkva stoji, objavljujući jednu te istu vest, koja je bila istinita u antičko vreme, koja je istinita danas i biće uvek istinita. To je vest, kojom pozdravljamo jedni druge na Vaskršnjem jutrenju – “Hristos Vaskrse!”.

Kao prvo ta vest se čula iz usta žena-mironosica u mraku dubokog uninija, u kome su bili učenici posle Raspeća Spasitelja. Činilo se da su se raspršile sve nade koje su učenici polagali na Gospoda – Onaj, u Kome su oni videli Mesiju, Izbavitelja, ne samo da nije uspostavio ovozemaljsko carstvo koje je narod priželjkivao, već je reklo bi se pretrpeo potpuni poraz, bio je predan, kao neki prestupnik, mučnoj i sramnoj kazni naočigled svih. Činilo se nesumnjivim, da je pobeda ostala iza sila mržnje i nasilja, da su bičevi i gvozdje, smrt i očajanje – realni, a da nade na Boga – nema. Strašno iskustvo koje je preživela Crkva u XX veku, u Rusiji i u mnogim drugim zemljama, kada se trijumf bogoboračkih sila činio potpun, a verni bili osudjeni na konačno istrebljenje, podseća na iskustvo Apostola.

I danas suočavanje sa svetskim zlom i nepravdom dovodi mnoge ljude do uninija; ali i u strašnim godinama tiranije i gonjenja, i pred licem haosa i smrti, Crkva objavljuje radosnu vest – Hristos zaista Vaskrse. Konačna pobeda nije pobeda sila greha i smrti, već Božije ljubavi. To je vera koja pobedjuje ceo svet, a o kojoj govori sveti Apostol “Ko pobedjuje svet, ako ne onaj, koji veruje da je Isus Sin Boziji? (1Jov.5:5).

Hristovo Vaskrsenje je centralni dogadjaj svetske istorije i ono nas vraća od iluzije ka realnosti, izvodi nas iz mračne šume ljudskih zabluda u svetlost Božije istine.

Vaskrsenje nam otkriva istinu o stvorenom svetu. Apostol Jovan, gledajuci Krst i Vaskrsenje Spasitelja, kaže: “Bog je ljubav”. Znamo da je uzvišena realnost, realnost svete Trojice, puna ljubavi, milosti i lepote. Znamo da su zlo i greh osudjeni na nestanak, i da svet ima budućnost – i da je ta budućnost neizrecivo lepa. Istorija nije besmisleni krvavi haos, već put – iako težak i tragičan – ka ispunjenju Božije zamisli, kada će “zemlja biti ispunjena Gospodnjim upravljanjem, kao što vode ispunjavaju more (Is.11:9)”. Stvoreni svet nije ledena pustinja, iz koje smo nastali voljom slučaja, već dom koji je nebeski Otac uredio za ljude.

Vaskrsenje nam otkriva istinu o čoveku; njime saznajemo da su ljudi dragoceni u Božijim očima, toliko dragoceni, da se On Sam obukao u telo, bio raspet i pogreben za nas, nezahvalne i zlonaravne.

Ljudski život može da se učini efemernim u poredjenju sa stvorenim svetom, čak i sa istorijom – ali Vaskrsenje nas uverava da je čovek važniji od civilizacije i dugovečniji od piramida, da nas Bog poziva na večni blaženi život, u koji svako može da udje pokajanjem i verom. Sveti Teofan Zatvornik, rasudjujući o rečima Svetog Apostola Pavla “Hristos je prvi od umrlih”, govori o Vaskrsenju, koje je pripremljeno svim ljudima: “Hristu kao Prvencu je predstojalo da prodje ceo put obnove, da bi prokrčio put onima koji se obnjavljaju. Radi toga umire, da bi razrušio silu smrti, radi toga vaskrsava, da bi za sve postavio osnovu vaskrsenja, radi toga ulazi u slavu, da bi i svima otvorio vrata za ulazak u tu slavu…Za Njim kao za Začetnikom sledi celo čovečanstvo”. Kroz sve nevolje ovoga veka naziremo taj veliki dan kada će “Smrt biti uništena zauvek, i otrće Gospod Bog suze sa svih lica” (Is.25:8).

Crkva živi u svetlosti tog velikog dana, kome prethodi Hristovo Vaskrsenje i koji je i nama nesumnjivo obećan. I zbog toga hrišćanski život nije samo moralniji život; to je život postavljen na osnovi Vaskrsenja. Crkva poziva sve ljude da pridju Vaskrslom Gospodu, kako bi zadobili novi život – život pun smisla i nade. Kako kaže sveti Jovan Zlatoust: “Svi se nasladite pirom vere, svi primite bogatstvo blagosti! Niko neka ne rida zbog svoje ubogosti, jer je za sve nastalo Carstvo! Niko neka ne plače zbog svojih greha, jer je iz groba zasijao oproštaj! Niko neka se ne boji smrti, jer nas je oslobodila Spasiteljeva smrt!”

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

17. aprila 2010. godine