MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

1. februara na dan prve godišnjice intronizacije Patrijarha Kirila, njegov najbliži pomoćnik i najmladji član Sinoda proizveden je u čin mitropolita. Oksfordski maturant, bogoslov i kompozitor, predsednik Odeljenja spoljašnih crkvenih veza Moskovske Patrijaršije mitropolit Volokolamski Ilarion (Alfejev) dao je svoj prvi intervju u novom činu za RIA Novosti. S njim je razgovarao glavni urednik RussiaProfile.org Andrej Zolotov.

- Nije uobičajeno videti 43-ogodišnjeg čoveka u činu mitropolita iako je u novijoj istoriji Ruske Pravoslavne Crkve bilo slučajeva da su jos i mladji ljudi bili proizvedeni u ovaj visok episkopski čin. Šta to menja u Vašem životu i u Vašem služenju?

- Primam ovaj visok čin kao veliki avans, koji mi je dao Svjatijejši Patrijarh, kako bih usrdnije radio kao Predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze. Ova dužnost je visoka i pretpostavlja odgovarajući crkveni nivo. Ali o čovekovom radu ne treba suditi po nagradama koje dobija, već po predanosti s kojom radi i posvećuje se crkvenom delu.

Ja, kako kaže apostol Pavle, ne mogu ničim da se pohvalim sem svojim slabostima. Ali jedno mogu da kažem – da nikada nisam bio lenj. Ja uvek imam želju da radim, a napor ritma života se samo povećava sa svakim novim naznačenjem. Pre samo pola godine nisam čak mogao ni da zamislim da ću morati da radim sa takvom intenzivnošću i da će biti toliko velika odgovornost za svaku reč i za svaku odluku.

- Kako rasporedjujete svoje vreme za razne oblasti Vaše delatnosti? Tu je pored Odeljenja još i rukovodstvo Opštecrkvenom kandidaturom, i komisija za pisanje Katehizisa, Medjusaborno prisustvo čiji ste član, i na kraju bogoslovsko i muzičko stvaralaštvo.

- Muziku sam ostavio na stranu otkako sam postao predsednik OVSC. Bogoslovsko stvaralaštvo je sada takodje odloženo na neodredjeno vreme. Tako da vreme treba da raspodelim izmedju službenih poslova, povezanih sa dužnošću predsednika OVSC, i delatnošću koja je povezana sa drugim crkvenim poslušanjima. Trudim se da vreme raspodelim tako da redovno budem u OVSC i srećem se sa ljudima – a molbi za susrete je veoma mnogo. I trudim se da se redovno susrećem sa nasim maturantima kako bih ih sve poznavao licno. Eto jutros sam prisustvovao konferenciji doktoranata, a potom sam ručao s njima.

Značajno mesto u mom životu zauzima crkva Majke Božije “Svih tužnih Radost” na Ordinki, u kojoj sam nastojatelj. Uopšteno govoreći, posla ima dosta. Ponekad se moj radni dan završava u 10 ili 11 sati uveče i kada dodjem kući nastavljam rad sa dokumentima.

- Jedno od Vaših skorašnjih poslušanja je postalo i predsedavanje u komisiji za pisanje pravoslavnog katehizisa. Kako se to desilo? Šta stoji iza toga?

- U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi danas nema zvanično izložene veronauke, nauke o moralu, asketike, učenja o molitvi. To jest ima veoma mnogo literature, ali ne postoji zvanični katehizis koji je prihvaćen od strane više crkvene vlasti. Naravno, postoji Katehizis svetog Filareta (Drozdova), kome je već skoro 200 godina, koji se i dalje koristi, iako je već zastareo i po jeziku i po tematici – recimo tamo se govori o nedopustivosti duela, a nema mnogih stvari koje su suštinske za savremenog hrišćanina. Planiramo da pripremimo knjigu enciklopedijskog karaktera, sa velikim obimom materijala i maksimalno detaljnim izlaganjem o tome čemu uci Pravoslavna Crkva.

- Vi se u nekom smislu nalazite u centru delatnosti Patrijarha Kirila po pitanju prikupljanja intelektualne erudicije Crkve. Šta možemo da očekujemo od druge godine njegovog patrijaršestva?

- Mislim da je prva godina patrijaršestva jasno označila te prioritete koji će biti karakteristični za crkveni život narednih godina. To je pre svega misionarska usmerenost crkvenog delanja i okrenutost Crkve prema čoveku. Kod nas često pod Crkvom podrazumevaju instituciju, a crkvenom delatnošću smatraju izgradnju hramova i sprovodjenje odredjenih mera. Posle burne crkvene delatnosti ponekad na drugo mesto dolazi ili se potpuno ignoriše ljudska ličnost.

Naprimer, kod nas u Crkvi nema takvih mesta gde bi prestareli sveštenoslužitelj ili čak arhijerej mogao dostojno da završi svoje dane. Kod nas ljudi, koji su sav svoj život posvetili Crkvi, ponekad umiru u siromaštvu i sami. I ima mnogo sličnih situacija kada bi Crkva trebalo da se pobrine o ljudima – i to ne samo o sveštenicima naravno. Crkva bi mogla da se bavi domovima za prestarele ljude, kao i da učini mnogo toga za rešavanje problema nevaspitane dece, dece – siročadi. Naravno, za sve to Crkvi su potrebni resursi kojih danas nema. Mislim da taj trud koji čni Svjatijejši Patrijarh za povraćaj crkvene imovine uslovljen je upravo željom da se Crkva stavi u službu ljudima, I da se prošire mogućnosti za crkvena dobročinstva.

- Vladika, Vi ste studirali u Oksfordu i postdiplomske studije kojima rukovodite su takodje orijentisane na integraciju u zapadni obrazovni sistem. Kako se može uporediti savremeni ruski sistem crkvenog obrazovanja i zapadni?

- Pre svega treba da upisati naš sistem duhovnog obrazovanja u takozvani Bolonjski sistem. Radi se o formi obuke, o naučnim stepenima – kako bi naši naučni stepeni odgovarali stepenima na zapadnim univezitetima.

Veoma je važno da učimo nase studente naučnom metodu, samostalnom istraživanju. Kod nas tome ne uče u duhovnim seminarijama, a nisam uveren ni u duhovnim akademijama. Do danas je sistem obuke u duhovnim školama zasnovan na principu učenja napamet. U tome je velika slabost našeg sistema bogoslovskog obrazovanja. Ljudi, koji su studirali pet godina u seminariji, a potom tri godine na akademiji, često se pokazuju nesposobni za samostalan naučni rad, a u najboljem slučaju sposobni za kompliativni rad.

Metod naučnog istraživanja podrazumeva sposobnost studenta da formuliše temu svoga rada, da je razvije, pretpostavlja, da svaki naučni rad, a posebno doktorska disertacija, bude neko otkriće u toj oblasti, u kojoj radi disertant. I ovde ne možemo da zaobidjemo iskustvo zapadnih univerziteta i duhovnih naučnih instituta. I zbog toga treba naše kandidate da obučavamo ne samo ovde, već u krajnjoj meri neke da pošaljemo i u inostranstvo.

- Da li postoji neki zadatak iznad svih ostalih u spoljnoj delatnosti RPC?

- Veoma je važno da naša Crkva ne ulazi u izolaciju. Pravoslavna Crkva poseduje velika bogatstva, pa samim tim i kulturno nasledje, koje može da posluži celom čovečanstvu. Danas u mnogim inoslavnim zapadnim hramovima vise ruske ikone. To znači, da se pravoslavlje na neki način pokazuje otvorenim, prihvatljivim i privlačnim za inoslavne hrišćane. U stvari, to je bezmolvna misija pravoslavlja na inoslavnom Zapadu. Možemo li se mi skloniti od takve misije?

I zbog toga pravoslavlje treba da bude upisano u duhovno-kulturne prostore zapadne civilizacije. Ali pravoslavlje ima svoj lik, svoju specifičnost, i veoma je važno da nas predstavnici evropske zapadne civilizacije mogu adekvatno shvatiti i prihvatiti. A za tako nešto, treba da umemo da predstavimo našu tradiciju tako da ona postane dostupna i privlačna ljudima na Zapadu. To je i jedan od zadataka Odeljenja spoljnih crkvenih veza.

- Ali u Pravoslavnoj Ckrvi su veoma jaka nastrojenja za izolovanjem, i to što Vi sada govorite o upisivanju u zapadnu kulturu će mnogi primiti bajonetski...

- Mi ni na koji način ne treba da se adaptiramo prema zapadnim standardima, niti da ponavljamo grešku mnogih protestantskih zajednica, koji su se poveli za liberalnim standardima i adaptirali svoje veroučenje prema njima. To je za Crkvu put samoubistva. Ali, ne popustajući ni u čemu na planu doktrine, učenja o moralu, ne snižavajući taj visoki intelektualni i bogoslovski nivo, koji je karakterističan za pravoslavno bogosluženje, mi i pored svega možemo da budemo otvoreniji i da našu tradiciju učinimo dostupnijom i prihvatljivom za veoma širok krug ljudi. To je najveći i najsvetiji misionarski zadatak, koji stoji pred celom Crkvom.


Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
30.mart 2010.