MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ALEKSANDAR AVDEJČEV: LEČITI SA VEROM



Svi mi se povremeno razboljevamo i obracamo lekarima za pomoc. I od toga, kojem doktoru poverimo svoje zdravlje i zivot zavisi mnogo toga. Dobro je ukoliko je lekar koji nas leci verujuci, - ali je to, avaj, redak izuzetak. O medjusobnoj povezanosti medicine i Pravoslavlja, lecenja i vere odlucili smo da porazgovaramo sa svestenikom i lekarem, djakonom Crkve posvecene ikoni Majke Bozije “Utoli moje tuge" pri samarskoj Akademiji, kandidatom medicinskih nauka ocem Aleksandrom Avdejcevim.

- Oce Aleksandre, koliko dugo ste bili aktivan lekar?
- Bio sam aktivan lekar dvanaest godina ukoliko je suditi prema radnoj knjizici. Ali nastavljam da lecim i dalje ukoliko mi se neko obrati za pomoc. Ponekad pregledam bolesnika kao lekar svestenik, i to je slucaj i sa sestrama iz Samarskog Iverskog manastira.

- Radili ste kao neuropatolog na obicnoj poliklinici i kao lekar spoljne psihijatrijske brigade. Zbog cega ste ipak posli duhovnom stazom?
- Odavno je kod mene postojalo interesovanje za covekove dusevne projave. Ono je posebno pocelo da se projavljuje tada kada sam shvatio da medicina nema dovoljno velike resurse za radikalnu pomoc i covekovo izlecenje i ocigledno je trebalo traziti neke rezerve. To se veoma vidi u neurologiji gde sam zapoceo svoju praksu. Ako se danas u potpunosti predate toj specijalizaciji onda mozete da postanete fatalista. Vecina neuroloskih bolesti je toliko nepogodna za radikalno lecenje, da vam se pre ili kasnije javlja misao: mozda mi nesto ne radimo kako treba, mozda treba jos nesto uraditi? Sa neurologije sam postepeno presao na psihoterapiju, koja pruza dodatne mogucnosti za lecenje mnogih bolesti, koje nam se danas u neurologiji cine neizlecivim. Radeci kao psihoterapeut ja sam shvatio da je psihoterapija fakticki lecenje recju, resursi psihoterapije u njenom klasicnom shvatanju takodje su daleko nedovoljno istrazeni i postoje oblasti koje se same po sebi namecu kao sastavni deo arsenala psihoterapeuta, ali to i ne postaju jer su vecina nasih psihoterapeuta materijalisti po svom pogledu na svet i ne dozvoljavaju ucesce duhovnih nacela, duhovnih sila u dusevnoj patologiji. Tako sam se sve vise priblizavao duhovnim sferama. Posto se sve to odvijalo u sovjetsko vreme, onda sam malo izucavao razne istocne pravce, ali sam postepeno shvatio da nema potrebe izmisljati bicikl, vec da sve vec imamo i da Rusija ima hiljadogodisnju pravoslavnu istoriju, pa zbog cega bilo sta traziti? Vremenom je bilo reseno pitanje rukopolozenja. Rukopolozili su me u djakona pretprosle godine na dan moga Angela, svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog.

- Naucno-tehnicki progres vodi ka tome da se pojavljuju nova, efikasnija lekarska sredstva. U krajnjoj meri, nas u to neprekidno uverava reklama. Ali i pored toga broj tesko bolesnih se ne smanjuje, a mozda se cak i povecava. Kakve su realne mogucnosti medicine danas?
- Mislim da su mogucnosti te medicine koju mi danas imamo vec prakticno iscrpljene, sto se vidi na osnovu porasta broja bolesti i pogorsanja zdravlja stanovnistva, sto je svima ocigledno. U osnovi koncepcije danasnje medicine lezi farmakoloska terapija (to jest lecenje lekarskim preparatima), u kojima nisu dozvoljena neka biljna sredstva kao ni psihoterapija. Nasi autoritativni lekari, autori i rukovodioci tradicionalnih medicinskih skola, ruskih i evropskih, se nazalost skepticno odnose prema mogucnostima lecenja bez lekova.

- Mogucnosti medicine nisu toliko velike, kao sto nam ih predstavljaju?
- Naravno. Ja sam neko vreme saradjivao sa jednom poznatom nemackom firmom, koja proizvodi lekarske preparate. I shvatio sam da to sto se danas radi su uglavnom komercijalni trikovi. Danas vidimo reklamu razlicitih lekova u novinama, a ja sam imao prilike da iznutra posmatram celu situaciju: kako “potkupljuju" lekare, kako lekari pocinju da prepisuju bolesnicima preparate te firme, koja je sa lekarem dobro razmotrila gde je taj lek potreban, a gde nije. Nasa danasnja medicina je siromasna, a lekari su iznureni od tih opterecenja s kojima se susrecu na samom pocetku. Pokusajte da primite deset ljudi na dan i da sacuvate mir u dusi i snagu! Pored toga plata lekara je veoma mizerna. I zato lekar postaje dostupan za svojevrsnu manipulaciju od strane odredjene firme.

- Savremena medicina se skepticki odnosi prema isceljenjima po veri. Ali se medicinari ponekad susrecu sa neobicnim cinjenicama kada reklo bi se beznadezno bolestan covek pocinje da ozdravljuje. U tom slucaju lekarima preostaje jedino da sire ruke. Da li ste se vi u svojoj praksi susretali sa takvim slucajevima?
- Naravno da jesam. Poceo sam svoju praksu kao lekar-psihoterapeut i primetio sam da se neke bolesti mogu leciti bez primene tradicionalnih lekarskih preparata. Recimo dolazi bolesnik koji strada od cira. Kod njega je doslo do pogorsanja bolesti, on se dugo lecio u stacionaru, na poliklinici, ali nije bilo efekta, i cir se nije povukao. Zatim bolesnik dolazi u kabinet za psihoterapiju, i mi prosto pocinjemo da razgovaramo o problemima koji ga muce. On nema mogucnosti da o njima porazgovara ni kod kuce, ni sa lekarem koji ga leci. I odjednom kroz pola nedelje se na kontrolnoj fibrogastroskopiji (to je obavezno istrazivanje u takvim slucajevima) vidi da je cir zarastao. Bolesniku nista novo od lekova nije bilo prepisano. Covek je prosto osetio saucesce u svojim problemima, i to je bilo dovoljno da mu se stanje znatno popravilo.

Ima mnogo slucajeva isceljenja po veri. Dovoljno je danas posetiti ruske manastire u kojima se nalaze Pravoslavne cudotvorne ikone, sveti izvori. Tamo naprimer mozete da vidite ostavljene stake u uglu crkve - njih su ostavili ljudi kojima su one prestale da budu potrebne posle celivanja cudotvorne ikone. Mnogi lekari se skepticki odnose prema tome, govoreci da je to bila projava takozvane funkcionalne patologije, histerije. Kazu da je histerija velika simulacija, i ona moze da predstavi svaku bolest pod raznim maskama. A tada se javlja pitanje: kako objasniti slucajeve isceljenja naprimer od raka, od patologije kostiju, zglobova, kada se svi znaci bolesti veoma dobro vide na rendgenskim snimcima? Takvih slucajeva ima mnogo i oni su negde opisani. Ali doktori se trude da na njih zatvaraju oci, jer im je tako bolje. Jer posle toga, ako lekar poveruje u isceljenje po veri i prizna da to postoji treba da nacini i drugi korak - treba da krene putem ocrkovljenja.

- U medicinskoj sredini postoji izreka: svaki lekar ima svoje groblje. To “groblje" se povecava na racun pacijenata kod kojih je bila dozvoljena lekareva greska. Lekar je naravno takodje covek i njemu je kao i svako drugom coveku svojstveno da gresi ... Ali sofer ce iz nekog razloga platiti za svoje “greske" u saglasnosti sa clanom krivicnog zakona, a lekar najcesce ne. Sta je to lekareva greska i da li ju je moguce preduprediti?
- Postoji posebno ucenje o lekarskim greskama. Odrzavaju se seminari, konferencije lekara na tu temu, i situacija pored svega ostaje nepromenjena. Greske postaju sve vece, to priznaju svi autoritativni lekari i rukovodioci medicinskih skola. To je povezano sa tim sto se kod pacijenata povecava tezina patologije, ljudi postaju bolesniji, i zato je teze otkriti neku bolest u tom “buketu" bolesti koje postoje. S pravoslavne tacke gledista greska se objasnjava veoma prosto. Sta je to bolest? To je put skracenja covekovog zivota i smrt. A sve ostalo nam daje svet palih angela i satane. I zato ako zaista postoje efikasni pokusaji izlecenja bolesti, prirodno je da se stavljaju pregrade, prepreke na putu za ozdravljenje, pa samim tim postoje i prepreke u lekarskoj svesti. Lekar koji se ne moli i koji na neki nacin ne pokusava da se ogradi od ulaska zlih duhova u svoju dusu, postaje njihov lak plen. I zato se desavaju greske za koje potom ni sam lekar ne moze da nadje objasnjenje. On sam ne moze da objasni zasto je on bas tako postupio sto se kaze zli duh ga je naveo. Takvi slucajevi, cak stavise se ne desavaju samo u lekarskoj praksi, vec i sa predstavnicima drugih profesija, od kojih zavisi ljudski zivot. Cesto se desava da su te greske neobjasnjive pa tako i greske lekara.

- Znamo da pored tradicionalnih metoda lecenja postoje i netradicionalne. Koje od njih su neprihvatljive za pravoslavnog coveka?
- Ovde treba odrediti pojmove: tradicionalne i netradicionalne. Tradicionalne smatramo onima koje odgovaraju zahtevima medicinske skole, koja danas ima primat. Stvar je u tome sto se u medicini vodi neprekidna borba izmedju skola, koje razlicito razmatraju jednu te istu bolest i imaju razlicite pristupe za njeno lecenje. I zato sve sto danas govorimo povodom tradicije je veoma relativno. A netradicionalni pristupi su oni koji izlaze van okvira obicnih, utvrdjenih stereotipa. I zato se netradicionalnim pristupom danas smatra i koriscenje procedura celicenja, duhovnog potencijala ... To je slozeno pitanje.

- Naprimer - kako da se odnosimo prema energoinformacionoj medicini?
- Energoinformaciona medicina je do nas dosla iz istocne, okultne tradicije. Znamo da postoji naprimer tradiconalna kineska medicina, u kojoj postoji pojam “energetski kanali" , odredjene “tacke" , “zone" . U drevnoj indijskoj medicini postoji pojam “cakri" . Ali zar se kod Kineza razmena materije i biohemijski procesi ne odvijaju na isti nacin kao kod Evropljana. I zato je to sto moze biti prihvatljivo za Kineze cesto neprihvatljivo za Evropljane. A zasto je to ucenje dospelo do nas? Ono ima dovoljno primitivan pristup covekovom zdravlju: dovoljno je pritisnuti neku tacku i covek ce ozdraviti. Ne treba sebi stavljati ogranicenja u vidu postova, molitvi, ne treba se brinuti o svojoj moralnosti. Dovoljno je samo stimulisati neku “cakru" i ti si zdrav ... Pre nego sto svoje zdravlje predate u ruke ovog ili onog lekara, potrebno je kriticki izuciti korene, izvore ucenja, ciji je on sledbenik. Mozda ga i upitati: gde je nastao vas metod lecenja, i na kakvom pogledu se zasniva? To ce pomoci da se sacuvamo od gresaka.

- Danas se u skoro svakoj reklamnoj novini mogu videti mnogobrojne vesti o isceliteljima koji lece od najrazlicitijih bolesti, i to samo za jednu-dve seanse. Da li se to moze smatrati ozbiljnim?
- Tome se ne sme verovati, jer se danas u medicini vecina hronicnih oboljenja - sve cu razocarati! - smatra neizlecivim. Moguce je izazvati remisiju, tojest spreciti pogorsanje, ali izleciti hronicnu bolest, koja postoji godinu ili vise je - nemoguce.

- Opet ako verujemo reklamnim obecanjima, moguce je oslabiti bukvalno posle jedne seanse kod psihoterapeuta. I kao ilustracija se u novinama prikazuju slike “pre" i “posle" seanse. Ti ljudi su posle psihoterapijske seanse bili laksi za 30-40 kg ...
- Postoji sledeca ruska izreka: nije sija nego vrat. Na osnovu cega je postignuta takva izmena spoljasnjosti? Sta taj covek dobija u zamenu? Covek cesto nepromisljeno pristaje na sve samo da bi oslabio. A najcesce dolazi do duhovne agresije. Onaj ko dovodi do toga, ubacuje u covekovu dusu neko obrazovanje, koje kasnije moze pogubno da deluje na njegovu sudbiinu. Desava se da je neko oslabio ali da je postao zao. Ili je oslabio ali je izgubio porodicu. Poznati su slucajevi kada je covek prosavsi takve seanse zavrsavao zivot samoubistvom. Ne poznajuci zakone duhovnog zivota, najbolje je ne zalaziti u tu nepoznatu sferu.

- Ja nisam srela ni jednog coveka koji je mnogo oslabio posle seanse psihoterapije ...
- Ima takvih izuzetaka. To su obicno povodljivi ljudi cija je dusa veoma ranjiva. Covek posle seanse dozivljava tako veliki stres da zaista moze da oslabi. Ali to je krajnje retko. Obicno su to komercijalni trikovi.

- Bili ste psihoterapeut prakticar. Kako se Pravoslavna Crkva odnosi prema psihoterapiji, i metodama njenog delovanja?
- Crkva se prema psihoterapiji odnosi veoma lepo. Postoji citav pravac koji se naziva “Pravoslavna psihoterapija" . Izdate su knjige nasih igumana i jeromonaha na tu temu. Ali stvar je tome da se pod maskom “psihoterapije" cesto skrivaju razni sarlatani. I zato se sam pojam “psihoterapija" danas cesto smatra kao neki oklutni pravac, magija. Psihoterapija ima dobre tradicije kod nas u Rusiji. Druga je stvar sto se ona danas vestacki ogranicava i odvaja od duhovne sfere. Psihoterapija u bukvalnom prevodu znaci lecenje, isceljenje duse. U osnovi psihoterapije je isceljenje recju. To je po nasem, ruskom shvatanju. U Americi i Evropi postoje neke druge predstave. A Hristos je isceljivao recju.

- Oce Aleksandre, postoje pojmovi kao sto su bolest dusevna i bolest duhovna. Projava duhovne bolesti se drugacije naziva posednutost necistim duhovima. A dusevne bolesti imaju klinicke simptome. Ali veoma je tesko razlikovati psihicko, nervno rastrojstvo od duhovnog. Kako mi obicni ljudi mozemo to da shvatimo?
- Na sopstvenom iskustvu. Ako covek zaista zeli da se isceli onda treba da pokusa da se pomoli, da pocne da zivi crkvenim zivotom i da posmatra sta ce se posle toga desiti. A svestenik ce mu reci kako se to radi.

- A kako odrediti da li je nasem bliznjem potreban lekar, tablete i inekcije ili mu je vise potrebna pomoc svestenika?
- U Pravoslavnoj Crkvi uvek postoji jedinstvo, duhovna i dusevna terapija. Ne sme se govoriti: ili ... ili. Razuman covek ce uvek razumno postupati u tom slucaju. Tamo gde postoji duhovna komponenta covekovih stradanja potreban je svestenik, a gde postoji telesna, dusevna komponenta pomaze lekar. Pri cemu lekar treba da bude razuman.

- Medju crkvenim parohijanima ima mnogo dusevno i duhovno bolesnih ljudi. Zasto je to tako? Ta situacija smucuje ljude koji su nedavno prestupili crkveni prag ...
- Crkva je - bolnica, i kada svestenik cita molitvu za ispovest, obratite paznju na poslednju frazu: “da ne ode neisceljen" ... Cak iako je covek zdrav on ne moze a da ne oseca potrebu za Bozijom blagodacu i pomoci. To sto u Crkvi ima mnogo ljudi koji su spolja bolesni je opet povod za smirenje. Zbog cega dolazis u Crkvu - da bi pogledao freske, ikone ili da bi se pomolio? A za neke je to privlacan faktor. Naprimer u samarskoj parohiji Arhangela Mihaila na praznike ima mnogo posednutih ljudi. Tamo je svojevremeno molitvu za izgonjenje zlih duhova citao sada pokojni jeroshimonah Mihail.  Njegov grob se nalazi pored Crkve. Njegova duhovna ceda po tradiciji dolaze kod njega na grob, i u Crkvu. Pogledajte sta se desava za vreme sluzbe: ljudi krice, padaju, navaljuju na nekoga ... Ali nekima to izgleda kao svojevrsna egzotika.

- Ipak pocinjes da se osecas neprijatno kada ti odjednom iza ledja neki covek pocne nesto nepovezano da mrmlja ...
- Ti dogadjaji su po mom misljenju primeceni od strane ljudi koji se nalaze pored bolesnika. Jedna moja poznanica je za vreme citanje molitve za izgonjenje necistih duhova u Trojice-Sergejevoj Lavri videla kako je neka zena pala na pod i iz nje je izleteo roj pcela i odleteo kroz vrata, a zatim je iz nekoga potekla sluz, da bi potom sve to nestalo. Upitao sam tu moju poznanicu da li je to jos neko primetio. Ona je odgovorila da nije obratila paznju. Ovde vaze neki delikatni duhovni zakoni koje mi ne poznajemo. Ali na kraju krajeva svaki dogadjaj u Crkvi je radi urazumljenja onih ljudi koji i treba da se urazume upravo tim dogadjajem. I zbog toga spoljasnja strana ne treba da zasenjuje unutrasnju.

- A molitva koju svestenik cita za posednute ljude - je li to takodje delimicno psihoterapija ili ne?
- To je slozeno pitanje. Po mom ubedjenju molitva za izgonjenje necistih duhova je do nas dosla sa zapada. Egzorcizam, koji postoji u katolickoj tradiciji je lako dospeo do nas u nesto izmenjenoj formi. Jer Spasitelj je rekao: “ovaj se rod izgoni postom i moitvom" ... Ne tako davno sam bio na dvonedeljnom poklonickom putovanju po Ukrajini, i s nama su bili posednuti ljudi. Kada su oni poceli da krice i besne, svestenici su pokusali da se mole nad njima kao i jos ponesto. Medjutim, vecina od njih to nije mogla dugo da izdrzi - ni molitva, ni sveta voda nisu pomagali. Ja sam na sve to gledao ocima lekara. Imao sam utisak da je to spektakl. To je licilo na histeriju. Histerik je obicno akter, i njemu je potrebna - opet ne po svojoj volji, vec po sataninoj sugestiji - tudja paznja jer se njegova dusa time hrani. On neprekidno privlaci paznju na sebe - to je slucaj i ovde.

- Kako se vi odnosite prema citanju molitve za izgonjenje zlih duhova?
- Nejednoznacno. To je s jedne strane blagosloveno od strane svestenicke uprave. U Trojice-Sergejevoj Lavri tu molitvu cita Arhimandrit Greman, a kod nas u Samaru dolazi Arhimandrit Miron. Ali s druge strane, cak iako se jedan zli duh istera iz coveka, u njega potom moze jos vise njih da udju. Spasitelj je rekao: “Kad necisti duh izidje iz covjeka, prolazi kroz bezvodna mjesta trazeci pokoja, i ne nalazeci govori: vraticu se u dom svoj otkuda sam izisao. I dosavsi nadje pometen i ukrasen. Tada otide i uzme sedam drugih duhova gorih od sebe, i usavsi obitavaju ondje; i potonje stanje biva covjeku onome gore od prvoga" (Lk. 11, 24-26).

- Da li je bilo nekih interesantnih slucajeva u vasoj praksi kada ste radili u spoljnjoj psihijatrijskoj brigadi?
- Tamo je svaki slucaj bio interesantan. Naprimer dolazimo na poziv zene, hronicnog invalida u psihickom pogledu. Ona ima zvucne halucinacije. Ja joj postavim pitanje i ona kaze: “Ja treba da dobijem dozvolu da bi odgovorila na vase pitanje ..." . - “Molim vas zatrazite je" . Zena zatvara oci, podize ruke, a zatim otvara oci i govori: “Da, ja mogu da odgovorim na vase pitanje" . Mi zapocinjemo dijalog, i zena odgovara frazama koji joj ne prilice u odnosu na njen intelektualni nivo, i njeno obrazovanje. Postavljam joj pitanje jezikom medicine i ona odgovara skoro medicinskim terminima, cija znacenja ni sama ne zna.

- Sta to znaci?
- To znaci da je ovde pristuna duhovna patologija o kojoj ona nista nije znala. Postavili su joj dijagnozu - karakteristican razvoj sizofrenije; zenu su kljukali tabletama, koje potpuno guse covekovu volju, a to je u stvari bila tipicna posednutost.

- Mozda je ovde prisutno i jedno i drugo?
- Ne, ukoliko covek ima ovakvu dusevnu bolest, znaci da je ona uslovljena nekim unutrasnjim uzrocima: karakteristicnom razmenom materije, biohemijskim procesima.

- Moze se onda zakljuciti da lekari-psihijatri ne lece ono sto je potrebno, niti primenjuju odgovarajuce metode ... Sta uraditi u ovakvoj situaciji?
- Nasi lekari bi jednostavno trebalo da prodju neku specijalizaciju iz duhovne patologije. Nasa klasicna psihijatrijska skola nikada nije razmatrala ta pitanja. To nije prihvaceno da se razmatra. Kod nas postoji podela psihickih bolesti na veliku i malu psihijatriju. U okviru velike psihijatrije postoje svega cetiri bolesti. Ni postojeca klasifikacija, ni lekarevi pogledi na svet ne dozvoljavaju izlazak iz tih okvira.

- Idealno bi bilo da lekar-psihijatar bude verujuci covek ...
- Da, naravno to je idealno. Da bi se u medicini sprovela diferencijalna dijagnostika, i razlikovalo jedno od drugog, potrebno je znati nesto i iz jedne i iz druge oblasti. Ako je kod coveka prisutna duhovna patologija onda treba pravovremeno pozvati svestenika. Setio sam se jos jednog slucaja koji se desio u Samari, u naselju Kuznecov. Psihijatrijska brigada je otisla kod bolesnika. Na taj poziv nisam ja isao vec jedan drugi doktor. Tipicna je situacija da se brigada penje na sprat i ne nalazi bolesnika kod kuce. Vrata na bolesnikovoj sobi su zatvorena iznutra, i rodjaci ih obijaju. Prozor je otvoren i u sobi nema nikoga. Covek se bacio sa dvanaestog sprata. Svi su izasli na ulicu da bi se uverili da je bolesnik skocio ili pao sa dvanaestog sprata, ali se na snegu ispod prozora vidi samo udubljenje, a tela nema. Lekari su otisli. Kroz dva dana su pozvali psihijatra u centar u bolnici Pirogova. Lekar prilazi muskarcu sa lakim promrzlinama na stopalima. Pokazalo se da je to sam psihicki bolesnik, koji je pao sa dvanaestog sprata. Nije imao ni preloma, ni nista. Kada je pao ili skocio nocu kroz prozor, napolju je tada bilo minus trideset stepeni, covek je isao bos po snegu i malo su mu promrzla stopala. Kroz nedelju dana su ga otpustili iz bolnice kao potpuno zdravog.

- Kako objasniti to da je ostao ziv i prakticno zdrav?
- Coveka je neko sacuvao, ali ne zna se ko. Ocigledno su u tome ucestvovala neka nematerijalna bica. A to pokazuju i posmatranja pijanih ljudi: oni mogu da spavaju na mrazu, da se probude, odu kuci i da se ne razbole. Ko cuva pijanig coveka – coveka koji je posednut zlim duhom pijanstva? Ovde ima vise pitanja nego odgovora.

- Da li se kod pacijenata na psihijatrijskim klinikama, posebno onih koji tamo dugo leze, primecuje neka potreba za verom?
- Kod nekih se javlja potreba za verom i to kod posednutih ljudi koji cesto leze u psihijatrijskoj bolnici, cija duhovna patologija nije utvrdjena na vreme. Za njih je dolazak u Crkvu prosto neophodan. Oni u Crkvi Arhangela Mihaila,narocito na velike praznike, bukvalno trce na zvonik kada se zvoni (ja sam nekad tamo zvonio), i „bore" se da stanu pod zvono i da tu ostanu neko vreme. Njih tamo tera nuzda, a ne zadovoljstvo, jer se posle toga bolje osecaju. Posednute ljude veoma muce zli duhovi. Nazalost kod nas trenutno ne postoji takva praksa da svestenik duhovno rukovodi neko odeljenje u psihijatrijskoj bolnici.

- Moja prijateljica je medicinski socijalni radnik i obilazi kuce prestarelih osoba, i po njenom zapazanju – na licima tih starica koje su oduvek bile ateistkinje se vidi fizicki i duhovni pad. A te starice koje odlaze u Crkvu, pricescuju se, ispovedaju, situacija je mnogo bolja: one u starosti imaju ocuvan um i zdravo rasudjivanje. Da li je ta situacija tipicna?
- Da, ja sam takodje obratio paznju na to. Uporedite verujuce i neverujuce ljude cak i po psihoiloskim znacima: ritmu izgovaranja reci, sposobnosti za apstrakciju, uopstavanje. Golim okom je moguce videti razliku izmedju neocrkovljenog i ocrkovljenog coveka. A pogledajte sta se desava sa svestenicima: otac ima skoro 80 godina, a ja u razgovoru telefonom mislim da pricam sa mladim covekom. Dolazim da se sretnem sa njim – izlazi slab covek, ali su mu oci mlade. Bukvalno nedavno sam se video sa Arhimandritom Vladimirom iz Visokog sela. Mislio sam da je Arhimandrit mlad. On odista nije toliko star, ali po svom izostrenom razmisljanju moze da se uporedi sa nekim tridesetogodisnjakom.

- U nas svakodnevni zivot je ozbiljno usao i kompjuter. Kako on utice na deciju psihu?
- Prirodno je da kompjuter utice na deciju psihu. Prosle godine sam isao kurs iz Pravoslavlja na fakultetu „informacionih sistema" u nasoj Akademiji. To su buduci kompjuterasi-sistemasi. I pored tog fakulteta radio sam na jos pet-sest drugih mesta. S uzasom sam obrato paznju da su to potpuno razliciti ljudi. Pocinjes da radis sa sistemasima – bukvalno svi pocinju da krice: zasto nam je sve to potrebno, zasto smo dosli ovde? Posmatras – to je u obicnoj situaciji potpuno mirna devojka, a ovde su njene oci izbezumljene. Ona sedi, vice, a da ni sama ne shvata zasto. Agresija je vec krajnja faza svih tih nereda, koji se desavaju u dusi. Pokusali smo da razmotrimo neke stvari i dosli smo do zakljucka da neprekidan rad sa kompjuterom izgradjuje odredjeno misljenje i to misljenje koje nije svojstveno ljudskoj dusi – kategorijsko misljenje koje je prakticno liseno bilo kakvih emocija. Jer je u kompjuteru sve racionalno i emocije su svedene na minimum. Racunarski jezik postaje za studente svrsishodniji, i ta svrsishodnost postaje njihov vodeci zivotni princip, to jest oni voljno ili nevoljno sebe primoravaju da tako opste i na kraju krajeva gube duhovnu formu. Ovo se odnosi na cetvrtu godinu, a tri godine su studenti „opstili" uglavnom sa masinom, i to je bio izborni predmet. Mislim da je ozbiljan rad sa kompjuterom bez molitve, bez ocrkovljenja, bez Bozije blagodati opasna stvar cak i za profesionalce. A sta reci za decu koja su danas pogruzena u kompjuterske igrice ... Virtuelna relanost je naravno laksa i prijatnija nego ona prava. Mozda ona cak i protivureci ljudskom duhu koji je Bog stvorio.

Interesantno je da je medju tim sistemasima bila jedna verujuca devojka. Ona se mirno ponasala, i ja sam primetio da je ona u grupi predmet za ismevanje. Ona je ocrkovljena, odlazi u Crkvu, dobro studira i zna sa kompjuterom. Kod nje za razliku od drugih postoji takticnost, ona je svesna situacije, i zna da se kontrolise. Grupa je velika – 38 ljudi, a samo je ona jedina vernica.

- A da li je jednostavnije sa studentima drugih fakulteta?
- Naravno da je jednostavnije. Naprimer zavrsava se „cas" u toj grupi, i dolazi druga grupa sa drugog fakulteta – „masinovodje" . Sa njima je moguce stupiti u kontakt, oni shvataju situaciju i znaju zbog cega su dosli. Pisu referate, mirni su.

- Oce Aleksandre, vi trenutno radite na formiranju parohije. Sta ce to biti za parohiju?
- Da trenutno radim na formiranju parohije u cast velikomucenika Dimitrija Solunskog u selu Sirejka u Kineljskom rejonu, 36 kilometara od Samare, a sve po blagoslovu Arhiepiskopa Samarskog i Sizranskog Sergeja. Parohija trenutno prolazi kroz registraciju. Mi prakticno treba na golom parcetu zemlje da organizujemo crkveni zivot. U tom cilju se trenutno gradi put, i Sirejka ce uskoro postati predgradje Samare. Kod nas u Samari skoro da nema centara koji se bave duhovnom rehabilitacijom ljudi. Kad to kazem imam u vidu duhovnu pomoc bolesnim ljudima i zrtvama totalitarnih sekti. Postoje planovi da se takav centar izgradi u Sirejki. Ima i mojih istomisljenika koji su spremni da se ukljuce u rad. Ako se kod nekog od citalaca ovog casopisa pojavi interesovanje, pozivam ih da se prikljuce u ovom poslu. Obratite se u Crkvi posvecenoj ikoni Majke Bozije „Utoli moje tuge" pri samarskoj Akademiji, kako bismo razmotrili sva pitanja.

Tatjana Trubina - Guseljnikova
 

Pročitano: 6545 puta